Donnie Darko (2001)

Kod nas nazvan: Doni Darko
Žanr: Drama | Misterija | Naučna Fantastika | Triler
Režija: Richard Kelly
Glumci: Jake Gyllenhaal, Jena Malone, Mary McDonnell...

Priča:
Posle jedne bizarne nesreće, problematični tinejdžer ima vizije čoveka maskiranog u zeca koji ga tera da izvršava seriju prestupa.

Moj osvrt:
Kada sam prvi put gledao DD, nisam pohvatao puno stvari ali, koliko se sećam, bio sam zadovoljan koliko je priča otkačena i kako je rasplet dobar. Od tog gledanja prošlo je više od 10 godina i u potpunosti sam zaboravio svaki detalj filma. Imajte u vidu da sam sada gledao produženu, rediteljsku verziju. Po onome što sam čitao, ona se više trudi da objasni celu priču prikazujući više stranica iz knjige koju Darko čita. Generalno, nemam tu šta da vam otkrivam. Ako priču niste pohvatali, možete naći objašnjenja na raznoraznim stranicama. Mislim da vrednost ovog filma nije toliko u priči koliko u njenoj implementaciji i detaljima. Važna napomena: tekst sadrži dosta spojlera. 

Zaplet se vrti oko toga da u jednom momentu nastaje taj paralelni, ili kako ga film naziva, tangentni univerzum. Praktično imamo vremensku liniju koja se razdvaja. Taj tajngentni univerzum može da se spoji sa ovim originalnim i na kraju ga uništi. Više puta sam pominjao tu priču oko putovanja kroz vreme i paralelnim univerzumima kao neopohdnim za to putovanje. Tako da je ovaj film, iako prividno blesav, pristupio ozbiljnije temi kojoj se bavi.

Kako možemo da percipiramo taj tangentni unverzum? Kažu nam da je nestabilan i da je opasnost po naše postojanje. Zamislite sada sve te loše varijante koje mogu da nam se dese od ovog momenta koje bi bile takve da dovode naše postojanje u pitanje. Znam, ne možete. Nemoguće je. Film sa jedne strane priča tu priču o nečemu što može da uništi svet koji poznajemo. Možemo to uništenje i shvatiti bukvalno ali stvar je u nečemu drugačijem. Kraj onog što poznajemo može biti takav da naše fizičko postojanje nije dovedeno u pitanje, već je samo obesmišljeno.

Lepota cele priče je što mi upravo gledamo taj paralelni/tangentni univerzum koji je nestabilan i preti da uništi ovaj originalni. Da vidimo onda zašto je taj univerzum nestabilan? Ne, nije to praznina koju nam je film ostavio takvom. Tu nam ne duguje nikakav odgovor. Sve nam je pokazao. Hajde prvo da vidimo na površini, šta su to stvari koje čine ovaj univerzum nestabilnim? Šta je to čudno u univerzumu koji pratimo?

Sulude priče su realne i verujemo u njih. Čovek koji je u očima većine šizofreničar zapravo je ispred ostalih i vidi više od drugih. Nemamo li običaj da loše okarakterišemo sve i svakoga čiju priču ne razumemo, koga ne shvatamo? Doni čak nije jedini takav lik u filmu. Ako su znali neke od ovih nama bližih jezika, prezime Darko nije odabrano slučajno. Doni je neko ko ima dar u ovom nestabilnom univerzumu. I vidite, u ovim okolnostima on je glavni junak priče. Njemu verujemo. I na kraju krajeva, u njegovim rukama je sudbina našeg sveta. Ovde dolazimo do još jedne paralele. Sudbina sveta u rukama mentalno nestabilnog čoveka - urnebesno zar ne? Jeste ali u ovom univerzumu. U našoj realnosti ti ljudi su visoko i neretko se poigravaju sa našom sudbinom. Njih baš i ne volimo.

