Gledamo napred

 

Braćo i sestre, nisam vam se obraćao odavno a da nije tekst o filmu. Iskreno, ne znam ni kada sam vam zadnji put čestitao Novu Godinu ni kada sam pisao za rođendan bloga. Morao bih da se podsetim koliko godina se zapravo i družimo. 

Znam, nije ovo veseo početak ali ni vreme nije takvo. Predugo živimo u projekciji jednog bolesnog uma. Ali ovog puta vidimo svetlost. Nju donose ova pametna deca i energija koju imaju. Kad zlo padne a pašće, nek ovi klinci naprave mesto za sebe po svojoj meri. Pošto se javio jedan pametnjaković da ne želi politku na ovom blogu, borba protiv zla nikada nije bila politika a svi poput njega bi već trebalo da znaju da ovo nije mesto za njih. Rekoh već nebrojeno puta, ovaj blog je mesto za sve vas braćo i sestre, pod kojom god zastavom stajali, za vas sa kojim rado delim sve što imam i mislim. 

Lično, ova godina je bila prilično promenjiva. Naravno, najveći i najlepši trenutak je onaj u kom sam postao ćale po drugi put. Moja ekipa je jača za još jednu damu tako da sam sada nepobediv. Starija ćera gura dobro u školi uz naravno gomile rasprava i natezanja sa mamom oko učenja. Sa one druge strane, tu su teške bolesti dragih ljudi sa kojima će uspeti ili neće da se izbore. Sve je to sastavni deo života ali nikada nije lako prihvatiti.

Na poslu, deo sam tima koji mi je potpuno oživeo ljubav prema onom što radim. Sledeću godinu vidim kao onu gde ću raditi više na sebi nego prethodnih. U februaru se povlačim sa role department managera. Umorio sam se i shvatam da će mi taj posao koji me je ispunjavao preći u obavezu. Ljudi u mom departmanu ne treba to da shvate i vreme je da dobiju nekog novog ko će ih voditi dalje.

Jedna od lepih stvari u ovoj godini, ili barem njenoj drugoj polovini jeste ovaj blog. Nespavanje je uzelo maha ali sam ga iskoristio za gledanje filmova i pisanje. Pisanje sam pojednostavio a evo i kako. Dok gledam film, hvatam beleške sa stvarima koje sam primetio a o kojima bih da pišem. Onda sam te beleške grupisao i napravio teme. Na svaku od tema sam se trudio da pišem opširno što je nekada stvaralo problem. Sad je to totalno drugačije. Pokušao sam da napišem o svakoj od beleški onoliko koliko u tom momentu mogu i prestao sam sebi da pravim blokade.

Što se tiče naredne godine, kao i uvek, nema velikih najava. Tu smo, družićemo se, diskutovaćemo o filmovima, možda ponekoj seriji a možda i o knjigama koje smatram da vredi pročitati. Videćemo. Javljate se, ostavljajte komentare, želje, kritike. Uvek volim da čitam šta pišete. Ako čitate a nemate običaj da se javite, javite se ipak. Volim da čujem ko ste, odakle ste, šta volite da gledate ili čitate.

A sad onaj deo sa željama. Gledajte sebe, pazite na sebe i čuvajte se. Nekada prekasno shvatimo da smo se potrošili na druge. Posvetite i sebi malo vremena. Zaštite se od zla koje vreba. Nekada to budu oni kojima ste posvetili i dali najbolje od sebe. Volite se. Budite zdravi, nasmejani i uspešni u onom što radite. 

Čitamo se

Lord of the Flies (1963)

 

Žanr: Avantura | Drama | Triler
Režija: Peter Brook
Glumci: James Aubrey, Tom Chapin, Hugh Edwards...

Priča:
Školarci nasukani na pacifičkom ostrvu stvaraju sopstvenu, surovu verziju civilizacije.

Moj osvrt:
Moram da kažem da je početak ovog filma prilično skroman i nevin. U prvim trenucima deluje kao školski eksperiment: deca na pustom ostrvu, improvizovana zajednica, šatori od palminog lišća, granje, pesak, sunce... No jasno je da ispod te nežne slike ključa nešto tamno. Postoji tu jedan šapat koji nam govori da je civilizacija samo tanka opna preko nečeg mnogo starijeg, divljeg, i da će tu opnu prvi vetar pokidati. 

 

Film dobro prati Goldingovu ideju da je društvo samo okvir koji sprečava ono najprimitivnije u nama. Čim taj okvir nestane, mi se vraćamo instinktima, u ples, u krv, u paniku. I to vidimo u ovom filmu gotovo dokumentarno, bez nekih velikih rediteljskih trikova, bez nekog veštačkog naglašavanja simbolike. 

