Star Wars: Episode VI - Return of the Jedi (1983)

Kod nas nazvan: Ratovi Zvezda - Povratak Džedaja
Žanr: Akcija | Avantura | Fantastika | Naučna Fantastika
Režija: Richard Marquand
Glumci: Mark Hamill, Harrison Ford, Carrie Fisher...

Priča:
Posle spasavanja Han Soloa, pobunjenici pokušavaju da unište drugi Death Star dok se Luk bori da povrati Vejdera od tamne strane sile.

Moj osvrt:
Verujem da ste očekivali epizodu 7 ali ćete morati da se strpite do nje. U iščekivanju smo male filmofilke tako da supruga nije u stanju da presedi ceo film u bioskopu. Iskreno, ne očekujem puno od njega. Ono što najavljuju, kao i samo ime J.J. Abramsa mi ne ulivaju naročito veliko poverenje. Verujem da će to biti zabavno ali ništa više od toga. Sve su šanse da ćemo sačekati dobar rip i onda vam preneti utiske. No, da se vratimo na ovaj, od stare trojke meni najmanje dopadljiv film. 

Kako je ovo već treći deo, očekivana je pomalo i reciklaža. Tu pre svega mislim na scenografiju i likove. No, ljudi su se potrudili i ponudili još više. I dalje su ove makete, maske, stvorenja i celokupni efekti slatkiš za oči. I što je najlepše, vidimo nove stvari. Nemojmo ovo smatrati za tek tamo neku tehnikaliju. Evo zašto. Gledali smo Terminator 1 pa i odlični nastavak. Iako za mene dvojka nije kvaliteta jedinice, donela je novu mašinu. Setimo se efekata koji prate negativca i načina na koji su oni korišćeni. Nemojte mi reći da to nije bilo odlično. I ovde imamo nove stvari, od letelica, preko okoline do likova. Ideje koje sve to prate su zaista lep dodatak. 

Još jedan razlog zašto su ovi filmovi veoma dopadljivi je to što ne moraju sve da nam objašnjavaju. Mora da postoji određena doza misterije. Recimo prvi Silent Hill je bio odličan a u isto vreme opasno čudan i misteriozan. Tu gomila stvari ostaje otvorena ali upravo u tome je lepota, u neznanju nečeg što je možda veće od nas. Ono što ne znamo, ili nas plaši ili fascinira. U nastavku su dobili potrebu da debilima sve objasne i prizemljili su film praveći teško smeće od njega. To je samo jedan od razloga zašto on ne valja. Recimo ovde vidimo scenu u kojoj Joda bukvalno nestaje. Kako, zašto, šta to znači - zar je bitno. Nije glupavo ubačen trik već otvara pitanje, nadu i priču čini širom. Prvi Star Wars je to radio majstorski. Da su tu snimili sve što su mogli i sve za šta su dali temelj, film bi trajao barem jedan dan. Neke stvari su van naših granica poimanja. Takve treba i da ostanu. Razjašnjenje misterije nešto što je potencijalno veliko prizemljava i čini običnom. 

Pošto rekoh da mi je ovo najmanje dopadljiv film od originalne trojke, hoću odmah da obrazložim zašto. Ne smatram ovo naročito velikom manom ali mislim da su malo preterali sa akcijom. I dalje je ovo super dopadljivo, i dalje ću pre da gledam ovako nešto neko današnja predrkavanja, ali čini mi se da je ovde svaka pucačina trajala barem dva puta duže. Lepi su to efekti, ne sporim, ali u silnoj akciji smo donekle izgubili radnju. Akcija jeste začinjena svim i svačim, ali za mene je ovo malo previše. 

