Enemy of the State (1998)

Kod nas nazvan: Državni Neprijatelj
Žanr: Akcija | Krimi | Misterija | Triler
Režija: Tony Scott
Glumci: Will Smith, Gene Hackman, Jon Voight

Priča:
Kada slučajno dođe u posed dokaza za političko ubistvo, advokat postaje meta opasnog političara i njegove organizacije.

Moj osvrt:
Evo praznika za oči za teoretičare zavere. Znate već ono, neko nas posmatra, neko nas prisluškuje, tu su neki avaksi, CIA, BIA i ostali. U vreme kada na internetu ostavljaju bukvalno sve validne informacije o sebi ljudi se i dalje brinu da im neko prisluškuje pozive i snima ih odnekle, ljudi se tripuju da je sve zavera jer to je lakše nego prihvatiti da si neoprezan ili naivan. No, valja li ovo čemu? 

Jako se trude da nas izuseravaju detaljima o tome kako tajne službe mogu sve da vide i svemu da pristupe. I tu smo bombardovani gomilom scena pomeranja satelita, zumiranja slike, planovima zgrada u kojim je neko lociran, 3D projekcijama... i sve to ne prestaje do poslednjeg momenta u filmu. Da li je to dobro? Ne, naporno i tupavo sve to izgleda, pre svega što je trud oko priče ravan nuli. 

Ima li šta dobro u tome? Ima. To je osećaj da je taj koji prati uvek tu negde. Pa nam ponekad fino poziciraju kameru tako da se zapitamo da li neko drugi posmatra ili snima scenu. Da je malo više ovoga a mnogo manje onih haj tek nadzora i praćenja, svet bi bio lepše mesto. 

Aha, priča. Prc. Neka vladina agencija pokušava da pokrene projekat u kom bi svi bili praćeni i prisluškivani. Senator se protivi tome. Oni ubiju senatora. To slučajno snimi lik. Lik slučajno nastrada dok ga ovi iz agencije jure ali pri tom ostavi snimak našem Robertu (Vil Smit) i igrarije počnu. Ovo zvuči dobro ali je zapravo bulja. Evo zašto. Na vestima smo već čuli kako se senator protivi toj agenciji i njihovom planu i senator misteriozno nastrada tako što se naguta lekova i sklizne autom u reku. Uobičajena stvar jebiga. Agencija juri po gradu momka koji ima snimak pri čemu on nastrada (a svakako su imali nameru da ga prostrele) ali kad snimak doće do Roberta, e jebiga onda. Onda moraju da ga diskredituju i uporpaste mu život jer ako bi ga makli ili ucenjivali, FBI bi im se nakačio. Pa onda nameštaju još neka ubistva (!!!), jure Roberta helikopterom po gradu i tako to. Standardno jebiga, svaki dan vidite da nekog juri helikopter.

Kao što vidite priča je takva da će je popiti samo oni koji ne razmišljaju puno. Srećom sama akcija nije tako loša. Film je jako dinamičan, ne onoliko koliko je tupav ali dovoljno da vam drži pažnju do samog kraja. Druga dobra stvar nije Vil Smit koji ovde tek na momente pokazuje harizmu koju ima već Hekman koji je od rutinske uloge napravio sasvim dopadljivog lika za gledanje. Čak su napravili i referencu na Hekmanov lik iz sjajnog The Conversation. Iskreno, on je jedini zanimljiv lik. Smit i pogotovu Vojt su baš neiskorišćeni.

No postavlja se pitanje, da li je ovo moglo biti dobro. Pazite, ovo nije neozbiljna tema već su je tupadžije napravile takvom. Ovo je realna tema kojom su mogli da nas prilično zastraše. Činjenica da neko uvek može da pristupi podacima o tebi, da te prati i zna šta radiš trebalo bi da nas jako zabrine. Umesto da nam pokažu realne načine da se to uradi, oni nam serviraju efekte i vatromet. Šarenom lažom se ne priča ozbiljna priča. To se radi realnim problemom. 

Ako se pak ložite na ove teme, teorije zavere, prisluškivanja i praćenja, ciju, biju, oznu ovo je definitivno hrana za vas. Mehanizmi koji zaista obavljaju ovo su sofisticiraniji, pametniji i jednostavniji od ove bajčice. Od priče nema ništa, od likova tek ponešto, akcije i zabave ima dovoljno pa ko voli nek izvoli.

Zanimljivosti:
Hekman je odbio ulogu više puta pre nego što ga je Toni Skot konačno ubedio. Smit je pristao na ulogu zato što je želeo da glumi sa Hekmanom. Kada Robert odgovori da je ženski donji veš uzeo za sebe i da voli da ga nosi preko vikenda, to je bila Smitova improvizacija. Sam je priznao da mu je bilo teško da se suzdržava da se šali tokom snimanja. Ručna konzola koju Robertov sin koristi je NEC Turbo Express. Ta konzola je trebala biti konkurent Game Boy-u ali je brzo otišla u zaborav.

