Rushmore (1998)

 

Žanr: Komedija | Drama | Ljubavni
Režija: Wes Anderson
Glumci: Jason Schawrtzman, Bill Murray, Olivia Williams...

Priča:
Tinejdžer u Rushmore Akademiji se zaljubljuje u znatno stariju učiteljicu i postaje prijatelj sa sredovečnim industrijalcem. Kasnije, otkriva da su žena u koju je zaljubljen i njegov prijatelj u vezi i kreće u osvetu.

Moj osvrt:
Kad gledamo filmove o mladosti, obično je to prikazano kao vreme nevinosti ili vreme borbe. Rushmore je negde između ta dva. Ovo je film o dečaku koji želi da postane čovek i film o čoveku koji više ne zna kako to da bude. Iako ovo izgleda kao komedija o blesavom tinejdžeru, Anderson je gradi kao priču o identitetu, egu i potrazi za mestom u svetu. Kad smo kod tog sveta, čini mi se da ovaj u filmu ne pripada nikom od likova. 

 

Maks Fišer nije tipični srednjoškolac kog smo gledali nebrojeno puta. On je karikatura ambicije - samouveren je, teatralan, pun ideja koje zapravo nemaju nikakvog temelja. Za razliku od svojih vršnjaka on pokušava da izgradi sopstveni univerzum. Njegov svet nije škola. Njegov svet je pozornica a svaki projekat, predstava, govor ili gest su samo pokušaj da potvrdi da postoji i da može da vlada u tom svetu. 

 

Rushmore akademija nije škola već pozornica na kojoj Maks pokušava da ostvari verzuju sebe koju je osmislio. Ona je ovde minijaturni svet, uredan, lep, simetričan ali u suštini lažan. Sve je tu pažljivo dizajnirano ali iznutra je jako prazno. Kao i uostalom Maksova ličnost. U tom prostoru on deluje kao stvaralac ali u isto vreme je zarobljenik sopstvenih iluzija. 

 

Čini mi se da Maks više voli ideju uspeha nego sam uspeh. On želi da bude genije, vođa, umetnik, zavodnik. No, iako ne izgleda tako, njegova ambicija nije rezultat samopouzdanja. Ne, braćo i sestre. Ona je rezultat straha da bez te maske koju nosi neće ostati ništa. To je ključna emocija filma, ne ambicija nego panika. Strah od praznine koja dolazi kad nestane publike. 

 

Kad Maks upozna učiteljicu Rozmeri Kros, njegov svet dobija centar ali i pukotinu. Ona nije ljubavni interes u klasičnom smislu. Ona je simbol svega što Maks zamišlja pod pojmom zrelosti. Anderson nikada ne prikazuje njihov odnos kao nešto što će možda uspeti već kao sudar dva različita sveta: dečaka koji glumi odraslog čoveka i žene koja pokušava da preživi tugu. 

 

Njihova veza nije romansa već je ogledalo za Maksa. Tako on po prvi put može da vidi koliko je zapravo mali. E to je upravo momenat u kom film prestaje da bude komedija i postaje priča o odrastanju. Ispod slojeva ironije i humora, Rushmore krije surovu istinu o tome kako je teško odrasti i koliko je bolno kada svet prestane biti tvoja pozornica. 

 

Najbolji kompliment za Bil Mareja koji mogu da dam ovde je da je on Bil Marej. Čini mi se da je imao dosta slobode u tumačenju ovog lika i iskoristio je na najbolji mogući način. Ključno je uvideti da je on ovde odrasla verzija Maksa. Postigao je sve što Maks podrazumeva uspehom ali je izgubio smisao. Njih dvojica postaju rivali ali i odrazi jedan drugog. Blum (Marej) vidi u Maksu ono što je sam izgubio a Maks u njemu ono što želi da postane. Njihov sukob je ujedno priznavanje poraza. 

 

Scene u kojoj Maks i Blum ratuju - sabotiraju, podmeću, špijuniraju, deluju komično ali ispod njih postoji određena doza tuge. Zašto? Zato što oba lika pokušavaju da sačuvaju nešto što su izvesno izgubili: mladost, strast, osećaj svrhe. Njihova borba nije borba za ženu. Oni se bore za sopstvenu sliku o sebi. 

