The Machinist (2004)

 

Žanr: Drama | Triler
Režija: Brad Anderson
Glumci: Christian Bale, Jennifer Jason Leigh, Aitana Sánchez-Gijón...

Priča:
Čovek koji nije spavao godinu dana počinje da sumnja u sopstveni razum.

Moj osvrt:
"Koliko dugo moraš da ne spavaš da bi tvoja stvarnost postala noćna mora" - čini mi se da je ovo pitanje nešto što ovaj film tiho ali uporno šapuće. I sve vreme The Machinist drži taj osećaj nelagode, kao da ti se temperatura iznutra polako smanjuje a utroba grči sve više. Ne shvatite pogrešno, ovo nije film o nesanici. Ovo je film o raspadanju tela, uma, identiteta, vremena jedne osobe. Ovo je film o čoveku koji je postao duh pre i nego što je preminuo. 

 

Trevor reznik nije junak priče, nije heroj kojeg pratimo. Trevor Reznik je ostatak čoveka. Koščat, izmučen, izgubljen hoda kroz tamu fabrike svog uma i traži nešto što ni sam ne zna da je izgubio. Njegovo izmučeno telo više ne pripada njemu - ono pripada krivici, opsesiji, nečemu što on ne može da zaboravi. Bejl je ovde napravio možda i najjeziviju transformaciju u istoriji filma. Ne samo zato što je smršao, već zato što dok sam ga gledao, imao sam utisak da gledam stvarnog čoveka koji je zaboravio kako je biti živ. 

 

Iako je priča smeštena u industrijsko okruženje, prave scene se odvijaju u glavi glavnog junaka. Sve što je spoljašnje postaje unutrašnje i obratno. Nismo sigurni gde je granica. Pogledajmo spoljašnjost. I same mašine deluju kao produžetak Trevorove psihe. Izgledaju kao nešto što se raspada ali još uvek pokušava da funkcioniše. I svaki incident, ne samo na tim mašinama, svaka senka imaju značenje koje je više psihološko nego narativno. I koliko god sve bilo "rasuto" na neki način, sve vreme smo sigurni da vodi ka jednoj jedinoj istini koju očigledno Trevor odbija da vidi. 

 

Grad u kom Trevor živi je bledunjav, mrljav, bez nekih izraženih boja, bez neke vesele svetlosti dana, bez ikakve topline. I povremeno se čini kao da je ceo svet zaspao sem Trevora koji to ne može. Ljudi su kao senke, razgovori su fragmenti, vreme je nekako neodređeno. I sve to deluje poznato ali opet nekako iskrivljeno. Kao kad se probudiš iz nekog sna kog se ne sećaš a mučan osećaj ostane da te progoni. Ceo svet koji gledamo, svaki hodnik, svaka soba, svaka neonska sijalica su deo lavirinta Trevorovog uma u kom se gubimo i mi zajedno sa njim. 

 

Fantastično je kako film drži taj osećaj paranoje. Zašto je fantastično? Zato što, da se ne lažemo, pretpostavljamo sve vreme šta će biti obrt. Uprkos tome osećaj paranoje ne popušta. I nije poenta u šoku kod samog obrta, poenta je u spoznaji da je čovek sposoban da ceo svet pretvori u kaznu. Sve što treba je da ne može da oprosti sebi. Sada već moćemo da kažemo da je The Machinist film o kajanju, ali ne onom patetičnom koje traži oproštaj, već o surovom, gorkom, stvarnom kajanju. Kajanju koje ne vrišti već ćuti i izjeda. 

 

The Machinist nije film koji ima zaplet. On je pad - polagani, jezivi pad u mesto gde krivica jede stvarnost. Zamislite koliko je izgubljen neko ko ne zna šta se dešava ali zna da nešto nije u redu. Da li ga neko prati ili mu se čini? Da li mu neko ostavlja poruke? Sve to se gubi u paranoji, sve se lomi preko Trevora kada ostane sam u tišini. I zajedno sa njim mi smo zatočeni u nekoj vrsti moralnog pakla. U tom paklu svaka greška ima cenu, samo nismo sigurni da li je već plaćena, da li je upravo plaćamo ili ćemo je tek platiti. I zbog tog osećaja mi se čini da je film ne fikcija već ogledalo koje nam se približava. Da li mi krijemo neku krivicu koja nas možda izjeda? Da li to neko drugi zna? 

 

I Trevoru se nikako ne nudi rešenje. Čini i se kao da je konstantno pred ogledalom, konstantno se preispituje, konstantno traži. Da li on pokušava da se skrije od nečeg ili da shvati? I čini mi se da je konstantno udaran tamo gde je najtanji - u sumnju. Dok gledamo njegov fizički i psihički raspad, ostaje da se zapitamo da li je čovek ono što misli da jeste ili ono što krije? 

 

Kraj ne donosi olakšanje. Donosi tišinu. Možda pravdu, možda poraz, ali sigurno smirenje. Kao kada noćna mora konačno prestane. Probudiš se znojav, slomljen ali znaš - još si tu. Trevor više nije. I možda je to jedino moguće iskupljenje. 

Zanimljivosti:
Bejl je izgubio skoro 30 kilograma za potrebe filma, više nego iko u istoriji kinematografije. Od njena nije traženo da toliko smrša ali sam je doneo tu odluku. Zbog toga, imao je probleme u scenama trčanja jer nije imao dovoljno mišića na nogama. On sam je izjavio kako mu je prijao gubitak ovoliko kilograma. On je počeo da puši kako bi uticalo na njegov apetit dok je mršao za potrebe filma. Ceo film je sniman u Barseloni.

Naj scena: 

I just want to sleep.

Moja ocena: 8/10