Brazil (1985)

 

Žanr: Drama | Naučna Fantastika | Triler
Režija: Terry Gilliam
Glumci: Jonathan Pryce, Kim Greist, Robert De Niro...

Priča:
Birokrata u distopijskom društvu postaje neprijatelj države dok traga za ženom svojih snova.

Moj osvrt:
Brazil sam gledao davno, totalno sam se pogubio tokom gledanja i na kraju nisam bio siguran ni šta sam gledao. Iskreno, nisam imao neku veliku želju za reprizom jer sam osećao da je to previše haosa za moj ukus. No, došlo je vreme da se ponovo posvetim ovom filmu. Ono što mogu reći, on se ne gleda mirno. Haos je prisutan ali ne samo to. Brazil nije priča samo o jednom čoveku koji je zarobljen u lavirintu birokratije. Ovaj film je odraz sveta u kom živimo. Haotična karikatura društva koja je toliko preterana i nadrealna a opet, ono što prilično uznemirava, ona je prepoznatljiva. 

 

Film je noćna mora papira, fascikli i formulara. Sve je tu: besmisleni propisi, klišeizrani činovnici, zidovi koji se zatvaraju što nas dovodi do zaključka da se sloboda u ovakvom sistemu svodi na goli minimum. Kako izgleda biti čovek u ovakvom svetu? U Giliamovom svetu čovek je samo šraf, samo broj u beskonačnoj mašineriji koja melje bez ikakve suštine, potrebe ili razloga osim da bi održavala samu sebe. 

 

I upravo je tu srž Giliamove ironije - što je sistem apsurdniji to deluje realističnije. Svi znamo osećaj čekanja u redu na šalteru, službenika kojima je svrha da ti objasne da ti fali jedan papir, pravila koja nikad nisu striktno definisana i uvek se savijaju tako da su protiv tebe. Ovo je deo svakodnevnice svakog od nas. Giliam to podiže do groteske ali bez laži. Istina je tu, samo je jako izvitoperena. 

 

Kao što rekoh, san i java su ovde u neprekidnom sudaru i kako film odmiče to je sve evidentnije jer konfuzija raste. Glavni junak izlaz traži u fantazijama, u slikama leta, slobode i ljubavi. No povratak je uvek neumoljiv, i to u sivilo birokratske klaustrofobije. To je jedna od mračnih strana ovog filma - iluzija slobode je uvek prisutna. Giliam nam pokazuje koliko čoveku očajnički treba san ali i koliko taj san pogubno deluje ako ostaje samo u glavi. 

 

Giliam nas tera da se smejemo usred najvećeg mogućeg sranja u kom se možemo naći, da se zabavljamo dok gledamo raspad sistema jer to je jedini način da preživimo u njemu. Taj smeh ovde nije uteha već oblik otpora. Smejanjem u lice zlu pokazujemo da nismo potpuno slomljeni. 

 

Vizuelno, film je prepun suludih detalja. Cevi koje prolaze kroz zidove, aparati koji su sjajna parodija tehnologije, uniformisani ljudi koji se uklapaju u okruženje mašina. Teško mogu da opišem ovo. Sve deluje klaustrofobično ali opet ima neke lepote u ovom haosu. Bombardovani smo ovim sliama do te mere da imamo osećaj da gledamo umetnički kolaž stvoren od ostataka raspalog sveta. 

 

Tema identiteta je ovde neodvojiva od cele priče. Ko je čovek u sistemu koji se svodi na procedure i brojke? Šta ostaje od ličnosti kad se svaka odluka meri pečatom? Brazil pokazuje da je opstanak u ovakvom sistemu uslovljen odricanjem sopstvenog identiteta. Kao što rekoh, čovek je samo jedan od šrafova u mašineriji. Nema tu individualnosti. 

 

Brazil nazivaju distopijom. Ja bih pre rekao da je ovo svevremena satira. Iako je film nastao 1985, nemojte mi reći da ne prepoznajete sve ovo i danas. Dovoljno je pomenuti besmislenu administraciju i dan danas se svima diže kosa na glavi. I to je svakako velika snaga ovog filma, ta svevremenost koja nam daje osećaj da se nalazimo u začaranom krugu. Nema bega odavde. 

 

Giliam se igra i sa temom otpora. Da li je moguće pobeći odavde? Da li je slobodna stvarno dostižna ili je to samo iluzija koju stvaramo sebi kako bi izdržali pritisak? Film ne daje lak odgovor na ovo pitanje. Zapravo, on nas sam pita da li odgovor na njega i postoji. 

