Pink Floyd: The Wall (1982)

Kod nas nazvan: Pink Floyd: Zid
Žanr: Animirani | Drama | Fantastika | Muzički | Mjuzikl
Režija: Alan Parker
Glumci: Bob Geldof, Christine Hargreaves, James Laurenson

Priča:Rok zvezda polako ludi tokom psihičke i socijalne izolacije od svih.

Moj osvrt:
Ako ne znate šta Pink Floyd znači za muziku i umetnost onda se nećemo naročito voleti. Ne kažem zato što su rock i hard rock moja šoljica pepsija već iz prostog razloga što postoje stvari koje pripadaju opštoj kulturi i koje podrazumevamo da su poznate svima. Ako ćemo iskreno Floydi nisu jedan od mojih omiljenih bendova ali Gilmur spada u likove koje najviše cenim. Iako je Waters imao veći udeo u ovom filmu, na šta mu skidam kapu, ako bih birao između njega i Gilmura, izbor između ta dva velikana je lak. Nema potrebe dužiti o kvalitetu njihove muzike. Oni i njihova muzika su večni. No ovaj film nije samo slikoviti prikaz njihove muzike, već celog jednog pokreta koji je karakterističan ne samo za rock muziku već i za društveno aktivnu umetnost. 

Zašto The Wall (zid). Ovde u filmu to ima višestruko značenje. Ok, osnovno je da se čovek (kojeg ovde tuma;i Bob Geldof, autor čuvene I don't like Mondays) ogradi tim zidom i izoluje. Ali ovaj film uz besmrtnu muziku gradi taj zid, ciglu po ciglu. Svaka od tih cigli ima svoje obeležje, svoju težinu, ali sveukupno sve one čine zid koji je jako teško probiti. Teško je osobi da izađe odatle, teško je drugima da prodru. Film će zaista slagati ciglu po ciglu i jasno je šta svaka od njih predstavlja. Ali kada se sve one slože u zid, postaju celina koja dominira. Tada je već previše stvari da bi ih izolovali jednu po jednu. Tada su sve te stvari prevelike i preteške da bi ih lako raslojili, podelili, eliminisali. Sve su se učvrstile u jednu neprobojnu strukturu. 

Film na početku daje kraj. Ne mislim da kraj priče već mislim na simboliku. Vidimo smrt osobe i sa druge strane vidimo bebu koja je tek došla na svet. Kada gledamo tu decu, normalno je da želimo najbolji svet za njih i ne pomišljamo da bi ona mogla zvršiti tragično. No film nam na početku daje surovu realnost i to onu najgore vrste. Da li je moguće da za našu decu nismo stvorili bolji svet i da su oni primorani doživeti užase. Na neki način film se i zatvara ratom. Da li je naš život samo vreme između ratova? 

Pratimo život jednog čoveka, od dečaštva do zrelih dana. Film se jako trudi da pruži dve figure, figure oca i majke. No on to ne radi u isto vreme već prvo posvećuje pažnju ocu pa majci. U prvom momentu filma vidite tragičnu sudbinu oca u ratu. Kakav trag to ostavlja na momku? Perfektno je prikazano šta za njega predstavlja figura oca, koliko mu fali, koliko mu taj uzor nedostaje kao vodilja. Kada se ta priča završi, onda kreće posveta figuri majke koja do tog momenta nije delovala zainteresovano. Ovde će već poznavaoci Pink Floyda znati koja pesma dominira. Iz te pesme i scena koje gledamo vidi se šta je majka: ljubav, sigurnost, zagrljaj, snaga. Prelepa pesma ima onu pravu emociju i scene su to odlično ispratile. 

Na nekoliko mesta u filmu imamo animirane scene. Slobodno mogu da kažem da je ovo vrhunac simbolike u animaciji. Recimo kada neko stvorenje vređa glavnog lika ono ima oblik škorpije što jasno simbolizuje otrovne ubode. Onda muško ženski odnos prikazan kroz dva cveta koja se miluju, srastaju i onda ujedaju da bi na kraju.... Neću da kažem. Pogledajte ako već niste. Prva animacija koja kreće je za mene najupečatljivija scena u filmu. Ne muzički jer pored Comfortably Numb teško bi nešto moglo da odskoči (mogla bi Shine on you crazy diamond da je ima u filmu). Scene obiluju tamom, vrhunskom simbolikom, neverovatnim pokazateljem koliko rat dehumanizuje i poništava sve: živote, boje, pripadnosti, vrline, karakteristike... Smrt sve poravna i to je i više nego jezivo. 

Rok muzika je i bunt tj. kritika. Film obiluje i time. Pre svega imamo tu kritiku škole i obrazovnog sistema. Ono što film pokazuje je da škola umesto da ističe vrline i jedinstvenosti, pokušava to da potre i uproseči osobu. Verujem da samo retki od vas nisu videli spot za Another brick in the Wall i decu koja u školi idu kao u fabričkoj liniji. Od osoba, budućih pesnika, doktora, umetnika, radnika prave se proizvodi koji moraju da misle isto. Uništavanjem drugačijeg mišljenja uništavaš alternativu, napredak, ograničavaš svakog potencijalnog genijalca i stvaraš društvo koje se isto tako ponaša. Ovde nije kraj te kritike. Film se ovim ljudima vraća nešto kasnije. Što znači da ćemo i mi to pomenuti ovde. 

