Boris Tiosavljević
Ne samo što je neobično da, kada se priča o stvaralaštvu Tarkovskog, niko ne pominje ovaj apsolutno predivni, poetični srednjemetražni biser, već začuđuje da ga u sopstevnim knjigama i sam autor uglavnom ignoriše. Međutim, ovaj diplomski film se svakako može i mora postaviti na isti novo kao i ostala dela ambicioznog Rusa.
Film govori o Saši, dečačiću koji uči da svira violinu. On se sprijateljuje sa Sergejem, zrelim muškarcem koji radi kao vozač parnog valjka. Sergej mu pruža zaštitu od dece koja ga maltretiraju i predstavlja svojevrsnu očinsku figuru. Pažnju nam u startu privlače prelepi vizuali koji u kombinaciji sa radom kamere iz njegovih kasnijih ostvarenja otkrivaju ko je najviše uticao na stil Vesa Andersona. Kao i u svim kasnijim filmovima, i ovde voda predstavlja značajan i čest motiv. Postavljene naspram sivila okolnih zgrada i pločnika, pastelne boje evociraju nostalgiju na detinjstvo, a kontrast između robustnog valjka i minijaturne violine uspostavlja vezu između stvaraoca i publike, umetnosti i rada, a može se reći i između umnog i fizičkog.
Kada smo već kod uticaja treba pomenuti i par filmova koji su u ovom slučaju inspirisali Tarkovskog. Crveni balon (Albert Lamorisse, 1956) je pokrenuo lavinu filmova sa preadolescentima u glavnoj ulozi. U oba filma imamo osetljive dečake, drugačije od stalih, zbog čega ih druga deca kinje te nemaju prijatelje, zatim, poetski oslikane velike gradove (Moskva i Pariz), naglašenu paletu boja i divnu muziku. Drugi značajan uticaj dolazi od italijanskog neo-realizma i filma Kradljivci bicikla (Vittorio De Sica). Zajedničke elemente ovde predstavljaju odnos između deteta i očinske figure ispunjen usponima i padovima kao i njihovo lutanje po gradu i vizuelna depikcija istog. Oba filma su smeštena u vreme nakon WW2 i iako se film ne bavi ovim direktno, svakako možemo da osetimo nešto od te atmosfere. Razlika između njih je što kod Tarkovskog nema konflikta koji se nalazi u imenu ovog drugog filma. Gorepomenuti odnos „oca“ i sina nije puki element preuzet iz drugog filma, već je i deo prošlosti slavnog ruskog režisera. Otac ga je napustio kada je bio jako mlad a mnogo godina kasnije, Tarkovski i sam napušta svog sina. Ovo je istovremeno i razlog zašto se jedan od njegovih najznačajnijih filmova zove Ogledalo (1974), dok je Žrtvovanje (1986) svojevrsno ljubavno pismo njegovom sinu. Parni valjak i violina nas takođe podseća i na činjenicu da je Tarkovski svoje detinjstvo proveo u mračnim godinama Drugog svetskog rata.
Ono što nam je Andrej Tarkovski prikazao ovde nije puki dečji film. Njegove teme i kompleksnost ga čine prijemčivim publici svih uzrasta. U svega četrdesetak minuta stala je suština onoga što ćemo uvek povezivati sa njegovim imenom, delo koje među njegovim grandioznim epovima stoji kao najlepši sonet sovjetske kinematografije.
Нема коментара:
Постави коментар