Psycho (1960)

Kod nas nazvan: Psiho
Žanr: Horor | Misterija | Triler
Režija: Alfred Hitchcock
Glumci: Anthony Perkins, Janet Leigh, Vera Miles...

Priča:
Sekretarica krade $40.000 od klijenta, kreće u beg i prijavljuje se u izolovanom motelu kojim upravlja mladić koji je pod velikim uticajem svoje majke.

Moj osvrt:
Psiho se ne može svrstati u žanr ili kategoriju, Psiho nije klasik jer bi onda bio jedan od mnogih, Psiho je jedinstven i to na više nivoa. Na svakom od nivoa on je savršen, on je relevantan i svaki detalj predstavlja savršen primer kako praviti film. Upozorenje, ponegde će biti spoilera. 

Ako kažem da svaki od likova ima svoju priču, to može da zvuči kao da nije naročito epohalno, bitno ili jedinstveno. Verujte mi, ovo je napravljeno tako da ni jedan jedini film ne može da mu priđe u tom segmentu. Filmovi koji posvećuju isto vreme svim likovima su obično gomila nabacanih pričica koje možda mogu da se povežu u jednom momentu ili ih poveže jedan događaj. Psiho počinje sa jednim likom, nastavlja se sa drugim, trećim itd, a sve ih poveže jedan od njih. Zašto bi film posvetio toliko vremena i kreirao savršeno jedan lik i priču oko njega ako će taj lik skončati u prvoj trećini filma? Zato što Psiho ne oponaša stvarnost, Psiho je jedna od najvećih ako ne i najveća studija ličnosti i ljudske psihe ikada. Psiho ima priču iznad likova i realistične likove retko viđene na svetu filma. Ako krenemo u dublju analizu pomenutog lika koji će skončati brzo, elementarna stvar je da žrtvi daš ličnost. Ako u filmu vidite nekog nasumičnog prolaznika kojeg pokupi automobil, to može biti trenutni šok. Ako vam film predstavi priču o tom liku, onda su to trajni šok i neverica. 

Sekretarica krade $40.000 od klijenta. Ona već 10 godina radi tu tako da je reč o nekom ko ipak nije prestupnik od ranije. Momenat slabosti i nemoći da izađe i krizne situacije je teraju na ovaj prestup. Način na koji se Hičkok igra sa psihom ove žene je brilijantan. Taj pristup moram da objasnim kroz poređenjem. U filmu Argo se recimo sve vreme kreira opasnost a likovi ne budu zapravo nikada u opasnosti. Pregršt scena se troši na kreiranje tih opasnosti a zapravo sve pršti od teške impotencije. Ovde je to maestralno odrađeno. Devojka, kako nije iskusni prestupnik, konstantno se osvrće, ima utisak da je prate, u svemu vidi pretnju. Realnije od ovoga ne može. Neko ko prvi put napravi nešto loše, mora konstantno živeti u strahu od toga da će biti otkriven. 

Na ovo moram da nadovežem ono što sam rekao da film teži realnosti. U nekoliko scena Hičkok se igra i sa umom ove sekretarice ali i sa gledaocima. Mi gledamo nju kako vozi i menja grimase dok u pozadini čujemo silne dijaloge likova koji otkrivaju njenu prevaru. Nikako nismo sigurni da li ova devojka zamišlja potencijalne dijaloge ili se zapravo oni odvijaju. Što je najbolje, i jedna i druga opcija piju vodu. Prvo, devojka je svesna šta je učinila i svesna je reakcija ljudi koje je oštetila i ljudi koje poznaje. Drugo, razgovori sami po sebi i jesu očekivani. Kada se to dvoje ukomponuje u scene i na to nadovežu njene reakcije dobijamo vrhunski rezultat. Argo na veštački način želi postići napetost dok u Psihu to dolazi prirodno. Celom prethodnom pričom i genijalno pokazanom psihom prestupnika mi već imamo osećaj paranoje koji vlada ovom devojkom. Na sve to dolazi nam i neponovljiva muzika koja prati ovakvu atmosferu na najbolji mogući način. 