 

Ipak, jedna od stvari koja me je često izbacivala iz balansa ovde je gluma dece. Razumem, od dece iz šezdesetih na ovoj udaljenoj lokaciji ne očekujem školu glume, ali to ovde ide u dva pravca. Sa jedne strane, ta neprofesionalnost daje filmu neku autentičnost, kao da vidiš klince koji ne glume već postoje pred kamerom. Ali sa druge strane, baš ta negluma ponekad razbija težinu scena koje bi morale da te useru atmosferom. U pojedinim trenucima jasno je kao dan da deca ne razumeju težinu onoga što izgovaraju a to oslabi odjek ovog filma koji počiva na ideji moralnog uništenja. 

 

Druga zamerka, i ovo me je takođe žuljalo (ne kao nekad davno u 28 days later) je brzina eskalacije. Kao da se sve preseče naglo i prebrzo. Juče je bio red a danas je potpun haos. Razumem Goldingovu poentu, razumem da se varvarstvo u čoveku probija naglo, ali u filmskom ritmu to ponekad deluje kao preskočen korak između nesigurnosti i potpunog ludila. Kao da film nema vremena da razgradi civilizaciju. On je samo gasi kao prekidačem. 

 

Ali da se vratim na ono što ovaj film radi izuzetno dobro. On prikazuje kako se u odsustvu autoriteta i strukture rađa hijerarhija zasnovana na strahu. Ralph pokušava da sačuva razum, da uvede red, da svetlo vatre bude simbol gravitacije ka ljudskosti. Ali Jack, sa druge strane, gradi autoritet iz tame - lov, krv, ritual, pripadnost čoporu. Taj sudar dva sveta podseća na onu večnu borbu u čoveku između potrebe za sigurnošću i potrebe za hoaosom. 

 

Jedna od najjačih stvari u filmu je način na koji se stvara mit. "Zver" nije stvarna ali postaje stvarna u glavama ove dece. Ona je projekcija straha ali ne samo to. Tragedija je što je ona opravdanje za nasilje. Tu film, uprkos dečijoj glumi, nosi pravu težinu. On pokazuje kako društva nastaju iz straha a ne iz istine. Kako se kolektivno ludilo pretvara u moralni zakon. 

 

I kada se desi prva smrt, nije to samo tragedija. To je ritualno ubistvo razuma. Deca u transu, u plesu, na kiši, u delirijumu, ne razlikuju prijatelja od lica "zveri". U tom trenutku, civilizacija ne samo da je umrla. Ona je pregažena. A film to prikazuje hladno, bez muzike, bez patetike. Braćo i sestre, tragedija i jeste najstrašnija kada niko ne primeti da se desila. 

 

Piggy je još jedan nosilac simbolike. On je glas razuma, nauke, logike. Zato mora da bude uništen. Ako razmislimo o tome, u društvu koje se vratilo kamenom dobu, smrt ovakvog lika nije brutalna. Ona je logična. Razum je tu najopasniji neprijatelj. Kada školjka pukne, puca i ideja demokratije ali puca i svaki pokušaj ljudskosti. Film to uradi u sekundi, nednostavno, skoro nehajno. Baž zato i jeste upečatljivo. 

 

Pred odraslima, ovi klinci stoje u stavu mirno, kao da su uhvaćeni u nestašluku. E tu leži bolna ironija. Odrasli dolaze kao simbol civilizacije a mi znamo da su oni ti koji vode ratove, ubijaju, lažu, ruše. No ono što vidimo u deci je ogoljena, umanjena verzija nas samih. Film tako ne štedi ni nas odrasle. Kao da želi da kaže da ovo smo mi, bez pravila, bez uniformi, bez udobnosti. Ovo smo mi kad nas svet ne gleda.

 

I tu dolazimo do najveće snage filma. Suludo zvuči ali on je realističan u svojoj poruci, iako ga nose neprofesionalni glumci i ritam koji ponekad preskače korake. Ali možda baš to i doprinosi utisku, jer raspad sistema nikada ne dolazi glatko i postepeno. On eksplodira, kao što eksplodira i na filmu. Možda nas film upravo škora tom brzinom. Nema pripreme kad se vraćamo svom iskonskom licu. 