 

Neminovno dolazimo i do teme ljubavi. Nije to samo ovde emocija, ljubav je predstavljena kao očajnički čin pobune. Kada voliš, odbijaš da budeš deo sistema, odbijaš da si samo broj. A ljubav je u Giliamovom svetu krhka, ranjiva, lako lomljiva pod težinom sistema koji je spreman da zgazi sve što iole podseća na ljudskost.

 

U estetici filma se oseća duh Kafke, Orvela pa naravno i samih Pajtonovaca. Znači imamo mešavinu groteske, apsurda i tragedije u kojoj vremenom haotični smeh prerasta u očajnički krik. Giliam uspeva da napravi atmosferu koja te zasmejava ali istovremeno zatvara stegu oko tebe. 

 

U ovako dehumanizovanom svetu, da li je dovoljno sačuvati san da bi znao da si čovek? Ili je taj san preopasan kada ne postaje stvarnost? Brazil nam upravo govori da nekada nemamo snage da preobilkujemo stvarnost i ostaje nam samo bekstvo u fantaziju. I kad jednom krenemo tim putem, jako teško je vratiti se. Zašto? Zato što svet sna postaje onaj u kom želiš da živiš a stvarnost postaje tamnica. Giliam pokazuje koliko je tanka linija koja deli nadu od ludila i kako čovek olako može da sklizne sa jedne strane na drugu. 

 

Brazil je film koji nudi istinu - gorku, grotesknu, bolno smešnu. Upravo u toj suludoj mešavini leži njegova snaga. Giliam nas ne uverava da će sve biti dobro. Naprotiv, on pokazuje neumoljivost sistema u kom živimo ali ostavlja prostor za naš mali, unutrašnji otpor. Možda sloboda i nije neka velika revolucija. Možda je sloboda u tome da sačuvaš san, makar ga niko drugi ne razumeo. Tako da nam, braćo i sestre ostaje da sanjamo, jer samo još u snu možemo leteti. 

Zanimljivosti:
De Niro je želeo da tumači ulogu Džeka Linta ali je ta uloga već bila obećana Majklu Pejlinu pa je De Niro dobio drugu. Giliam i ostatak ekipe su bili oduševljeni što će da rade sa De Nirom ali kasnije su De Nirova opsesija detaljima i potreba da istražuje počeli jako da ih iritiraju. Studio nije želeo u početku da odobri ovaj film jer su želeli hepiend. Originalno, De Niro nije bio naveden kao jedan od glumaca jer je u vreme snimanja bio pod ugovorom negde drugde. Ali je želeo da bude u Giliamovom filmu i ovu ulogu je odradio besplatno. Giliam je bio nezadovoljan glumom Kim Greist i mnoge njene scene je izbacio iz konačne verzije filma. Scene sa samurajima su posveta Kurosavi.

Naj scena:

Kraj

Moja ocena 8/10

Radovan III (1983)

Žanr: Prevazilazi svako rangiranje
Režija: Ljubomir Muci Drašić
Scenario: Dušan Kovačević
Glumci: Zoran Radmilović, Mira Banjac, Tatjana Beljakova, Milutin Butkić, Maja Čučković, Mila Caci Mihailović, Taško Načić

Priča:
Upoznajte Radovana, čoveka koji sanja o veličini, a živi u malim lažima. Porodica, haos, iluzije i smeh – sve se sliva u jednu burnu priču gde se komedija i tragedija sudaraju pravo pred vašim očima.

Moj osvrt:
Radovan III nije samo pozorišni komad. To je prozor u jedno vreme, u jedan mentalitet i u jedan narod koji se nikada do kraja ne pogleda u ogledalo. Kada je Zoran Radmilović izašao na scenu kao Radovan, to više nije bio teatar u klasičnom smislu. To je bila autopsija društva, kroz smeh, kroz grotesku, kroz onu nelagodnu ironiju u kojoj se prepoznaješ i kada ti je teško da priznaš da si deo svega toga. 

 

Radovan je običan čovek, ali istovremeno i čudovište naše svakodnevice. Njegova sitničavost, pohlepa, kukavičluk, stalno kukanje i večito osećanje da je zakinut – to je ono što čini srž našeg mentaliteta. I što je najgore, u njemu prepoznajemo svoje komšije, i očeve i stričeve, i sve one za koje bismo voleli da kažemo da nisu mi. Ali jesu.