Ovde se moram vratiti na Guardians of the Galaxy. Verovao sam da će to biti mega zabavno jer su me mnogi ljudi ubeđivali u to. Na kraju smo dobili grupu ljudi među kojim nema ni h od hemije. Nabacivali su fazone svako za sebe ali ne vidite duh zajedništva koji će ih vezati u neraskidiv tim. Jedini koji je pokušavao sve da složi je rakun. Ostali su elementarna nepogoda. Ovde vidimo scenu u kojoj ekipa dolazi da spasava Han Soloa. I u toj frci vidimo kako se pravi odlična ekipa i kakva hemija treba da vlada u njoj. No ne pričajmo samo o šalama. Hajde da ubacimo malo ozbiljnih stvari. Ovde imamo i porodičnu dramu, imamo scene gde likovi brinu jedni za druge, gde ih zanima priča drugih. U Guardianima je svaki takav pokušaj ozbiljne priče najsmrdljivija patetika poznata ljudskom umu. 

Postoje stvari koje ljudi lako previde. Recimo Američki Snajperista popizdi kad vidi da mu neko napada simbol ni jednog momenta ne pokazujući da mu je stalo do žrtava. A takvog ga predstavljaju kao heroja, spasitelja onih za koje ga izbole sve dok nisu slučajno ogrnuti zastavom sa zvezdicama koju je neko spalio. Onda se tačno zapitaš da li su ti motivi validni, da li zaista poštuješ ono ispred čega stojiš. Prvi susret sa Lukom u ovom filmu je takav da jasno vidimo onu promenu u njemu, promenu koja dolazi sa iskustvom. U Hobitu vidimo Torina koji prolazi kroz iste transformacije u sva tri filma. Neopisivo jadno. Luk ovde ide napred, njegov lik se menja, on odrasta i za razliku od Torina ne pokazuje da je mentalno zaostala, patetična budaletina. 

No, nije iskustvo jedino što je dovelo dotle da Luk sada deluje moćnije. Postoje dva lika kojim on duguje ono što je postao. Već smo ranije videli da se on seća reči svojih učitelja. On je sam i postao rezultat tih učenja, kao neko ko treba da poštuje znanje koje mu je preneto, kao neko ko postupa onako kako je učen. Njemu ne vređaju simbole, simboli su prolazni. On brani ideju, brani slobodu i život. 

Videli smo ranije do čega je došao Kenobi, vidimo sada i Jodu. Ima drame u tome kako neki velikani skončaju zaboravljeni, zatrpani, izgubljeni. Na sve to, Luk dolazi kao neko kome su predali ono najbolje, neko ko kroz dela treba da sačuva i svoje učitelje. Oni koji su nas učili, oni koji su nas odgajali i formirali nas kao osobe, žive dalje kroz nas i kroz one kojima mi prenosimo svoje znanje.  

Još jedan bitan detalj je kada Joda kaže Luku da će postati džedaj tek kada se suoči sa Vejderom. Ono što je zanimljivo, nije mu rečeno tek kada poraziš Vejdera, tek kada pobediš nekoga, osvojiš nešto. Nekada je to što si se suočio sa nekim dovoljan pokazatelj da si veliki. Nekada je poraz neminovan i uprkos tome ti si se suočio sa njim zbog višeg cilja. U tome i jeste caka. Onog momenta kada si dorastao izaći na crtu najjačem, verovatno snažnijem i boljem od tebe, tada si izrastao u velikog. Pod spremnošću na suočavanje svakako ne mislim na bezglavo jurišanje u opasnost. Ne, to je slepilo. Mislim na svesno suočavanje sa protivnikom. Upravo u tome jeste caka - u pitanju je Lukovo odrastanje. 

Tamna strana želi luka za sebe. Jasno je šta to znači. Ako luk predstavlja ono najbolje na jednoj strani, ako je on ostvarenje dva velika učitelja, ako se najveće nade polažu u njega, njegov prelazak bi bio konačan udarac strani kojoj trenutno pripada. Ako izgubiš svoje najveće vrednosti - izgubio si sve. Pisao sam mnogo puta do sada, pišem i opet - lako je privoleti nekog ko želi da ti priđe, ali ako najvećeg protivnika dovučeš sebi, velike šanse su da si nepobediv. 

