Nocturnal Animals (2016)

Kod nas nazvan: Noćne Zveri
Žanr: Drama | Triler
Režija: Tom Ford
Glumci: Amy Adams, Jake Gyllenhaal, Michael Shannon ...

Priča:
Bogata vlasnica galerije postaje opsednuta knjigom bivšeg supruga, nasilnim trilerom koji ona tumači kao simboličnu osvetu.

Moj osvrt:
Prethodni film Toma Forda mi se jako dojmio. A Single Man je bio one man show Kolina Firta, ali kakav show. To je bio jedan od onih sporijih filmova gde svaka scena donosi neki utisak. Možda je kraj bio malo isforsiran, ali ne menja konačni utisak. Kada je vizuelni dojam u pitanju, ono što važi za A Single Man, važi i za Nocturnal Animals. Nocturnal Animals još više prija oku, pogotovu scene koje pripadaju stvarnosti. Kada je kvalitet u pitanju, A Single Man je mnogo bolji film. 

Inicijalno, izgleda da imamo dve odvojene priče. Imamo priču koja pripada knjizi. Ona je brutalna. U njoj čovek doživljava kolosalnu tragediju. Ali problem je što je to po ko zna koji put viđena priča. Prvo ide šok, pa činjenica da se čovek teško nosi sa tim, pa žeđ za osvetom koja naravno ne donosi ništa osim novog haosa. Nisam ovde video ama baš ništa novo a ni posebno. A opet, sve je to vizuelno perfektno, fino upakovano, dobro odglumljeno. Upravo to je ono što sam pričao kada sam pisao o Hacksaw Ridge, imaš režisere koji znaju i šablon da ti dostave tako da izgleda odlično. 

Druga priča, iako skoro da nema dinamiku, neuporedivo mi je simpatičnija. Opet, dosta to liči na A Signle Man. Ovde imamo ženu koja shvata da je izgubila ono što je zaista vredelo u njenom životu. Sama priča je šablonska do krajnjih granica. Najobičnija ljubavna drama o neostvarenoj ljubavi, prevari, promeni u životu, uviđanju grešaka itd. I dok je ta priča jako nezanimljiva, atosferičnost kojom scene odišu je neprocenjiva. Ejmi Adams, iako siva, naprosto blista u svakoj sceni. Njena gluma dok ćuti i gleda prazno je domaći zadatak na neke koji se trude da dostave bombastičnim scenama. Iskreno, ovde mi je neuporedivo upečatljivija nego u Arrival. 

Ono što je zanimljivo je upotreba boja u ove dve priče. Dok gledamo fikciju, priču koja nastaje iz knjige, imamo žive boje. Kada gledamo stvarnost, scene su jako mračne, sive, beživotne. Nije to sav kontrast. Priča koja je u jarkim bojama je potresna, bolna. Priča koju gledamo u stvarnosti nije takva - prazna je. Ispada da je prisustvo tragedije i propratnih emocija mnogo življe nego prazna životna priča koja nije toliko tragična. Patnja nas čini neuporedivo življim nego letargija. Likovi iz fikcije, iako svi do jednog tragični ili mračni, nasmejani su u svom ludilu ili jarko obojeni u svojoj katastrofi. Likovi u stvarnosti su mračni, sivi i ne odskaču ničim u svojoj promašenosti. 

Zapravo, kada je stvarnost u pitanju, sve je šminka, sve je maska, sve je laž, sve je u granicama, sve je u pravilima kojim ograničavamo sami sebe.. Pogledajte, za svaku emociju, nameru, stav imamo granice a te granice stvaramo sami: Volim te, ali...; Verujem u tebe, ali...; Želim da radim ovo, ali nisam dovoljno dobar; Neću da budem takav ali na kraju ću biti takav jer je to nešto što se očekuje. I dok gledamo sav taj glamur stvarnosti ne možemo da se otmemo utisku potpunog mrtvila. I tako dolazimo do najbolje scene u filmu a to je scena u kojoj lik koji tumači Ejmi Adams skida šminku. Iako je ta šminka jarkih boja, kada je ona skine, njeno lice i njen lik blistaju. Zašto? Zato što su maske uvek mračne, uvek kriju ono što zaista jesmo. Možemo blistati tek kad pokažemo ono što smo, tek kad se vodimo osećajem a ne strahom. 

Verujem da mnogima ove dve priče, iako potpuno gledljive, deluju potpuno nepovezano. Nije to baš tako. Imamo pisca koji je pisao knjigu i imamo ženu koju je voleo i verovatno je još uvek voli. Iako priča iz knjige koju gledamo deluje potpuno izmešteno, to je zapravo priča o odnosu dva glavna lika. Previše je tu povezanosti između njih. Kada sam pisao o In The Mouth of Madness, pričao sam o tome koliko pisac utka sebe u priču koju priča, likove koje poznaje i utka sve što oseća. Nije bitan žanr i nisu bitna dešavanja. Nocturnal Animals je dobar primer toga. Ne čekajte da se pojavi lik pisca, on je sve vreme sa vama. Ne čekajte da vam se prikaže priča o odnosu njega i žene koju pratimo, ona se je tu od početka filma. 

Zašto ovako relativno niska ocena kada je ovo masterpis, kad je ovo one of a kind experience... Zato što na žalost ovaj film to nije. Ako hoćete odličan film, prvo ostvarenje Toma Forda je obavezno. Tada ćete videti da je priča ove žene podskup priče čoveka iz A Single Man. Jedina razlika u korist ovog filma je je što je on vizuelno upečatljiviji. Ok, razlikuju se događaji ali emocije su tu negde. S tim što je lik iz A Single Man neuporedivo upotpunjeniji i zaokruženiji. Za mene ovde nije bilo nekog spektakla kada je ženski lik u pitanju. Vizuelno je ovo savršeno ali nedovoljno da se userem od oduševljenja. Što se tiče priče iz knjige, prežvakana je i viđena gazilion puta. Ama baš ništa tu nema jedinstveno. Jedina apsolutno vrhunska stvar u ovom filmu su kontrasti dve priče, boje koje preovladavaju i maske koje stvarnost nosi. Dovoljno za ok film. Ništa više od toga.

Zanimljivosti:
Iako je Tom Ford modni dizajner, nije želeo ni jedan svoj dizajn da upotrebi u filmu iz razloga što nije hteo da to neko shvati kao reklamu. Lora Lini, koja glumi majku Ejmi Adams, samo je 10 godina starija od nje. Aron Tejlor-Džonson je dobio Zlatni Globus za sporednu ulogu.

Naj scena: 

Skidanje maske

Moja ocena: 6/10