 

Radmilović je svojom igrom Radovana pretvorio u mit. Svaka njegova rečenica je pucala od improvizacije, svaka doskočica je imala neku vrstu istine koja se ne može poreći. Publika se smejala do suza. Sa jedne strane to je bio smeh oslobađanja. Sa druge, smeh nemoći - smeh onoga ko zna da se ništa neće promeniti.

 

Čitava predstava je građena na tom paradoksu: sve deluje smešno, a zapravo je strašno. Radovan je mali čovek koji stalno izigrava velikog, ali njegova tragedija je u tome što uopšte nije svestan koliko je mali. Njegove ambicije, njegove želje, njegovo hvalisanje – sve to pada u vodu pred realnošću u kojoj je i on samo još jedan šraf u mašini koja se raspada. 

 

Kada gledamo Radovana III, nemoguće je ne pomisliti da gledamo i jednu vrstu proročanstva. Iako je komad rađen u vreme socijalizma, njegovi likovi i njihove mane savršeno funkcionišu i danas. Isto onako kako se tada smejalo Radovanovoj gluposti i alavosti, tako se i danas smejemo sopstvenim političarima, vođama, susedima – a opet ništa ne menjamo. Samo dajemo više moći takvim ljudima. 

 

Radmilović je taj smeh učinio moćnim oružjem. Ljudi izađu iz sale, nasmejani, citiraju replike, osećaju se ispunjeno. No to oružje puca u prazno jer život nastavlja da ide svojim tokom, bez ikakvog razrešenja za sve ono što je predstava kritikovala. Zato ona, iako neosporno vrhunska komedija, nosi sa sobom i onaj gorak deo koji nas tišti kad god je pogledamo. Koliko god bila komična, deo tragedije se ne može izbeći. 

 

U Radovanu ima nečega beskrajno balkanskog. On je istovremeno i žrtva i dželat. Žrtva sistema, ali i dželat svima oko sebe, pa i samome sebi. Njegova sposobnost da sve izokrene naopako, da stalno traži krivca, da se žali i kuka – to je ono što svi znamo i svi prepoznajemo jer i sami smo neretko takvi. I tu se krije najveća snaga ovog komada: u tom ogledalu koje niko ne voli, ali koje svi znaju da postoji.

 

Predstava je imala nešto subverzivno, nešto što je probijalo okvire same scene. Radmilović je improvizacijom razarao tekst, ulazio u dijalog sa publikom, prelazio granicu fikcije. To je bila simbioza teatra i života, nešto što se više nikada nije ponovilo. U njegovom glasu, u njegovom držanju tela, u njegovim pauzama i ironiji bilo je više istine nego u svim ozbiljnim dramama tadašnjeg repertoara.

 

Radovan III je, na kraju krajeva, komad o propasti. Propasti porodice, propasti morala, propasti društva. I sve to ispričano kroz lik koji deluje naivno i komično, ali u kojem se skriva čitava tragedija jednog naroda koji ne zna ni gde ide ni šta radi.

 

Umetnost ovog komada je u tome što na kraju ne nudi izlaz. Nema katarze, nema utehe. Na kraju postoji samo smeh, gorak i težak. Kao kada se čovek ismeje sopstvenoj nesreći, pa shvati da je ona i dalje tu, nepromenjena. 

 

Naravno da najveća snaga Radovana III leži u Radmiloviću. On nije glumio Radovana – on ga je živeo. On je taj lik oblikovao iz dana u dan, iz večeri u veče, menjajući ga, dopunjavajući, gradeći predstavu kao živu stvar koja raste i pulsira sa publikom. To je razlog zašto je ova predstava postala legenda, a ne samo još jedno pozorišno ostvarenje.

 

Često se kaže da je Radovan zapravo karikatura prosečnog Jugoslovena. Ali mislim da je mnogo više od toga. On je simbol univerzalne ljudske nesposobnosti da se suoči sa sobom. Zato Radovan III nije samo komad za Beograd, ni za Jugoslaviju – to je komad koji bi svaki narod mogao da prepozna u svojoj verziji.

 

Zoran Radmilović je na sceni bio sila prirode. Njegov glas, njegova energija, njegov smeh i ironija – sve je to činilo da publika oseća da prisustvuje nečemu neponovljivom. I zaista, posle njegove smrti, Radovan III nikada nije mogao da se ponovi na isti način. Taj duh improvizacije, taj osećaj da si deo jedinstvenog događaja, nestao je zajedno sa njim.

 

U tome leži i tragedija i lepota pozorišta. Film ostaje, knjiga ostaje, ali predstava živi samo dok se igra. Radovan III je živeo kroz Radmilovića, i sa njim otišao u legendu. Sve posle toga su bile samo senke.