Ljubav je zapanjujuće jednostavna ovde. Sve počinje nekako instinktivno, lako, nastavlja se tako, ne komplikuje se ni posle prvog neslaganja i nema nikakvih dramskih obrta. Pogledajte i odnose između likova koji nisu karikature tj. negativci (o njima kasnije). Tu imamo Donijevu porodicu, njegovu devojku, profesorku književnosti, psihoterapeuta... Ako pogledaš sa strane, svi rade u korist našeg junaka. Niko mu ne zamera ama baš ništa. Čak i njegovi potezi koji su suludi i neverovatni dovode do prelepih scena odobravanja od strane ovih ljudi. Upravo su to ljudi koji vide nešto više u tebi, koji su svesni šta možeš i koji te neminovno vode ka nečemu velikom što ovde i gledamo na kraju. Bez svih njih, Doni ne bi spasao svet. 

Šta je glavno oružje našeg Donija? Šta je to što čini tu prividnu nestabilnost tj. opasnost? Bunt. Prvo imamo mali bunt protiv roditelja i to deluje kao onaj standardni dečiji hir. No taj bunt se širi dalje i prerasta u posebnu priču. Doni čini neverovatne stvari. Ruinira školu, spaljuje jednu kuću itd. Film to maskira u priču o stvarima koje moraju da se odrade kako bi put kroz vreme bio moguć i kako bi spasenje došlo. I to je ok, film korektno prodaje priču da to mora da se uradi da bi svet opstao i mi to moramo da prihvatimo, zar ne? Zašto ne bi pogledali malo dalje?

Protiv čega je usmren njegov bunt? Pogledajmo sa kim se i kako raspravlja. Doni mrzi sve što je šablon, sve što je neki kodeks ponašanja koji je opšteprihvaćen. Pomenuo sam malo pre karikature. Pogledajte ko su karikature u filmu? Upravo ti koji moraju da poštuju šablon, koji su robovi šablona i pravila koja je smislio neko drugi ili čak oni sami. Postoje ljudi koji su svesni toga ali im je lakše ići nizvodno i prihvatiti pravila. Ali ne i Deni. On mora da uradi nešto veliko. Nešto veliko praviš tako što si izuzetan, tako što ne robuješ šablonima. Ali nije to nužni pokazatelj da je šablon loš. Ne moraš da činiš velike stvari ali ne moraš ni da pratiš šablon. 

Kako je predstavljen taj šablon u filmu? Prvo, škola je takva da ne npr. ne dozvoljava određene knjige. Razlog je taj da bi neko iz te knjige mogao da dobije pogrešnu ideju. Pogrešna ideja je nešto sa čim se neko tamo ko propisuje pravila ne slaže. To znači da moramo da pratimo određeni šablon ponašanja. Velika pažnja u filmu je posvećena čoveku koji je osobu sveo na dve emocije i svako ponašanje tupavim objašnjenjima podvodi pod ove dve grupe. To dovodi do toga da osoba kao takva nije kompleksna. Da ju je lako definisati, objasniti, usmeriti. To je opasnost koja i danas vreba, gde svi treba da se hranimo isto, postupamo isto, radimo isto. To je užasavajući trend koji dehumanizuje. To je stvarna opasnost po naš opstanak. Bunt je rešenje. 

Ako usvojimo šablon kao validno ponašanje onda možemo da kažemo da postupanjem po njemu činimo pravu stvar. Kada Doni razbije taj šablon, on zapravo ogoli ono što je ispod i tada vidimo sve pukotine u tim usranim pravilima. Vidimo da oni koji su ga postavili i poštovali mogu da budu loši. Vidimo da oni koji se kunu u njega nisu dovoljno ljudi da bi značili ičemu. Šablon možeš da zaobiđeš. Braćo i sestre, svo ovo ludilo koje gledamo ne čini ovaj tangentni univerzum nestabilnim. Najveća opasnost po svet koji poznajemo ne dolazi odatle. Dolazi od tuda što svi možemo da se ograničimo nekim pravilima i postupamo po njima. Upravo to gubljenje ličnosti je ono što preti uništenju sveta koji poznajemo. 