Svakako priča kulminira finalnim sukobom Luka protiv tamne strane. Sukob je višeslojan i zaista ima veću vrednost neko spektakularna akcija sa šljaštećim efektima. Nešto tako smo videli i u trećoj epizodi u borbi Kenobija i Anakina ali o tome neki drugi put. Prva stvar je ta što Luk mora da se fizički suoči sa neprijateljem. Nije tajna da je neprijatelj iskusniji, da je opasniji, da verovatno ima veću snagu od njega. Tu se sada vratimo na ono što Joda poručuje Luku, da će postati pravi džedaj kada se suoči sa Vejderom. 

No to nije jedini razlog, drugi razlog je što Luk mora da se suoči sa samim sobom. Pre svega mora da ispita šta je to što on želi. Nudi mu se nesaglediva moć, beskrajne mogućnosti u onome što može da bude. Lako je povesti se takvom šansom, lakše je ići takvim putem. Pažnja prija, moć uzdiže ali odricanje toga zbog višeg cilja je sticanje mudrosti, a obično je u tome i čast. 

Najteže je suočavanje Luka sa svojim ocem. Tu ovaj film poentira, u sukobu bez nasilja, u verovanju u nečiju dobrotu pre nego u veru u sopstvenu snagu. Umesto spektakularne akcije odlučili su se za moralni duel lišen patetike. Umesto borbe protiv čoveka, odlučili su se za borbu za čoveka. Tako šalješ veliku poruku, tako praviš veliku ličnost, tako radiš velike stvari.

Zanimljivosti:
Kada Lea bude ranjena, vidi se kako ju je Han Solo slučajno uhvatio za grudi. Keri Fišer se žalila na kostim koji je nosila govoreći da u njemu uopšte ne izgleda kao žena. Harison Ford je želeo da se Han Solo žrtvuje za svoje prijatelje ali je Džordž Lukas to odbio. Endor je pojam iz biblije. Keri Fišer je potpeticom povredila Majka Emondsa koji je bio u kostimu Džabe upravljajući njegovim repom. Pošto je lokacija na kojoj je snimana bitka bila predviđena za seču stabala, filmska ekipa je dobila dozvolu da obara stabla.

Lea nije trebala originalno biti Lukova sestra. Luk je trebao pronaći svoju davno izgubljenu sestru ali je Lukas odlučio da objedini ta dva lika. Imperatorova stolica je imala mehanizam koji je trebao da je rotira po potrebi ail kako taj mehanizam nije radio, glumac je morao sam da obavlja tu rotaciju. Šest ljudi je upravljalo likom Džabe Hata. Death Star II je ovirno 4.5 puta veći od prvog. Tri glumca su tumačila Vejdera a četvrti mu je pozajmljivao glas. Kada Han Solo pogleda Milenijumskog Sokola po poslednji put, Lea mu stavlja ruku na rame. Tu se jasno vidi da keri fišer ima jedan nokat duži, tzv. kokainski nokat. Ona je imala veliki problem sa kokainom osamdesetih i kasnije se izborila sa tim. 

S obzirom da je lik Bobe Fetta neočekivano dostigao veliku popularnost, Lukas je u specijalnoj verziji filma snimio scenu u kojoj on beži od Sarlaka ali ipak nije prikazana da ne bi skretala pažnju sa radnje. Linč je odbio da režira ovaj film pod izgovorom da je to "Lukasova stvar" i režirao je Dinu. Naučnici su utvrdili da je izgradnja Death Stara moguća. Pre snimanja su otkrili da je Vejderov lightsaber ukraden pa je Lukov iz prethodnog filma prerađen kako bi ga Vejder mogao koristiti. Na zvaničnom posteru se vidi kako luk drži plavi lightsaber dok u filmu koristi zeleni.

Naj scena:

Odlazak

Moja ocena: 8/10

Boyhood (2014)

Kod nas nazvan: Odrastanje
Žanr: Drama
Režija: Richard Linklater
Glumci: Ellar Coltrane, Patricia Arquette, Ethan Hawke...

Priča:
Priča prati život dečaka Mejsona, od ranog detinjstva do dolaska na koledž.