 

Ipak, i danas kada govorimo o Radovanu, govorimo o sebi. Jer ništa se nije promenilo. I dalje imamo Radovane oko sebe, i dalje kukamo, i dalje se smejemo sopstvenoj propasti. To je ono što ovu predstavu čini večnom.

 

Možda je i najzanimljivije to što publika nikada nije prestala da voli Radovana. Svi smo ga citirali, svi smo ga obožavali, iako je predstavljao sve ono najgore u nama. To govori mnogo o našem odnosu prema sopstvenim manama: umemo da ih pretvorimo u humor, ali ne umemo da ih prevaziđemo.

 

Ono što je opšte poznato u Radovanu III jeste da se ne radi samo o monologu genijalnog Radmilovića, već o celom ansamblu koji je znao da ga nosi, podbada i dopunjuje. Da nije bilo tih kolega, svih tih lica koja su davala kontrapunkt njegovim ludorijama, predstava bi lako mogla da se svede na bravuru jednog čoveka. Ali ne, ovde je svaki glumac bio precizno uštimano parče mehanizma, svaka replika dočekana kao šansa da se komad pomeri u novi pravac, svaka pauza imala smisao. Njihova igra bila je ono ogledalo u kojem se Radovan još jasnije lomi, jer nije postojao samo u svojoj buci – postojali su i tišina, podozrenje, hladnoća i ironija drugih likova koji su mu davali težinu i širinu.

 

Upravo taj kolektivni rad, to zajedničko disanje na sceni, čini da Radovan III ne ostane samo kult u sećanju zbog jedne uloge, već kao čitav teatar u svom najboljem obliku. Partneri su znali da Radmiloviću ne smeju da se povinuju, već da mu stanu rame uz rame, da ga preseku kada treba, da mu ostave prostor da eksplodira, a onda ga svojom mirnoćom spuste nazad na zemlju. Ta dinamika između glavnog lika i okoline stvorila je scensku hemiju koja se retko viđa: smeh je bio zajednički, ironija kolektivna, a tragedija podjednako raspoređena na sve. I zato kad mislimo na tu predstavu, mislimo naravno i na ceo ansambl, na onaj osećaj da smo gledali zajednicu glumaca koji se bore i sarađuju, a ne samo jednog čoveka koji je vladao scenom.

 

Radovan III je, komad bez kraja. On traje i dalje, u našim razgovorima, u našim karakterima, u našem društvu. I možda je upravo to njegova najveća snaga – što nas tera da se smejemo, ali nas nigde ne vodi. Jer Radovan nikada ne ide napred, on se vrti u krug. A sa njim i mi. Radovan III nije samo pozorište. To je lekcija, to je dijagnoza, to je ogledalo. I pitanje je da li ćemo ikada imati hrabrosti da to ogledalo razbijemo.

Moja ocena: Neprocenjivo

 

Branded to Kill / Koroshi no rakuin (1967)

 

Žanr: Akcija | Krimi | Drama | Triler
Režija: Seijun Suzuki
Glumci: Jô Shishido, Mariko Ogawa, Annu Mari...

Priča:
Posle neuspele misije, plaćeni ubica opsednut mirisom kuvanog pirinča sukobljava se sa sopstvenom organizacijom, a naročito sa jednim misterioznim i opasnim kolegom ubicom.

Moj osvrt:
Čitao/slušao sam negde o Siejun Suzukiju i dobro se sećam da neko iskoristio frazu za ostvarenja ovog reditelja koju bih preveo kao "anarhija na platnu". Da budem iskren, ne znam kako bih okarakterisao Branded to Kill. On je nešto što bih nazvao noar filmom ali sa velikim znakom pitanja jer ovo što gledamo je totalni delirijum, groteskni, haotični san ali u isto vreme film koji se uspešno bavi temama ljubavi i smrti. Verujem da će neke oduševiti ali isto tako verujem da će većinu prilično zbuniti. 

 

Od samog početka narativ se raspada. Nema jasnog toka, nema neke logike koja nas vodi od tačke A do tačke B. Umesto jasnog toka priče dobijamo lavirint slika koji je prepun aspudrnih detalja. Nije ovo svet koji pokušava da objasni sebe već da nas uvuče da se izgubimo u njemu. Na kraju krajeva, braćo i sestre, to ovde uopšte nije teško. 

