Ménilmontant (1926)

 

Žanr: Kratki film | Drama
Režija: Dimitri Kirsanoff
Glumci: Nadia Sibirskaïa, Yolande Beaulieu, Guy Belmont...

Priča:
Bračni par je brutalno ubijen u radničkoj četvrti u Parizu. Priča prati živote njihove dve ćerke koje se zaljubljuju u istog čoveka kada im se putevi razdvoje.

Moj osvrt:
Znate kako nemi filmovi imaju one tekstove između scena kako bi doneli dijalog ili objasnili nešto? E ovaj to nema. Bez ikakvog teksta, bez ikakvog objašnjenja i uvoda, ovaj filmić je uspeo da ispriča priču, dostavi emociju ali pre svega na magičan način donese nagoveštaj i simboliku. 

 

Priča je verovatno za svoje vreme šokantna i surova. Danas ona nije takva. Ako samo posmatrate priču, nećete imati utisak nečeg neviđenog. I nekako mi je cela ta priča ovde u pozadini. Sve ostale stvari koje film donosi ostavljaju na mene jači utisak. Od priče imate ono što bi vam neko ugrubo ispričao u tri rečenice. Verujte mi, to je sasvim dovoljno jer ne ostavlja prostora za patetiku. Film se ne zadržava i videćete preskoke većih vremenskih perioda ali će vam ti nagli prelazi i promene biti jasni. Perfekcija. 

 

Ubedljivo najlepša i najsnažnija stvar za mene su nagoveštaji. U uvodu prvo vidimo ubistvo pa razigrane devojčice koje su nesvesne da su izgubile roditelje. Te dve scene su perfektan kontrast. Sledi nam scena gde vidimo gomilu kadrova saobraćaja, gradske gužve, ljude koji čavrljaju. I tu vidimo neverovatnu snagu filma. Umesto da vidimo one tekstove između scena koji će nam pričati priču, mi vidimo scene koje su van te priče ali najavljuju mnogo i daju perfektnu sliku stanja.

 

Recimo ova pomenuta scena u isto vreme označava kraj detinjstva gde nema više odsustva brige. Došli smo u doba kada je sve užurbano, kada smo preokupirani poslom, kada jurimo na sve strane. Ali na neki način scena nosi i neku toplinu jer vidimo ljude koji komuniciraju, vidimo da je dan lep. I kasnije imamo takvih primera. Gledamo puste ulice (i još što šta) koje savršeno dočaravaju samoću, gledamo kišno vreme koje najavljuju setni deo priče. I te scene su jako emotivne i nadasve efektne. Ubace vas u tačno ono raspoloženje u kom treba da budete za naredni deo priče. 

 

Tu je i simbolika. Recimo sećanje na bezbrižno detinjstvo koje kreće baš posle gubljenja nevinosti je u isto vreme i toplo i bolno. Film je na neverovatan način uspeo da dočara beznađe, osećaj gladi, tragediju, potencijalni užas... Potom jedan nagoveštaj potencijalnog ubistva je užasavajuć i jeziv. Film vas pušta da gorite na laganoj vatri i kida vam sve u stomaku dok nagoveštava nešto što ne želimo da vidimo. Mogao bih pisati ovde i mnogo opširnije ali ne želim da spojlujem. Ovo traje nešto više od pola sata tako da verujem da imate vremena da pogledate. 

 

Mogu da kažem da mi je ovaj film u pola sata probudio više emocija od većine koji traju po tri i četiri puta duže. Recimo uzmimo izvikani Boyhood koji traje letnji dan do podne a emocija mu je ravna kao jezero. Ovo vas odvede do svake moguće emocije i iskida toliko da ne možete da ostanete ravnodušni. Pravi emocionalni rolerkoster. Male sekvence između onih scena u kojim vidimo glavne aktere su prelep umetnički iskaz. Film je bez i jedne reči, gomilom slika, izrazima lica, atmosferom i nagoveštajima uspeo da ispriča sve. To mogu samo majstori.

Zanimljivosti:
Čuveni filmski kritičar, Polina Kel je izjavila kako joj je ovo najdraži film koji je gledala. Tekst između scena je posebno pisan za verziju filma koja je prikazana u Belgiji. U Francuskoj je prikazivana verzija bez ikakvog teksta.

Naj scena:

Očaj

Moja ocena: 8/10