Zamka za pacove (1999) – fatalni fatalizam

 

Boris Tiosavljević

Kada su radnici gradske čistoće Glazgova stupili u štrajk 1976. godine, nagomilani otpad je grad efektivno pretvorio u deponiju i pustaru koja u sećanje priziva onu iz ekranizacije Velikog Getsbija (1974). U svom filmu Ratcatcher, režiserka Lin Remzi koristi ovaj istorijski događaj kao (bukvalnu) pozadinu za epizodna lutanja protagoniste Džejmsa Gilespija, čime bedu i nered dela grada u kojem životari radnička klasa vrlo efektno koristi kao centralni vizuelni motiv koji je šamar u lice svim onim filmovima koji romantizuju detinjstvo. Ovo ne menja činjenicu da je u pitanju film o odrastanju jednog 12-godišnjaka koji pokušava da pronađe emotivnu bliskost i da prihvati svoju nezavidnu poziciju u društvu. Međutim, dok tipične priče ove vrste veličaju protagonistu koji spoznaje mudrost i razvija empatiju, ovaj film stavlja akcenat upravo na tragediju Džejmsove nemogućnosti da ostvari ovo. Zapostavljen od roditelja i okoline i pritom ophrvan krivicom zbog smrti svog prijatelja Rajana (Tomas Mektagart), Džejms ne uspeva da prevaziđe nametnute socio-ekonomske prepreke niti da se pokaje zbog prijateljeve smrti što ga dovodi u bezizlaznu situaciju.

 

U samom startu vidimo da, uprkos ranom uzrastu, Džejms i nije tipično nevinašce, naprotiv. On krade, upada ljudima u domove, posmatra sa strane dok drugi dečaci seksualno uznemiravaju devojku iz kraja a onda i sam pokušava da stupi u intimniju vezu sa njom. Međutim, Džejms je lik za koga ipak razvijamo snažnu empatiju jer ga Lin Remzi predstavlja kao žrtvu mnogobrojnih uticaja i vidimo da je sve gore nabrojano posledica njegove krivice, straha i nemoći. Već početni kadar prikazuje ovu nekonvencionalnu priču o deci slikom koja deluje maglovito i apstraktno. Kako se kamera povlači tako uviđamo da vidimo dečaka (Rajan) koji se, igrajući se, zamotao u zavesu. Kako se on ubrzo nakon toga udavio u obližnjem kanalu, ova scena poetski predskazuje njegovu smrt uzevši u obzir da u takvom kontekstu zavesa više podseća na mrtvački pokrov. Ovaj tragični događaj je i pokretač dalje priče. Nakon što je u igri gurnuo druga u vodu, Džejms je do kraja filma progonjen krivicom.

 

Scena sa pogrebnom procesijom pokazuje koliko se on teško nosi sa ovom situacijom te zato i pokušava da se distancira od nje. Kada više nije u stanju da gleda pogrebna kola dok prolaze, on skače sa zida sa kojeg je posmatrao sprovod i tako pravi dodatnu barijeru između sebe i Rajana. Režiserka ovde koristi usporen snimak kako bi naglasila značaj ove scene za razumevanje Džejmsovog lika. Ova osećanja, na svoj način, sa njim deli i gospođa Kvin (Džeki Kvin), Rajanova majka. Njena pažnja i naklonost se tada usmeravaju na Džejmsa kog ona u svom bolu vidi kao svojevrsnu zamenu za pokojnog sina. Ona mu daje cipele koje je kupila za Rajana neposredno pre njegove smrti, čime se naglašava mataforički ali i bukvalni aspekt izraza „hodati u tuđim cipelama“. Još jedna scena kojom se povlači paralela između dva dečaka je kada Džejms leži na kuhinjskom stolu dok mu majka (Mendi Metjuz) trebi vaši iz kose. Kadar je praktično isti kao onaj gde gledamo beživotno Rajanovo telo na rubu kanala. A kasnije vidimo da drugi dečaci prete Džejmsu da će ga baciti u isti kanal dok, s druge strane, njegov otac (Tomi Flanagan) tu spašava život jednom detetu. Sve ove scene pokazuju kako su sva deca iz ovog kraja samo nemoćne žrtve sistema bez mnogo nade da se izuvku iz bede i đubreta sirotinjskih četvrti.

