Crash (2004)

 

Kod nas nazvan: Fatalna Nesreća
Žanr: Krimi | Drama | Triler
Režija: Paul Haggis
Glumci: Don Cheadle, Sandra Bulloock, Thandie Newton...

Priča:
Životi nekolicine ljudi se prepliću u problemima rasne i nacionalne netolerancije.

Moj osvrt:
Kada sam prvi put gledao Crash, sećam se da sam bio prilično zadovoljan. No kako je vreme prolazilo, sve više sam bio ubeđen da sam na neki način precenio ovaj film. Činilo mi se da je to jedan od onih projektovanih oskarovaca koji se bavi rasnom neravnopravnošću. Posle reprize mogu da kažem da utisak da je ovo dobar film nije bio pogrešan ali postoji nekoliko stvari koje su neoprostivo loše, zbog kojih Hagisu kao scenaristi treba nalupati par šamara. Da je film lišen tih nekoliko gluposti, mogao je biti desetka k'o kuća. 

 

Film je počeo na takav način da sam zaista razmišljao da prekinem sa gledanjem i zakopam ga duboko u zaborav kako mi više ne bi palo na pamet da ga pogledam. Konstantne rasprave na rasnoj osnovi od kojih mi se dizala kosa na glavi. Mislim ok, nemam ništa protiv da se baviš time ali ovde je to teški overkill. Glavni razlog za to je očajan dijalog. Sve te diskusije su užasavajuće bolne za slušanje. Znate onaj osećaj kada slušate likove da pričaju nešto i vama je neprijatno. 

 

Kažem, nemam ništa protiv da se baviš rasizmom ali ovde imaš preeeeviše priča i svaka ima istu temu. Teško možeš dati kolosalan kvalitet u ovolikom broju priča. Pogledajmo vrhunske filmove u kojim imamo više priča: Amores Perros, Pulp Fiction, City of God, 21 Grams, Babel... Svi imaju tri ili četiri puta manje priča nego ovaj ovde. I onda kada se sve ovo raspline na sto strana i morate da čekate da se svaka priča zaleti sa problemom koji u osnovi ima rasu ili nacionalizam, to baš ume da nervira. 

 

Ne smatrajte da je sve to loše. Postoji toliko sjajnih scena ovde ali budu ubijene idiotskim dijalogom. Recimo likovi planski žele da osude belog policajca koji je ubio crnca. Za to im treba pomoć policajca koji je crnac ali taj policajac vidi da ovaj kome se smešta i nije baš kriv. I jasna vam je genijalnost ove scene u kojoj vlast želi da žrtvuje čoveka kako bi pokazala političku korektnost a na leđima ovog crnca je veliki teret. Ne moraš ništa više da mi kažeš, samo ću ti reći bravo majstore. I onda kada crnac bude uporan u svojim stavovima mi daš rečenicu "vi jebeni crnci". I sve postane petparačko. Ovo baš ume da nervira. Kada smo kod nerviranja, skoro svaka rečenica koju izgovara Ludacris je teško, nelogično đubre. 

 

I ovde ćemo se zaustaviti kada su loše stvari u pitanju. U osnovi, Crash je jako dobar film. Da je lišen ovih petparačkih pizdarija kojim se planski lovi oskar, ovo bi bilo sjajno. No hajde da pričamo sad o dobrim stvarima. Vidimo da je svaka rasprava i svaki problem takav da ljudi napadaju jedni druge na rasnoj ili nacionalnoj osnovi. E to je suština rasizma ili nacionalizma - ovakvim tumačenjem situacije se zapravo ne vidi pravi problem. Kada za svaki problem koji imate pronalazite pogrešni uzrok, nikada ga nećete rešiti. Slučaj koji to jednostavno i očigledno pokazuje je slučaj pokvarenih vrata. Da su se ljudi složili oko toga, vrata bi bila popravljena i čovekova radnja ne bi bila obijena. Ovako je došlo do svađe zbog mržnje na nacionalnoj osnovi, pravi problem nije rešen, radnja je obijena. Čovek koji je oštećen ne vidi ni tada tačno šta je problem tražeći krivca onako kako ga njegova mržnja vodi. Genijalno. Tako se servira rasizam - kroz pogrešno usmerenu mržnju zbog nemogućnosti realnog sagledavanja stvari i problema. 

