Inland Empire (David Lynch, 2006)

 Boris Tiosavljević

Da mi je neko pre mesec dana rekao da ću visoko, pri vrhu liste omiljenih filmova staviti film snimljen starim, jeftinim Sony-jevim kamkoderom, samo bih ga ignorisao, jer sa ludakom se ne vredi raspravljati. Ali izgleda da za sve postoji prvi put. I ne, nije u pitanju The Blair Witch Project ili neki drugi found footage horor koji bi da se ogrebe o (finansijski) uspeh istog. U pitanju je poslednji film velikog antiholivudskog nadrealiste Holivuda, Dejvida Linča (David Lynch), Inland Empire (2006).

Jedan od razloga zašto Inland Empire briljira u svim aspektima sem vizuelnog (fotografija) je upravo zato što svi oni još više dolaze do izražaja baš zato što film (namerno) izgleda vizuelno očajno. Kvalitet slike je relativno loš, scene su naizmenično podeksponirane i preeksponirane, bez stabilizacije, a kao najveća uvreda čulu vida, ima frejmrejt od 30 slika u sekundi (filmovi normalno koriste 24 FPS, dok se 30 FPS koristi za televizijske reportaže, dokumentarce i sapunice), ali se, sa druge strane, vidi da je kamerom rukovao ekspert. Za ovo postoji više razloga. Prvo, film je imao jako mali budžet (ako ga je uopšte i imao) pa je verovatno većina novca otišla na honorare glumaca i tome slično. S druge strane, ovo nije opravdanje, jer Linč je uvek mogao da okupi poznata imena pa je sigurno mogao i da nabavi par reflektora, normalnu kameru i profesionalnu opremu za montažu. Ali, zapravo je i logično da ovako izgleda film jednog nadrealnog umetnika koji pravi postomdernistički (mada bih rekao i metamodernistički) film koji predstavlja istinsku dekonstrukciju filma i ponovno osmišljavanje pravila po kojima se snima film. Želeo je da tim student prve godine režije stilom u najvećoj mogućoj meri istakne ružnu stranu Holivuda i da gledaoca tim pristupom nalik fly-on-the-wall dokumentarcima u potpunosti ubaci u svet filma i navede ga da pobrka stvarnost i fikciju. Jer, koliko god našem umu prijali besprekorni vizuali, oni nas konstantno podsećaju da gledamo film, a ne da smo u snu, što je jedina veća, ali neizbežna, mana u inače odličnom Nolanovom Inception-u. I upravo je ovaj „Inception za one sa jeftinijim ulaznicama“ prst u oko visokobudžetnim spektaklima i najbolji dokaz moći vizuelnog medija i genijalnosti Dejvida Linča.

To je inače i jedna od tema filma, hiperrealnost, o kojoj je govorio Žan Bodrijar (Jean Baudrillard) i koja predstavlja fenomen koji nas onemogućava da razlučimo stvarnost od fikcije/fantazije. Kao nama blizak primer bismo mogli da uzmemo porodicu Kardašijan, koja i sama, pretpostavljam, više ne može tako lako da razdvoji svet svog života u rijalitiju, na televiziji uopšte i na društvenim mrežama od onog stvarnog. Linč je, sa druge strane, bio inspirisan prevashodno Ronaldom Reganom, koji je upravo bio poznat glumac pre političke karijere i kome se u govorima neretko dešavalo da pobrka stvarnost i momente iz nekih svojih filmova (ovo čak imamo i u jednoj epizodi druge sezone serije Fargo). Jedna od glavnih tema je poput one iz Mullholand Drive-a (2001) i u svom jako kratkom pojavljivanju izgovara je Vilijam H. Mejsi (William H. Macy): „...Hollywood, where stars make dreams and dreams make stars“. Pored ovih, tu su i i za Linča standardne teme kao što je dualnost ljudske prirode i zlo/ludilo koje se vidi čim se malo zagrebe ispod površine dosadne svakodnevice, veza između seksa i nasilja, neverstvo, voajerizam, mračna strana Holivuda, kao i teme o (seksualnom) zlostavljanju žena i prostituciji, kako u Holivudu, tako i u njihovim domovima, gde se muž ponaša kao makro i tretira ženu kao (svoju) robu. Pored toga, tu je uticaj filma i uopšte fikcije kako na stvaraoce, tako i na konzumente, pogubno delovanje našeg modernog života na našu percepciju realnosti, smrt, vreme, da „dela imaju posledice“ (što znači da se u Holivudu treba čuvati reputacije nemoralne osobe ali istovremeno da ne bi trebalo ni odbiti Harvija Vajnstina kad ponudi da vas izmasira) i još mnogo toga. 