 

Rushmore odlično koristi opsesiju stvaranjem kao način bega od stvarnosti. Maksove predstave su specifične. One nisu umetnost, jasno je čim pogledate prvu. One su terapija. Maks ne pokušava da se izrazi kroz njih već da se sakrije. I to je genijalna Anderonova odluka - njegov junak ne beži od neuspeha. Njegov junak beži od tišine koja dolazi posle poraza. 

 

Rozmeri, sad druge strane, nosi potpuno drugačiju vrstu bola od ove dvojice. Njena tuga nije dramatična već tiha. U njoj vidimo ono što Maks ne razume, da život nije priča koja mora da ima smisao. Život je niz trenutaka koje preživljavamo najbolje što umemo. No kada Maks to konačno shvati, on prestaje da bude dečak. 

 

Andersonov svet u Rushmoreu je u isto vreme satiričan i saosećajan. On ne ismeva svoje likove već ih posmatra kao ljude koji pokušavaju da pronađu način da opstanu u svetu koji baš i ne nagrađuje iskrenost. Film je prepun ironije ali bez cinizma. 

 

Moram pomenuti i muziku. Britanski rock 60tih nose energiju mladosti koja veruje da je sve moguće, čak i kad se sve raspada. Ova muzika krije nostalgiju za vremenom u kom su greške bile hrabre.

 

Kraj filma je tih. Nema pobede, nema poraza. Maks ne postaje bolji čovek preko noći ali ono što je ključno - postaje iskreniji. Na kraju imamo utisak da je naučio da živi u stvarnosti. Za nekog to možda predstavlja mali korak. U stvarnosti, ovo je revolucija. 

 

Rushmore je film o neuspehu koji postaje početak, o iluziji koja se raspadne da bi se iza nje pojavilo nešto ljudsko. Anderson ga gradi kao baladu o idealizmu i ironiji ali ispod svega je jedna nepobediva stvar a to je potreba za pripadanjem. Maks želi da ostavi trag ali na kraju shvata da trag koji ostaje je onaj jedini koji ne planiraš - onaj koji se desi kada pokušavaš da budeš iskren. U svetu punom sarkazma i distanciranosti, Anderson je snimio film koji priznaje da ranjivost nije slabost, nego je oblik hrabrosti. I zato ovo nije film o školi, ljubavi i rivalstvu. Ovo je film o trenutku kad naučiš da prihvatiš da nećeš biti ono što si zamišljao, i da to nije kraj. To je početak. 

Zanimljivosti:
Džejson Švarcman je došao na audiciju noseći blejzer i grb Rushmora koji je sam napravio. Prvog dana glavnog snimanja, Ves Anderson je bio zadivljen što će raditi s Bil Marejem. Marej je pomagao u prenošenju opreme, a kada je Dizni odbio snimiti scenu s helikopterom koja bi koštala sedamdeset pet hiljada dolara, dao je Andersonu blanko ček kako bi pokrio troškove. Dva glumca koja su tumačila Marejeve sinove su mu odista išli na nerve i njegove uvrede u filmu su često bile improvizacija. Marej je bio oduševljen scenariom toliko da je izjavio kako bi snimio ovaj film besplatno. Bentli koji se vidi u filmu je pozajmljen uz uslov da se vlasnikova ćerka pojavi u filmu. 

Naj scena: 

- Well, you pulled it off.
- Yeah, it went okay. At least nobody got hurt.
- Except you.
- No, I didn't get hurt that bad.

Moja ocena: 8/10 

 

Sledeći...

 

Cléo from 5 to 7 / Cléo de 5 à 7 (1962)

 

Žanr: Drama | Komedija | Muzički
Režija:  Agnès Varda
Glumci: Corinne Marchand, Antoine Bourseiller, Dominique Davray...

Priča:
Cléo, pevačica i hipohondar, postaje sve zabrinutija da možda boluje od raka dok čeka rezultate pregleda od svog lekara.

Moj osvrt:
Cleo from 5 to 7 ne priča priču. Mi smo se našli u jednom njenom delu. To nas čini prolaznikom ili posmatračem koji sat i po provodi uz Kleo. Tako da ovo nije film koji ima radnju već pokušava da nas kupi osećanjem. Ovo je film o čekanju, o mislima koje se motaju po glavi i vide na licu dok iščekujemo vest ili prividan rasplet koji ovde može da promeni sve. 