 

Ovaj film je na nekin način predvideo sve ovo što se dešava danas. Video je da će rasizam pre postati oružje u rukama budala nego problem na koji treba ukazivati. Danas su pravi rasisti retko optuženi za rasizam već se optužbama samo želi doći do publiciteta. Ako pratite sport, tu vidite najveći besmisao ove priče. Ljudi koji igraju, druže se i svaki dan provode sa desetinom tamnoputih drugara izgovore nešto što se izvuče iz konteksta i odmah su razapeti kao rasisti. Sa druge strane pravi rasisti će neometano šetati gradom, propagirati svoje stavove, kandidovati se na parlamentarnim izborima... Sve je maskirano u rasizam i političku korektnost. To je postao pokrivač za mnoge odvratne radnje. Film uspešno potencira na tome. 

 

Ono što me užasava je način na koji su rasisti predstavljeni u većini filmova. Oni su obično tupadžije koje samo mrze i ništa drugo ne umeju, ne rade i ničemu ne služe. Da li je moguće da među rasistima bude neko ko može uraditi nešto dobro. Da li Lavkraftu možete da osporite da je bio veliki pisac? Nobelovac Vilijam Šokli je bio rasista. Većina filmova će rasistu predstaviti kao one izopštene tupane koji se druže sa još nekolicinom takvih i to su likovi koje društvo ne voli. To su bezopasne budale. Da su svi rasisti takvi, rasizam bi bio na marginama. Problem je negde drugde. 

 

Rasisti mogu biti obični ljudi poput svakog od nas. E to je problem. Ti ljudi su opšteprihvaćeni i mogu biti uticajni. No postoje ljudi koji sem te mržnje ne gaje ništa drugo niti imaju određene pretenzije. Ali hej, oni nisu tema filmova jer nisu klišeizirane budale koje treba da mrzimo. Vratimo se na American History X. Derek je užasan, jeziv i ono što radi je neoprostivo. Ali hej, mi želimo da razumemo odakle je došao taj bes. Derek nije budaletina koja sedi kući i blene u rialiti programe već neko ko ima stav i ume da govori. Mi želimo da ga upoznamo, da vidimo odakle je došao taj bes. Derek je inteligentan. I samim tim što je pametan, on uspeva da uvidi svoju grešku. Mi želimo da prigrlimo promenu sa njim, spremni smo da mu oprostimo jer on može da znači nešto više, on može da bude dokaz te velike zablude. O da, rasista i te kako može biti inteligentan, iako nam filmovi to retko govore. Inteligentni su opasniji ali i vredniji pažnje. 

 

Film poentira sa likom policajca Rajana u tumačenju Meta Dilona. Dilon ovde igra ulogu života i žao mi je što nije dobio oskara za najbolju sporednu ulogu. Verujem u njegov bes, verujem da mrzi, jasno mi je odakle ta mržnja dolazi ali uprkos toj mržnji, vidimo da je ovaj čovek borac i želimo da čujemo njegovu priču. Scena u kojoj spašava ženu prema kojoj se užasno ponašao je GENIJALNA i obara s nogu. Ona upravo pljuje na sve te klišeizirane poglede na rasiste. O da, rasista može i ovo. Možda nisu svi tupavci koji samo mrze, možda oni zaslužuju da se njihov glas čuje, da im se pomogne, možda samo malo fali da ta njihova mržnja bude poražena. Problem koji ovaj čovek ima se ne rešava teško i suštinski je problem zdravstvenog sistema. Ali u očaju koji ga obuzima on svoju mržnju kanališe na pogrešan način. Samo da je neko pružio ruku, da se potrudio da mu pomogne i reši mu problem - te mržnje ne bi bilo nigde. Film govori da ne posmatramo površno. Nije sve rasizam. Nekim ljudima treba pomoć, neke ljude treba usmeriti. 