 

S tim u vezi, film daje mnogo vizelnih motiva koji naglašavaju osećaj zarobljenosti. Mračan, prljavi kanal predstavlja glavnu metaforu za Džejmsovo „tamnovanje“. On kao da ga opkoljava, prati i presreće na svakom uglu, služeći kao podsetnik da su na delu nesavladive sile koje su se urotile protiv njega – gubitak prijatelja, disfunkcionalna veza sa ocem alkoholičarom i sam osećaj nemoći da išta promeni. I drugi arhitektonski elementi poput visokih zidova, spiralnih stepeništa i zamućenih prozora takođe imaju ulogu zaverenika koji poput nekih džinovskih zmija stežu obruč oko lokalnih stanara. Ovo je dodatno naglašeno upotrebom telefoto objektiva koji sabija pozadinu i  stvara efekat kalustrofobije. Đubre, koje se tokom filma nagomilava, i samo dodatno pojačava osećaj skučenosti. Kombinacija palete boja, kojom dominiraju siva, zelena i braon, sa širokim kadrovima pod oštrim uglom sa visine u „punom sjaju“ oslikavaju zarobljenost meštana i bedu četvrti. Postoje interpretacije po kojima se ime filma odnosi upravo na ovo i kako prostor ima moć da uhvati u zamku ljude koji u datom kontekstu i sami nalikuju na pomenute štetočine. 

 

Džejmsova ljubav prema životinjama je još jedan dobar pokazatelj kako ga lična nesigurnost pretvara u neosetljivu osobu. Na početku filma, on se igra sa pacovom uhvaćenim u mišolovku. Umesto da ga muči, što bi drugi dečaci verovatno uradili, on mu daje hranu, čime otkriva svoju empatiju. Ali nakon jedne jako burne rasprave sa ocem, on istrčava na ulicu i počinje da štapom ubada kese sa đubretom po kojima gmižu pacovi. Ovo je još jedna scena čiji se značaj naglašava upotrebom usporenog snimka. U neku ruku, ime filma se ovde odnosi na njega. Sada on postaje lovac na pacove, napadajući slabije od sebe.

 

 

Tipična priča o odrastanju bi verovatno za centralni deo radnje imala razvijanje intimne veze koja bi protagonisti pomogla da prebrodi, pa i da se izdigne iznad, nevolja i dobije osećaj lične vrednosti. Međutim, ovde je odnos između Džejmsa i En Marie (Lin Remzi Mlađa) u startu osuđen na propast zbog brojnih razloga socijalne i emocionalne prirode. U situacijama kada ne može, ili bolje reći odbija da joj pomogne (da dohvati načari koje su joj upale u kanal gde se Rajan udavio ili da spreči druge dečake koji je maltretiraju), on joj okreće leđa. Njegov jedini način da se izbori sa osećajem nemoći je da se ponaša kao da mu je potpuno svejedno ili čak kao da je maliciozan. Paralelno sa ovim, on shvata da ne može umaći siromaštvu. U jednom trenutku, Džejms odlazi autobusom daleko od sivila svog kraja do rezdencijalnog naselja u razvoju. Kako se autobus zaustavlja pored polja pšenice, scena odmah dobija izvesne elemente poetičnosti i mistike, u neku ruku nalik sličnoj seceni iz Gladijatora (2000). Rad kamere i znatno živahnija paleta boja naglašavaju kontrast između ova dva mesta kao i slobodu koju on oseća u ovoj neobičnoj utopiji. Ovi stanovi u izgradnji predstavljaju san njegove porodice o boljem životu (prethodno vidimo Džejmsovog oca kako neuspešno pokušava da dobije finansijsku pomoć od države kako bi mogli da se presele u bolji deo grada). Neograničenost prostora i zlatna boja polja, kojoj je komplement plavetnilo vedrog neba, sušta je suprotnost betonskoj arhitekturi koja čini Džejmsovu svakodnevicu. Tu, prirodno, Lin Remzi koristi znatno blaži ugao kadra i širokougaoni objektiv. Ovde on može konačno da iskusi slobodu, bez pacova, siledžija, nemarnih roditelja i podsetnika na Rajanovu tragičnu smrt.