Nakon ovoga, upoznajemo se sa Normanom Bejtsom, čovekom koji drži motel van grada. Način na koji on deluje na ovu devojku i gledaoce u početku je takav da prestanak tenzije i odlazak u miran tok filma dođe kao prirodna stvar. Ne kontam zašto nam današnji filmovi predstavljaju ljude koji imaju neki mentalni problem kao potpune kretene. Ko može da zna šta čovek krije sve u sebi? Bejts svojim pristupom i te kako pozitivno utiče na ovu devojku. Možda to ne deluje tako čak i ljudima koji su gledali film ali ubediću vas u to. Njihov dijalog je jedan od najboljih dijaloga koje sam gledao na filmu. Pre toga, jasan je uticaj koji majka ima na ovog momka ali o tome ubrzo. Razgovor koji vode Bejts i devojka ide u tom pravcu da se on otkriva pred njom i na kraju to rezultira njenom zdravom rezonovanju i bitnom odlukom. 

Jasno je kao dan da je Bejts povučen, da se ne druži mnogo. On se ne trudi da to skrije, ne vodi razgovor teško, nije mu mučno da priča sa ovom ženom, ali brani sebe i svoju da tako kažem ograničenost. Jedna od najbitnijih rečenica je kada on kaže da je svako rođen u sopstvenoj zamci. Svakako jedna od najvećih  rečenica u svetu filma. Neke stvari dobijamo rođenjem. One koje nam nisu prednost, koje nas ne guraju napred u uspeh, one su nam veliki teret. Stvar je u tome da li tu zamku prihvatimo kako treba, da li se borimo protiv nje ili se saživimo sa njom. Bejts je neko ko živi u toj zamci, svestan je problema ali on brani to svoje stanje jer ipak u tome vidi nešto dobro. Zašto on ne pokuša da beži iz svoje zamke. On je asocijalan, to je jasno. Bežanjem iz svoje zamke išao bi u veliku nepoznanicu i u nešto što se sukobi sa njegovom ličnošću. 

Uticaj majke na Bejtsa je nešto što dominira filmom. Nije to onaj glupavi uticaj koji će od Bejtsa praviti kretena, ovo je pametno napravljen film. Svakako ovo može da se primeni na mnogo stvari. Čovek je potčinjem bilo kakvom autoritetu - bila to vlast, bio to Bog ili roditelj, nije bitno. Bilo šta od toga može da se primeni na ovu situaciju. Autoritet koji prihvatimo je nešto što nas oblikuje. Ako nemamo jako izražen stav, prihvatićemo stav svog autoriteta i branićemo te stavove slepo. Dokaz: poslušajte članove bilo koje političke stranke kako brane svoje vođe i kako smešne replike daju na realne kritike; pogledajte kako slepo religiozni brane nelogičnosti i zla iz Biblije. To su ljudi koji nemaju jasno izražen stav, koji ne uzimaju istinu za autoritet već autoritet za istinu. Bejts je neko ko je takav ali na njemu vidimo koliko mu je zapravo potreban taj autoritet. On je neko ko je navikao na autoritet i ne može drugačije da se snađe. U njegovom slučaju autoritet je majka. Podsetiću vas sada na rečenicu iz Silent Hilla, "Majka je Bog u očima deteta". 

Rekoh da je Bejts pozitivno uticao na devojku. Posle njihovog razgovora ona odlučuje da se vrati nazad, vrati novac i popravi ono što je napravila. Savršeno i u skladu sa njenom ličnošću, ličnošću nekog ko nije prestupnik. Na sve to imamo scenu u kojoj se ona tušira što dolazi kao simbolika na pročišćenje, na skidanje prljavštine. I u momentu kada imamo odluku da se neko vrati na pravi put, kada neko spira svu "prljavštinu" sa sebe, kada sve ide ka tome da bude onako kako je najbolje, dolazi šok, krv i ubistvo. 

Sada imamo još jedan odgovor na pitanje zašto toliko vremena posvetiti žrtvi. I žrtva i ubica čine prestup. Šta ih razlikuje? Ne samo ove ovde u filmu, koja je razlika između nekog ko hladnokrvno ili po ko zna koji put čini prestup i nekog ko čini to po prvi put? U pitanju je osećaj krivice. To je nešto oko čega se veliki deo filma vrti. Zbog osećaja krivice devojka oseća strah i postaje paranoična. Zbog odsustva istog, neko drugi može da krije u sebi ko zna kakve namere. On može biti hladan sve dok njegov sistem ne oseća pretnju. Tek kada njegov sistem oseti pretnju, i on može biti poljuljan. Da bi taj sistem dobio pretnju, morala bi postojati sumnja u njega, nešto što bi ga otkrilo. 