 

Moram da pomenem i Majkla Penju. Volim ga i u ulozi komedijaša jer kako da ga ne voliš ali mislim da čovek treba da tumači ozbiljnije uloge. U precenjenom End of the Watch je bio odličan. Ovde je genijalan. Kada u moru klišeizirianih rasističkih izjava vidite njega, njegovu borbu i odnos sa ćerkicom, bićete razoružani. Ako uzmemo samo njegovu priču i priču čiji je glavni akter Rajan (Met Dilon) ovo je desetka kao kuća. Bukvalno nam ne treba ni jedna druga. Nisam morao da slušam tupava Ludakrisova laprdanja, nisam morao da gledam zahtev da se scena na snimanju serije ponovi jer crnac nije zvučao kao crnac. Te scene pripadaju onim glupavim šablonjarijama koje mi se gade. 

 

Koliko god rasizam bio centralna tema filma, nije to tako. To je samo akcentovano kako bi se lagano pokupio oskar. Da su malo zauzdali rasističke gluposti i više potencirali da je ovo film o mržnji, uzeo bi oskara svakako ali bi imao neuporedivo veću vrednost. No i ovako je odličan. Dao nam je stvari za koje mnogi filmovi nisu imali hrabrosti. Pokazao kako pogrešno kanalisana mržnja u kombinaciji sa neprepoznavanjem uzroka problema vode ka neminovnoj propasti. Pokazao kako se rasizam koristi i u koje svrhe. Pokazao da svaki čovek zaslužuje da se njegova priča čuje i da mnogi zaslužuju drugu šansu. I možda ono najlepše, pokazao nam je lepotu uviđanja tog čoveka kojem smo prerano presudili. Uprkos tim klišeiziranim boljkama, Crash je i te kako vredan pažnje.

Zanimljivosti:
Jedna od stvari koje je inspirisala režisera Pola Hagisa je i to što mu je ukraden automobil. Hagis je jedini scenarista koji je samostalno napisao dva scenarija koja su dobila oskare, Crash i Million Dollar Baby. Sa budžetom od samo 6 miliona dolara, Hagis je morao da koristi svoju kuću i automobil u potrebe snimanja. Iako su producenti tražili da se snima u Torontu zbog troškova, Hagis je želeo da se snima u L.A. Sandra Bulok je bila toliko rešena da glumi u ovom filmu da je sama platila avionsku kartu da dođe na snimanje. Pol Hagis je imao srčani udar tokom snimanja i kako nije želeo da neko drugi završi njegov film, snimanje je odloženo na dve nedelje.

Naj scena:

Heroj

Moja ocena: 8/10

Borat Subsequent Moviefilm: Delivery of Prodigious Bribe to American Regime for Make Benefit Once Glorious Nation of Kazakhstan (2020)

 

Žanr: Komedija
Režija: Jason Woliner
Glumci: Sacha Baron Cohen, Maria Bakalova, Tom Hanks

Priča:
Nastavak komedije iz 2006 koji prati dogodovištine Borata, novinara iz Kazahstana.

Moj osvrt:
Prvog Borata sam gledao davno i sećam se da mi se humor baš i nije dojmio ali sam ga doživeo kao neku kritiku Amerike zatrpanu gomilom neukusnih šala gde bih se možda na neku i nasmejao da nije previše ogavna ili neslana. Šta Borat 2 može da nam donese? Mislim da je 2020 idealna za neku brutalnu komediju koja bi se na surov način obračunala sa svetom u ovoj godini obeleženoj koronom. Ako gledamo Ameriku, bila je ovo idealna prilika za sprdnju sa Trampom ali i kritiku svega što se dešava tamo. Da li je to iskorišćeno? Skoro ništa. I ono što je iskorišćeno, bilo je ili premalo ili petparački. 

 

Veliki problem je onaj koji sam imao i sa prvim delom - Koenovo useravanje Kazahstana. Čoveče, mogao si komotno izmisliti neku istočnoevropsku zemlju ili pozajmiti Kraplakistan iz Ostina Pauersa. Niko ne voli da vidi nezasluženu kritiku države u kojoj živi. Meni jako ide na nerve taj stav prema Srbiji kao prema ratobornom plemenu divljaka. Razumem da postoje ljudi zbog kojih možeš da posmatraš grupu na određen način ali generalizaciju prihvatam samo ako je zabavna po obe strane. Ovo je bespotrebno vređanje jedne nacije koje je tupavo do krajnjih granica. 

