Tasogare Seibei / The Twilight Samurai (2002)

Alternativni naziv: The Twilight Samurai
Kod nas nazvan: Sumrak Samuraja
Režija: Yôji Yamada
Glumci: Hiroyuki Sanada, Rie Miyazawa, Nenji Kobayashi...

Priča
Pri kraju feudalnog Japana, samuraj udovac pokušava da se izbori sa odanošću klanu, izdržavanju dve male ćerke i stare majke i iznenadnom pojavom stare ljubavi.

Moj osvrt:
Iskreno, nisam znao šta da očekujem od moderne sage o samuraju. Od onih, uslovno rečeno, crno belih se nekako znalo ali sada kada samuraiji nisu više tema kojoj se posvećuje pažnja (nemoj da se neko sprda da pominje Last Samurai) nekako sam se pitao šta možeš više da mi ispričaš. Posle masterpisova koje su doneli Kurosava i drugari, nekako mi se čini da je ova tema već ispričana, da nemaš šta novo da mi kažeš, da ne možeš da mi ponudiš nešto naročito vredno pažnje. Da li je Twilight Samurai epohalan i da li donosi nešto novo? Ne baš. Da li je dobar film. Oooooooo da, odličan.

Naš samuraj je ovde siromašan, tragičan lik. Ako izađemo iz cele sage o samurajima i iz tog njihovog vremena, jasno je potenciranje filma da našeg samuraja postavi u neku sadašnjicu iako on ne živi u njoj. Šta je samuraj kada mu oduzmeš to zvanje i ulogu? Čovek koji mora da obavlja poslove i izdržava porodicu kao i svaki drugi. Upravo to je lepota ove priče. U prvom planu je čovek kojeg i ne gledamo kao samuraja. Znate šta je najlepše? Taj samuraj nije duboko u njemu. On je tu, vidljiv, sveprisutan. Ali mi se više vezujemo za ono čovečno, za ono što je i nama bliže. Samuraj u njemu je uvek budan i aktivan, možda ne sa mačem ali tu je.. 

U jednom dijalogu sa ćerkom, Seibei (samuraj) govori da ona treba da posveti vreme i čitanju a ne samo praktičnom znanju pri čemu zajedno sa njom uživa u stihovima. Pazite, u jako teškoj materijalnoj su situaciji. Nekako očekuješ da će čovek da gleda sve vreme na koji način njegovo dete može da olakša sebi takvo stanje, na koji način može da uradi nešto praktično što može da donese korist. Upravo to je svet današnjice. Kada vam klinci kreću u školu, uvek brinete o tome da li će to znanje koje steknu moći da unovče. Na žalost u takvoj zemlji živimo ali nije to samo naš problem. Mnogi su u takvom blatu. Konstantno smo okrenuti ka toj materijalnoj koristi. Duhovno smo jako zapostavili. 

Ne mislim da smo plitki time što je to duhovno izgubilo prioritet. I dalje se divimo ljudima koji su načitani, koji imaju široko znanje, koji sjajno vladaju opštom kulturom. Znanje je prelepo. Ono nas uzdiže i ispunjava. Materijalno nije loše. Ono treba da bude neka olakšica, treba da nam donese lakši život. Upravo to materijalno treba da nam olakša uzdizanje na viši duhovni nivo. Problem nastaje onog momenta kada postajemo robovi materijalnog. Na žalost, društvo je upravo takvo. I sada vidite, na jednoj strani imamo siromašnog čoveka koji želi da njegovo dete bude bogato duhom. Na drugoj strani imamo ljude koji su materijalno ispunjeni ali obesmišljavaju i kritikuju duhovno uzdizanje. Šta to govori o našem samuraju? 

Kako je izgubio suprugu, dolazi mu predlog (čitaj naređenje) od rođaka da se oženi kako bi svoj život doveo u red. Kako postupa naš samuraj i čime se vodi? Jednostavno, čovek se vodi emocijom. Pored sukoba između duhovnog i materijalnog, ovde se rađa drugi - sukob između emocije i funkcije. Znamo šta nam je uloga u poslu, samim tim znamo šta su nam zadaci. Postupićemo onako kako smatramo da je ispravno vođeni pre svega iskustvom. Ali emocija tu ima veliku ulogu. No šta ćemo van posla? Kakva nam je životna uloga roditelja, staratelja, supružnika, rođaka? E tu se vodimo eomcijama. Vidite li tu problem? Ni ja. Šta onda ne valja? 