 

Na kraju, Lord of the Flies ne govori o deci nego o ljudima. O tome koliko je tanko naše lice civilizacije i kako se brzo raspadne čim nestane publike koja nas gleda. Kada se zavese spuste, ne ostaje pitanje kako su deca mogla to da urade, nego koliko nam treba da postanemo baš takvi. I u toj misli film prestaje da bude priča o ostrvu i postaje priča o nama, o svetu koji se raspada čim se ugasi jedno slabašno svetlo razuma. Film nas ne plaši decom, plaši nas istinom. A istina je jednostavna. Čoveku treba vrlo malo da zaboravi da je čovek. 

Zanimljivosti:
Jedanaestogodišnji Hugh Edwards, koji u filmu igra Piggyja, dobio je ulogu tako što je režiseru poslao pismo u kojem je pisalo: "Poštovani, ja sam debeo i nosim naočare." Kada je snimanje počelo, Peter Brook je u velikoj meri odbacio scenario i podsticao mladu glumačku ekipu da improvizuje. Snimio je preko 60 sati materijala, koji je potom skraćen na film od oko 90 minuta. Godine 1996, 35 godina nakon snimanja filma, BBC je napravio dokumentarac o njegovom nastanku pod nazivom „Time Flies“, u kojem su ponovo okupili glavnu glumačku ekipu i članove ekipe na plažama Kariba gde je film i sniman. U članku koji je napisao jedan od glumaca, Tom Gaman, navodi se da je — od svih dečaka — jedino James Aubrey, koji je igrao Ralpha, nastavio glumačku karijeru. Ostali su krenuli sasvim drugim putevima: Tom Gaman je postao freelance šumar u Invernessu u Kaliforniji, Hugh Edwards (Piggy) postao je inženjer u jednoj ruskoj firmi, Tom Chapin postao je geolog i radio u rudnicima zlata u Nevadi, blizanci David i Simon Surtees (Samaneric) ostali su zajedno u Velikoj Britaniji, gde su sa svojim porodicama radili kao savetnik za mlade i politički administrator. (Napomena: Suprotno Gamanovom navodu, još jedan dečak osim Jamesa Aubreyja imao je uspešnu glumačku karijeru — Nicholas Hammond, koji je igrao Roberta, kasnije je glumio u mnogim filmovima i serijama, uključujući jednog od von Trapp dece u „The Sound of Music“ (1965) i naslovnu ulogu u TV seriji „The Amazing Spider-Man“ (1977). Gotovi film dobio je oznaku X od Britanskog odbora za cenzuru filmova, što je značilo da ga nijedan od dečaka koji glume u njemu nije mogao pogledati u bioskopu prilikom njegove prve distribucije. Režiser Peter Brook pregledao je više od 3000 dečaka pre nego što je odabrao svoju glumačku ekipu.

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 7/10

The Last Temptation of Christ (1988)

 

Žanr: Drama
Režija: Martin Scorsese
Glumci: Willem Dafoe, Harvey Keitel, Barbara Hershey...

Priča:
Život Isusa Hrista — njegovo putovanje kroz svet u kojem se suočava sa istim unutrašnjim borbama kao i svaki čovek — i njegova poslednja, presudna iskušenja na krstu.

Moj osvrt:
Ovo je film o ispovesti Isusa ali ne onog bezgrešnog već onog na ivici rascepa. Ne trudi se ovaj film da prikaže mit već želi da nam predstavi unutrašnji rat. Skorseze ne želi da nas uverava da gledamo svetog čoveka, već da sagledamo čoveka koji nosi teret božanskog poziva i koji ga ne odbija. U lice ovog čoveka je bačena dilema. Prvi put smo u prilici da razmišljamo o tome kao o izboru. 

 

Ovaj isus je lomljiv, sumnjičav, ranjiv. On ne hoda sa svešću da je bezgrešan. Pre svega, on oseća. Oseća sumnju, strah, grižu savesti, potrebu da pobegne od sudbine. Taj Isus je čovek koji bi, da može, voleo da živi običan život - da ima ženu, decu i smrt bez ikakvog ukrasa. I upravo tu počinje drama - suočavanje čoveka sa božanskom misijom kao teretom a ne darom. 

 

Sa druge strane stoji vizija i to vizija iskušenja, a to je život koji bi mogao biti običan, normalan. Mogućnost da se spusti sa krsta, da bude suprug i otac. Bez obzira na šta pljuvači ovog filma ukazivali, Skorseze ne prikazuje ovu viziju kao greh sam po sebi. On je nudi kao alternativu, kao želju, kao ljudsku, bolnu čežnju. I tu je momenat u kom film prestaje biti "žitije". Film postaje nešto u čemu se možemo identifikovati. Vidimo lepote koje su nama dostupne, na kojim živimo. Skorseze ne huli, on nam pokazuje šta je to što je ovaj čovek žrtvovao. 