Ovaj film, kao i drugi njegovi filmovi, ima dvostruku vrednost – prvu, emocionalnu, koja nam se otkriva tokom filma, i analitičku, do koje se dolazi nakon filma, njegovom analizom. Jer, ovo nije klasičan komercijalni film koji treba da shvatimo dok ga gledamo. Ovde ne želim da kažem da je komercijala loša sama po sebi, naprotiv, u zdravim dozama je (jako) poželjna, ali osnovni postulat iste je da film ne sme da bude previše konfuzan jer u nekom trenutku mora da odmota klupko i objasni radnju. Sama glavna glumica, Lora Dern (Laura Dern), rekla je da su, pošto film nije imao kompletan scenario, usput improvizovali i da im je Linč svakog dana davao po 10-ak strana scenarija i da na kraju ni ona sama nije znala ko je bila i koga je glumila i da čeka da izađe film da bi nešto razumela. Dakle, ako neko ko je vitalan deo procesa nastanka filma može da ne zna šta se dešava u filmu, očigledno je da je to i bila namera autora. 

Scena sa ljudima-zečevima je dobar indikator – razgovori koji oni vode nisu uopšte besmisleni, već su replike u tipičnom maniru dadaizma nasumično raspoređene pa na pitanje B dobijemo odgovor C. Ali, pravilno raspoređene, replike formiraju dijaloge/monolge A, B i C. Naravno, režiser je svestan da ko god ovo shvati u toku prvog gledanja je neko ko će i da izmisli  lek za sidu i zna da izračuna ceo broj π te i da nije računao na takvog Šerloka Holmsa. Međutim, siguran sam da je svako, ko je bez ikakvog nagoveštaja i pomoći došao na ideju da dešifruje dijaloge i uspeo u tome, sigurno i osetio veliku satisfakciju i to je po meni, jedan od velikih pluseva ovog filma. Jedna od stvari koje su me najviše impresionirale je upravo ono što film sve vreme (jako uspešno) radi – potpuno uspeva da iščaši apsolutno svaki osećaj za vreme i prostor. Iako nam se daju smernice za prošlost („9:45“) i sadašnjost („after midnight“), film ih kasnije namerno krši baš da bismo se potpuno pogubili. Slično je i sa mestom, jer smo retko u potpunosti sigurni kada smo u Holivudu, kada u Inland Emire-u (siromašna oblast severno od Los Anđelesa, gde zbog jeftinijih uslova života žive mnogi koji u Los Anđelesu rade), kada u Poljskoj ili u hotelu gde je prostitutka koja sa nama sve ovo gleda na TV-u, i film je, barem mene, svaki put uspešno prevario kada sam pomislio da se nešto zaista dešava, a ispostavi se da je sve to snimanje scene na setu, a i obrnuto.