Ne valja to što je svet i emociju zanemario i sveo na funkciju? Mislite da lupam? Koliko puta ste dobili pitanje o tome kada ćete se oženiti/udati? Kada ćete dobiti dete, pa kada ste dobili to prvo, kada ćete dobiti drugo? Kada ćete kupiti svoj stan ili kuću? Da se ne vezujem samo na ova pitanja, ima toga još. Opšte je, kada ćete uraditi bilo šta što se očekuje od vas? Loše je što niko ne pita da li vi to želite? Da li ćete stvarno pristati na brak zato što to tako mora, imati dete zato što to tako treba... Znašte li šta je najgore od svega? Šta ako bilo šta od ovoga zaista želite a niste u mogućnosti? Svet vas svodi na funkciju ni jednog momenta se ne pitajući kakvu emociju imate povodom toga. Čime se naš samuraj ovde vodi? 

Kao i svaka normalna osoba, naš samuraj ne želi da trpi nepravdu. Ok, nekad istrpiš, okreneš se i odeš. Nismo svi dovoljno jaki da se suprotstavimo lošem. Nemamo svi tu hrabrost ili sposobnost. Ne čini nas to kukavicama. Nekad je to zlo previše jako za nas. Ali postoje ljudi koji mogu da se suprotstave, koji mogu da urade ono što je pravedno, što je čovečno, što je viteški. Kakav onda problem tu postoji? Nekada to moralno nije po zakonu. Znamo da je ispravno, znamo da je čovečno, znamo da je ljudski, znamo da je možda i herojski... Ali bato, nije to po onome što je neko tamo propisao da je ispravno. 

Verujem da se većina vas vodi pravim vrednostima, da je gladan znanja, da želi da bude duhovno ispunjen, da se vodi emocijama u pravim momentima pa čak i ako one nekad odvedu na pogrešan put, da postupa moralno i pravedno. Nije teško zamisliti takvog čoveka zar ne? Gde onda takvi ljudi greše? Greše u tome što sebe procenjuju po kriterijumima ovih drugih. Iako radiš ono što je ispravno, iako te ljudi cene zbog toga, iako postupaš kako treba, ne vidiš tu veličinu u sebi samo zato što nisi ispravan po kriterijumima većine. Nekada dobre ljude ne uništi društvo. Nekada unište sami sebe. 

Da se onda zapitamo zbog koga bi bili takvi? Zašto nas to znanje ispunjava? Zato što možemo da ga prenesemo deci. Deca će ga upotrebiti na pravi način i saznati i više od nas. Neće ponavljati naše greške i unaprediće ono što smo mi uradili. Tada ćemo se osetiti ispunjenim. Zato što će znanje koje pokazujemo privući ljude koje cenimo i oni će nas učiniti bogatijim. Znanje koje imamo će nas učiniti vrednim pažnje i poštovanja od strane ljudi kojima se i sami divimo ali i od strane ljudi koji prepoznaju prave vrednosti

Zašto dopuštamo emocijama da nas vode? Zato što emocija pokazuje ko smo zapravo. Bez te emocije smo samo funkcija, samo dobar radnik, operativac, šraf, cigla u zidu. Sa emocijom do sve dobija drugu dimenziju. Emocija će proizvesti reakciju, emocija će roditi revoluciju, emocija će roditi promenu, emocija će roditi umetnost, emocija će roditi ljubav. 

Zašto su nam moral i pravda vodilje? Zato što moramo da očuvamo bolji svet za one koji dolaze posle nas. Zato što moramo da očuvamo vrednosti kojima treba svet da se vodi. Zato što će bez toga sve propasti. Bez toga, sve što vidimo će se pretvoriti ili u prašinu ili u bezvredni šareniš. I to znanje i tu emociju i taj moral čuvajmo i pokazujmo uvek, sve dok ima onih koje volimo. Oni su vredni svega, oni su nagrada za sve dobro što smo uradili, oni su naš svet.

Zanimljivosti:
Zvanični predstavnik japana za Oskara za najbolji strani film 2004. U verziji filma koja je prevedena na engleski, nije navedena godina dešavanja. U originalnoj verziji, naracija na početku kaže da film pokriva razdoblje pre Bošin Rata 1867-1868.

Naj scena:

Povratak samuraja.

Moja ocena: 8/10