Naj scena: 

Upoznavanje

Moja ocena: 5/10

No Country for Old Men (2007)

Kod nas nazvan: Nema Zemlje za Starce
Žanr: Kriminalistički | Drama | Triler
Režija: Ethan Coen, Joel Coen
Glumci: Tommy Lee Jones, Javier Bardem, Josh Brolin...

Priča:
Nasilje i haos se rađaju kada lovac nađe mesto okršaja i torbu prepunu novca.

Moj osvrt:
Kada osećamo da starimo? Onda kada se zamorimo na prvom usponu, kada naše oči ne prepoznaju poznato lice u daljini, kada zaboravimo neko ime, mesto ili datum, kada nam godine oboje kosu u srebro, kada nam smeta buka ili tuđa mladost...? Ništa od toga. Stari smo onda kada shvatamo da imamo sve manje razumevanja za svet kojeg smo deo. To nerazumevanje ide od malih stvari do onih velikih, onih jezivih koje su nas grozile. Poražavajuće je što prestajemo da shvatamo čoveka. 

Nasilna smrt je postala tako uobičajena. Ako nas ne dotiče lično, prihvatamo je ravnoduštno. Retko nas šokira. Da li postajemo ravnodušni prema smrti koje je sve više? Mislite li da su samo loše osobe takve? Pogledajte nesrećnog dobitnika ili srećnog gubitnika (Llewelyn Moss - Brolin) koji šeta među brojnim ubijenim ljudima. Za njega to izgleda kao najnormalnija moguća stvar. Možete pomisliti da je on psihopata, da je čovek bez empatije. Ali u jednoj genijalnoj sceni u kojoj ga neznalice iz publike nazivaju glupim, on kreće da odnese vodu čoveku na samrti. Da li to radi loša osoba? Da li vam je sada jasno da su i dobri ravnodušni? Vi niste? Koliko vas se seća da sam jednom napisao da je spaljeno na desetine dece u Nigeriji kada je svet bio zgrožen ubistvima novinara francuskog časopisa? Tada su vesti brujale o zločinu u Francuskoj a Nigeruju niko nije pomenuo. 

I u kožu nam je ušlo to prizivanje smrti i stvaranje spektakla od iste? Ne verujete? Pogledajte npr. većinu današnjih krimi serija. Nigde nemate obično ubistvo, svuda se teži šokovima, obrtima, kompleksnim psihopatama, krvopljusima... Pogledajte današnje herojske filmove gde su sve smrti spektakularne. I mi konstantno prizivamo spektakl gubeći iz vida koliko je čak i prirodna smrt jeziva, konačna i neprebolna. Pravljenjem spektakla od smrti joj zapravo gubimo suštinu i zanemarujemo njenu nepobedivu snagu. 

Kakva je smrt u stvarnosti? Da li ste gledali ovaj film? Ako niste, imate ovde smrt ovekovečenu u čoveku od krvi i mesa. Bardem donosi smrt u svoj svojoj veličini. Smrt je surova, definitivna i ne možeš je prevariti. Smrt je neminovna i nema velikog uvoda za nju, nema planskog žrtvovanja jer ona može doći ni iz čega, tako jednostavno. Spektakularnom smrću današnji fimovi pokušavaju glorifikovati život. To je ok, ali se sama smrt gubi u toj priči. Svi ti spektakularno nastradali žive i dalje kroz priče ili ideje. Ali šta je sa ljudima, sa žrtvama, šta je sa čovekom, šta je sa ostalih 99.99% ljudi na ovoj planeti? Gde smo mi? Pogledajte scenu u kojoj čoveku život zavisi od bacanja novčića. Toliko malo fali, ne samo njemu, svakom. Jedan pad, previd u vožnji, srčani napad, nalaženje na pogrešnom mestu... Beskrajan je niz razloga koji mogu trenutno prekinuti postojanje svakog od nas. I šta se onda dešava? Gde nam je taj spektakularni odlazak sa scene? Nema ga. To se desi tek tako, brzo, naizgled jeftino i lako, poput bacanja novčića. 

Ako gledamo na ovu priču kroz njene učesnike, lako je videti da bukvalno svako ima nekog ko ga lovi. I ovaj lov koji gledamo, pogotovu scene u kojim Anton (Bardem) juri Llewelyna (Brolin) ne doživljavamo kao priču već je osećamo u prvom licu. Zašto smo na strani čoveka koji je slučajno došao do novca i ne znamo o njemu naročito pozitivne stvari? Zato što nasuprot njemu imamo smrt. Ok, ali šta je sa onima koji prizivaju to spektakularno okončavanje nečijeg života? Ovde nema likova kojima bi takva smrt donela nešto. Protiv smrti smo zato što nasuprot nje stoji čovek, pravi realni čovek od krvi i mesa, stoji svako od nas. Zato osećamo ovaj lov kao lov na nas. Verujemo da možemo pobediti i ono što je definitivno a loše. 