Pogledajte rasplet i videćete jednu prelepu scenu u kojoj su sve osobe koje smo pratili zagledane i zamišljene. Ne moraju ništa da kažu ali jasno nam je kao dan da oni konačno vide istinu, vide ko su i vide gde to može da ih odvede. Doni im je pokazao put iako oni to ne znaju. Bez tih pravila, šablona, bez toga da se delimo svi u neke grupe i da za te grupe važe ista pravila, svako od nas postaje jedinstvena osoba. Tek tada možemo da se pogledamo u ogledalo i da vidimo ono što zapravo jesmo. Da vidimo sve dobro i loše što nosimo. Tada možemo reći da su stvari onakve kakve treba da budu. Tada nismo objekti već živimo život koji možemo ispuniti. Tada i sami krojimo svoju budućnost.

Zanimljivosti:
Posle snimanja, Rogen i Džilenhol su izjavili kako nemaju pojma o čemu se radi u filmu. Kako bi bolje dočarao mentalno stanje svog lika, Džilenhol je retko treptao tokom snimanja. Kada Doni ispravi Grečen prilikom izlaganja, to je improvizacija jer Džena Maloun nije mogla da izgovori Professor Kenneth Monnitoff kako treba. 

Tokom snimanja scene o hipnozi, Doni je trebao da mašta o Alisi Milano ali je zbog potencijalne tužbe to promenjeno na Kristina Aplgejt. Set Rogen ovde izgovara svoju prvu rečenicu na filmu: "I like your boobs". Patrik Svejzi je nosio svoju odeću tokom snimanja. Film je sniman 28 dana, isti broj dana koji priča filma pokriva.

Naj scena:

Rasplet uz Mad World.

Moja ocena: 8/10

Mai wei / My Way (2011)

Alternativni naziv: My Way
Žanr: Akcija | Drama | Ratni
Režija: Je-kyu Kang
Glumci: Dong-Gun Jang, Joe Odagiri, Bingbing Fan...

Priča:
U Drugom Svetskom Ratu, dva rivala trkača, jedan iz Koreje drugi iz Japana, kreću u zajedničku borbu protiv Sovjeta.

Moj osvrt:
Ako niste gledali korejski Brotherhood of War, ne znam šta ste čekali do sada. Jedino opravdanje je da imate razvijenu alergiju prema filmovima koji imaju ratnu tematiku. My Way mi je nekako došao kao prirodan izbor i posle Brotherhood of War ali i posle bilo kog drugog korejskog filma koji sam gledao. Ako bi narednih 100 filmova koje gledam morali biti iz jedne države, nemam dilemu koja bi to bila. Moguće da sam zbog svih tih očekivanja My Way doživeo kao tek ok film. Moguće je da je on znatno bolji od ovog što ću prikazati. Iskreno, skoro celom dužinom trajanja filma sam bio manje - više ravnodušan. 

Veliki problem koji sam imao je sa tim kako film želi da probudi emociju. Ne volim kada se koristi pakost jer ona skoro uvek vuče patetiku za sobom. Mali spojler: Glavni lik od svog jadnog oca dobija patike za trčanje. Drugi lik znajući za to uzima i spaljuje ih pred njim. Te patike zapravo i nemaju toliku priču da i ovo bio kolosalan momenat. Ovo je planski kreirano samo zbog ove scene. Previše je takvih momenata. Nisu oni baš smrdljivo, holivudski, sapunjarski patetični ali to je nešto što od braće Korejaca nisam očekivao. 

Odmah sam se setio ruskog Stalingrad (2013). Sećam se da sam čitao na nekom domaćem portalu najavu i komentare ispod od kojih su većina bili u fazonu kako će Rusi da pokažu Holivudu kako se pravi film. Rezultat toga je bio totalno holivudski napravljen film od strane rusa. My Way mi je ostavio takav utisak. Ovo je na kraju nekako ispao holivudski film sa nešto manje holivudskog proseravanja na koja smo navikli. Previše bajkovitih dramskih momenata, previše onih baš zgodnih stvari koje se nameste u poslednjoj sekundi, previše stvari se dešava glavnim likovima u filmu. My Way na neki način, u jednom delu dođe kao nešto bolja i smislenija verzija nedavno opisanog The Way Back. 