 

U filmu o Bogu ovo je najhrabriji gutljaj slobode, slobode da sumnjaš, slobode da želiš, slobode da se plašiš, slobode da budeš slab, slobode da budeš čovek. Film nije provociranje nekog dogmatskog narativa. On je iskrena ali i opasna analiza ljudske psihe koja nosi svest o apsolutnom. U tim momentima film postaje univerzalan. Ne moraš da budeš vernik da osetiš patnju čoveka koji bira između milosti i slobode, između poziva i tela, između večnosti i običnog života. Taj konflikt je, rekao bih, večan jer verujem da se i ti koji čitaš potencijalno nalaziš u njemu. Ne zato što veruješ već zato što znaš šta znači biti skroz sam, beskrajno krhak a pred sobom nosiš obavezu nekog većeg cilja.

 

Konflikt hrišćanske mitologije i ljudske antropologije je srž filma. Film ne traga za spektaklom već za istinom i izvorom unutrašnjih nemira koliko i debate. To je ono što ga danas čiti provokativnim. Nije slučajno što je izazvao toliku mržnju i strah. On ne traži samo razumevanje već i suočavanje. 

 

Za razliku od filmskih epova koji ukrašavaju priču o Hristu svetlima i harfama, ovde ima prašine, krvi, dvoumljenja. To ga i čini opasnim - ne za crkvu već za čoveka. Pokazuje da mit nije zapečaćen u knjigama već da stanuje u telu čoveka koji hoda zemljom, sa ranama, sa greškama, sa izborima. I to je, paradoksalno, najpoštenija hrišćanska priča koja je ikada snimljena. Nije ona o svetosti i milosti nego o ljudskoj patnji, o sumnji, o teretu koji su istorija i mit prećutali.

 

Kritika i kontroverza filma su razumljive za one koji misle da svetim ljudima nije sklona slabost. Ali upravo to je vrednost filma - ne zamagljuje, ne prikriva, ne ulepšava. On hrani surovost i iskrenost. I kad te udari u stomak, ne nudi utehu. Ne ne, braćo i sestre. Nudi svest, nudi javu. 

 

Muzika je totalno neočekivana a opet sjajna za ovakvav film. Zašto? Zato što u ovom filmu sve radi protiv idealizacije. Ne očekuješ li da će likovi razgovarati o spasenju? A oni razgovaraju o strahu, o sumnji, o sudbini. I to nema melodramu, nema lažnu svetlost. Šta ima onda? Ima život - onaj surovi, neuredni, sa krivcem i milosrdnim glasom savesti koja ne zna odgovor. 

 

Fascinantno je na kraju kada film pokaže viziju običnog života - brak, decu smrt - to nije nagrada. Upravo to je ono poslednje iskušenje. To je ono što je potencijalni put. To je ono čega se Isus odriče. A onaj ko izabere trnov put, taj bira bol ali i mogućnost da ne zaboravi razlog svog stradanja. 

 

Na kraju, logičan kraj ovog filma nije mir. Nije ni pobeda. Kraj je izbor. Prihvatiš svoje uskraćenje ili prihvatiš da si čovek sa teretom. Taj izbor je, koliko god bolan, jedini koji donosi oslobođenje. I zato mislim da ovo nije samo film o veri, o propovedi već je film o ljudskoj slabosti. Ovo je film o slobodi, o slobodi i odgovornosti, o krstu koji biramo, o iskušenju da ga odbacimo. I to je možda najhrabrija i najdublja hrišćanska parabola koju sam video, ali ne ona za vernika. Već ona za čoveka. 

Zanimljivosti:
Willem Dafoe nije mogao da vidi tri dana, jer su mu tokom snimanja stavljali veliku količinu kapi za proširivanje zenica na jakom svetlu, kako bi se postigao taj nadljudski vizuelni efekat. Martin Scorsese je zabranio pušenje na setu, delom zato što ima ozbiljnu astmu, a delom kako bi sprečio da glumci koji igraju biblijske likove — pre svega Willem Dafoe, koji je tada pušio — budu uhvaćeni na fotografijama sa cigaretama u ustima. Universal Pictures je pristao da producira film pod uslovom da Scorsese nakon toga snimi jedan komercijalniji projekat. Tako je nastao Cape Fear (1991). Zbog kontroverzi koje su pratile njegovu ulogu u ovom filmu, Willem Dafoe je odbijen za ulogu u drugom istorijskom epiku — sponzori su zapretili da će povući sav novac ako on bude angažovan. Zbog toga je uloga Doka Hollidayja u Tombstone (1993) umesto njega pripala Valu Kilmeru. Strastveni obožavalac pisca Nikosa Kazantzakisa, Jeff Bridges lično je pisao Martinu Scorseseu tražeći ulogu Judе, ali je ona na kraju pripala Harveyju Keitelu.