Paradoksalno zvuči ali antiklimaks u filmu je zapravo jedan od najvećih klimaksa koje možete videti. Priča vas neće ohladiti i razočarati već osvestiti, išamarati i razbuditi. Zapitajte se na kraju, da li ste zaista bili realni prizivajući spektakl? Ako ste želeli drugačiji kraj i niste zadovoljni ovim, zapitajte se šta bi taj vaš kraj doneo filmu? Ako ste očekivali neki veliki zaključak ili pouku, znali ste je već na početku. Znali ste šta sledi, znali ste ka čemu se ide no opet ste verovali da će to biti drugačije. Zašto? Zato što smo navili na priče o herojima, o izuzetnim slučajevima i pojedincima. Ovo nije film o njima. Ovo je film o nama. 

No da se vratim na ono o čemu sam pričao na početku - o starenju. Kada već ne možeš da razumeš svet oko sebe, povučeš se u svoj, u nešto što ti se i dalje čini onakvim kakvo treba da bude. Podigneš zidove i nadaš se da te ništa neće dotaći. Onda shvatiš da je prekasno. Svet je u tebe već posadio seme dilema, patnji i bola koje ne možeš da podneseš i da razumeš. Kolike god zidove dizao, sve to nosiš u sebi. Za tebe više nema mesta, strpljenja i razumevanja. Nema zemlje. U daljini te ne čeka promena jer ti želiš povratak. Tužna istina je da ti nisi glavni glumac, već je to sav svet oko tebe.  Nema spektakla. Negde u daljini, na tebe pritajen čeka jednostavan i definitivan kraj.

Zanimljivosti:
Kada su braća Koen razgovarali sa Bardemom o ulozi Antona, on je rekao da loše priča engleski, ne zna da vozi i mrzi nasilje. Oni su odgovorili da ga baš zato žele za ulogu. Kada su braća Koen pokazala Bardemu fotografiju kako žele da on izgleda on je odgovorio sa "Oh no, now I won't get laid for the next two months." (u slobodnom prevodu "ništa od seksa u naredna dva meseca"). Prigušivač na pušci koju Anton koristi ne postoji, napravljen je za potrebe filma. Iako je bio najplaćeniji, Tomi Li Džons se pojavljuje manje od Bardema i Brolina u filmu. Pošto je dobio oskara za ovaj film, Bardem je prvi Španac kome je to pošlo za rukom.

Naj scena:

Bacanje novčića

Moja ocena: 8/10

Jurassic Park III (2001)

Kod nas nazvan: Park iz Doba Jure 3
Žanr: Akcija | Avantura | Naučna Fantastika | Triler
Režija: Joe Johnston
Glumci: Sam Neill, William H. Macy, Téa Leoni...

Priča:
Muž i žena uspevaju da ubede dr. Granta da ide u nadletanje Isla Sorne što dovede do "neočekivanog" sletanja i susreta sa "stanovnicima" ostrva.

Moj osvrt:
Kakav je ovo samo odradak, moji braćo i sestre. Ovo je film snimljen, odglumljen, napisan, režiran na teškom auto-pilotu. Rutinska pizdarijica kojom samo treba da zaradiš na uspešnoj franšizi. 

Krenimo od glumaca. Sem Nil - čoveče, lik je došao da izgovori nekoliko šablnoskih rečenica koje zvuče sudbonosno. Lora Dern - jebiga bila je u prvom delu pa hajde da je opet ubacimo da navučemo ljude da je ekipa opet na okupu. Tea Leoni - ne mislim da je loša glumica, ne mislim da ne može da odglumi i ozbiljnu ulogu ali ovo izgleda kao da su ženu probudili u toku noći i rekli joj "hajde na brzinu odglumi ovu scenu" bez da zna u kom je filmu. Vilijam Mejsi - odličan glumac koji izgleda kao da je obećao nekom da će glumiti ovde samo da ga skine sa kurosaurusa. 

Naterao si grupu solidnih glumaca da glumi očajno. Kako su to izveli? Prvo užasavajuće lošim dijalogom. Ovo funkcioniše po principu red akcije - red saspensa - red "jebiga pa moraju likovi reći nešto". Iskreno, bolje da su ćutali i bežali od dinosaurusa ceo film. Ovako se svako malo zapitaš "jel moguće da su ovo rekli/uradili bemti veslo". Ne znaš šta je gore, sudbonosne rečenice dr. Granta ili porodična dramurda ostalih likova. 

Hajde malo o priči i eventualnim paralelama sa drugim JP filmovima. Zapitaš se prvo zašto bi se čovek koji je jedva izvukao živu glavu vratio nazad. Šta će tu da smisle. I tu iskreno nemam zamerku. No problem je u tome što nema nikakve posebne najave niti pripreme. Ok, znamo šta nas na ostrvu čeka ali sam razlog povratka i ono što se dešavalo do dolaska na ostrvo me nije naterao da željno iščekujem naredne scene.. Hell, onaj poslednji Jurassic World to radi mnogo bolje od ovoga. I šta se onda desi? Onda dinosauruse dočekaš sa "aha evo i njih. ženo daj mi to čokoladno mleko. srrrrrrrrrrrk." 