Moj osvrt:
Glavni fazon ovog filma je to što je sniman godinama i što imamo priliku da gledamo kako su se glumci vremenom menjali. Imao sam predosećaj da je to karta na koju film igra, da će ostale stvari biti sasvim uobičajene i ništa više od prosečne drame. Sa stanovišta ulaganja u film, impresivno je znati da su želeli da imaju glumce koji prirodno stare. Svaka čast. Sa stanovišta kvaliteta filma to nema ama baš nikakav uticaj na bilo šta. Best of Youth nije sniman silan broj godina ali je godinama daleko ispred ovoga. Zašto? Zato što su ljudi brinuli o kvalitetu a ne o triku. Ne shvatite pogrešno, nije loš fazon kada gledate Patrišu Arket, Itana Houka i ostale kako stare u istom filmu. Ali hej, dohvatite google, tražite slike ovih likova iz godine u godinu, napravite slajd šou, ćao zdravo. 

No da ne budem prestrog, postoji tu nekoliko dopadljivih stvari koje su se mogle videti. Neko vreme film prati video igre tako da imamo neku mini istoriju konzola. Nije naročito akcentovano ali su me kao klinca dokačile neke od tih stvari i rado ih se sećam pa mi je ovo bilo dopadljivo. Ono što su morali da urade je da ubacuju muziku u pozadinu koja će označavati doba koje pratimo. To bi bila sjajna ideja. Druga stvar je način na koji se klinci menjaju. I Mejson i njegova seka konstantno prolaze kroz lepuškaste i ružnjikave faze i jasno se vidi njihovo fizičko odrastanje. Za mene, najdopadljivija je ipak Patriša Arket. Pričam samo o ovom fazonu da je film sniman godinama. Poslećemo o zaista bitnim stvarima. Elem, gospođa Arket mi je bila užasno antipatična u mladosti. No sa svakom godinom ona je postajala sve lepša i sve dopadljivija. Supruga voli seriju Medijum i kada sam pomenutu glumicu video tu, nisam mogao da verujem da je to ona ista glumica. Eto, nevezano za kvalitet filma, ovo je za mene najupečatljivije. 

Ok, nismo očekivali ovde neku epohalnu priču već običnu životnu. Ovo izgleda kao da su izvukli gomilu nasumičnih isečaka iz života svakog od nas, ali ne onih naročito bitnih već onih svakodnevnih. Mi malo sedimo i jedemo, onda se vozimo u školu, onda pričamo o muzici, onda idemo na neki rođendan. Više od dva i po sata filma a jedno dvadeset minuta zaista kvalitetnog sadržaja. Braćo i sestre, neki bi ovo nazvali davljenje. 

Šta je ideja filma? Odrastanje jednog klinje. Šta vidimo, koje su to ključne stvari vezane za ovog momka do pred kraj filma? Nema ih. Ne znamo ama baš ništa o njemu. Ok, klinac je, ne može da ima neka neverovatna interesovanja ali ovaj klinac je zapravo ukras do poslednjih pola sata filma. Likovi u njegovom prisustvu se smenjuju i svaki od tih likova ima ličnost. Pratimo odrastanje momka kojem, do pred kraj filma kada vidimo da ga zanima fotografija, ne znamo ni jedno jedino interesovanje, želju, ideju, nadu. Čekaj, gledam dva sata filma o odrastanju nekog o kome ni posle ta dva sata ne mogu reći ništa? Čist ofsajd rođaci. 

Iskreno, ne mogu da verujem da neko od vas do svoje osamnaeste godine nema barem jedan karakterističan događaj, nebitno da li lep ili ružan, o kom bi mogao pričati celog života. Mejson nema ama baš ništa. Mislim, ima sigurno, daleko od toga, ali mi ne vidimo ni jedan jedini. Nikakva povreda, nikakva avantura, ništa nije video što nije smeo, ništa nestašno nije učinio, ničeg se nije uplašio, ničemu se nije radovao. Braćo i sestre, postoji li takva osoba?