 

Nije mi jasno kako je moguće da srećno oženjen čovek, otac dve ćerke može da servira film ovoliko ponižavajuć za žene. Žena u filmu je uspešno uvređena i degradirana do krajnjih granica. Ćerku je nemoguće voleti kao sina, ćerka živi u nečemu što izgleda kao tor a san joj je da živi u zlatnom kavezu. Ćerka je predmet trgovine i njenu nevinost Borat želi da žrtvuje za svoju naciju. Nemojmo o toj transformaciji i kako je Borat doživeo otkrovenje na kraju. Bukvalno nam se servira kultura koja se ovako odnosi prema ženama i samo tim što Borat je počeo da voli ćerku na kraju filma dešava se neverovatna promena. Razumem da je ovo kritika patrijaharta ali ovo je jednostavno previše. Ovo nije smešno, ovo nije nešto što predstavlja opomenu - ovo je neukusno. 

 

Nije loša ideja kako treba doneti humor. Neznanje i dvosmislenost su oružje koje Borat opet koristi. Ali to je retko smešno jer humor odlazi predaleko. Mali spojler: Boratova ćerka je progutala lutkicu bebu i on je vodi do doktora kako bi izvadili tu bebu iz stomaka pri čemu je ono što se priča sasvim drugo. Nešto što biva shvaćeno kao incest uz najgnusnije aluzije treba da me nasmeje? Ja sam otac prelepe ćerkice koju volim više od čega na ovom svetu. Nije mi jasno kako otac dve ćerkice može da forsira ovakav humor. 

 

Ima tu i humora koji mogu okarakterisati vulgarnim i neukusnim ali mogu da prihvatim da je to nekom smešno. Bukvalno imamo onu glupavu scenu iz Mi nismo anđeli 2 kada Nikola kao vojnik brani nevinost svoje ćerke. Ako je to nekom smešno, smejaće se i ovde. Ne kažem da ne volim povremeno takav prost humor (Ted mi je bio ok) ali Koen jednostavno nema meru. Kao što rekoh, on uspešno koristi neznanje da bi proizveo humor. To je podnošljivo u onim slučajevima gde ne vređa druge. Njegova prva upotreba mobilnog telefona, dopisivanje faksom su neki ok primeri. Razotkrivanje da su Jevreji isto ljudi - može da prođe. Ali neznanje kako tretirati ženu i šta žena zapravo jeste, saznanje da je žena jednaka muškarcu - to je tupavo do krajnjih granica. To su fazoni za ove internet jebače koji smatraju da je ženi mesto samo u kuhinji a bez magije tog istog interneta ne bi videli golu ženu u životu. Ako spadate u jednog od njih uživaćete u ovom blaćenju žene. 

 

Rekoh da je sprdanje sa Amerima svedeno na minimum. Dve stvari su donekle vredne pažnje. Jedna je kada se Borat maskira u Country Steve-a a druga kada pokušava da se ubaci na konferenciju republikanaca. E ovo drugo me je zaista nasmejalo. Da li je vredelo trošiti 90 minuta zbog ovoliko kvaliteta - ni blizu. Umesto gnusnih "šala" na račun žena, Koen propušta da se šali sa stvarima koje nam se dešavaju a priznaćete da je prošla godina bila baš karakteristična. U finišu film postaje nešto gledljivo i približava se nečemu što jeste komedija. Koen je najbliži toj komediji bio sa Diktatorom recimo. Ovde je to previše jadno da bi bilo vredno pomena.

Zanimljivosti:
Koen je proveo skoro 5 sati u WC-u u toku konferencije kako bi se pojavio u momentu kada je nastupio Majkl Pens. On je proveo 5 dana sa dvojicom konzervativaca ni jednog momenta ne izlazeći iz uloge. Profesionalna bebisiterka Dženis Džons je plaćena da se pojavi u filmu ali nije imala ideju o čemu se radi. Mislila je da se snima dokumentarac i nije bila svesna da su Koen i Bakalova glumci. Tutar zapravo priča Bugarski (Bakalova je iz Bugarske). Film je sniman u tajnosti. 