Prvi film jeste malo precenjen ali je bio bum što je doneo dinosauruse na platno na prelep način. Kada se pojave oni veliki Brahiosaurusi pred tvojim očima (još u bioskopu ako si gledao) imaš neki osećaj da je to veličanstvena slika. Kec je tu imao prednost u odnosu na sve ostale, imao je taj momenat iznenađenja i neviđene lepote. Posle je mogao da ti naserenda bilo kakvu akciju. Tim upoznavanjem sa ovim kolosalnim kreaturama te je kupio za ceo film. I onda šta da radiš u nastavcima kad nemaš taj benefit? Misliš, misliš pa premisliš. Uvedeš nove, izmišljene vrste kao ovi novi a zapravo je to samo mala varijacija na temu. Ovde imamo dve skroz dobre i nešto loših stvari. Dobre stvari su nov dinosaurus koji ispadne moćniji od T-Rexa + nekoliko scena bogatih pterodaktilima. To je bilo fino za gledanje. Od loših stvari imamo neko proučavanje ponašanja ovih kreatura. Ok bi bilo da su se vodili nekim naučnim istraživanjima pa nam dali neke detalje. Ovo ovde je naprosto kretenski. Imao sam utisak da će u jednom momentu ljudi i dinosaurusi da idu ruku pod ruku koliko se razumeju. Nešto kao mega-idiotska scena iz Alien vs. Predator kada se heroina pridruži timu Predatora. 

Ne postoji neka dodatna priča za ovaj Jurassic Park univerzum. Likovi odu da nađu izgubljenog klinca na ostrvu. Uz nešto žrtava, likovi nađu izgubljenog klinca koji se ispostavi kao plod braka Džona Ramba i Sare Konor. Likovi beže sa ostrva povremeno se krljajući sa dinosaurusima. Vidite li koliko je truda neuloženo u ovo i zašto kažem da je odradak. Koliko god bili debilni, ovi novi filmovi su se barem potrudili da donesu nešto barem malo drugačije. Dobro, ok ispali su teška idiotija ali barem vidiš pokušaj. Ovde nema ni toga.

Zanimljivosti:
Nekoliko akcionih scena su postojale u scenarijima za prva dva filma ali tamo nisu bile iskorišćene. Mehanički Spinosaurus napravljen za potrebe filma je imao 12 tona. Sem Nil je u klauzuli ugovora tražio da premijera ovog filma u Australiji bude u njegovom rodnom gradu Dunedinu. 

Krajton je radio nekoliko dana na scenariju ali se povukao jer nije mogao da smisli ništa što ga je zadovoljilo. U originalnom scenariju jedan od likova je ubijen. Glumac koji je glumio taj lik se pobunio i režiser ga je vratio na kraju filma. Goldblum nije bio pozvan da reprizira svoju ulogu. Snimanje je započeto pre nego što je scenario završen.

Naj scena:

Razgledanje

Moja ocena: 5/10

OSS 117: Le Caire, nid d'espions / OSS 117: Cairo, Nest of Spies (2006)

Alternativni naziv: OSS 117: Cairo, Nest of Spies
Žanr: Akcija | Avantura | Komedija | Kriminalistički
Režija: Michel Hazanavicius
Glumci: Jean Dujardin, François Damiens, Khalid Maadour ...

Priča:
Tajni agent OSS 117 se bori protiv Nacista, zavodi lepotice i donosi mir na Srednji Istok.

Moj osvrt:
OSS 117 je sigurno jedna od najboljih i najpametnijih parodija na Bond filmove. Pre svega su se potrudili da film jako liči na one sa agentom 007. Recimo za sve scene vožnje se vidi da su snimane pred platnom. Likovi kao blesavi vrte volan. Glavni lik jako podseća na Konerija. Kada se kreće (pogotovu pri trčanju) videćete pokrete koje ste gledali u 007 filmovima. Naravno tu su i posebno karikirani negativci, zanimljive lokacije, lepe žene... Sve ono što volimo iz Bond filmova je tu. 

Sve opasnosti u koje 007 ulazi su prilično nezgodne. OSS 117 ih i takve još više zakomplikuje. Generalno film fukncioniše tako što sve ono što je karakteristično za Bonda samo malo prenaglasi. Ne prelazi u urnebesnu komediju već u jako simpatično začinjenog Bonda. Akcija, kretnje, scene, likovi, sve je to nešto što podseća na one iz 007 ali sve ima to malo nešto više što ga taman čini komičnim. Zbog toga sam rekao da je ovo pametna parodija. 

Prilično su se potrudili da začine dijalog. I ovde on nije urnebesan zato što je besmislen već zato što ne očekujete da će neko reći ono što ste upravo čuli. Nije nerealno to što je rečeno ali je jako neočekivano u većini slučajeva. Zbog toga su reakcije agenta OSS 117 neprocenjive. 

Dijalog je uspešan pre svega što je ono što OSS 117 izgovora iskreno. I sa jedne strane imate lika koji deluje arogantno ali vam se dopada, koji vam deluje glupavo ali vas konstantno iznenađuje i nadmašuje sva očekivanja. Neko sa sličnim stavovima u svakom drugom filmu bi bio nesposobna budala (Johny English). Agent OSS 117 oduševljava iz scene u scenu kao i sjajni Jean Dujardin koji ga tumači. 