Na početku imamo sukob dve države prenesen na sport i takmičenje dva momka. Ovo smo već videli u Yip Man-u recimo. Doduše i istorija je imala neke sportske duele koji su prerasli ono što bi trebalo da predstavljaju (Kasparov VS. Karpov recimo). To je donekle ok ako ipak ono što je u pozadini ima jači eho od onog što vidimo, ako se ti događaji preslikavaju jedni u druge. Pitkije je za gledaoca kada u nekom sukobu imaš fizičko lice prema kojem možeš da imaš simpatiju ili mržnju. Problem je u tome što ovde to lice bude ispred događaja. 

To je još jedan problem koji sam imao sa filmom. Toliko je ovde velikih događaja, toliko sukoba, toliko užasa ali nekako sve je podređeno ovoj dvojici. Bilo da je rat u pitanju, obična tuča, teški uslovi u logoru, moralne dileme, ova dvojica su uvek prisutni i uvek postaju glavne dve tačke. Sukob između druga dva lika je tragičan i traumatičan ali odjednom on postaje upotrebljen kako bi se ova dvojica izdigla u momentu. Zašto zanemaruješ sve ostalo kada to ostalo može da nosi i veću priču od priče koju nose ova dvojica. Čak to ostalo može da učini i njihovu priču boljom. 

Jun-shik Kim je heroj ove priče dok je Tatsuo Hasegawa njen uslovno rečeno negativac. Kim je toliko bajkovit, toliko napucan svim što se poželeti može da mi postaje onako šablonski heroj i totalno je nezanimljiv. Neuprljan je, moralan, hrabar, odličan u čemu god. Ali previše je tih pomalo patetičnih scena sa njim. Šta god se dešavalo on je uvek pravičan i kod njega nema nikakvih promena. Prolazi kroz rat, logor i ostale užase ali hej, on je smiren i nema tu nikakvih problema. Možda je malo tužan ali malo tužan može da bude i kad mu ugine kanarinac. 

Sa druge strane Hasegawa je samo malo iskarikiran. On je surovi ratnik koji je rob velikih ideala. Ako manemo onu šablonsku mržnju koju Hasegawa gaji prema Kimu, videćemo mnogo više u njegovom liku nego u Kimovom. Videćemo promenu i tragove koje užasi ostavljaju na njemu. Njegovo učešće u većini ključnih scena nije šablonsko već je zaista upečatljivo. U prvom sukobu je šokantan i lud. U drugom izgubljen gde vidimo kroz kakvu dramu on prolazi. Njega događaji i ljudi menjaju. On shvata mnoge stvari. Za svo to vreme, Kim je rutinski supermen bez mane i straha. 

Previše kolosalnih dogođaja se odvija u filmu. Ne želim da spojlujem sve detalje ali pazite ovo: likovi su uvučeni u jedan ratni sukob, pa su zarobljeni i poslati u logor, pa su uvučeni u drugi ratni sukob sa drugom vojskom, pa se onda bore protiv nehumanih uslova i prirode, pa su uvučeni u treći ratni sukob sa trećom vojskom a kada vidite koji je ovo sukob, jasno će vam biti preterivanje koje film nosi. Ovo je teški overkill. Na sve to imamo i još jednu priču kojom film počinje i završava se, koja dođe kao kap koja je prelila čašu. 

Odnos između ove dvojice je onakav kakav očekujete. Možda vas jedino iznenađenje čeka pri kraju ali suštinski ono ne menja puno priču. No to što je njihov odnos predvidiv, ne čini ga to negledljivim. Ima ovde dosta scena u kojima ćete uživati i koje će vam doneti osećaj zadovoljstva. Da je film nešto ozbiljniji i manje bajkovit, da je ta drama malo zauzdana, verujem da bi ovaj odnos izneo film na znatno viši nivo. 