Kao što smo rekli, u centru priče je lik koji je okružen tim zidom. Sve ovo o čemu pričam su na neki način te cigle koje se pakuju. Naravno, ako je ovaj film priča o životu, mora da postoji i priča o ljubavi. Moram da kažem da je ovo napravljeno pametno i delikatno. Na prvi pogled je ovo jednostavna i prežvakana priča o promašenoj ljubavi. No film brzo pokazuje da to nije tako. Ponavljam, čovek se okružio tim zidom i jako je teško dopreti do njega. Samim tim, to ne uspeva ni ženi koju voli i koja ga voli. (Ovde vas podsećam na onaj animirani deo filma koji prikazuje muško ženske odnose pomoću dva cveta koja se transformišu). Moram da kažem da mi je ovde tako falila pesma Keep Talking. Ona bi neuporedivo bolje pokazala tu priču koju film pokušava da ispriča. Postoji tu još jedna stvar. Kada sam pričao o figuri majke, rekao sam šta ona predstavlja. Zato u ljubavi žene tražimo i malo te majčinske ljubavi (poslušajte Queen - Mother Love) 

Ako smo okruženi tim zidom, svet van njega se neminovno menja. Kakav je postao svet u filmu The Wall? Onakav kakav je sada. Teži se grandioznom, materijalno je postalo vodilja, takmičimo se u onome što posedujemo umesto u onom što znamo i što smo postigli. Odsustvo morala nije problem za mnoge ali neke dovede do toga da izgube veru u ljude. Braćo i sestre to je užasavajuće prazan i tužan osećaj. Čovek izolovan od takvog sveta jednostavno ne može da ga prihvati. Kada svet doživi svoju promenu, ne možeš vratiti u nazad. Iz svoje samoće, reagovao ili ne, svet ostaje isti. To je definicija nemoći. Tvoj poraz je drugima nebitan, tvoje razočaranje ne dopire ni do koga, tvoj krik se gubi u buci od koje bežiš. 

I onda film na neki način pokreće tu pobunu ili rat. Postavite sebi pitanje šta će biti kada izađete van tog zida. Prihvatićete svet koji niste razumeli i postaćete jedan od onih koje niste shvatali? Ili ćete biti rezignirani i protiviti se svetu. Previše često potežemo ono da ako neko nije sa nama onda je protiv nas. Možda ovde deluje da se film lako uhvatio rata, nemira, nereda i zla ali da li je to tako? Moraš da kažeš da taj koji bi pokenuo zlo mora da ima podršku. Vratimo se na one koji su dehumanizovani, kojima je oduzeto pravo na različitost, koji su pravljeni po šablonu. Vraćam vas upravo na onu scenu iz škole. Baš takvi su pogodni da budu u ulozi ovaca koje će se primiti na ovakvo nešto. 

Film odlazi korak dalje. U jednom momentu meta su jevreji, homoseksualci, ljudi drugačije boje kože. Ovde treba zastati i opaliti šamar svim ovim novim filmovima koji se dotiču teme rasizma bez pokušaja da objasne išta i da kažu nešto. The Wall ne hvata na patetiku i gluposti. On gađa u srž. Zašto dolazi do ovoga? Zato što imamo ljude koji su drugačiji. Oni koji to ne razumeju, koji ne žele da shvate, koji su jedni od ovih koji nemaju svoje ja, oni će to gledati neprijateljski. Kako se naziva otkrivanje onoga što ne razumeš? Učenje. Saznavanje. Kako se naziva odbijanje toga da razumeš razliku, da vidiš zašto je to tako, da uđeš u suštinu? Beskraj je odgovora ali ni jedan nije pozitivan. 

Šta se desi na kraju, kada ne prihvatiš svet oko sebe. Ne znači to da treba da budeš deo većine. Ne ne ne braćo i sestre. Ali treba da prihvatiš ono što je oko tebe i da probaš da menjaš ono što ne valja. Ako se sukobiš sa svima, ako ratuješ protiv drugih, ako si konstantno u borbi protiv nekog, dolazimo do neminovnog. Ili ćeš ti suditi svetu koji ne želiš da prihvatiš, koji ne razumeš, ili će taj isti svet suditi tebi. Da li je onda sigurnije i bolje ostati unutar zidova?

Zanimljivosti:
Kada je Bob Geldof dobio ponudu da glumi u filmu, vozio se taksijem. Odbio je prvo ulogu jer nije voleo muziku Pink Floyda. Taksista koji ga je vozio je brat Rogera Watersa. Jenny Wright nije rečeno da će Geldof baciti bocu vina na nju tako da je njena reakcija bila spontana. Geldof se grozi krvi i jako teško mu je bilo da snimi scenu u kojoj brije obrve. On je gadno rasekao ruku tokom snimanja scene u kojoj uništava hotelsku sobu. Geldof tokom filma izgovara samo jednu rečenicu koja ne pripada pesmama Pink Floyda, "Take that, fuckers!".

U scenama nereda, pobuna i koncerta, mnogi od statista su zaista neo-nacisti. Geldof ne voli kupanje tako da ne zna da pliva pa su u sceni u bazenu koristili potporu za telo koja je korišćena za scene letenja u filmu Superman (1978). Režiser Alan Parker je nekoliko puta napuštao projekat zbog sukoba sa Watersom. Waters je na kraju tvrdio da je film depresivan i nije mu se dopao. Parker je tvrdio da je ovo najskuplji amaterski film koji je napravio.

Naj scena:

Prva animacija koja oslikava rat.

Moja ocena: 8/10