Provalivši u jedan od stanova (simbolično prevazilaženje jedne barijere/prepreke), on ostaje zadivljen pogledom koji se pruža sa prozora – zlatno polje kuda pogled doseže a od đubreta ni traga. Posebno je upečatljiva i nalik snu scena gde ga kamera prati kada iskače kroz prozor i trči kroz polje, nošen novostečenom nadom u bolje sutra. Zamisao režiserke bila je da ova scena izgleda kao romantična slika, čime se ističe da je ovo, u prenesenom smislu, samo njegov san a ne realnost. Osim toga, mnogi koji su i živeli u Glazgovu 70ih znaju da je sudbina i ovog rezidencijalnog kraja bila da postane samo novija verzija Džejmsovog prebivališta. Nemogućnost da se eteričnost sna uhvati postaje jasna kada se on vraća na isto mesto u nadi da ponovo iskusi onaj neponovljivi osećaj slobode. Međutim, bitne vizuelne promene u scenografiji čine ovu nemogućnost opipljivom. Nebo više nije vedro već oblačno, a stan je zaključan. Kamera je ovde u novou očiju i pod visokim uglom, naglašavajući Džejmsovu isključenost. Scena gde kroz kuhinjski prozor gledamo polje pšenice je ponovljena, ali nebo je mračno a klasje ima prigušeno žutu boju, bez sjaja. Ovog puta, on je sa druge strane prozora i zbog visine je primoran da skače kako bi na mah ugledao ono za šta je do juče verovao da može biti njegovo. Njegovo lice naizmenično upada i ispada iz kadra u dirljivoj slici sna koji se ruši. Dok se pokunjen vraća kući, kadar savršeno dočarava njegov osećaj poraza i mirenja sa sudbinom: ekstremni total sa visine, pod uglom, ponovo ga pokazuje opkoljenog zidovima, ogradama, i betonom. Pustoš i usamljenost su očigledni ne samo zato što je on jedina osoba u kadru, već i zbog akcije čišćenja koju je preduzela vojska – više nema ni đubreta koja je predstavljalo značajan element konteksta same priče.

 

 Tragedija ove priče o odrastanju je što se ne završava nekom melodramatičnom katarzom gde protagonista gubi tu detinju nevinost, stiče značajno životno iskustvo i nalazi svoje mesto u društvu. Ophrvan emocijama i krivicom, napušten i sam, za njega postoji samo jedno rešenje. Dok smireno tone ka dnu onog istog kanala gde je i Rajan okončao svoj život, Džejms zamišlja da je na okupu sa porodicom i da složno nose pokućstvo kroz zlatna polja na putu ka novom domu. Ovakav kraj je svojevrsna satira na tipične srećne završetke priča o društvenom usponu i ponovnom ujedinjenju sa najmilijima. Paralela između Rajana i Džejmsa je najzad kompletirana i brutalno okruženje Glazgova odnosi još jednu žrtvu.

 

El practicante / The Paramedic (2020)

 

Alternativni naziv: The Paramedic
Žanr: Krimi | Drama | Triler
Režija: Carles Torras
Glumci: Mario Casas, Déborah François, Guillermo Pfening...

Priča:
Anhel radi u hitnoj pomoći. Posle tragične nesreće njegov život kreće nizbrdo i počinje da sumnja u vernost partnerke.

Moj osvrt:
Paramedic je film koji ste videli nebrojeno puta. Prepun je klišea i neubedljiv je u svemu što je poželeo da ispriča. Pokušava da igra na kartu šoka ali sve u čemu uspeva je da nas vuče iz besmisla u besmisao servirajući gomilu neuverljivih scena. Ovo čak nije funkcionisalo ni kao glupava zabava. Biće spojlera ali ništa što ne biste mogli pretpostaviti. 