Naj scena:

It is accomplished! It is accomplished.

Moja ocena: 8/10

The Unbearable Lightness of Being (1988)

 

Žanr: Drama | Ljubavni
Režija: Philip Kaufman
Glumci: Daniel Day-Lewis, Juliette Binoche, Lena Olin...

Priča:
Doktor u Pragu 1968. godine bori se sa monogamijom, na frustraciju svoje supruge, a onda im sovjetska invazija dodatno poremeti život i brak i sve ono što su mislili da drže pod kontrolom.

Moj osvrt:
Nesanica mi dosta pomaže kada su filmovi i vreme posvećeno blogu u pitanju. Tako da se pojavilo vreme u kom mogu da se posvetim nečemu i pišem u tome. Pošto sam mozak izmorio čitanjem, pre nekoliko noći krenem da ni iz čega listam kanale na tv-u. I odjednom vidim scenu u kojoj na klupi sede Juliette Binoche i Daniel Day-Lewis. Ovaj dvojac bih gledao pa sve da sede i štrikaju tako da sam počeo gledati film kojem ne znam ni ime. No, san me je prevario pa sam sutra želeo nastaviti i tek tada sam shvatio da gledam film po Kunderinoj knjizi iako je nisam pročitao. Zato, braćo i sestre, ne mogu praviti paralele niti sam mogao imati očekivanja kada je ovaj film u pitanju. 

 

Ovo nije film o ljubavi. Ovo je film o nemogućnosti ljubavi u svetu koji se raspada. Ovo je film o čudnoj borbi između tela koje želi i duše koja se boji. U sred ove priče stoji Tomas, doktor koji veruje da je sloboda upravo odsustvo težine, i Tereza, devojka koja je celim bićem težina, koja veruje da ljubav postoji samo ako boli. 

 

Tomas je čovek koji ne zna da voli. Tomas je čovek koji zna da želi. Način na koji ga Daniel Day-Lewis igra, tiho, pomalo nervozno, kao čovek koji se plaši nečeg što je dublje - to je ono što nosi film. Tomas ne beži od žena. On beži od sopstvene svesti. On shvata da ljubav može da ga preobrazi i baš zato je izbegava kao da je ona bolest. Za njega, kojem je telo sloboda, emocija je pretnja. Kada Tereza uđe u njegov život, ne ruši se sve ispred njega, ne menja se naglo jer to bi bio jeftin holivudski trik. Braćo i sestre, on se po prvi put oseća smešno. Zašto? Zato što ga neko gleda iznutra a ne spolja. 

 

Tereza, u prelepom tumačenju isto tako veličanstvene Juliette Binoche deluje kao neko ko drhti od sebe same. Ona kao da želi tu "težinu", onu bolnu ozbiljnost postojanja zbog koje čovek ponekad ne može da diše slobodno. Prelepo je što tu težinu ona nikada ne igra kao patetiku. U njenom pogledu ima straha ali ima i nade. I čini mi se da je u potpunosti spremna izgubiti sve ako bi to značilo dobiti istinu o sebi. Sa jedne strane, u tome je njena lepota. Sa druge, u tome je i njena tragedija. 

 

Sabrina koju igra Lena Olin je treći ugao tog trougla a ne neki sporedan lik. Ona ne želi ni težinu, ni lakoću. Ona želi stalno bekstvo. Ona je umetnica koja zna da je život niz maski i da se ljudi vezuju za svoje iluzije. Za razliku od Tereze, Sabina ne želi da pripada nikome. Za razliku od Tomasa, ona se ne boji. Ona jedina deluje kao da razume pravila sveta. Baš zato, ona je najusamljenija. 

 

Kada smo kod slobode, film se neprestano vraća na to pitanje. Da li je to sposobnost da odeš kada poželiš? Da li je to sposobnost da ostaneš i trpiš? Ili je sloboda samo mit koji koristimo da opravdamo sopstveni strah od bliskosti? Kaufman nam ovde nije dao odgovor. On samo pokazuje ljude kako se bore sa vlastitim željama. U sceni kada Tomas pokušava da se nasmeje kroz suze vidimo čoveka koji ne zna da li mu je lakše kada beži ili kada ostane. 