 

Glavni junak, poznat kao ubica broj 3 je otelotvorenje autodestrukcije. Njegova opsesija mirisom kuvanog pirinča deluje smešno na prvi pogled ali rekao bih da se tu negde krije i suština - svet ubistava, krvoprolića se sudara sa banalnim, gotovo kuhinjskim ritualom. Ček šta nam time govori? Govori nam da nema razlike između smrti i trivijalnosti svakodnevnog života. Sve svodi na isto. 

 

Film sipa ironiju. Čini mi se da svakka scena, svaka replika same sebe podrivaju. Kad pomislim da ću da vidim klasičan obračun, Suziki ubaci kadar koji apsolutno nema logike. Pojavljuje se scena koja potpuno razbije ton. Time se briše granica između ozbiljnog i komičnog, između tragedije i farse. 

 

Ne mogu da ne pomenem erotiku. Seks i smrt su spojeni u jedno i neprestano prožimaju radnju. Žene u filmu nisu obične ljubavne figure, oni su demoni opsesije, ogledala želje. Njihova prisustva su uvek vezana za destrukciju, kao da svaki erotski trenutak neizbežno vodi u nasilje. 

 

Još jedna stvar koja je očigledna u filmu je očaj. Iako film deluje kao haotična šala, u njegovoj srži se krije duboka tuga. Likovi ne znaju zašto ubijaju, ne znaju zašto žive. Sve je fragment, sve je impuls. Čak i hijerarhija ubica sa ovim brojevima deluje kao parodija na ljudsku potrebu da se rangira, da se meri, da se poredi. U suštini, svi oni su beznačajni. 

 

Suzuki ovde ruši samu ideju žanra. Jakuza film, noar, akcioni spektakl - sve se raspada pred kamerom. Kao da nas je "navukao" da ćemo gledati još jedan film o mafiji a pružio nam totalni raspad te ideje, svet u kom više nema logike niti pravila. 

 

Ovaj film je definitivno Suzukijeva pobuna, pobuna protiv studija, protiv sistema, protiv publike koja očekuje "normalan" film... Ne čudi što je on zbog ovog filma dobio otkaz iz Nikkatsu studija. On je prešao granicu dozvoljenog. Njegov film nije proizvod za masovnu potrošnju već udarac u stomak filmskoj industriji. 

 

Brutalnost ovde nije šokantna realnost već crni humor. Smrt dolazi naglo, apsurdno, bez najave. Ljudi umiru u tišini u grotesknim pozama kao da su figure u nekoj uvrnutoj pantomimi. Ta estetizacija nasilja deluje sa jedne strane smešno. Sa druge strane banalizacija svega toga je zastrašujuća ideja. 

 

Šta je u ovom filmu stvarno? Ne znam. Najlakše mi je reći da nije ništa. Ceo film deluje kao noćna mora ili možda još bolje rečeno, parodija noćne more. Nemoguće je da se vežeš za likove jer su oni samo senke, samo ideje a ne ljudi. Tako da ne bih ulazio u detaljno objašnjavanje ovog filma. On nas tera da se smejemo dok gledamo nešto što bi trebalo biti užasno. Taj paradoks ga čini jedinstvenim.

 

Na kraju definitivno ostaje osećaj praznine ali jasno je da je to bio cilj. Suzuki nije ni želeo da ispriča priču već da pokaže njen raspad. Hteo je da pokaže koliko su naši obrasci predvidivi i ismejao je i njih i takozvana pravila filma. 

 

Sa jedne strane imam opasno poštovanje za ovaj film. Pokazao je da ne moraš da se držiš forme, da ne moraš da poštuješ logiku i možeš da praviš umetnost koja prkosi svemu. To je verovatno najvrednije što nosi ovaj film - slobodu da se stvori haos a da ostavi trag. Sa druge strane, čini mi se da se Suzuki zabavio više nego mi zamišljajući nas kako se patimo gledajući ovo i pokušavajući da povežemo kraj sa krajem. Ponavljam, veliki respekt za ono što ovaj film predstavlja ali sveukupno on nije moja šoljica pepsija tako da otuda manja ocena nego što zaslužuje.

Zanimljivosti:
Zbog ovog filma Suzuki je dobio otkaz u Nikkatsu studiju i 10 godina nije radio na filmu. Ulogu Mami nije želela da preuzme ni jedna glumica jer je bila gola u više scena u filmu. Na kraju ju je prihvatila Mariko Ogava koja je plesačica. Glumci su nosili navlake preko polnih organa. 

Naj scena:

Finale

Moja ocena: 7/10