 

Anhel radi u hitnoj pomoći. Vrlo brzo saznajemo da ima naviku da ukrade nešto od nastradalih pri čemu je jedne naočare stavio u kolekciju sa verovatno prethodno ukradenim naočarima. Neke predmete koje ukrade i prodaje. Deluje možda interesantno zar ne? Ok, šta je bilo na kraju sa tom pričom? Ništa. Pa čekaj, zašto on to radi? Zato što eto tako. Zašto mi serviraš ove stvari ako nemaju neki smisao, ako ne želiš nešto da mi ispričaš njima, ako one nemaju neko značenje. Veštački umetnuta scena u početak filma i od strane scenarista zaboravljena dva minuta kasnije. 

 

Anhel je očigledna odbojna, osorna, neprijatna, arogantna budala. Verujem da ste sretali takve. Ovde ne želim da ulazim u to da on takav uspeva duži vremenski period da održi vezu sa devojkom pri čemu planiraju i bebu. U gomili scena on se loše odnosi prema njoj. Zapitao bih se zašto to ova žena trpi iako joj vidno ne prija, ali ženska ljubav je čudo. Veći problem je što kada on napravi prestup, jasno je svima da je prvi osumnjičeni. Lik je neubedljiv u svakoj svojoj laži ali hej, njemu sve to uspeva sa pola snage. Šta to govori o ostalim likovima? 

 

Ne znam da li ste gledali film Deadbolt sa Adamom Boldvinom. Ovaj podseća na njega. Tu Adam glumi poremećenog degenerika ali on nije baš očigledan pa je jasno kako uspeva da se uvuče pod kožu. Anhelu na čelu piše sve. Ponašanjem ne uspeva da prikrije ništa. Anhel je debilčina koju niko normalan ne bi pogledao jer se prema svima odnosi kao da su niža bića. U jednoj sceni on ispička bivšeg školskog drugara kojeg nije video dugo. U drugoj sceni taj isti bivši drugar mu pomaže u nečemu za šta se ide u zatvor. Gde je logika? Zašto bi iko verovao nekom ko je očigledna budala i lažov? Kasas je odličan u toj glumi ali njegov lik je neubedljiv kao lažov. 

 

Hajde da se vratimo malo nazad. Anhel posle jedne nesreće ostaje nepokretan. Recimo da bih mogao da vam prepričam 90% filma ne propuštajući poentu a da izostavim činjenicu da je ostao nepokretan, ne biste primetili razliku. Cela ova priča nema nikakve veze sa tim. Ne vidimo promenu u njegovom životu, ne vidimo uticaj toga što je postao takav, ne vidimo ništa što se ekstremno menja u ovoj priči. Svi sudbonosni momenti bi se desili i da on nije u kolicima. Što je najgore, to što je u kolicima i ne radi puno za kvalitet filma. Toliko je besmislenih stvari. Recimo - on u kolicima uspeva da se ušunja u stan koji prvi put vidi u životu i sakrije se u tuš kabini. Vidite o čemu pričam? 

 

Ako gledamo filmove sa sličnom temom, pomenuti Deadbolt, Misery ili bilo šta što ima veze sa takvim držanjem u pritvoru, svi ti filmovi imaju više ili manje napetih scena. Paramedic nema ni jednu. Sve je toliko isklišeizirano, svaki događaj je najavljen, sve je nagovešteno mnogo ranije pre nego što se desi. Znate kada će da padne otmica, znate kada će da padne ubistvo, znate ko će šta da uradi jer ovaj film nema ni trunku originalnosti. A čekaj, ima. Kidnaper je u kolicima. U je. To niko nikada nije mogao da smisli. Kakva ideja. Kakav brejktru. 

 

Ako bih pisao o neubedljivim i nelogičnim scenama i odlukama, ovaj tekst bi bio duplo duži. Neću ići puno na tu stranu. Želim samo da opišem jednu situaciju. Recimo da živite sami u stanu, da niste baš fizički moćni i čujete nešto što zvuči kao ubistvo u stanu pored. Vi ćete pod a)zvati policiju, ili pod b)otići do stana gde mislite da se odvija ubistvo i onome ko tu stanuje i za koga sumnjate da je ubica, reći da ćete zvati policiju. Šta mislite šta se u ovom filmu desilo? 