 

Podignuta je tužba protiv Koena od strane porodice Džudit Dim Evans koja se pojavljuje u filmu i priča o tome kako je preživela holokaust. Kako je ona preminula, njena porodica je podigla tužbu smatrajući da Džudit ne bi želela da njeno svedočenje bude upotrebljeno u komercijalne svrhe. Tužba je odbijena. Kako se u filmu vidi da je Đulijani počeo da skida pantalone u sobi sa Boratovom ćerkom, on se kasnije branio da je uvlačio košulju u pantalone.

Naj scena:

Infiltriranje na konferenciju republikanaca.

Moja ocena: 3/10

They Live (1988)

 

Kod nas nazvan: Oni Žive
Žanr: Akcija | Horor | Naučna Fantastika | Triler
Režija: John Carpenter
Glumci: Roddy Piper, Keith David, Meg Foster...

Priča:
Oni utiču na naše odluke a mi to ne znamo. Otupljuju naša čula a mi to ne osećamo. Kontrolišu naše živote a mi to ne shvatamo. Oni žive.

Moj osvrt:
Uvod je prelepa posveta Vesternu, sa muzikom koja zvuči kao da je ispala iz tih kaubojaca ali uz taj neki prepoznatljivi zvuk, nosi i preteću, mračnu notu koja ne obećava baš dobre stvari. Uz te tonove vidimo neku varijantu usamljenog, tihog revolveraša - verzija onog iz Once Upon a Time in the West, samo na steroidima. Oooo da. Ovaj filmić mi je od prvog momenta ubacio u dobro raspoloženje, složio je atmosferu koja mi se sviđa i koja je značila samo jedno - obožavaću svaki sekund ovoga. 

 

Nakon male posvete vesternu, kreće posveta još jednom genijalcu - Džonu Stajnbeku u njegovim "Plodovima Gneva". Oooo da. Ko to nije čitao, knjigu u ruke i videćete koliko ovaj film ima sličnosti sa tom pričom: pričom o čoveku koji samo želi da živi normalnim životom, koji veruje u bolje sutra, koji je ubeđen da poštenim i teškim radom može da zaradi da ima sve ono što je jednom ljudskom biću neophodno. Karpenter ovde ide i korak dalje, usuđuje se da kroz glavnog lika kaže da "veruje u Ameriku" i onda predstavlja tu istu Ameriku koja troši poštenog čoveka, koja ga iskorišćava do krajnjih granica da bi ga posle odbacila. O da, ovde imamo Plodove Gneva ali na Karpenterov način. Situacija jeste beznadežna ali to nije razlog da ne uzvratimo udarac. 

 

Onda nam čika Džon daje gomilu scena gde vidimo reklame na TV-u, vidimo šarenilo, srećne, bezbrižne i nasmejane ljude. Ah kako je taj život lep. A šta je sa ljudima koji gledaju taj TV. Jedan, grejući se na vatru iz bureta gleda taj tv kroz prozor susedne kuće, drugi sedi napolju jer nema krov nad glavom itd. I svi od reda su nesvesni kakve im se to laži serviraju. Ne podseća li vas to i na današnju situaciju, na ovu u kojoj smo lideri u regionu i tako nam dobro ide da nas je sramota. Imate simpatičan mali filmić o kome sam nedavno pisao - Slučaj razočaranog gledaoca - e to vam je to. Sedimo u bedi i oduševljavamo se budalama koje nas ubeđuju da smo bogati. Nemamo svoje mišljenje, čekamo da nam ga daju. 

 

Čekaj, stani, zar ovo nije film o vanzemaljcima? Jeste, za one koji film gledaju površno. Nema ovde vanzemaljaca. Karpenter na zabavan način pokazuje sistem po kom svet funkcioniše. Sve su to ljudi ali je pitanje ko uviđa te mehanizme a ko ne. Mislite da je to jedino pitanje? Naravno da nije. Za one koji prepoznaju sistem, postavlja se pitanje da li će se boriti protiv njega ili će se zadovoljiti onim što im taj sistem daje i biti njegov deo. Ne, ovo nije zavera na svetskom nivou. Ovo je život. Nema ovde masona, komiteta 300, Bila Gejtsa koji će da čipuje moju tetku kako bi saznao njen tajni recept za Beli Anđeo tortu. Ovo je sistem koji se lako prepoznaje ako imate tri čiste u glavi. 