 

Politički aspekt filma je takođe prisutan i upečatljiv. Sovjetska okupacija Čehoslovačke nije prikazana kao velika istorijska drama već kao napad na unutrašnju arhitekturu čoveka. Tereza ne fotografiše tenkove zato što je hrabra nego što konačno vidi svet bez maski. To je jedan od upečatljivijih momenata u filmu a za mene i najbolji. 

 

Erotske scene u filmu su više psihologija nego erotika. Svaki dodir, svaki pogled imaju značenje, imaju ranu. Tomas spava sa ženama da bi pobegao. Tereza želi da spava samo sa njim da bi se pronašla. Sabina opet koristi seks kao nešto čime se suprotstavljaš svakoj vrsti autoriteta. U tim scenama se ne prikazuje telo koliko čovekova unutrašnjost. Erotiku sam baš retko u svetu filma sretao kao filozofiju. 

 

Najemotivniji momenti u filmu su oni kada je Terezina nesigurnost očigledna. Ona je žena koja se konstantno oseća suvišnom, kao da njeno postojanje zavisi od toga kako će je Tomas pogledati. A ipak, ona jedina u tom odnosu zna šta je ljubav. Ljubav nije lagana, nije ni čista, ni jednostavna. Ljubav je teret koji nosiš čak i kada želiš da ga baciš. Upravo u tom teretu čovek pronalazi svoju težinu, svoju svrhu. 

 

Tomasova transformacija je tihi slom. On se ne menja dramatično, nema velike monologe, nema neke nagle obrte. On se menja sitnicama: načinom na koji dodiruje Terezinu kosu, načinom na koji je gleda kada misli da ona spava, načinom na koji počinje da se plaši za nju... To nije samo romantična transformacija. To je po malo i bolna, ljudska transformacija čoveka koji prvi put u životu oseća da bi mogao da izgubi nešto što nije ni želeo da ima, ali bez čega više ne može. 

 

Kraj filma, bez obzira na ono što se desilo, za mene je bio neizdrživ u svojoj tišini. Nema patetike, nema nekog razvlačenja melodrame. Samo dvoje ljudi koji su konačno našli mir u tom jednom jako bolnom trenutku. U tom momentu se vidi da su postali jedno. Njihova lakoća je postala težina a njihova težina je postala sloboda. Ponekad čovek mora da izgubi sve da bi pronašao sebe. 

 

Film ne kaže da je ljubav izlaz. Naprotiv. On kaže da je ljubav kavez koji biramo. Ali taj kavez postaje jedino mesto na svetu gde smo stvarno živi. Tereza i Tomas biraju jedno drugo, ne zato što su savršeni nego zato što su u tom izboru pronašli težinu koja im nedostaje. 

 

The Unbearable Lightness of Being je film o onome što ostane kada nestane sve što smo mislili da jesmo. O tragovima koje ostavljaju ljudi koji su nas voleli pogrešno, ali iskreno. O lepoti koja je uvek povezana sa bolom. O slobodi koja se plaća gubitkom iluzija. I možda najvažnije, to je film o tome kako se čovek suočava sa sopstvenom lakoćom. Sa svojom tupošću, svojom nežnošću, svojim strahovima. I kako u toj lakoći pronalazi razlog da ostane.

Zanimljivosti:
Prva verzija filma prikazana studiju trajala je ispod dva sata i bila je zbunjujuća. Philip Kaufman je dobio zahtev da vrati scene koje je isekao. Već sledećeg dana prikazana im je verzija koja je kasnije puštena u bioskope. Veruje se da je Kaufman namerno pokazao kraću i konfuznu verziju kako bi bez ikakvih pitanja dobio odobrenje za svoj finalni film od skoro tri sata. Milan Kundera nije bio naročito zadovoljan ovom filmskom adaptacijom svog romana i odbio je da učestvuje u bilo kakvoj promociji filma. 

 

Godine 1989. film je prvi put prikazan u Rusiji. Projekcije su bile nenametljive, održavane u ponoć. Ipak, svako prikazivanje je privuklo više od tri hiljade ljudi, dok je još oko hiljadu ostajalo ispred vrata jer nisu mogli da uđu. Mnogi su već ranije videli snimke sovjetske invazije na Čehoslovačku — ali iz sovjetske perspektive, montirane tako da Sovjeti izgledaju kao heroji, a Česi kao pobunjenici. Za mnoge Ruse, ovo je bio prvi put da vide događaje sa druge strane.