Scene borbi su brutalne. Prvu odlikuje krvopljus i totalno iznenađenje ludilom. Tačno ćete imati osećaj izgubljenosti, straha i užasa u toj borbi. Druga je za mene masterpis. Ne izgleda kolosalno ali čoveče, tu imamo velike dramske momente i odličnu ratnu predstavu. Pazite, akcija je zauzdana maksimalno. Ostala je samo surovost koju rat donosi. U prvoj borbi ima i spektakularnih borbenih manevara - ovde za tako nešto nema vremena. Kiša metaka, eksplozija, krvi i smrt na sve strane. Perfektna scena. O borbi na kraju ne bih. Samo ću reći da ima nekoliko zaista sjajnih kadrova i nekoliko spektakularnih scena. Na žalost, onaj naboj koji sam video u prve dve borbe, ovde postoji samo u jednom malom delu. 

Na kraju mogu samo reći da je ovaj film na neki način ubijen prevelikim spektaklom. Želeli su previše da se dopadnu svima izgleda. Likovi ulaze u toliko situacija da je malo tri života da se ovo doživi. Drama je nekako šablonska i već viđena. Odnos između dva glavna lika svakako vredan pažnje ali nekad je on ubijao ono što možemo videti i van njega. Scene rata su spektakularne i stoje rame uz rame sa svim velikim ratnim filmovima. Da ovo nije pravljeno kao slatkiš koji treba da se dopadne svima, imali bi epski film. Ovako je lagana limunada koju svakako možeš pogledati.

Zanimljivosti:
Priča je zasnovana na Yang Kyoungjongu koji je tvrdio da je u Drugom Svetskom ratu učestvovao u vojskama tri države, Japana, Rusije i Nemačke.

Naj scena:

Drugi ratni okršaj

Moja ocena: 6/10

El hoyo / The Platform (2019)

Alternativni naziv: The Platform
Žanr: Horor | Naučna fantastika | Triler
Režija: Galder Gaztelu-Urrutia
Glumci: Ivan Massagué, Zorion Eguileor, Antonia San Juan...

Priča:
Vertikalni zatvor sa jednom ćelijom po nivou. Dvoje ljudi u ćeliji. Jedna platforma sa hranom koja ide od gornjeg nivoa ka donjim. Beskrajna noćna mora zatvorenih na platformi.

Moj osvrt:
Kada imaš sjajan, originalan i sulud fazon koji bi ubacio film, imaš odličnu startnu poziciju, imaš odličan zaplet. Taj zaplet treba da bude nešto oko čega gradiš sve ostalo. Imamo sjajne primere, kao npr Cube. Na površini je to skalamerija koja ubija ljude. Šira slika je kolosalna jer sve je tu: čovečanstvo, uloga u društvu, psihologija, religija... ma sve. Ako ostaneš samo na toj suludoj ideji bez da je širiš dalje, bez da imaš širu sliku - to je gimik. To je trik i navlakuša za površnog gledaoca koji će svakako biti zadovljan. Onaj ko traži nešto više, imaće potpuno pogrešan utisak. Na žalost, The Platform je u glavnom u ovoj drugoj grupi. 

Šta Platform radi dobro? Nekoliko stvari je vredno hvale. Pre svega ta ideja o stolu sa hranom koji se spušta sa nivoa na nivo. Ako svako pojede taman toliko koliko mu treba, biće za sve. I tu imamo kritiku čoveka i njegove gramzivosti. Bitnije je zadovoljiti svoju zadnjicu nego malo istrpeti kako bi svi bili zadovoljni. 

Druga dobra stvar je ona koju i očekujete - odnos između ljudi na različitim nivoima. Dobro je to što svako može da bude na svakom nivou ali skoro svako se ponaša ne u skladu sa tim ko je već u skladu sa tim gde je. Lepo je prikazana ta netolerancija i odsustvo empatije ali i dalje ništa epohalno ne vidimo u tome. Sve je to već viđeno i sve je to očekivano.