Ali hej, onda se dosete da malo prikažu ovo detinjstvo teškim, jer jebiga, klasična američka dramurda o nekom mora da ima to teško detinjstvo. I ono se svodi da majka nema sreće sa muževima pa svoj trojici fali par dasaka u glavi. Tako da Mejson ima tu čast da bude ubijen u pojam o dosade od strane dva pijana očuha. No, nije samo Mejson smoren tim. I ja sam bio gledajući to davljenje. I dalje, pored svih tih "problema" ja nisam uspeo da vidim ko je Mejson. 

No, hajde da pričamo o onome što zaista valja, onome što ipak pravda visoku ocenu koju dajem filmu. To su jedinih dvoje likova u filmu koji su vredni pažnje - Mejsonovi roditelji. Nekako mi ovo i jeste ličilo na dvoje uslovno rečeno razvedenih ljudi bez ikakve patetike, prebacivanja, gubljenja vremena. Oboje su tu zvog svoje dece. Dok je otac taj kojeg ceo film procenjujemo, majka je ona koja nosi film. Ona je ta koja je zaslužna za dvoje odrasle dece, ona je ta čiju dramu gledamo. U filmu postoje tri veoma vredne scene i ova žena je zaslužna za sve tri. 

U jednoj sceni ona momka koji radi kod nje čašćava lepim savetom i pohvalom. I to izgleda kao mali znak pažnje i nešto što je nebitno, preko čega ćemo lako preći. Kada vidimo rezultat toga, treba da shvatimo moć pohvale, saveta i podrške. Ljudi uživaju u pažnji, u pohvalama, u tome da ih neko bodri a ne shvataju koliko to znači i drugima, koliko malo podrške može napraviti mnogo. 

Druga scena je ona u kojoj joj bivši muž zahvaljuje za sve što je uradila za decu. Nekako mi je to fino leglo. On vidi da su deca izrasla u ljude kakve je i sam želeo da budu. Ovo "hvala" je bilo užasno iskreno. Njih dvoje mi jedini deluju kao realni likovi u celoj priči. Šteta što im je data gomila dosadnih scena u kojima odrađuju posao. Elem, u ovoj sceni po prvi put vidimo emociju vrednu pažnje. I pošto smo gledali maraton dosade, ova scena dolazi kao epska.

Na kraju, film poentira kada deca odlaze od majke. I tu napokon imamo dramu, imamo nešto realistično, nešto iz svakodnevnog života što su i trebali da nam govore u filmu. I umesto da se to razvije, da se napravi scena koja će nas uz prikladnu muziku dirnuti, svedeno je sve na jedan momenat. Jebigica, deca odlaze od majke i ona je tužna. Ajmo dalje na tinejdžersku svakodnevicu. Napaćenom klincu servirajmo novu devojčicu. To svi žele da vide. Srećan kraj. 

Braćo i sestre, ovo je još jedan epski film novijeg doba. Prema takvim uvek treba da budemo oprezni. Ovaj nas nije razočarao ketenima koji su muziku sveli na brzinsko udaranje a muzičara na nekog ko ne svira sa bendom, ne prodaje vam simboliku kroz idiote koji se ceo život pretvaraju da su neko drugi, nema ovde ničeg tako idiotskog. Ovaj film ima dobru nameru a to je da vam proda priču koje ste i sami deo. Velika šteta je u tome što je suštinu sakrio ispod gomile scena nebitne svakodnevice. U svemu tome su zaboravili da treba da pričaju o likovima a ne o nasumičnim situacijama, da pričaju o ključnim događajima a ne o fizičkoj promeni. Zaboravili su da imaju opsan temelj za veliku priču a sve zarad trika. Neće proći dugo i ja ću u potpunosti zaboraviti da sam gledao ovaj film.