 

Agnes Varda nas ovde vodi kroz Pariz. Rekoh već, film se ne trudi već uspeva da nas uvuče u sebe kao prolaznika. Tako da i mi postajemo deo ovog grada a vreme između 5 i 7 nije samo vremenski okvir - to je granica između onog što znamo i onog čega se bojimo. Film prati Kleo, pevačicu koja čeka rezultate medicinskih testova i u tih 90 minuta se suočava sa samom sobom, možda i po prvi put. 

 

Kleo na početku nije osoba. Ona je slika o sebi, ona je ogledalo koje reflektuje tuđe poglede, tuđe želje, tuđe misli o njoj. Kamera to pokazuje na odličan način. Veliki broj kadrova je pun ogledala, prozora, refleksija. I onda se pitamo šta Kleo vidi u sebi, lepotu ili strah. 

 

Na početku vidimo tarot karte koje obećavaju odgovore ali u suštini donose još veću sumnju. Kleo u tom momentu traži smisao u predskazanjima, simbolima i veruje u sudbinu. U ovih sat i po ona će naučiti da veruje sebi i svom miru. 

 

Varda ne gradi napetost na klasični način - nema radnje, nema preokreta, nema neke posebne logike u raspletu priče. Film je spor, nežan ali i nemiran. Kleo se kreće kroz grad kao senka a mi se krećemo uz nju. Njene misli i pogledi nisu samo njen psihološki portret - oni daju ritam filmu. Izgleda kao da film osluškuje nju. 

 

Pariz ovde nije romantičan. On je ogoljen. Tramvaji, prodavnice, trotoari, kafane - sve to deluje poznato ali u isto vreme i strano. Kako to? E tu smo. Poznato jer to je grad koji vidiš iz dana u dan, to je put koji prelaziš nebrojeno puta. Strano - sada ga gledaš drugačije jer ga možda nećeš gledati sledeće jutro. Varda na taj način odlično gradi atmosferu - svaki prolaznik, svaki zvuk, svaka slika postaju deo Kleinog unutrašnjeg nemira. 

 

U prvoj polovini filma Kleo je zatočenica svog izgleda. Ljudi je vole, dive se njenoj lepoti ali niko niti vidi niti pominje ono ispod. U ogledalima, ona se sama sebi dopada ali jasno je kao dan da je to fasada. Tek kada skine periku, kada ostane bez šminke, tek tada vidimo da ona nije samo lice sa naslovne strane već ljudsko biće koje se boji smrti. Taj trenutak skidanja maske, bukvalno i metaforično, ključan je za ceo film. 

 

Zanimljiv je način na koji Varda meri vreme. Film je snimljen u realnom trajanju: sat i po života ili sat i po čekanja. I ta jednostavna struktura daje dubinu ovom filmu. Svaki minut je važan, svaka reč je mogući glas savesti. Vreme nije u pozadini. Vreme je protagonista. 

 

U drugom delu filma Kleo sreće jednog vojnika. On ne zna njenu priču, ona ne zna njegovu, ali između njih nastaje nešto što nam je nedostajalo do tog momenta u filmu - razumevanje. Gledamo dvoje ljudi koji se ne pretvaraju. I to je prelep momenat jer Kleo prvi put u filmu nije ogledalo, ona konačno postaje lice koje neko vidi kako treba. 

 

Da li se kleo miri sa sobom tek onda kad izgubi iluziju? Ona prolazi kroz to na način koji je u isto vreme suptilan i snažan. Više se ne poziva na druge, ne pozira, ne glumi. U finalu, njeno lice je mirno, bez teatralnosti. Ona ne zna kakvi su rezultati pregleda ali po prvi put to nije tako bitno. To je paradoks slobode - kada više ne čekaš, osetiš se živim. Znam to jako dobro, braćo i sestre. Verujem da neki od vas takođe znaju. 

 

Vizuelno, film je majstorski balans između dokumentarnog i poetskog. Kamera koristi prirodno svetlo, nežne kontraste, fluidno kretanje i to stvara onu iluziju prisustva o kojoj sam govorio. Grad je ogledalo žene a žena je ogledalo grada. U tom spoju, Pariz postaje i unutrašnji pejzaž. 