 

Ne krivim ljude koji su deo ovakvog sistema jer,kako reče jedan lik u filmu, ne možemo da odolimo bogatstvu. Korist uvek lako privuče jer ona neretko znači i sigurnost. Ok, neko kaže da cena nije mala, da su tu moral i obraz u pitanju. Ima i toga ali ne shvatajte to tako bukvalno. Kao što rekoh, to je život. Već odavno ovako funkcionišu stvari. Prihvatićeš da si šraf u mašini koja će da čini bogatim one na vrhu ako je tvoj deo kolača dovoljan da bi bio zadovoljan. Ružno je što ne vidiš širu sliku, što ne vidiš dalje od sebe. Oni koji vide dalje od sebe, svesni su da je sistem truo i žele da ga menjaju. Na žalost, to je užasno teško. No, jedno je sigurno, za one koji ne prepoznaju delovanje ovakvog sistema na žalost nema spasa. Oni su ono oruđe u rukama sistema koje se najbrže, najlakše troši i koje je srećno i kada je slomljeno.

 

Naočare za sunce koje stavlja, našem revolverašu pokazuju svet onakvim kakav jeste. Upravo te naočare simbolizuju otrežnjenje, predstavljaju osvešćenje i razumevanje svega. I film na šaljiv ali genijalan način prikazuje kako sve ovo funkcioniše, kako nas svaki segment tera da nešto uradimo, da poslušamo, da pratimo, da se pokorimo. Nisu to samo mediji iako jesu jako oružje. Ceo sistem je ukrojen tako da vas tera na nešto, da vas gura ka nečemu. Ulica kojom prolazite, stvari koje kupujete, muzika koju slušate, institucije koje posećujete, sve to funkcioniše po istom mehanizmu. Kao da je baš svemu svrha da budete u službi sistema. Kažem, to u filmu deluje zabavano ali zapravo je dobra opomena. 

 

No vratimo se na našeg usamljenog revolveraša. Sigurno da ima na stotine boljih glumaca ali ovu ulogu NIKO ne bi izneo kao Rodi Pajper. Pratio sam Američko Rvanje devedesetih i dan danas pogledam neku emisiju ili seriju koja se bavi tim. Ok, mečevi su namešteni, nema tu šta. Sve je to zabava. Ali ti "zabavljači" stavljaju mnogo na kocku i verujem da većina nema punu sliku stvari. Pogledajte dve sezone odlične serije Dark Side of the Ring. No, da ne odlutam mnogo od teme. Posvetiću se ovome jednog dana kada budem pisao o filmu Wrestler. Retki su genijalci kakav je za mikrofonom bio Rodi Pajper. Mogao je sve - da vas uzbudi, da vas iznervira, da vas zastraši da vas nasmeje ali verujte, umeo je i da vas rasplače, pogotovu u poslednjim pojavljivanjima. Lako bi vas ubedio da je lud, da je duhovit, da je agresivan, da je prijateljski nastrojen, da je nepobediv, da je slomljen - neverovatan talenat. I takav je bio do poslednjeg dana. Takve jedinstvene face su blago i zaista sam voleo da ga vidim svaki put na sceni. Verujte mi, ne samo zato što je ova rečenica njegova improvizacija ali niko ne bi mogao da kaže "I have come here to chew bubble gum and kick ass, and I'm all out of bubble gum" a da to zvuči ovako dobro. Kažem, ako niste pratili američko rvanje i ako ga niste videli za mikrofonom, potražite po YT i uživajte. 