Kada dođe do toga da krene ispitivanje o umešanosti u zločin, Bejts deluje naivno, lako ga je uhvatiti u laži. E sad ako tom neko deluje glupavo onda evo objašnjenja zašto je to zapravo savršeno. U Gravity lik koji tumači Sandra Bulok je neiskusan a kasnije upravlja šatlovima i svemirskim stanicama kao najveći profesionalac. Ranije u tekstu sam pomenuo da je Bejts asocijalan, vezan je samo za svoju majku. Da bi neko lagao, morao bi da zna kako bi izgledalo da su njegove reči zapravo istina. A kako onda očekivati savršenog lažova od momka koji jedva i priča sa nekim osim svoje majke? Zbog toga je Psiho savršena studija ljudske psihe. 

Nije sporno da je Hičkok jedan od najvećih režisera ikada. U jednostavnim stvarima prosto eksplodira savršenost a ako želi nešto da vam kaže, može to da uradi na način koji god to poželi. U jednom momentu gledamo ženu koja ide kroz kuću Bejtsovih. Braćo i sestre, sama ta kuća može da vam ispriča priču do najsitnijeg detalja. Ne izgleda taj enterijer toliko neobično niti spektakularno drugačije, ali od onoga što vidite unutra, jasna vam je i Bejtsova ličnost i ličnost njegove majke. Od nekih scena zastaje knedla u grlu a neke pak proizvode jezu. Napetost neću ni da pominjem. Ovo je Hičkok, on ju je i uveo u svet filma. 

Postavlja se još jedno pitanje vezano za onaj autoritet. Šta ako vas on ipak povredi? Kako ćete mu uzvratiti, kako će to uticati na sve - objasniće vam Hičkok. Ipak, ako ste navikli na autoritet, nećete ga se osloboditi u svakom slučaju. Ako ne pronađete nov, vratićete se starom. Još jedan pokazatelj da je Psiho zapravo studija psihe čoveka. E tu smo. Eto još jednog odgovora zašto se svakom liku daje priča. Vidimo više psiha, u svim svojim manama i vrlinama, mi vidimo svu lepotu čoveka. 

Sem te lepote čoveka, ono što se izdvaja, to je ludilo. Kada sam pisao o Shutter Island, pokušavao sam da obajasnim kako taj film nije kvalitetan zbog obrta koji se vidi mnogo ranije. Taj film je odlična studija o ludilu i taj obrt je potpuno nerelevantan. Psiho je jedini film kojeg mogu u ovom momentu da se setim koji je bolja studija ludila od Shutter Island. Ovo "bolja" je zaista preslaba reč jer Psiho nema konkurenciju. Ludilo koje on dostavlja je nešto što nikada više nije viđeno u svetu filma. Na sve to, misterija koja je podigla jeziv horor sa brdom pitanja vezanim za Normanovu majku dobija neverovatan rasplet. Scena u kojoj čovek na kraju filma objašnjava jedno ludilo je nešto što je najveći psihološki horor ikada viđen na filmu. 

Ovakvu igru sa ljudskom psihom nećete videti nigde. Uz Psiha, jedino bih mogao pomenuti Kjubrikov Eyes Wide Shut koji mora da se reprizira i možda dobije nov tekst. Još jednom moram da ponovim, Psiho je nešto što je nedodirljivo, nešto što je neuporedivo, nešto što daje beskraj smernica kako praviti film, nešto što je ušlo u ljudski mozak i prikazalo i svetlu i tamnu stranu, nešto što samo najveći mogu da naprave, nešto što jednostavno ne smete propustiti.