 

Kleo, iako pevačica, u filmu peva samo jednom i to zvuči prelepo i emotivno. No iako je čujemo jednom, taj momenat deluje kao prelomni. Kleo plače kao da prvi put razume pesmu koju peva. I to je momenat od kog se i ton filma menja. On postaje tiši i stvarniji. 

 

Cleo from 5 to 7 je film i o ženstvenosti, o pogledu koji gleda ali i o tome kako je biti gledan. Varda snima Kleo sa nežnošću ali i sa ironijom. Nema sentimentalnosti, nema patetike, samo razumevanje. Ovo je ženski film u najdubljem smislu, ne zato što govori o ženi, već zato što razume strah, ranjivost i tišinu koju svet retko primećuje. 

 

Kraj filma nije tragičan. Kraj filma nije ni srećan. Kraj filma je jednostavno rečeno istinit. Kleo ne dobija sve odgovore, ona dobija svest. Shvata da se život ne čeka već oseća. Ta spoznaja, koliko god bila mala dovoljna je da donese smisao. Fascinantno je da je Varda uspela u ovih sat i po da prikaže nešto što je spetakularno za vreme koje ova priča traje - ljudsku svest u trenutku kad se gleda u ogledalo i po prvi put vidi istinu. Cleo from 5 to 7 je film o onom trenutku kada se prestajemo plašiti smrti i počinjemo da učimo kako da živimo. Nema velikih rešenja - samo prihvatanje života onakvog kakav jeste. 

Zanimljivosti:
Jean-Luc Godard, Anna Karina, Emilienne Caille, Eddie Constantine, Sami Frey, Danièle Delorme, Yves Robert, Alan Scott, Georges de Beauregard i Jean-Claude Brialy imaju kameo uloge u nemom filmu koji kleo gleda u jednom momentu. 5 à 7 je francuski izraz koji se koristi za period posle posla pre povratka kući. Radnja filma se dešava u utorak ali u Nemačkoj film je preveden kao "Sreda od 5 do 7".

Naj scena:

Rasplet

Moja ocena: 8/10

Sledeći...

 

The Wages of Fear \ Le salaire de la peur (1954)

Žanr: Avantura | Drama | Triler
Režija: Henri-Georges Clouzot
Glumci: Yves Montand, Charles Vanel, Peter van Eyck...

Priča:
U oronulom selu u Južnoj Americi, četvorica muškaraca unajmljena su da prevezu hitnu pošiljku nitroglicerina, bez opreme koja bi taj posao učinila bezbednim.

Moj osvrt:
Dok ovi ljudi ne krenu kamionima na svoje odredište, može vam se učiniti da film troši previše vremena. No, čekanje je praktično glavni junak ovog filma, tako da i ovo nije bez razloga. Mesto koje vidimo izgleda kao da se ne nalazi ni na jednoj mapi. Neki prašnjavi deo Južne Amerike u kom vidimo ljude koji se ne kreću, već trunu. Kao da im je neko isključio životni napon a oni ostali da sede u senkama i znoju gledajući jedni druge bez nade i bez reči. Kluzo nas odmah gura u prašinu, u stanje između života i smrti gde se ne vidi izlaz. 

 

Film je studija o očajanju i o ljudskoj tvrdoglavosti da pronađu smisao čak i u najluđim situacijama. Četiri muškarca voze kamione natovarene nitroglicerinom preko planinskog puta. Sa jedne strane zvuči kao heroizam, zar ne? Zbog čega bi se drugo rizikovao život. Ne, nema ovde heroizma. Čekaj, možda je TO moralna odluka da se uradi nešto za veće dobro? Ne, nema ovde ni morala. Šta onda gledamo? Gledamo potrebu da se preživi, da se pobegne iz mesta koje je postalo simbol stagnacije i propadanja. 

 

U Kluzoovom svetu sve ima težinu - svaka rečenica, svaka kap znoja, svaki kamen na putu. Od momenta kada čujemo zvuk paljenja kamiona, film je napet do samog kraja. Nema muzike. Zvuk motora, škripa točkova, disanje vozača - sve postaje muzička numera straha. The Wages of Fear postaje film u kom mi počinjemo da dišemo plitko. 