Pored ovog dijaloga gde vam agent OSS 117 deluje kao arogantna budala koja je u velikoj zabludi, imamo i njegove reakcije koje su neprocenjive. Samo jedan spojler ću vam dati iz dijaloga koji će vam najbolje opisati ovo o čemu pričam. Kada dođe u susret sa Nacistima (i to 1955), izgovara rečenicu koja se završava sa "Treći Rajh i Nacisti su mi uvek bili sumnjivi" kao da je posle svega to najnormalnija stvar za reći o Nacistima. Hajde ovde da se vratimo na Johny Englisha koji je po meni takođe jako simpatičan film. Kolika god on budala bio, konstantno navijate da uradi nešto dobro. Ovde nemate potrebu. Imate još simpatičniju budalu koja je u svemu bolja od svih. Neprocenjivo. 

Da li je ovo najbolji film ove vrste - nije. Za mene je prvi Austin Powers tu neprevaziđen. Stvar je u tome što je OSS 117 drugačiji od svih ostalih na ovu temu. Možda sam mu i poklonio ocenu više ali evo, već treći dan gledam ovu naj scenu po nekoliko puta i plačem od smeha. To je valjda dovoljna preporuka da pogledate ovaj film i slatko se smejete uz njega.

Zanimljivosti:
Film je sniman u Kazablanci (Maroko). U Nemačkoj je film nazvan "OSS 117 - Der Spion, der sich liebte". To je parodija na 007 film "Špijun koji me je voleo" i u bukvalnom prevodu glasi "Špijun koji je voleo sebe".

Naj scena:

Bambino

Moja ocena: 8/10

Rush (2013)

Kod nas nazvan: Trka života
Žanr: Akcija | Biografski | Drama | Sport
Režija: Ron Howard
Glumci: Daniel Brühl, Chris Hemsworth, Olivia Wilde...

Priča:
Priča o bespoštednom rivalstvu između vozača Formule 1, Nikija Laude i Džejmsa Hanta.

Moj osvrt:
S obzirom da se Hant i Lauda u stvarnosti nisu mrzeli (naprotiv, čak su deo života i stanovali zajedno) ovde su morali da nam nekako serviraju rivalitet koji prevazilazi sport. Zašto? Zato što jebiga, ljudi će pre da se prime na priču o likovima koji su rivali a mrze se umesto rivala koji se poštuju. Zapravo rađanje tog poštovanja iz mržnje je srcedrapateljnije nego realna priča. Problem je što ovde nemamo realan rivalitet. Netrpeljivost se pravi kao da su u pitanju dva klinca od 10 godina. Potpuna smejurija koja odbija svakog ko želi realnu dramu. Da si napravio realnu, zdravu distancu između ova dva lika, lako bi to preslikao na stazu. Na žalost, ovo su dva klinca koja se prepucavaju ko ima bolju frizuru, Mesi ili Ronaldo i čija je piša duža. 

No, da bi napravio dobar rivalitet, trebaju ti dobri likovi. Problem je što ovaj film treba da nosi naziv Pritajeni Pastuv Skriveni Štreber. Hant gleda samo kako da se provede i privede dok je Lauda izvodi teoreme i dok piša. Samim tim je Hant nezanimljiv a Lauda naporan. To kao treba da nas dovede dotle da Hant shvati da treba da bude malo ozbiljniji a Lauda da shvati da svet nisu samo teoreme i striktno poštovanje pravila. Mnjah. Nemam ti ja vremena za to. 

Na sve to nadovežite dijalog koji je užasno napisan. Bukvalno svaki razgovor se završava nekim velikim zaključkom. To postane očigledno kada već posle pola sata na svaki početak dijaloga već si spreman da čuješ neki veliki pančlajn. Ko bre tako priča? Da li ste ikada slušali ljude kako razgovaraju ili se samo ložite na neke velike rasprave iz filmova?

I kao da nije bilo dovoljno što su stvorili ovakav rivalitet, otišli su korak dalje i sve namestili kao takmičenje ovog dvojca. Hajde što je to krenulo od vožnje i žena ali se to bukvalno završava na tome da jedan drugog teraju na život i smrt, jedan drugom su pokretači u svakom smislu. Ok, mržnja jeste zajebana stvar ali ne može da te pokrene na BUKVALNO JEBENO SVE. Ali neeeeeeeee, ne znaš ti kako se pravi film. U nastavku filma Lauda će da traži veći spomenik od onog Hantovog, pa da vidiš bato moj šta je šampionski pogreb i ko brže uleće u raku. 

Nego, voleo bih da znam, s obzirom da je ovo priča o velikanima Forumule 1, gde je ovde vožnja? Gde je strast za brzinom i jurcanjem stazom. Jel moguće da je u priči o istinitom događaju jedino bitna mržnja koja nije postojala? Pa majstori, sve to ste mogli postići kroz sportski rivalitet. Umesto da jedan drugog poštuju (što je stvarno i bio slučaj), da jedan drugog teraju na bolje, ne ti moraš da mi sernjaš o mržnji totalno zaboravljajući da pričaš priču o dva vozača. Pa majstori, Lauda je bio višestruki šampion. Gde se to vidi u filmu? Ako je Lauda odbacio bogatstvo da bi postao vozač, gde je njegova ljubav prema vožnji. Ne, ovde imamo štrebera koji pazi da ne prekorači brzinu a u Formuli je jedino bitno da je mašina kako valja. E pa jebite se. 