Postoje dve dominantne (iako ne i jedine) interpretacije. Prva je u stilu najpoluarnije interpretacije Mullholand Drive-a, dok je druga više u skladu sa namerom filma da dočara gubljenje glumca/glumice u ulozi. Takođe, sam konflikt povodom toga šta je od ova dva tačno donosi dodatnu konfuziju povodom identiteta i ko je tu stvaran a ko ne. Sve ovo na briljantan način pokazuje šta se dešava u glavama (posebno metodskih) glumaca i glumica kada se toliko unesu u ulogu da više ne znaju šta je realnost a šta fikcija i za ovo Dejvid Linč zaslužuje stajaće ovacije. Još jedna osoba kojoj se za ovo mora odati priznanje je pokojni Satoši Kon (Satoshi Kon), japanski režiser animiranih filmova čiji je briljantni anime Perfect Blue (1997) poslužio Linču kao direktna inspiracija za Inland Empire. Još jedna zajednička karakteristika je da su ovo delom i filmovi o kreativnom procesu nastanka i snimanju filma. 

Dakle, to nije, kako njegovi kritičari misle, puka umetnička pretencioznost radi pretencioznosti. Linč koristi ekepresionističke tehnike da dočara ludilo i snove, što je i razlog zašto sve izgleda potpuno uvrnuto. Jer, nije isto pokazati i (bezuspešno) pokušati da rečima opišete neki apstraktan san ili slike koje generiše šizofreni um. Linč je protivnik jezika u filmu jer smatra da reči ograničavaju i nemaju dovoljnu moć da iskažu emocije, snove i stanje uma, sa čim moram da se složim. Pošto sam njegovu filmografiju gledao hronološki (što preporučujem svima koji žele da se upoznaju sa njegovim stvaralaštvom), kada je došao red na Inland Empire, nisam osetio da je film predug i frustrirajuć, na šta se svi žale, iako nije baš prijatan za gledanje, sa tim već moram da se složim. Predug obično znači dosadan, a to dalje znači film gde postoji značajan broj scena koje ni na koji način ne doprinose razvoju radnje, a ovo je, za svakog ko zna Linčov modus operandi, sve samo ne dosadan film. Zapravo je problem ostati sve vreme koncentrisan da se ne bi propustio neki bitan detalj, kojih ima na pretek. Što se frustracije tiče, u potpunosti je izostala jer sam odavno shvatio da on želi da film iskusimo emocijama a da ga interpretiramo naknadno i na svoj način, na čemu je insistirao kod svih svojih filmova. To je još jedan razlog zašto je film baš toliko konfuzan – da je jednostavniji, postojala bi samo jedna interpretacija. Ovako, svako ima mogućnost da ga doživi i razume na svoj način. Jedino što Linč jeste rekao je da je ovo „film o ženi u nevolji“ i to se prilično jasno vidi na kraju filma.

U borbi sa nestrpljivom publikom, Inland Emipre koristi poznatu taktiku Rokija Balboe – postavlja blok i strpljivo prima udarce dok se protivnik ne izmori i onda kreće u kontranapad pucajući naizmenično iz svih oružja, ostavljajući vas da izmoreni, poraženi, šokirani i zadivljeni u suzama skupljate sopstveni mozak po podu. Tako i ovde Linč odlaže emocionalni krešendo do samog kraja i tih poslednjih pola sata uspevaju da izazovu tako snažnu mešavinu emocija i takvu katarzu kakvu nisam osetio gledajući bilo koji drugi film ili seriju i zaista nemam ništa sa čime bih ga uporedio. Paralelno sa nama, isto doživljava i gorepomenuta prostituka koja kroz fiktivne likove na filmu uspeva da smogne snage da se otrgne kandžama prostitucije i započne novi, bolji život. End credits scena je takođe bitna jer tada se pojavljuju sve realne i fiktivne ličnosti (uglavnom prostitutke tj. one koje su to postale sticajem okolnosti, obično u nemogućnosti da se probiju u Holivudu) koje su režiseru/glumici služile kao inspiracija za oblikovanje njenog lika. Scena ima snažan feministički vajb (ovo nije slučajno, Dejvid Linč je osnivač fondacije za pomoć ljudima, pre svega ženama žrtvama nasilja) a jedna od njih se unosi u kameru dok peva Sinnerman Nine Simon, insinuirajući da je krivica za ovakvo stanje delom i na svima nama. 