Zanimljivosti:
Lorelai Linklater, režiserova ćerka glumi Samantu. Kao klinka je uvek pevala, plesala po kući i želela je da bude u filmovima. On joj je ispunio želju ali posle tri godine snimanja želela je da odustane i tražila je da njen lik u priči bude ubijen. Otac je to odbio i kasnije je prihvatila da nastavi sa glumom. Da je Ričard Linklater umro tokom snimanja, Itan Houk bi preuzeo režisersku palicu. Elar Koltrejn je imao 7 godina kada je snimanje počelo a 19 kada se ono završilo. Svaka godina Mejsonovog života zauzima oko 14 minuta u filmu. Film je efektivno sniman 45 dana. Houkov lik daje kompilaciju bitlsa sinu za rođendan koju je sam napravio. U stvarnom životu je napravio tu kompilaciju za ćerku da lakše podnese njegov razvod sa Umom Turman. Ni jedan od glumaca nije bio obavezan da se vrati na snimanje svake godine, ali su svi pristali. Linklater je tražio od Patriše Arket da ne ide ni na jednu plastičnu operaciju jer to ne bi bilo dobro za njen lik. Film je sniman 13 godina. Tokom snimanja, Elar Koltrejn je glumio i u filmu Fast Food Nation.

Naj scena:

Hvala

Moja ocena: 6/10

Sunset Blvd. (1950)

Kod nas nazvan: Bulevar Sumraka
Žanr: Drama | Film Noar
Režija: Billy Wilder
Glumci: William Holden, Gloria Swanson, Erich von Stroheim...

Priča:
Neuspešni scenarista piše priču za bivšu zvezdu nemog filma čija slava je izbledela.

Moj osvrt:
Kada sam pročitao knjigu Godina Smrti Rikarda Reiša imao sam utisak da je ono što sam pročitao dobro ali nedeljama posle toga, knjiga mi nije dala mira a nisam mogao da skontam zašto. Uzeo sam ponovo da je pročitam i oduševio se. Ista situacija je bila kada sam gledao Paklenu Pomorandžu. Sve je to bilo ok ali nisam video veličinu tog filma. I opet su me neke scene danima proganjale. Posle reprize sam bio oduševljen. Zašto ovaj uvod? Kada sam prvi put gledao Bulevar Sumraka, delovalo mi je da je ovo strašan film. Ali moram da priznam da sam ga gledao u pogrešno vreme i da je bolje da nisam ni pisao o njemu. Ova repriza je došla kao poručena. Uživao sam u svakom detalju od prvog do poslednjeg momenta: od glume, preko poruke do scenografije. Sve je ovde na svom mestu. 

Ako gledamo na ovo kao na film o ženi čije vreme je prošlo, čije lice umesto svetala scene obasjava potpuno ludilo, videćemo solidan filmić i lepu zabavu. Ali ovo je daleko ispred toga. Ovo je pre svega film o glumi, film o filmu, film o prolaznosti, film o svakom ko želi ostaviti trag. 

Dok glavni lik prilazi vili koja je na prvi pogled u fazi raspada, mi ispod svog tog krša vidimo nekadašnji spektakl. Ako obrišemo prašinu, ponovo okrečimo, popravimo pokvareno, podmažemo gde škripi, videli bi lepotu ovog zdanja. I baš takvo stanje se ovde preslikava na vlasnicu te vile. Ispod prašine koja je pokriva, vidi se nekadašnji spektakl. Svo to stanje prolaznog, stanje nekadašnje vrednosti, davnog spektakla vlada i u atmosferi koju ova žena nosi. Takve finese nisu baš lako dostižne. To su detalji čiji film čine velikim. Nađite ih u današnjim, sve češćim prevarama. 

"Ja sam velika, filmovi su postali mali". Mislite li da je zabluda da neko smatra sebe većim od filma?  Nije. Mnogi su veći od filma. Mnogi su proslavili filmove. Ali filmovi su opet proslavili one koji nisu nosili film svojim kvalitetom. Sve u svemu, to je neodvojiva stvar. Gadno je to što zaborav vuče i jedne i druge. Dok traje glumac, trajaće i film i obratno. Veličine traju dok ih se mi sećamo, onda neko vreme budu legende, kasnije odu u zaboravi i samo retki poštuju ono što su oni bili. Dolaze nove veličine, dolaze drugi. Veći ili ne, neuporedivo je to. Svako vreme ima svoje ljude a ti ljudi imaju svoje veličine. 