Ono što je dobro, nisu se raspištoljili kada je u pitanju Laudina nesreća i kada su u pitanju povrede koje je doživeo. Smrdljivo novinarsko pitanje koje je usledilo je zaista postavljeno (ali Hant nije pretukao novinara kao u filmu, mada je to simpatična izmišljotina), ali se nije išlo dalje od toga. Zbog toga film zaslužuje veliki respekt. Čak je film i ublažio reakciju Laudine supruge što je ipak bolji izbor nego potresna priča. Ideja je bila da treba potencirati na rivalitetu ovog dvojca i ovakve stvari zanemariti. To zanemarivanje je barem dobro odrađeno. 

No finale (a tu mislim na trku a ne ono posle nje) je odrađeno perfektno i zato nešto veća ocena nego što ovaj film zaslužuje. Da je do njega sve napravljeno kako treba, ovo finale bi bilo epsko. Konačno trka deluje kao nešto važno, vozači deluju kao da im je jako bitno da pobede. Scene su perfektno usnimljene. Laudin povratak na stazu posle nesreće je zagolicao maštu i naterao da se zapitamo šta bi bilo da ovaj film zapravo valja. Ova finalna trka sa Laudinim odustajanjem je upravo dočarala ono što treba. Napokon imamo pravi karakter, pravu odluku, pravi stav, samo što smo morali čekati ceo prokleti film da se to dogodi. 

Rush je prehajpovan i precenjen film. Rivalitet nije zasnivao na sportu, poštovanju, zavisti već na klinačkim prepucavanjima. Umesto da prikaže dva realna lika uzeo je njihove karaktere i oterao ih u krajnost. Svaki normalan dijalog je ubio preseravanjeim i traženjem nekog velikog zaključka, zaboravio je da priča priču o vozačima i na kraju je ispao sasvim (ispod) prosečan film.

Zanimljivosti:
Lauda je izjavio kako mu je novinarsko pitanje kako će povreda uticati na njegov brak bila najveća uvreda u životu. Kada je prvi put video film, bio je oduševljen glumom Daniela Brula i rekao je "sranje pa to sam zaista ja". Brulu i Hemsfordu nije bilo dozvoljeno da voze prave Forumule 1 već su vozili Formule 3 sa lažnom šasijom koja podseća na Formulu 1. Hemsfort je omršao 14kg za potrebe snimanja.

Naj scena:

Odluka

Moja ocena: 6/10

Idi i smotri / Come and See (1985)

Alternativni naziv: Come and See
Kod nas nazvan: Idi i Gledaj
Žanr: Drama | Ratni
Režija: Elem Klimov
Glumci: Aleksey Kravchenko, Olga Mironova, Liubomiras Laucevicius...

Priča:
Pošto je pronašao staru pušku, dečak se pridružuje sovjetskom pokretu otpora protiv surove nemačke vojske u užasima Drugog Svetskog Rata.

Moj osvrt:
Koliko od nas se igralo rata dok smo bili klinci? Verujem velika većina. Koliko nas je u tom momentu zapravo svesno šta rat znači? Niko. Rat posmatramo kao sredstvo nadmetanja, stazu uspona, način da postaneš heroj. Zašto je to tako? Zašto smatramo rat za nešto grandiozno umesto užasno? Zašto smo nesvesni da postoje i heroji koji su držali pero, kist ili ćekić u rukama umesto puške? Zašto umetnike i graditelje ne smatramo za heroje? Zašto na dobročinitelje ne gledamo kao na one ovenčane slavom u krvi? Mislite li da su glavni krivci zapravo oni koji nam serviraju takav sadržaj na tv? Ne mogu to da osporim ali to ipak ide mnogo dalje, mnogo pre postojanja te šarene kutije. Problem je što kod nas uvek postoji neko ko može da priča o ratu. Možda vam Drugi Svetski rat sada deluje davno ali on je bio juče. U glavama mnogih on još uvek traje. Posledice su i dalje nesagledive. Ne prestaje to zvaničnim sklapanjem primirja ili kapitulacijom. Na žalost, pred očima nam se non stop maše i prošlim i budućim ratovima. 

Kada Florja, inače dečak i glavni junak ove priče, polazi u rat, on ga shvata kao veliku avanturu. Ne može da dočeka da nastavi svoju igru. I upravo to shvatanje rata kao igre vodi dotle da odrastamo nesvesni šta zapravo on donosi. Prve Florjine reakcije na stvari koje su mu nepoznate su osmeh. On sve vidi kao nadogradnju igre koju poznaje. Sve to mu se čini zanimljivim i spreman je da uči. Ne znam da li smem da kažem "na sreću" uz to da je Florja vaspitan da rasuđuje kako treba - da kada vidi zlo, zna da ga prepozna. Zamislite na drugoj strani momka koji ulazi u rat kao igru ali da je njegov mozak takav da možeš da mu sugerišeš, da mu usadiš mržnju i lošu nameru. Zapravo ne morate zamisliti. Koliki su ubijeni upravo iz te mržnje i zablude da su niža rasa, da su nebitni, da su nedostojni postojanja. 