Veliki režiseri su veliki jer poklanjaju veliku pažnju detaljima, sve ima značenje, nema slučajnosti i samim tim možemo mnogo toga da naučimo od njih. Hičkok nas uči kako se snima scena i stvara napetost, Edgar Rajt (Edgar Wright) kako se radi montaža, Dejvid Finčer (David Fincher) kako zapravo treba da se koristi CGI, Nolan (Christopher Nolan) kako da se začin umetnosti doda u komercijalno jelo… Između ostalog, naravno. Ali Dejvid Linč je jedan od onih režisera koji nas maksimalno teraju i da razmišljamo i da osećamo i u tome je njegova veličina.

Ménilmontant (1926)

 

Žanr: Kratki film | Drama
Režija: Dimitri Kirsanoff
Glumci: Nadia Sibirskaïa, Yolande Beaulieu, Guy Belmont...

Priča:
Bračni par je brutalno ubijen u radničkoj četvrti u Parizu. Priča prati živote njihove dve ćerke koje se zaljubljuju u istog čoveka kada im se putevi razdvoje.

Moj osvrt:
Znate kako nemi filmovi imaju one tekstove između scena kako bi doneli dijalog ili objasnili nešto? E ovaj to nema. Bez ikakvog teksta, bez ikakvog objašnjenja i uvoda, ovaj filmić je uspeo da ispriča priču, dostavi emociju ali pre svega na magičan način donese nagoveštaj i simboliku. 

 

Priča je verovatno za svoje vreme šokantna i surova. Danas ona nije takva. Ako samo posmatrate priču, nećete imati utisak nečeg neviđenog. I nekako mi je cela ta priča ovde u pozadini. Sve ostale stvari koje film donosi ostavljaju na mene jači utisak. Od priče imate ono što bi vam neko ugrubo ispričao u tri rečenice. Verujte mi, to je sasvim dovoljno jer ne ostavlja prostora za patetiku. Film se ne zadržava i videćete preskoke većih vremenskih perioda ali će vam ti nagli prelazi i promene biti jasni. Perfekcija. 

 

Ubedljivo najlepša i najsnažnija stvar za mene su nagoveštaji. U uvodu prvo vidimo ubistvo pa razigrane devojčice koje su nesvesne da su izgubile roditelje. Te dve scene su perfektan kontrast. Sledi nam scena gde vidimo gomilu kadrova saobraćaja, gradske gužve, ljude koji čavrljaju. I tu vidimo neverovatnu snagu filma. Umesto da vidimo one tekstove između scena koji će nam pričati priču, mi vidimo scene koje su van te priče ali najavljuju mnogo i daju perfektnu sliku stanja.

 

Recimo ova pomenuta scena u isto vreme označava kraj detinjstva gde nema više odsustva brige. Došli smo u doba kada je sve užurbano, kada smo preokupirani poslom, kada jurimo na sve strane. Ali na neki način scena nosi i neku toplinu jer vidimo ljude koji komuniciraju, vidimo da je dan lep. I kasnije imamo takvih primera. Gledamo puste ulice (i još što šta) koje savršeno dočaravaju samoću, gledamo kišno vreme koje najavljuju setni deo priče. I te scene su jako emotivne i nadasve efektne. Ubace vas u tačno ono raspoloženje u kom treba da budete za naredni deo priče. 

 

Tu je i simbolika. Recimo sećanje na bezbrižno detinjstvo koje kreće baš posle gubljenja nevinosti je u isto vreme i toplo i bolno. Film je na neverovatan način uspeo da dočara beznađe, osećaj gladi, tragediju, potencijalni užas... Potom jedan nagoveštaj potencijalnog ubistva je užasavajuć i jeziv. Film vas pušta da gorite na laganoj vatri i kida vam sve u stomaku dok nagoveštava nešto što ne želimo da vidimo. Mogao bih pisati ovde i mnogo opširnije ali ne želim da spojlujem. Ovo traje nešto više od pola sata tako da verujem da imate vremena da pogledate. 