Zašto ova bivša zvezda želi da se vrati u ulozi Salome? Nije to slučajno. Sve je u službi njenog karaktera i njene propasti. Ona je zaboravljena. Negde duboko ispod, ona to zna. Problem je u tome što suviše dobro glumi, suviše dobro laže i to toliko da veruje i sama sebi. I od svega ostaje samo strah da više nije bitna. Salome je neko ko zahteva glavu sveca na tacni, Salome je poželjna, Salome je neko ko naređuje caru. Nije li to jedna od odlika zvezda. Moć koju su stekli je nešto što ih opije. Problem je što i ta moć ima rok trajanja, rok o kome čovek ne razmišlja dok vlada njome. 

Sve vreme mi gledamo film u filmu. I u tom filmu mogu reći da se ističu bukvalno svi elementi. Glavni lik je glumica, to je uvek tako. Svi ostali, režiser, scenarista, kamermani - svi su tu sporedni likovi. Pogledajte ovu ženu - ona je zaboravljena i nebitna ali u ovoj priči, ona je centar. Uslovno rečeno, glavni lik i svi koji su životu koji gledamo su u službi nje i njenog ludila. I u tom filmu, tehnikalije su besprekorne. Od scenografije do naracije, preko odličnih dijaloga i komparacija. Sve je savršeno na svom mestu. Problem je u tome što kao i svaki film, život koji gledamo na ovom filmu je laž. Prepustićemo se i verovaćemo u nju samo da bi se oduševili, da bi doživeli šok, da bi se uzbudili, da bi se nasmejali. 

Gluma Glorije Svanson izgleda pomalo teatralno ali ko ovo pripiše lošoj glumi taj definitivno ne zna šta je pogledao. Ova žena je bila zvezda nemih filmova. Ako ste pravi filmofil, verujem da ste pogledali nešto iz te ere. Ljudi nisu mogli drugačije pokazivati emocije nego prenaglašavanjem pokreta, govora, jake mimike. Ali hej, reći će neko, to je njen život, ona trenutno ne glumi u filmu. Da li zaista mislite da neko ko je bio veliki u nečemu nekada napušta to čime je vladao. Ona glumi svoj život zato što je to ono što ju je načinilo velikom. Glorija Svanson pruža ne teatralnu nego epsku glumu, nešto što fascinira i boli u isto vreme. 

Odlična stvar je što je Glorija mogla lako da se poistoveti sa ulogom koju je ovde tumačila. Ona zaista i jeste bila zvezda nemih filmova. Vreme njene slave je polako prolazilo. Zbog toga je njena gluma ovde prepuna emocija. Majstorski je ušla u ulogu. Još jedna zanimljiva činjenica - Maksa, njenog slugu tumači čovek koji je režirao filmove u kojima je Glorija glumila. Vidite li na kakav način ovaj film preslikava život. Čovek koji je režiser, ovde je sluga. Simbolika u punom sjaju. Svi su tu za zvezde. Zvezda proslavlja film, zvezda može proslaviti i režisera. Zbog toga se Maks drži za Norminu (Glorija) suknju. Ok, neko će reći da je on mogao bez nje da nastavi da pravi opasan posao. Jeste ali tu se već postavlja pitanje da li nešto radimo zbog nečeg ili nekog. Da li bi Maksov najveći uspeh bio film ili Norma? Šta više volite, uspeh ili osobu? Mislite o tome.