Tokom filma kada vidimo svo ludilo kojim nas tuku i gaze, zapitamo se ima li zdravog razuma na ovom svetu. Ima ga i te kako. Klimov nam ga nudi kroz prelepu devojku, Glašu koja za kratko vreme pokazuje sve suprotno od onoga što predstavlja užas u ovoj priči. Prvo tu je ljubav. Posle toga u jednom jako čudnom ali perfektno izvedenom dijalogu sa Florjom ona pokazuje šta želi. U tom momentu ste svesni da postoji želja za ljubavlju, za osnivanjem porodice, stvaranjem novog života, za uživanje u samom životu i normalnoj svakodnevici. Sa druge strane imamo Florju koji ne pati poput ove žene za onim lepim što gubi već pati zato što trenutno ne može da ide sa vojskom u pohod. I zato dijalog u kom mu Glaša govori da on ne čuje ptice i ne vidi lepote zvuči jezivo i nosi bolnu istinu. Žene nose ovde ono što je lepo ali žene nose i najveći gubitak. Njihova tragedija je nepobediva. 

Klimov nam nudi nekolio scena sa Glašom i Florjom koje su jednostavne, ljubavne, čiste. I sve te scene nekako asociraju na nevinost. I upravo kada pomisliš da će doći do emotivnog vezivanja ovo dvoje i gubljenja te iste nevinosti, dobiješ udarac u glavu. Nevinost je izgubljena ali na mučan način - ne upoznavanjem ljubavi već upoznavanjem smrti. Smrt odnosi sve čisto i lepo što smo videli. Žive i vesele boje šume menja sivilo. Čistina koju je donela kiša je umuljana u blato. Osmesi i igra su zamenjeni vrištanjem i begom. Florja postaje čovek. 

I na tom početku iako ne vidimo dosta od rata vidimo odmah šta on donosi - neizbrisive užase i nenadoknadive gubitke. Kada Florja doživi da izgubi najmilije, počinje njegova promena, počinje sav jad koji će ga obeležiti. To je otrežnjenje ali najgore moguće. Zašto moramo da doživimo užas da bi bili svesni njegovog postojanja? Zašto ne mislimo ranije i sprečimo takvo nešto? Zato što uživamo u nadmetanju, u tuđoj patnji, u mržnji. Pogledajte danas šta vam se servira. U ekonomiji - takmičenje sa zemljama regiona. U sportu - nebitan je uspeh bitno je da si bolji od ovih do tebe. Kada imamo pravi problem, priča se prebacuje na nepostojeći sukob sa susedima. Uživamo više u tuđem porazu nego u sopstvenoj pobedi a tuđe pobede nipodaštavamo. Samim time što dozvoljavate da vas ovo smeće na vlasti bombarduje takvim stvarima, dopuštate sebi da mrzite. Generalizujete celu naciju zbog šačice budala. I onda neminovno dođemo u doba kada se oplakuju živi a mrtvi iskorištavaju. Nema tu slave. Samo beskonačna ljudska glupost. I upravo zbog te gluposti i njihove mržnje meni je još lakše da ne budem njihov, još mi je lakše da volim i nazivam braćom sve koje većina zdušno mrzi. Meni je lako da i Srbe i Hrvate i Bošnjake i Crnogorce i Slovence i Makedonce i sve koji me razumeju nazivam svojom braćom. A vi dozvoljavlate da vas doje mržnjom. Ta mržnja će vas na kraju i pojesti. Ne vladate vi njom već ona vama. 

Ne treba izgubiti u vidu načih na koji Klimov koristi životinje. Prvo vidimo rodu koja šeta u nekoliko scena. Roda je očigledno povređena i s obzirom da gracioznost te ptice, slike koje gledamo prilično unose nemir. Potom imamo kravu koja čije mleko treba da bude spas za gladne stomake. Dok oko nje pucaju bombe i proleću meci ona šeta kao da se ništa ne događa. I ove dve scene upravo pokazuju da je čovek jedino biće sklono užasima, da ih on jedini stvara. Čovek donosi smrt radi smrti, radi dobiti. Sva ostala bića se ili brane ili hrane. Na kraju, tu su i neizbežne muve kojima Klimov govori sve iako ne mora ništa da prikaže. Kada se Florja vraća u selo i muve zuje na sve strane, sve vam je jasno iako ne želite da prihvatite to što sledi. 

Iz užasa u užas Florja se menja. Nisu to samo psihičke promene. Promene se manifestuju i na Florjinom licu koje se iz šoka u šok izobličuje. Pred vašim očima nestaje dete, nestaje čovek i nastaje biće uništeno užasima. Svaka promena je i te kako očevidna i veoma uznemirujuća. Kada ponovo pustite film iz početka, nećete prepoznati dete koje započinje ovu priču. Sama činjenca da je dete u centru priče doprinosi još više na tragediji ali i na značaju priče. Od dece obično ne očekuješ neku grandioznu glumu ali Kravčenko je ovde postavio lestvicu visoko. U filmu sa ovakvom temom on prikazuje vrhunsku glumu. 