 

Kluzo je u potpunosti odbio da bude moralista. Nije zainteresovan da nam pokaže ko je ovde dobar a ko loš. Ono što hoće je da nam pokaže kako čovek reaguje kad se suoči sa apsolutnom opasnošću, kad zna da svaki trzaj može da znači kraj. Wages of Fear je lekcija o tenziji ali i o granici ljudske izdržljivosti. Ono što Hičkok perfektno radi kroz stil i formu, Kluzo radi brilijantno kroz znoj i prljavštinu. 

 

U središtu priče nije eksploziv koji čekamo da se aktivira. Ne, braćo i sestre. U središtu priče je ljudska praznina. Ovi ljudi su mrtvi i pre nego što krenu. Kamioni su samo sakrofazi koji oni voze. Dok prelaze mostove, klizišta, dok svaki metar prestavlja novi korak nade, postaje jasno da ovo nije avantura - ovo je egzorcizam. Oni iz sebe pokušavaju da isteraju demone koji su ih sahranili mnogo ranije - kukavičluk, besmisao, osećaj da su postali višak na svetu. 

 

Mario, glavni lik, počinje kao cinični Francuz ali kako put odmiče, iz njega izbija ono što ni sam ne razume - strah, slabost pa i apsurdna želja da preživi makar sve izgubio. Montanova gluma je u tim momentima perfektna. Kluzo ne nudi iskupljenje. Kad se sve završi, nema osećaja trijumfa. Ostaje samo praznina. Kao da nam govori da je svet prevelik za bilo kakav trijumf malog čoveka. 

 

Ritam filma je spor, iscrpljujući i pun tišine. Nema muzičke pozadine, nema utehe u melodiji. Samo zvuk motora, pucketanje guma, kotrljanje kamenja. I sve izgleda kao zvuk smrti koja se približava ali nikako ne dolazi. Ta napetost, ta stalna neizvesnost, ono "uskoro" koje se ne pojavljuje - to je suština Kluzoovog realizma ovde. On pokazuje da katastrofa nije trenutak - ona je stanje. 

 

Naftna kompanije deluje kao viša sila koja se ne pojavljuje ali sve kontroliše. Ljudi su samo potrošni materijal, brojke, gorivo za mašinu profita. Kapitalizam u filmu nije politička ideja, on je religija. Kao i u svakoj religiji, vernici nekada moraju da stradaju da bi oltar ostao uspravan. 

 

Retko gde sam video ovaj nivo psihološke težine. Kluzo ne režira akciju, on režira strepnju. Njegova kamera se ne fokusira na pokret već na trenutak pre pokreta. To je zadržavanje daha koje traje beskonačno dugo. On snima lica koja su već pred slomom, oči koje više ne znaju da li gledaju napred ili u sebe. 

 

Čini mi se da i svaki segment puta postaje metafora. Blato koje proguta točkove je isto ono blato iz kog ne možemo da se izvučemo. Most koji se ljulja nad provalijom postaje slika moralnog balansiranja gde svaki korak može biti onaj poslednji. Nitroglicerin u kanisterima je samo fizička manifestacija onog što ljudi već nose u sebi - unutrašnju nestabilnost, prelivanje besa i straha. Takva eksplozivna smesa osećanja samo čeka varnicu. 

 

I kada dođe momenat eksplozije, to nije prikazano kao kulminacija. Nema spektakla. Samo kratki bljesak i tišina. Kao da priroda nema više energije da reaguje. Ta rezignacija prirode, taj hladan odnos prema ljudskoj tragediji čini ovaj film još ubedljivijim. Nema smisla, nema poruke. Postoji odsustvo spasenja u svetu koji ne zna više šta da radi sa ljudima koji još uvek dišu. 

 

Kraj filma je ironičan, brutalan i za moj ukus se previše oslanjao na sudbinu. Nema neke nagrade za pobednika, ostaje mu samo groteskni, pijani ples radosti. Kao da se univerzum smeje u lice uspehu čoveka i kao da nam govori da ništa ne osvajamo - samo stižemo do još jednog kraja. 

 

The Wages of Fear je film o pokretu koji ne vodi nikuda, o hrabrosti koja ne spašava, o ljudima koji pokušavaju da pobegnu iz pakla ne shvatajući da ga nose u sebi. Njegova snaga nije u priči nego u atmosferi, u neizdrživom osećaju zagušljivosti gde ti kao gledalac počinješ da se znojiš, da ćutiš, da se pitaš koliko dugo nam je ostalo do eksplozije. Kluzoof film ostaje kao jedno od napetijih iskustava u istoriji kinematografije ali i jedna od najdubljih alegorija o ljudskom stanju. Jer čovek, kada ga pritisne očaj, postaje voljan da rizikuje sve - ne zato što voli život, već zato što ne zna šta bi s njim. 