Za mene najjača scena nije kraj, iako je on spektakl. Najbolja scena kao i kada sam prvi put gledao je ona kada Normu obasjaju svetla scene. Tada ona sija u onom nekadašnjem sjaju. Mi ne znamo da je ona bila velika osim iz njene priče. Ali to svetlo ju je pokazalo u punom sjaju. Ako ona zaista ovako sija na sceni, onda je nesumnjivo zvezda. U čemu je onda problem, zašto ju je vreme pregazilo, zašto je sada nebitna? Nije problem u vremenu, braćo i sestre. Problem je u ljudima koji takve stvari prepuste zaboravu. Ako neko dođe i kaže vam da pogledate ovaj film a vi to niste učinili do tada, videćete njegovu veličinu. Ali ako takvih ljudi nema, ako sami ne otkrijete ovako nešto, film se prepušta zaboravu. Zašto se to dešava? Zbog šljaštećih stvari kojim nam neko maše pred očima, kojima dajemo više pažnje. Norma Dezmond je velika, ali su ljudi dozvolili da ona nestane. Ona je ostala zamrznuta u vremenu bez da joj je data šansa da se menja i prilagodi novom. 

Na kraju, šta ostaje kao sećanje na ovaj film. Sudbina glavnog lika - ne bih rekao. Stvari koje su vezane za njega imaju vrednost samo uz Glorijinu priču, uz njeno prisustvo. Zvezda je zvezda, čak i u svom ludilu, i u svojoj propasti, ona je ta u koju je uperena svetlost. U dobrom će je slaviti u lošem upirati prstom u nju. Svako će dati sebi za pravo da joj sudi ali skoro niko neće dosegnuti tu veličinu. Izlazak na veliku scenu i dolazak do slave je blještav, spektakularan. Neki kažu da odlazak može biti tih ili buran. Istina je samo jedna. Zvezda nikada zaista ne odlazi. Slava može da izbledi ali gluma nikada ne prestaje.

Zanimljivosti:
Fotografije mlade Norme Dezmond su fotografije Glorije Svanson iz mladosti. Kada su snimali scenu prvog poljupca Vilijama Holdena i Nensi Olson, režiser nije želeo da prekine snimanje iako je imao dovoljno materijala. Na kraju scenu je prekinula Holdenova supruga. Montgomeri Klift je napustio snimanje. Trebao je glumiti Džoa ali je imao aferu sa sredovečnom ženom i nije želeo da mu novinari grebu po prošlosti. Kada su snimali scenu sahrane Norminog majmuna, Vajlder je rekao glumcima da se ponašaju ubičajeno "znate već kako se ljudi ponašaju na sahrani majmuna". 

Norma Dezmond (Glorija Svanson) izgovara rečenicu da bez nje ne bi Paramount studio ni postojao. Glorija je radila za Paramount šest godina. Glorijina ćerka je izjavila da je glumica bila u ulozi svo vreme snimanja filma, da su joj se kući čak i obraćali kao Normi. Erih fon Strohajm ne voli svoju ulogu u ovom filmu. Vila Džona Pola Getija je korićšena za potrebe snimanja. Paramount je to platio tako što je izgradio bazen u dvorištu. Mnogi su Vajldera kontaktirali kako bi pravili rimejk filma ali je on svima odgovorio da ne poseduje prava na njega. 

Iako Erih fon Strohajm glumi i vozača, on nije znao da vozi. Scene u kojima vozi su snimane tako što je automobil bio šlepan. Originalni negativi za film su odavno izgubljeni. Za razliku od lika koji tumači, Glorija Svanson je prihvatila činjenicu da je ne žele na ton filmu tako da je posle glumačke karijere neko vreme radila na radiju i televiziji. Mnoge je čudilo da je Džudi Holidej dobila oskara pre Glorije Svanson za ovaj film i Bet Dejvis za All About Eve. Vlada mišljenje da bord nije znao kojoj od dve potonje da da nagradu pa je našao solomonsko rešenje i dodelio je Džudi. 

Šminker Voli Vestmor je izjavio kako je imao problem jer je lice Glorije Svanson izgledalo mlado za njene godine. Glorija Svanson je bila razočarana što je ovaj film nije vratio na scenu. Dobijala je mnogo ponuda posle ovoga ali su sve bile na isti kalup i odlučila je da se povuče. Kada je Glorija završila poslednju scenu, odmah je počela da plače a od svih prisutnih je dobila stojeće ovacije.

Naj scena:

Pod svetlima

Moja ocena: 10/10