Upravo ovde gubimo ono što je Cube imao: uloga u društvu. Platform deli ljude u nivoe ali svi su oni suštinski isti. Gde god da su isto se ponašaju. I tu nemaš ništa epohalno da prikažeš. Za sve to ti treba 10 minuta filma. Vratimo se na Cube. Jasna je razlika među ljudima a svi su u istom sranju. No svako ima svoju ulogu, svako vuče gore ili dole, svako može da se istakne u određenom momentu. Pogledajte Cube - niko nije skroz beo ili crn. Uzmimo najvećeg negativca tamo - izveo je i nešto vredno divljenja. Platform je sveo čoveka na krvožednu životinju koja ne razmišlja ama baš ni o čemu osim zadovoljenja svojih potreba. Nismo svi takvi. 

Sledeća dobra stvar je zapravo dobar pokazatelj sistema. Ovaj sistem radi jer su ga ljudi prihvatili takvim. Ali ovakav sistem ima jednu veliku manu. Pazite, on se zasniva na tome da je čovek proždrljiva sebična životinja. Takav sistem savršeno funkcioniše ako smo svi takvi. Ponavljam, nismo. Većina možda jeste ali postoji granica do koje čovek može da trpi nešto. Zamislite sada situaciju u kojoj svako pojede taman koliko treba - ovaj sistem postaje besmislen. Prestaje da funkcioniše kao takav. Film je krenuo da posvećuje pažnju ovome ali je odustao zbog neke mambo džambo priče i poruke. 

Šta je problem? Opet moram na Cube. U Cube se likovi ne sećaju kako su dospeli. Cube je na neki način slika života. Sećamo li se kako smo došli na ovaj svet? Naravno da ne. Ali se kroz ovaj svet borimo. Platform zapravo predstavlja svoj svet kao kaznu i kao nešto u šta svojevoljno možeš da uđeš. Sistem u kom možeš da umreš od gladi je stvar tvog izbora? Cube je ne samo pobegao od te globalne zavere već se i sprdao sa njom. Platform naprosto hrani ljude opsednute zaverom time što nam prikazuje da tu ima neka kolosalna priča koju vodi tamo neko moćan. 

Generalno, sistem ovako ustrojen je paradoksalan. Prvo, Platform je svet u kom ima dovoljno za sve ali grabljivi uzmu sebi više pa nema za one dole. Ok, to jeste jedna od poruka filma. Ali zašto mi onda stavljaš to kao neku zaveru, kao igru koju vode neki tamo gore. Ako tu igru vodi Bog, zašto bi ljude bacio u rupu a hranio ih božanskom hranom. Zar ljudima nije dat svet? Zar ljudi ne bi taj svet mogli da upropaste ili učine boljim. U ovom filmu ljudi ne čine ama baš ništa. U Cube ljudi putuju od mesta do mesta, od boje do boje, od raspoloženja do raspoloženja, od situacije do situacije i svako ima ulogu. U Platform ljudi leže, sede, pričaju, kupaju se, seru i jedu. Šta je njihova uloga onda u sistemu? Zašto bi ih iko hranio takve? Šta bi imao od toga? 

Platforma je mesto u koje se stiže izborom. Čovek umesto zatvora (gde bi imao normalne obroke) bira Platfomu. Zašto? Možemo da kažemo da ne zna šta je bilo unutra pa se zeznuo. Zašto bi onda odabrao takvu nesigurnost? Čovek ulazi na Platformu da bi ostavio pušenje i pročitao Don Kihota. Zašto to nisi mogao u toplini doma svoga? Šta je priča ostalih? Kako je dete moglo dospeti unutra? 