 

Film nas konstantno bombarduje scenama, nema zastoja ali jedna je baš potrajala a to je tuča između dva čoveka koji su na istoj strani. Nije ovo slučajno. Karpenter želi da razmislite o onome što gledate. Pogledajte ko najviše strada, ko se najviše krvi - to sigurno nisu oni koji imaju korist od cele priče. Treća strana uvek izvlači korist. Vlast izvlači korist od toga što će da stvara mržnju među ljudima tako što će sve što nije istog mišljenja da bude blaćeno. U ratovima retko ginu oni zbog kojih je rat izbio. Na kraju se krvimo mi između sebe. Zašto? Zato što jedan voli vlast a drugi ne, zato što je jedan partizanovac a drugi zvezdaš, zato što je jedan Srbih a drugi Hrvat, zato što je jedan crn a drugi beo. Zastanimo malo braćo i sestre, pogledajmo malo i videćemo da nismo mi stvorili tu mržnju, nismo mi pokrenuli priču da je ta druga strana odvratna i mrzi nas. Mi smo se samo nerazmišljajući, glupavo uhvatili toga. Poverovali smo im. Kako znam da nismo mi stvorili tu mržnju? Mi nemamo korist od toga. Zamislite sada kada bi se svi ujedinili u jednu celinu - sukobi koji samo donose gubitke na našoj strani bili bi besmisleni. Ne slušajte te koji seju mržnju i pozivaju na sukob. Pružite ruku tom sa kim se ne slažete i videćete da će svet postati jedno bolje mesto. 

 

No, ova tuča traje i dalje. Zašto? Shvatili smo sve. Jesmo? Zašto čovek konstantno odbija da stavi naočare koje će mu pokazati svet kakav zapravo i jeste? Vi se nervirate, govorite u sebi "pa stavi ih čoveče, zašto je to toliko teško". Nije vam jasno to da će se neko pre sukobiti sa prijateljem nego uvideti istinu. Upravo to je genijalno. Neki ljudi jednostavno ne žele da znaju. Svesni su da su slabi da promene i lakše im je da okrenu glavu. Nemojmo ih osuđvati. I mi smo nekada takvi. Velika je cena protivljenja nečemu ovakvom. Ne mogu svi da je plate. Koliko god želeli tom drugom da ukažete na zlo, shvatite da to može da ga povredi, da ga porazi, da ga učini nemoćnim. Poštujte njegov strah. Ne procenjujte njegov gubitak. Povedite onog koji želi da pođe za vama. 

 

Naravno, znamo da je ovakav sistem nepobediv. Ali šta onda raditi? Kako se usprotiviti? Time što ćete prepoznati kako stvari funkcionišu i otvoriti oči drugima koji žele to da vide. Što je više ljudi koji prepoznaju i koji se ne slažu, sistem će postati nesigurniji a možda će ga naterati i da se menja na bolje. Ko zna, možda dođe do promene ali Karpenter se ne bavi njom. Karpenter na kraju filma sa svojim herojem pokazuje srednji prst koji govori: "Prepoznajemo vas. Videli smo šta ste. Ima nas i dok nas ima, niste bezbedni." I čika Karpenter je upravo to rekao i ovim filmom. Možete vi da prihvatite igru, budete deo sistema i pravite neke Društvene Mreže, superherojske pizdarije i opšteobožavane šablonarije. Njih će pojesti vreme i ostaće negde tamo u moru istih ili će biti pregaženo isto tako slabim rimejkovima. Genijalci poput Karpentera će stajati postojano u vremenu, baš zato što su se odvažili da odstupe od onog što drugi žele prigrliti. Kako već rekoše likovi u filmu:
- I've walked a white line my entire life, I'm not about to screw that up.
- White line's in the middle of the road, that's the worst place to drive.

Zanimljivosti:
Rečenica "I have come here to chew bubble gum and kick ass, and I'm all out of bubble gum" je Pajperova improvizacija. Scena borbe je bila odistinska. Pajper i Dejvid su odlučili da se zaista tuku, samo da lažiraju udarce u glavu i prepone. Pajper je odbio da skine burmu tokom snimanja. Karpenter je kao statiste pozvao prave beskućnike i redovno ih je hranio i isplaćivao im dnevnice. Vins MekMen, vlasnik WWE je tražio od Pajpera da ne prihvati snimanje filma. Obećao mu je da će mu platiti snimanje drugog filma u njihovoj produkciji ali Pajper je to odbio i napustio kompaniju zbog toga. No kako mu je film doneo još veću popularnost, nije imao problem da se vrati nazad.

Naj scena:

"I have come here to chew bubble gum and kick ass, and I'm all out of bubble gum"

Moja ocena: 9/10