 

Želim još nešto bitno da pomenem a to je motivacija svih ostalih likova u filmu. Motivaciju glavnog degenerika vidimo. Ona šljašti kao jedna od onih noćnih, svetlećih reklama. Šta je sa njegovom devojkom? Ona je užasavajuće mrljava i kao da nema svoje ja u njihovoj vezi. Pa i kasnije, nema nikakvu odlučnost u sebi. Ostali likovi koliko god sporedni bili, očekivana je neka akcija sa njihove strane. Svi su prokleti statisti. I sve onda izgleda kao partija šaha gde sve poteze vuče lik kome ne biste dali ni kamen da lupa. To nije priča koja ikog treba da zanima. Kad imaš takve likove, kad imaš nekog ko ti je žrtva, morao bih da marim za tu osobu. Ovde me je bilo baš briga. 

 

Rasplet kao rasplet je ono što treba da oraspoloži publiku. I ima tu malo neke poetske pravde. Jeste to najsimpatičnija scena u filmu ali je užasavajuće nebitna i nerelevantna. Ako sam ceo film čekao na akciju određenih ljudi a ti mi je pokažeš u poslednjem minutu - debelo si okasnio. Priču i scene iz filma Paramedic ću zaboraviti za nekoliko dana. Sem Kasasove glume i tog finalnoh, tupavog "ha-ha" momenta, nema ovde ništa vredno gledanja. Za postojanje filma ću znati zbog odlične Un Sorbito de Champagne od Los Brincos. Poslušajte pesmu. Film gledajte na sopstvenu odgovornost.  

Zanimljivosti:
Tokom jedne vožnje, na vestima čujemo izveštaj o virusu koji se pojavio u Vuhanu.

Naj scena:

Kretenski kraj koji barem izaziva blagi osmeh.

Moja ocena: 4/10

The Aviator (2004)

 

Kod nas nazvan: Avijatičar
Žanr: Biografski | Drama
Režija: Martin Scorsese
Glumci: Leonardo DiCaprio, Cate Blanchett, Kate Beckinsale...

Priča:
Priča o ranim godinama legendarnog režisera i avijatičara Hauarda Hjuza koja pokriva period od kraja 1920tih do sredine 1940tih.

Moj osvrt:
Kada se snima film o nekoj poznatoj ličnosti koju znamo, želimo da vidimo sve ključne momente u životu te osobe, želimo da ti ključni momenti budu nabijeni emocijama, akcijom ili adrenalinom, želimo da vidimo svaku relevantnu osobinu i manu koja tu osobu čini jedinstvenom. Kada pak gledamo film o poznatoj ličnosti koju ne poznajemo dovoljno, želimo da je upoznamo, da vidimo zašto i kako je ona postigla to što je postigla, da vidimo šta ju je vodilo dotle i na kraju, da nas zainteresuje da istražujemo ovu osobu dalje. Uprkos povremenim bljeskovima, Aviator je omanuo i u jednom i u drugom. 

 

Ovo je tek malo priča o Hauardu Hjuzu. Glavnu ulogu ovde ima njegova bolest, tačnije njegov opsesivno kompulsivni poremećaj. Ok, čovek se jeste borio sa bolešću ali ovo je u potpunosti pogrešan pristup. Ovo je kao da si snimao film o Betovenu i konstantno se bavio time što je gluv a tek povremeno njegovom muzičkom genijalnošću, inspiracijama i talentu. Hjuz ne evoluira kroz film, on samo menja raspoloženja. On nam je dat na kašičicu i isti je od prvog do zadnjeg momenta. Sa druge strane evoluira njegova bolest. Da se ovo zvalo "Opsesivno kompulsivni poremećaj Hauarda Hjuza" uopšte ne bih imao zamerki na film.

 

Ovo eskalira toliko da seče mnoge bitne scene. Scena u kojoj Hauard treba da uradi nešto sudbonosno odjednom postaje scena u kojoj se suočava sa bolešću. Scena u kojoj Hauard ima šansu da uradi nešto spektakularno se ne razvija u tom smeru već se potencira na problemu koji ima. U svakom prokletom prelomnom momentu nam se ne priča o Hjuzu već o njegovoj bolesti. Da li je on poznat zbog ovog poremećaja? Da li je legendarna ličnost zato što je imao ovu bolest? Da li je ova bolest njegovo najveće dostignuće? Nije. E pa čika Skorseze, onda si mogao praviti priču o Hjuzu. 