O nelogičnostima bi mogli do sutra. Prva i osnovna, zašto niko nije seo na taj sto koji se spušta i sačekao. Tada bi se na stolu vratio gore i mogao da izađe napolje. Da li je to zabranjeno - ne kaže nam se. Ispostavlja se da nije još u prvih nekoliko minuta filma. Jel moguće da niko od ljudi unutra nema nikog napolju i da nikom nije rečeno gde su? Ti koji serviraju hranu, šta oni imaju od svega ovoga? Šta je njihova priča? Ne bih o nauci, tehnici i ostalom - ovo je film fantastike i iluzorno je diskutovati o tome. 

Još jedan pokazatelj da je čovek sveden na životinju je jedini instinkt kojim se vode svi - glad. Skoro niko ne razmišlja o izlasku - svi samo razmišljaju o tome šta će pojesti. Ako nisi siguran da li ćeš sutra imati da jedeš, danas već nešto preduzimaš po tom pitanju. Ovde su ljudi totalno prepušteni trenutnom stanju. Ne bi to bio problem da sledeći nivo za njih ne znači sigurnu smrt. Imamo ovde i scene kanibalizma ali kanibalizam kao takav je samo trenutno rešenje. Film ga baš i ne prestavlja takvim. Ili ćemo jesti hranu ili ćemo jesti jedni druge. Zapanjujuća količina bezidejnosti. 

I sve bi to bilo ok, bio bih donekle i zadovoljan filmom ali je on naglo popustio u poslednjoj trećini. Napravio je temelj, napravio je opomenu, napravio neku (kakvu takvu) paralelu sa stvarnim svetom i onda je trebao da nam ponudi nešto više: promenu, revoluciju, kontra mere, totalnu pobedu sistema, odgovor na bilo šta... Ne sve ovo, već samo jednu malu razliku u odnosu na ono u šta nas je uveo. Na žalost toga nema ovde. Film odjednom pokušava da bude jako pametan, pokušava da pruži neku filozofiju i tu gubi sve konce.

Dobra stvar je što je film konačno pokušao da sruši taj sistem, da mu se suprotsavi, da pokaže alternativu, da pronađe rupu. Na žalost, nije znao kako će to. Čak je u jednom momentu objasnio kako bi taj sistem postao besmislen. Mogli su ići tim putem. Čak i da je film pošao tim putem, nije morao da pobedi sistem ali je mogao da nagovesti nešto, da pokaže ranjivost, da pokaže da održivost takvog sistema nije realna. Ne. Film je želeo da nas uvede u pitanja ali ne onakva koja bi nas naterala da se zamislimo o tome šta smo gledali, već nas natera da razmišljamo i uvidimo sve propuste. 

Naravno kao i većina novih filmova i ovaj teži nekim većim ili manjim obrtima. Ovaj obrt bi možda radio posao da su barem nešto nagovestili pre njega. Morali su pripremiti takav teren gde bi taj obrt imao smisla, gde bi taj obrt bio revolucija ili pokret. Možda je ovo bio neki pokušaj filma da kaže "ok, ne možemo pobediti sistem ali ima nade u budućnost". Ako mislite tako, odmah da pitam, kakve nade? Ovo što je u filmu učinjeno kao veliki gest, poništilo bi se jednim običnim spuštanjem stola dole. Kakva je to poruka onda poslata? 

I ovakav, Platform ipak ima nekoliko stvari koje su vredne pažnje. Ima savršeno turobnu atmosferu i solidne horor elemente. Ko je klaustrofobičan, za njega će ovo tek biti horor. Problem je što je film suštinski promašio poentu. Želeo je biti neka opomena, neka poruka ali nisu puno lomili glavu oko njega. Više su išli na to neko građenje napetosti nego na smislenu priču.  Nije ovo loše pogledati ali ako hoćete ozbiljan film na ovu temu, Cube je neuporedivo kvalitetniji.

Zanimljivosti:
Kada se ima u vidu visina jednog nivoa, izračunato je da je dubina platforme nešto veća od 2 kilometra.

Naj scena:

Zaplet.

Moja ocena: 5/10