Film jeste mučan za gledanje, prvi deo zbog sumorne atmosfere a drugi zbog ludila. Upravo to ludilo počinje kada nas konačno upoznaju sa Nacistima. Zverstva ne počinju ali počinje mučenje. Prvo što rade kada uđu u selo, nagoveštavaju ljudima da će ih odvesti u Nemačku. To ide dotle da im govore da ne zaborave četkice za zube. I to je toliko jadno jer shvatate da ove zveri jadnim ljudima prodaju nadu. Ali nije to nada koju nam današnje vođe prodaju, nada u bolje sutra, nada da ćemo biti tretirani kao ljudi, ovo je još gore. Prodaju im nadu da će oni i njihove porodice, njihova deca ostati živi. Čovek je dao sebi za pravo da trguje životima drugih. Nema nam spasa. 

Potom u sceni kada Nacisti nanose najveću patnju, oni aplaudiraju. To je moćna scena. Neobjašnjiva je potreba čoveka da gleda tuđu patnju. Spreman je da plati takvo nešto a ako tu istu patnju nanese, postaje ushićen. Mislite da svet ne voli gubitnike? Gluposti. Pobednici su omraženi. Sve dok je gubitnika i onih koji pate, mi imamo osećaj da smo bolji, da smo iznad, da nam je dobro. Sve dok imamo po nekom da gazimo imamo i taj osećaj sopstvene bitnosti. Ako postoji neko po kome možemo gaziti, nebitno je da li neko gazi po nama. Bitno nam je samo da nismo skroz dole. Tuđa patnja nas u sopstvenim očima čini boljim. 

U jednom momentu vojnici drže Florju sa pištoljem na slepoočnici dok se fotografišu. I tada postaneš svestan da i ovaj dečak može da skonča tek tako. Navikli smo u filmu da pratimo junaka do neke klimaktične tačke kada se on bori za život. A eto ovde momak može da pogine usput. Nije li to savršen pokazatelj kako je lako izgubiti život. Ne govori li nam to da smo samo jedno zrno u moru ljudi, da smo možda i zanemarljivi. Svako od nas može da postane jedna od žrtvi. Braćo i sestre, svi smo mi samo mali trzaj u beskonačnosti. Koliko god se trudili da značimo nešto, toliko se ljudi trude da dokažu da smo beznačajni. I ovako lako protraćeni i oduzeti životi pokazuju da smo samo jedna greška u vremenu. 

Kada vidimo čudovišno zlo u finalnim scenama, emocije eksplodiraju. Glad za osvetom je neutoljiva. Ali kome se svetimo? Idemo principom oko za oko ali do čega to dovodi? Ako neko nanese zlo, trudimo se da uzvratimo još gore. Zlo rađa zlo. To novo rađa sledeće i proces se nikada ne završava. Zlo treba srečiti u nastanku ali ono što film prikazuje je da je to nemoguće. Kako je to prikazano? Kroz scene iz Hitlerovog života koje se odvijaju u nazad dok ne vidimo sliku nejga kao malog deteta. Da je tada njegov život prekinut, možda ništa od ovog zla koje smo gledali u priču ne bi bilo prisutno. Ali u momentu kada gledate dete, ono je najveće bogatstvo čovečanstva. Ne možete znati kakvu će ideju ono da rodi kao odrastao čovek. 

I uz to finale gde gledamo slike Hitlerovog života i slike zverstava i razaranja, odjekuju pucnji u njegovu sliku. To je ono što i sada radimo. Kritikujemo zlo, napadamo zlo, pljujemo i gnušamo se zla, gazimo simbol. Tako i treba. Ali šta suštinski to znači? Na žalost ništa. Samo smo svesni toga što se desilo. Ništa ne možemo popraviti jer zlo je obavilo svoje. Svi ti pucnji u Hitlera kao ideju su zakasnili. Ideja je besmrtna. Šta treba da radimo? Da sprečimo sledeće zlo. Kako? Ne znamo. Ali dok ga jednog dana budemo pljuvali, gledaćemo još jednu jezivu priču o njemu, priču ništa manje strašnu od ove.

Zanimljivosti:
U sceni kada Florja leži na zemlji dok meci odjekuju iznad korišćena je bojeva municija. Većina uniformi u filmu su originalne. Režiser je želeo da hipnotiše Kravčenka kako on ne bi preživljavao užase u scenama u kojima glumi. Ispostavilo se da je Kravčenko otporan na hipnozu i morao je da doživi sve scene u kojima je glumio. On je bio toliko užasnut scenama da je osedeo posle snimanja filma. 

Film je sniman u redosledu u kom su scene i prikazane. Naslov filma je trebao biti "Ubiti Hitlera" ali su promenili naziv i uzeli deo koji je u knjizi otkrovenja iskorišćen kao poziv da se uvide užasi. Na kraju filma je navedeno da su Nacisti spalili 628 beloruskih sela zajedno sa njihovim stanovnicima. Poslednji film koji je režirao Klimov.

Naj scena:

Lacrimosa ...

Moja ocena: 9/10