 

Naredni veliki problem je Ketrin Hepbern i Kejt Blanše u toj ulozi. Kejt izuzetno cenim i ona je odlična glumica, tu nema ništa sporno. Ali ova izvedba je užasavajuća. Ketrin Hepbern je bila izuzetno harizmatična i svakako je teško doneti je na pravi način. Kejt ni jednog momenta na ekran ne donosi tu harizmu, ona pokušava da je proizvede na užasno izveštačen način. Kejt ne glumi Ketrin, Kejt ne preglumljuje Ketrin već imamo nešto gore. Kejt preglumljuje Ketrininu glumu i to je bolno za gledanje. Ne mogu da vam opišem koliki poriv sam imao da premotam gomilu scena u kojima se ona neprirodno krevelji. Takvom glumačkom izvedbom si ubio svaku dramu vezanu za ovaj lik. 

 

I tu dolazimo do ljubavi. Hjuz je bio u vezi sa Ketrin Hepbern, tu bi trebali videti nešto zanimljivo, zar ne? U prvih nekoliko minuta nam se predoči potencijalni problem koji će oni jednog dana možda imati. Film nam se u tom momentu obraća kao da smo idioti govoreći nam šta je njihov potencijalni kamen spoticanja. Da vas pitam nešto, ako se u filmu na početku veze dvoje ljudi vodi opasno ozbiljan razgovor o potencijalnom problemu, šta mislite, da li će do tog problema doći? Ako neće, zašto su nam trošili svo to vreme. Posle ovog razgovora automatski vidimo ostvarenje tih problema i to je to. E da, nije to sve u njihovoj vezi, izvinite. Imamo i izuzetno iditosku scenu u kojoj Hjuz posećuje Ketrininu porodicu. Tek to je užasno bolno za gledati. 

 

Film se na izuzetan način trudi da nam Hjuza predstavi kao neshvaćenog, ekscentričnog genijalca koji je u borbi protiv svih. Sam protiv sveta. Bori se protiv saradnika koji ne razumeju njegove poteze, bori se protiv bolesti, bori se protiv konkurencije, bori se protiv vlasti, bori se protiv svega u svakoj prokletoj sceni. Možda bi ovo imalo smisla da nam daju više Hjuza. Ovako je to bilo previše veštački kreirane drame. Kroz nju su jedino uspeli da donesu Hjuzovu odlučnost i ništa više. 

 

No hajde da progutamo to. Zašto nam ne daš tu genijalnost? Skorseze je režiser koji je obradio mnogo ozbiljnije filmove od ove limunade. Nekako mi je čudno da čovek koji je snimio jednog Taksistu ne ume da nam donese pravu ličnost nekog čoveka. Šta to gura Hauarda da bude ovo što vidimo? Kako je došao u ovu situaciju? Zašto voli da radi to što radi? Kako je naučio to što zna? Kako je postao takav? Šta ga fascinira? Šta ga vuče da radi to što radi? Šta mu je motivacija? U čemu uživa? Šta ga ispunjava? Šta ga plaši? Prema čemu gaji strast? Nije ovo sve. Mogu još pitanja da postavim. Ni na jedno nam Skorseze ne nudi odgovor. Izvini, ali ako tvoj film od skoro tri sata traži da prethodno čitam o osobi da znam kakva je ličnost, nisi ga dobro napravio. 

 

Ali postoji tu nešto što može da nas zavara, da nam kaže da vidimo Hjuza kako treba a to je Leo. Ne smatram Lea onom prvom kategorijom glumaca. On je užasno predan i vredan radnik koji nikada neće razočarati ali mislim da mu nedostaje talenta da nas zapanji u nekoj ulozi. Nadam se da je ta uloga negde pred nama i da će godine doneti nešto spektakularno. Ima on povremene bljeskove ali još čekamo to nešto što bi nam reklo da je veliki. No takvi su retki. On je imao ovde užasno težak posao. Morao je da donese Hjuza sa tako malo prikazanih stvari o njemu. Morao je da luta u raspoloženju od entuzijastičnog dečaka do polomljenog starca u tako kratko vremena, da bude ubedljiv i poražen, hrabar i plašljiv i to je doneo na zaista dobar način. 