 

Miloš Forman je lično ponudio Philipu Kaufmanu priliku da režira film nakon što je čuo da studiji žele da snime ekranizaciju uspešnog romana Milana Kundere.Forman je morao da odbije priliku da ga sam režira jer je imao porodicu u Čehoslovačkoj i plašio se za njih u slučaju moguće negativne reakcije sovjetske vlade, koja je u to vreme okupirala zemlju. Sekvenca koja prikazuje sovjetsku invaziju na Čehoslovačku 1968. godine kombinuje autentične dokumentarne snimke tog perioda, koje su snimili studenti Praške filmske škole, sa novim scenama rekonstruisanim za potrebe filma. Jedan od tih studenata, Jan Nimec, pojavljuje se u maloj ulozi snimatelja kojeg sovjetska policija pretuče i oduzme mu filmsku traku.

Naj scena:

Početak invazije

Moja ocena: 8/10

Time Bandits (1981)

 

Žanr: Avantura | Komedija | Fantastika | Naučna fantastika
Režija: Michael Palin, Terry Gilliam
Glumci: John Cleese, Sean Connery, Shelley Duvall...

Priča:
Mali dečak se sasvim slučajno pridružuje grupi patuljaka koji putuju kroz vreme, skačući iz jedne epohe u drugu u potrazi za blagom koje bi mogli da ukradu.

Moj osvrt:
Time Bandits nije samo film o putovanju kroz vreme. To je film o bekstvu. Od čega? Od roditelja, od dosade, od stvarnosti koja ne nudi ništa smisleno. Terry Gilliam je ovde napravio filmić koji izgleda kao dečja avantura, ali ispod površine skriva tamni, gotovo kafkijanski svemir apsurda, pohlepe i banalnosti sveta odraslih. Gledajući ga, stičemo utisak sličan onom kao u Brazil. Mislimo da smo u snu za koji nismo sigurni da li je smešan ili užasan.

 

Glavni junak, mali Kevin, nije klasičan heroj. On je svedok haosa. Dečak koji slučajno upada u rupu između epoha ali i moralnih sistema. Njegovi saveznici, grupa patuljaka koji su ti "vremenski banditi", nisu plemeniti pustolovi nego sitni prevaranti. Oni kradu iz same tkanine stvarnosti, kao da žele da opljačkaju Boga, a ne banku. Već tu Gilliam postavlja scenu u kojoj je svet teatar apsurda u kojem se sve meri pljačkom, profitom i slučajnošću.

 

Vizuelno, film je kao san snimljen iz delova: svet Rimljana, Napoleona, Robin Huda i grčke mitologije prepliću se kao da ih povezuje ludilo, a ne istorija. Sve izgleda veličanstveno ali i groteskno u isto vreme. Kao da Gilliam govori da istorija nije linearna, nego beskrajno cirkusko ponavljanje gluposti. U svakom vremenskom sloju čovek je isti, samo nosi drugu uniformu.

 

Gilliam koristi humor kao zamku. Film je ispunjen duhovitim, gotovo Monti Pajton situacijama, ali iza njih, oseća se i deo tragedije. Kevin je okružen likovima koji ništa ne razumeju, a ponašaju se kao da sve znaju. Ljudi oko njega slave rat, bogatstvo i slavu, sve dok ih apsurd ne proguta. U tom svetu, dečja nevinost nije spas, već svedočanstvo da svet odraslih više nema dušu.

 

Time Bandits je i alegorija o Bogu kao nepažljivom tvorcu. Lik "Supreme Being" deluje kao birokrata koji gubi sopstvene planove, dok Zlo izgleda organizovanije i efikasnije od samog Stvoritelja. To je Gilliamova subverzija religije. Ako postoji Bog, on je arhitekta koji je davno zaboravio zašto gradi. Taj svet ne vodi smisao, vodi ga slučaj.

 

Posebno je zanimljivo kako film kombinuje dečju maštu sa filozofijom. Kevin vidi stvari koje odrasli ne mogu, ne zato što je pametniji, nego zato što još uvek veruje u čudo. Ali to čudo nije lepo — ono je haotično, nepredvidivo i opasno. Ne ruši li time Gilliam iluziju bezbednog detinjstva? On pokazuje da mašta nije utočište, već prostor u kom se suočavaš sa strahovima koje svet skriva iza reklama i tv programa.

 

Roditelji u filmu su oličenje moderne gluposti. Oni ne vide čudo pred sobom jer su hipnotisani stvarima. Njihov dom je pun raznoraznih aparata, ali prazan kada je ljubav u pitanju. Kevin ne beži od kuće zato što je buntovan. Beži jer je dom postao zatvor od plastike i reklama. I zato je film, iako obučen u fantaziju, duboko političan. To je Gilliamov obračun s potrošačkom civilizacijom koja pobeđuje dečiju maštu.