 

Mogu da kažem da mi je ovaj film u pola sata probudio više emocija od većine koji traju po tri i četiri puta duže. Recimo uzmimo izvikani Boyhood koji traje letnji dan do podne a emocija mu je ravna kao jezero. Ovo vas odvede do svake moguće emocije i iskida toliko da ne možete da ostanete ravnodušni. Pravi emocionalni rolerkoster. Male sekvence između onih scena u kojim vidimo glavne aktere su prelep umetnički iskaz. Film je bez i jedne reči, gomilom slika, izrazima lica, atmosferom i nagoveštajima uspeo da ispriča sve. To mogu samo majstori.

Zanimljivosti:
Čuveni filmski kritičar, Polina Kel je izjavila kako joj je ovo najdraži film koji je gledala. Tekst između scena je posebno pisan za verziju filma koja je prikazana u Belgiji. U Francuskoj je prikazivana verzija bez ikakvog teksta.

Naj scena:

Očaj

Moja ocena: 8/10

Black Swan (2010)

Kod nas nazvan: Crni Labud
Žanr: Drama | Misterija | Triler
Režija: Darren Aronofsky
Glumci:  Natalie Portman, Mila Kunis, Vincent Cassel...

Priča:
Balerina dobija glavnu ulogu u "Labudovom Jezeru" i savršena je za ulogu nežnog Belog Labuda, Princeze Odette, ali polako počinje da gubi razum i sve više postaje kao Odile, Crni Labud.

Moj osvrt:
Black Swan je priča o životu i umetnosti, o tome kako glume jedno drugo, kako utiču jedno na drugo, kako prave pakao jedno drugom, kako se prepliću i kako se u jednom momentu granica između njih izgubi. Ne postavlja se pitanje ko se čemu ovde podređuje. Black Swan je potraga za skladom umetnosti i života a ta potraga mora ići bolnim putem. 

 

Šta je u umetnosti bitno? Jedinstvenost. Umetnici koji se pamte su oni koji su u svoj rad udahnuli nešto svoje. Možete do savršenstva kopirati nečiju izvedbu ali vi ste onda savršen plagijator. Na scenu morate doneti nešto što bi vas izdvajalo od drugih. Nina dobija pohvalu da savršeno tehnički izvodi svoj ples ali mora da u jedan deo udahne emociju da donese nešto svoje. I to joj ne polazi za rukom. Njen odgovor je da želi da bude savršena. I upravo to shvatanje savršenstva je pogrešno. Takvo shvatanje je kalup, to je standard koji je neko drugi postavio. Da bi bio jedinstven, moraš da odlutaš od toga, da unaprediš to. To je jedan od razloga zbog kog Nina vidi svoje lice na drugim osobama. Odsustvo jedinstvenosti. 

 

Ako pogledamo Ninin život, sve je kao i u njenom plesu. Sve je na mestu, sve je pod koncem ali ne vidimo nigde njenu volju u tome. Ovde joj je sve diktirano od strane majke. Dakle i ovde je sve savršeno, zar ne? I onda imamo situaciju gde umetnost glumi život. Sve treba da bude pod koncem. Ali opet, nama sa strane koji to gledamo, nešto ne štima, zar ne? Prva stvar, ne vidimo ko je to zapravo Nina. U ovoj situaciji, to je bolno i pogrešno. Šta onda tu fali? Emocija. Ona ne pokazuje ništa posebno. Pojavljuje se pucanje u vidu ranica na telu ali emocije su i dalje zaključane unutra. 

 

Šta je krajnji cilj ovde devojke? Da postane velika, da igra na velikoj sceni. Ona ispred sebe ima neuspešan rezultat a to je njena majka koja se nije ostvarila. Završila je kao tužna žena koja svoju ambiciju želi da ostvari kroz ćerku i ćerka treba da joj bude sve što ona nije bila. Tužno, zar ne? Šta je druga strana medalje. Bet (Vinona Rajder) koja je velika balerina, zar ne? Ona je sve ono što Nina želi da bude. Čekaj, kako je onda Bet skončala kao pijanica, polomljena u bolničkom krevetu i ostavljena od svih. U čemu je onda perspektiva? Čemu onda Nina stremi? O tome nešto kasnije. 