 

I eto sada mi kao gledamo film i vidimo da se Hauard prima na avione. Ne moraš još mnogo truda da uložiš da nam doneseš neku strast prema tome. Treba ti jedna jedina scena. Ovde bih se vratio na Man of Steel. Ničeg se ne sećam iz tog filma osim prvog leta Supermena ali taj let je bio emotivan, spektakularan i oslobađajuć. Upravo to nam je trebalo i ovde. Prvi put kada Hjuz leti, mogao si servirati spektakularne kadrove i muziku koja će dići adrenalin. Ali neeee. Skorseze to ne donosi ni u poslednjem letu. Ni jedan jedini let nije takav da će vam izazvati jezu. I kako si me ubedio da Hjuz ima strast ka ovome? Nisi. Ja posle 3 sata dosade nemam pojma ko je Hauard Hjuz. On je od prvog do poslednjeg momenta filma lik koji samouvereno troši silan novac da bi napravio dobre avione. Ništa više od toga. 

 

Postoji jedna stvar u koju su mogli investirati više vremena. Odrađena je ona lepo ali opet mogla je biti hajlajt. Mogla je zameniti neku od silnih scena u kojima se potencira na Hjuzovoj bolesti. Hjuzu izuzetno nedostaje majčinska figura. Majku vidimo u prvoj sceni. Kada uđe u odnos sa Ketrin Hepbern njegova bolest je pod kontrolom i on je hrabriji. To se dešava i kasnije sa drugom ženom. I to su užasno kratke scene iz kojih je trebalo da iskopamo šta je zapravo potrebno ovom čoveku. Ovako malo uloženog vremena u nešto što je konačno drama je zaista loš izbor. 

 

Na početku filma vidimo dečaka koji je siguran jer je u majčinom naručju. Taj čovek odlazi daleko i izvodi spektakularne stvari, ostvaruje nezamislivo, bogati se, u društvu je prelepih žena, radi stvari na svoj način i kako poželi, postaje nešto veliko, nešto o čemu svi pričaju, doživljava pad ali ostaje veliki u tome. U poslednjoj sceni je umoran, pomalo istrošen i seća se te neke topline iz mladosti. Građanin Kejn je zaista doneo izuzetnu životnu priču. Avijatičar je kopirao to na neki svoj način ali nije ni zagrebao ono što je Kejn ostvario. Mi i dalje ne znamo ko je Hauard Hjuz. Mi ne osećamo veličinu njegovog dostignuća jer nam se daju tek mala kurčenja. Mi ne vidimo toplinu njegovog Rosebud-a jer nam je njegova bolest glavna uloga u filmu. Skorseze je sa ovim Avijatičarem pokušao da bude Vels i omanuo.

Zanimljivosti:
DiKaprio je proveo ceo dan sa Džejn Rasel kako bi mu ona pričala o Hjuzu. Tkođe je provodio vreme sa jednim čovekom koji ima opsesivno kompulsivni poremećaj. Kejt sa druge strane, kako bi se pripremila za ulogu, igrala je golf, tenis i tuširala se hladnom vodom kao Ketrin Hepbern. Ona je prva osoba koja je dobila oskara a da je glumila oskarovca. 

 

Skorseze je od Kejt tražio da gleda 15 filmova Ketrin Hepbern kako bi naučila njene manire i stavove. Skorseze je uložio pola miliona dolara svog novca u ovaj film. U filmu je postojala scena sa Amelijom Erhart ali je izbačena. Kejt Bekinsejl se ugojla više od 10kg za potrebe uloge. Majkl Man je trebao režirati film i čak je zaslužan za deo scenarija ali je odustao zbog snimanja filma The Insider (1999).

Naj scena:

Poslednji let u filmu. Ni približno snažan kakav je trebao biti ali i dalje za nijansu bolji od ranijih.

Moja ocena: 5/10