Zanimljivosti:
Snimanje je počelo 27 avgusta 1951 i trebalo je da traje 9 nedelja ali previše problema je bilo: kišna sezona pa su se kamioni zaglavljivali u blatu, kranovi su padali što je uništavalo setove gde je film sniman, Kluzo je slomio članak, Vera Kluzo se razbolela. Tako da je zbog svega toga film probio planirani budžet za 50 miliona franaka. Snimanje je trebalo biti u Španiji ali je Iv Montan odbio da snima tamo sve dok je fašistički diktator Franko na vlasti. Prvi film koji je osvojio i zlatnu palmu i zlatnog medveda. Filmski debi Vere Kluzo koja je glumila samo u tri filma i sva tri je snimao njen suprug. Iv Montan, koji je tada bio poznat kao pevač, bio je oduševljen Čarlsom Vanelom koji je svoje scene snimio u jako malom broju pokušaja. 

Naj scena:

Završnica puta.

Moja ocena: 8/10

Sledeći...

The Night Porter / Il portiere di notte (1974)

Žanr: Drama
Režija: Liliana Cavani
Glumci: Dirk Bogarde, Charlotte Rampling, Philippe Leroy...

Priča:
Preživela logora smrti ponovo obnavlja svoju sadomazohističku vezu sa bivšim SS oficirom koji sada radi kao noćni portir u bečkom hotelu, ali njegovi bivši saradnici počinju da ih progone.

Moj osvrt:
Uvod u film je potpuna rutina jednog hotela: recepcija, gosti, utčivost, osmesi koji ne znače ama baš ništa. No jako brzo se vidi da je unutra prisutan duh prošlosti. I možemo slobodno reći da je ovaj film upravo film o prošlosti, onoj koja ne odlazi, film o strasti koja se pretvara u zatvor, film o ljudima koji su izgubili pravo na budućnost. 

 

U centru priče su Maks, bivši nacistički oficir koji je sada portir i Lucia, bivša zatvorenica logora, sada slobodna žena koja slučajno ulazi u isti hotel. I to je sve kada su slučajnosti u ovom filmu u pitanju. Nema naglih odluka, besmislenih preokreta ili bilo čega što bi remetilo ritam filma. Kada se ovo dvoje ponovo sretnu, nije to samo susret dvoje ljudi već povratak nečeg davno zakopanog - sećanja koja mirišu na greh i strah, tela koja pamte mnogo više nego što bi smela. 

 

Ne, braćo i sestre, nije ovo ljubavni film. Ovo je post mortem strasti. Sve što se dogodilo između njih, u senci nacističke brutalnosti, sada se vraća kao sablast. Privlačnost između ovo dvoje je snažna ali ne deluje ljudski. Jako je destruktivna pa mogu reći i ritualna. Oni ponavljaju stvari koje su ih nekad zarobile ali ne zato što u njima vidimo neku strast. Oni ponavljaju to da bi dokazali da je to što su imali još uvek živo. 

 

Iz kadra u kadar se oseća krivica ali ne vidimo kaznu. U svakom dodiru imamo i deo pretnje. Film nikako ne pokušava da objasni njihovu vezu što je možda i najproblematičniji deo filma. No, pokušava da je ogoli što je zapravo mnogo lakše. Night Porter pokazuje da je granica između ljubavi i opsesije nevidljiva. I mi kao gledaoci smo već "podešeni" da ovde očekujemo priču o iskupljenju. Ne, braćo i sestre. Ovo nije priča o iskupljenju. Ovo je priča o povratku u pakao, dobrovoljno i svesno. 

 

Lucia i Maks se zatvaraju u sobu koja odjednom deluje kao grobnica. Napolju je svet koji pokušava da se normalizuje, koji se barem pravi da su zločini prošlost. U sobi, ta prošlost odbija da umre. Njihova soba postaje zatvor u kome se briše razlika između bola i uživanja, gde bliskost više nije uteha, već način da se oseti da su još živi. Oni ponovo igraju svoje uloge, kao da obnavljaju obred žrtve i dželata. 