 

Elem, Nina tog nevinog belog labuda igra savršeno. Crni labud je nešto sa čim ima problem. U jednom momentu instruktor joj kaže "You could be brilliant but you are coward" (Mogla bi biti sjajna ali si kukavica). I tu je odgovor na problem. Ako se vratimo na Ninin život, tu je gomila stvari koja nije ok. Mnogo distrakcija, mnogo stvari koje ona verovatno ne želi. Problem je u tome što ona ćuti. Moraš da imaš svoje ja. Moraš da izraziš mišljenje. Moraš nekada da budeš ono što većina ne želi od tebe. Moraš da se oglasiš. Moraš da poslušaš nekada svoje srce, glavu, instinkt, polni organ, bilo šta. Samo kreni nekada putem koji je tvoj. To je oslobađanje emocija ali ne bilo kojih. To je oslobađanje emocija koje ne robuju pritiscima, standardima i klišeima. 

 

I tu u igru uskače Lili (Mila Kunis). Ona je sušta suprotnost Nini. Prvo, želim da pohvalim odabir glumice. I u načinu na koji njih dve glume i kako se dojme, one su velika suprotnost. Mila Kunis je opuštena, ležerna dok je Natali više diskretna i uzdržanija. Aronofski je znao kako da odabere definitivno a za ovu ulogu mu je zaista trebao neko ko je totalna suprotnost. Zašto? Zato što je Lili zapravo Ninina druga strana. Ona je ono što se oslobađa iz Nine. Prvi dokaz za to - koliko puta vidimo Ninino lice umesto Lilinog? Eto nas. Nije ovo tako komplikovano. 

 

Nina jako dugo ima problem sa tim da prigrli ovu svoju stranu. Nije tu stvar želje. Ona to želi i to nam se najbolje govori u jednoj erotskoj sceni između njih dve. Nema koketiranja sa tom drugom stranom. Taj momenat prepuštanja je sve rekao. Ono što je potrebno je da Nina u potpunosti prihvati ovo. Da bude to što želi da bude nemajući problem sa tim da je drugi prihvate takvom. Mora da pogazi nešto što je bila u isto vreme a to nije lako.

 

To prihvatanje traje do samog finala koje je krunisano velikim sukobom ova dva (a zapravo jednog) lika. Nisam opominjao za spojlere ali shvatili ste već. Ako niste gledali film, možete obustaviti čitanje i ispraviti propust. Elem, Lili je upravo ona strana koju Nina mora da prigrli. Lili je oslobođeni duh koji postupa po sopstvenom instinktu. To je ono što Nini fali kroz ceo film. Da bi donela nešto svoje ona mora da bude jedno sa Lili. I onda vidimo naizgled brutalno ubistvo gde Nina ubija Lili. Nema ovde ubistva braćo i sestre. Ovo je momenat u kom Nina prihvata tu drugu stranu i ovakva Lili je nepotrebna. Da bi na scenu donela crnog labuda, Nina postaje taj crni labud. Lili ne napušta scenu. Zajedno su tu. 

 

Vratićemo se još ovome. Hajde da na brzinu iskočimo iz ovoga i vratimo se na Ninin život. Ovo ubistvo je bilo kulminacija, definitivno prihvatanje i oslobađanje te druge Ninine strane. I kada prvi put vidimo Ninu van svih onih kalupa i okova, u tom momentu Natali Portman blista. Njen osmeh je oslobađajuć. Njeno lice prelepo. Ovde se umetnost preliva na život i tera Ninu da se menja. Transformacija u crnog labuda nije samo na sceni. Da bi ona na sceni valjala, moraš da je poznaješ i u pravom životu. Znate već nebrojene priče o tome kako su se mnogi glumci pripremali na svoje uloge. Obični ljudi bi poludeli verovatno. Ovo odricanje koje umetnost zahteva je prihvaćeno kroz promenu koju vidimo na ovoj ženi. Vidite li kako se gubi ta granica između umetnosti i života?