 

Svet kroz koji Kevin putuje pun je karikatura moći. Napoleon koji meri visinu svojih generala, Robin Hud koji deli opljačkano kao PR događaj, kraljevi i bogovi koji se ponašaju kao deca s previše igračaka. Svi su oni simboli iste ljudske bolesti - želje za kontrolom nad haosom. A u Gilliamovom svetu, svaka kontrola je iluzija. Čak i vreme koje kradu banditi, pokazuje se kao neuhvatljivo.

 

Kraj filma je šokantan i okrutan. Za mene je bio potpuno neočekivan. Pitanje koje visi u vazduhu ostaje, da li je sve to bilo stvarno? Gilliam ne daje odgovor, jer ga nema. Svet je previše besmislen da bi imao logičan kraj. Taj završetak deluje kao moralna detonacija. Dete ne dobija kraj kakav zaslužuje a Bog se smeje iz daljine. 

 

U tom trenutku, "Time Bandits" prelazi iz avanture u filozofiju. Shvataš da je ceo film bio metafora o izgubljenosti. O čoveku koji luta kroz vreme tražeći smisao, a pronalazi samo parodiju. Gilliam ne nudi utehu, nego ogledalo a to ogledalo je iskrivljeno, jer samo takvo može da odrazi svet koji je sam po sebi deformisan.

 

Mnogi su film tumačili kao bajku, ali on to nije. To je anti-bajka, parodija mita o putovanju i sazrevanju. Kevin ne postaje mudriji, ne otkriva istinu. On samo vidi koliko je svet apsurdan. Gilliam ne veruje u klasične poruke. On veruje u haos kao jedini pošteni oblik stvarnosti.

 

U Time Bandits, detinjstvo i starost su praktično isti krug. Jedni beže od smisla kroz maštu, drugi kroz posedovanje. Film time postaje komentar na čitavo čovekovo postojanje. Beskrajno lutanje kroz vreme, istoriju, ideologije, sa istom prazninom u srcu. Gilliam, sa svojim crnim humorom govori ono što većina filmova ne sme. Braćo i sestre, možda i nema nikakvog "pravog puta".

 

Svet Time Bandits-a je prepun boja, ali iza njih je sivilo. To je film o potrazi za Bogom, a pronalasku ludila. O detetu koje želi da razume svet, a dobija samo šalu bez poente. I možda je to ono što Gilliam poručuje, da smisao nije u odgovoru, nego u samom traženju. Makar ono trajalo kroz sve epohe, sve maske i sve iluzije.

Zanimljivosti:
U originalnom scenariju, kralj Agamemnon je bio predstavljen ovako: „Ratnik je skinuo šlem, otkrivajući nekoga ko izgleda tačno kao Sean Connery, ili glumca jednake, ali jeftinije reputacije.“ Na iznenađenje scenariste, producenta i reditelja Terryja Gillijama, scenario je nekako završio u Conneryjevim rukama. Connery je pokazao interesovanje za ulogu, pa je njegov agent stupio u kontakt s njima u vezi s tom ulogom. Ideja Sir Seana Conneryja je bila da Agamemnon izvodi mađioničarske trikove za Kevina. 

 

Prema rečima Terryja Gillijama, David Rappaport je verovao da je dobio svoju ulogu isključivo zahvaljujući glumačkoj sposobnosti, bez toga da je njegova visina imala ikakvog uticaja. Zbog toga se nije družio sa ostalim članovima ekipe. Tokom scene sa Nevidljivom barijerom, kada ostali banditi uzvraćaju Randallu, glumci su zapravo izražavali svoje frustracije prema Rappaportu. Godine 1996, Terry Gilliam i Charles McKeown ponovo su udružili snage na scenariju za Time Bandits 2, planirajući da vrate većinu originalne glumačke postave, osim Davida Rappaporta i Tinyja Rossa, koji su umrli nekoliko godina ranije. Jack Purvis je u međuvremenu ostao paralizovan u saobraćajnoj nesreći, pa je njegov lik u nastavku bio zamišljen u sličnom stanju. Kada je Purvis preminuo, projekat je odložen na neodređeno vreme. Kada je Zlo zarobilo Time Banditse u kavezu i krenulo uz stepenice, to zapravo nije bio David Warner, već njegov dubler, jer Warner pati od vrtoglavice.

Naj scena:

Robin Hud

Moja ocena: 7/10