 

Film je pun tišine. Glasovi se čuju samo kada moraju, kao da bi i oni mogli razoriti krhku konstrukciju njihovog zatvora. Spoljni svet, iako prividno miran, deluje kao pretnja a ne kao spas. Lilijana Kavani sjajno koristi prostor kao simbol i prikazuje jedan od retko predivnih kontrasta. Svaki ugao sobe pa i ostalih prostorija a i samog hotela deluje hladno a u toj hladnoći postoji nešto erotično, gotovo bolesno privlačno. 

 

Ono što se meni jako svidelo a što verujem može biti problematično nekima, primetno je totalno odsustvo moralnog komentara. Nema osude, nema olakšanja. Ne umem da opišem ovo bolje ali kao da se osećaš malo prljavo dok gledaš ali ne možeš da prestaneš. I tako Kavani ne traži krivca u filmu već od gledaoca pravi saučesnika, ne zato što što on čini zlo već zato što posmatra i ne sudi. Sva težina ove veze ne dolazi iz krvi i nasilja već iz tišine između dvoje ljudi koji se razumeju samo kroz patnju. 

 

Lucia je u istom momentu simbol preživljavanja ali i zatočeništva. Njeno telo pamti logor - logor je i u njoj a svaki dodir se pretvori u gest sećanja. Maks je zver koja želi da bude zatvorena jer samo u zatvoru zna ko je. Njih dvoje tako nisu ljubavnici. Oni su zatvorenici jednog sećanja koje ne bledi. Zašto se vraćaju u istu igru? E tu je tragedija ove veze, braćo i sestre. Ova surova igra je jedini oblik bliskosti koji ovo dvoje ljudi poznaju. 

 

U njihovom odnosu postoji nešto neizdrživo iskreno. Film ne traži opravdanje za njih već pokazuje kako trauma postaje identitet. Kad ti neko oduzme sve - telo, dostojanstvo, prošlost, možda ti preostane samo veza sa onim ko je to učinio. To nije ljubav. To je rana koja ne zarasta a ovde je pretvorena u nežnost. 

 

The Night Porter nije šokantan u eksplicitnom smislu mada je mogao biti. Nije nasilan, nije vulgaran. Njegova brutalnost leži u intimi. Svaki pogled, svaka senka, svaka tišina govori više o zlu nego hiljadu scena iz logora. Zašto film nije bio eksplicitan kada je nasilje u pitanju? Zato što Kavani pokušava da nam kaže da se najdublje rane ne vide na koži. 

 

Ovaj film je i priča o Evropi, Evropi koja je posle rata pokušala da se opere od krvi ali nije uspela. Maks i Lucia su metafora tog neuspeha: spolja civilizovani, unutra neizlečeni. Njihova ljubav je bolest evrope, način da se preživi tako što se ne zaboravlja. Oni se hrane prošlošću jer bez nje ne postoje. No, svi znamo kakva je to prošlost. 

 

Kavani nas ne vodi kroz priču već kroz stanje. Night Porter je film o duhovnom zatočeništvu, o onima koji su preživeli a nisu oslobođeni. Film o ljudima koji su zarobljeni u svom paklu ali ne odriču ga se jer u njemu pronalaze smisao. I mi možemo samo da sedimo i gledamo kako se prošlost uvija oko ovih ljudi, kako ih guši i hrani istovemeno. Ovo je film o ljudima koji nisu mogli da izbegnu svoje demone jer su u njima pronašli jedinu istinu u kojoj postoje. 

Zanimljivosti:
Dirk Bogarde je razmišljao da se penzioniše posle ove uloge jer je bila iscrpljujuća. Lilijana Kavani je izjavila kako je Šarlot Rempling odbila da snimi još jednu scenu tuče sa Dirkom Bogardeom zato što su nek udarci bili stvarni i bolni. Bogarde je inače bio britanski obaveštajac i svedočio je užasima logora Bergen-Belsen. Lucia nije jevrejka već ćerka komunističkog aktiviste. Šarlot Rempling je snimila ovaj film samo četiri meseca pošto se porodila. 

Naj scena:

Wenn ich mir was wünschen dürfte...

Moja ocena: 7/10