 

Vratimo se onda na ono ubistvo i smrt. Veliko pitanje na kraju je "da li je Nina umrla". Da li se ona ubila? Vratimo se nazad. Beli labud umire na kraju baleta. Veliki umetnik će vas ubediti u ono što glumi. To je jedna od stvari koja nam se govori. Druga stvar, kroz ceo film mi pratimo Nininu transformaciju u tog crnog labuda. Posle svega što se desilo, posle te transformacije, mislite li da će Nina ostati ista ona sa početka filma? Mislite li da transformacija u čoveku ne ostavlja posledice? Braćo i sestre, ne umire Nina, već umire Nina koju znamo. Nova Nina je tu. Zvezda je rođena. To ima svoju cenu. 

 

Kada na sceni vidimo konačnu transformaciju u crnog labuda, vidimo je i fizički. Mala zamerka ovde je što su se predugo zadržali na tom efektu u kom vidimo Ninu koja ima crna krila labuda. Mogli su to uraditi na kratko i vratiti je u njen crni kostim. Zašto? Zato što nas je Natali Portman fanscinantnom glumom već ubedila da je taj crni labud. Ta transformacija se vidi u njenim pokretima, u njenom stavu, na njenom licu, u njenim očima. Fenomenalna gluma koja je ovde trebala da iznese scenu više nego efekti. Bravo. 

 

Kada sam pomenuo perspektivu, videli smo dva kraja koja nisu dobra. Nininu majku koja se nije ostvarila, Bet koja se ostvarila ali je loše skončala. U čemu je onda poenta? Zašto bi radili ovako nešto? Braćo i sestre, neke stvari vredi raditi zbog jednog prokletog momenta harmonije, jednog momenta u kom bi se osetili savršeno, u kom bi bili ostvareni i savršeni. Možemo onda reći da je svaki naš korak ka tome vredeo. Posle toga može sve biti lagani put na dole. Možemo postati nebitni. To nam govori donekle i ta Ninina simbolična smrt. Taj momenat veličine je bitan. To je momenat u kom smo besmrtni. Sve posle toga... Ko će ga znati. Ako živiš nešto, da li je bitno kakav je kraj ako si to nešto ostvario? Ne treba mi odgovor. Ne znamo ga. Za sada samo stremimo ka zvezdama.

Zanimljivosti:
Natali Portman je godinu dana išla na časove baleta. Dok film nije pronašao investitore, ona je te časove plaćala iz sopstvenog džepa. Aronofski je pokušao da stvori netrpeljivost između Natali Portman i Mile Kunis kako bi se to što bolje odrazilo na likove. Nikada im nije dozvoljavao da gledaju scene u kojim glumi samo ova druga. Slao je pogrdne poruke jednoj o ovoj drugoj. Ali mu nije uspelo jer su njih dve dobre prijateljice i u privatnom životu.Natali je izjavila da joj je od plesa teže palo to što je morala da promeni svoj glas zato što je Aronofski kritikovao da je previše dečiji. 

 

I Natali i Mila su izgubile po oko 15kg za potrebe snimanja. Natali je na snimanju ovog filma upoznala svog budućeg muža. Film je imao jako mali budžet. Desilo se da je natali iščašila rebro i tražila doktora ali su joj odgovorili da nemaju doktora jer nije bilo novca za njega. Fizioterapeut je doveden da joj pomogne. Aronofski je rekao Natali da ostane u ulozi i ta scena je završila u filmu. U jednoj sceni vidimo Ninu kako jede pola grejpa i kuvano jaje. To je dijeta koju smo videli u drugom filmu Darena Aronofskog - Requiem for a Dream. Sara Lejn je bila Natalin dubler. Posle ovog filma, Natali nije želela da snima scene u kojima je gola.

Naj scena:

Crni labud

Moja ocena: 9/10