Zanimljivosti:
Prvi Američki film koji je prikazao povlačenje vode. Hičkok se uvek Perkinsu obraćao sa "Master Bates". $40.000 ukradenih dolara bi bili pandan današnjim $315.000. Hičkok je želeo da scena tuširanja bude u potpunosti tiha ali je Herman ubacio melodiJU čime se Hičkok oduševio. Hičkok je bio impresioniran filmom Diabolique i zbog toga je odlučio da Psiho bude crno beli film. Dizni je zabranio Hičkoku da snima u Diznilendu "zato što je snimio odvratni Psiho". Snimljen je za 30 dana. Hičkok se pojavljuje rano u filmu zato što je smatrao da će ga ljudi kasnije tražiti i manje obraćati pažnju na scene. 

Poslednji hičkokov crno-beli film. Prvi put kada vidimo Merion Krejn u brushalteru, on je beo. Kada načini prestup, u sledećoj sceni nosi crni brushalter. Vera Majls nosi periku u filmu zato što je za potrebe pretnodne uloge obrijala glavu. Hičkok je krio rasplet priče od glumaca sve dok nisu krenuli da snimaju te scene. Hičkokova originalna namera je bila da napravi komediju. Perkins godinama nije hteo da razgovara o ovoj ulozi zato što su ga svi povezivali sa njom. Dženet Li je primala preteća pisma posle ove uloge. U njima je pisalo sve što bi taj ko joj je pretio uradio Merion Krejn. Hičkokov film sa najvećom zaradom i njegov prvi horor. Prema njegovim biografima, Hičkok je imao problem sa dominantnom majkom. 

Naj scena:

Rasplet

Moja ocena: 10/10

Thor: The Dark World (2013)

Kod nas nazvan: Tor: Mračni svet
Žanr: Akcija | Avantura | Fantastika
Režija: Alan Taylor
Glumci: Chris Hemsworth, Natalie Portman, Tom Hiddleston...

Priča:
Tor je primoran da se suoči sa nikada opasnijim neprijateljem a u isto vreme pokušava da se ponovo sretne sa Džejn.

Moj osvrt:
Ono u šta sam siguran, što su filmovi o superherojima noviji, sve više se ulaže u specijalne efekte a sve manje u priču i ideju. Nije loša ova prva solucija ako ćeš napraviti nešto zanimljivo. Recimo Avengersi su spektakularno zabavni a u isto vreme dovoljno smisleni da se ne ponavljaju već viđene stvari i šablonsku priču. Ovaj Tor je pre svega veoma čudan film prepun svega i svačega. Nije sporno, ovo je svakako film za relaksaciju ali je mogao biti napravljen bolje. 

Kad praviš superherojski film, odlučiš se ili za zabavu (Iron Man, Avengers) ili za ozbiljan film (Batman Begins, The Dark Knight, bez Dark Knight Rises koji boluje od nekoliko nepopravljivih gluposti). Ipak, ne pamtim da me je i jedan od tih superherojskih filmova toliko oduševio da bih ga nazvao monumentalnim ostvarenjem. Ok, kontam da se većini ljudi sviđaju novi Batman filmovi. Slažem se da su kvalitetni ali koliko su kvalitetni toliko su i precenjeni. Prvi Thor je bio sasvim prihvatljiv, mogao je biti bolji ali problem je bila neozbiljnost i nekako sve što je povezivalo Tora sa našom planetom mi je bilo neubedljivo. 

Ipak, prvi deo u serijalu uvek služi za upoznavanje i tu ne moraš da kreiraš nekog kolosalnog negativca. Ovde su se trudili da ga naprave. Šta su napravili? Napravili su sliku koju možeš da okačiš u wc i da ima istu vrednost kao i pojava u ovom filmu. Tamni vilenjak hoće da dođe do neke tamo moći kako bi zavio svet u crno. Ček ček, šta je ovo? Mislim eto tako, sad sam se naljutio na ovaj svet pa ću da ovladam njime i totalno ga zamračim. Nije li to već presmešan cilj. Novi supermen je kreirao odličnu priču iza svog negativca a nije mu davana ovakva bombastičnost. Onaj ko je pisao Tora, sve što je smislio je to da je negativac zao i mračan. Moš mislit. Od svih živih specijalnosti, šta on ima - šiljate uši, bledu kožu, sedu kosu i ružno lice. Negativac izgleda kao egoistični štreber nad kojim su se iživljavali u osnovoj školi pa sad kad je ostario želi da se revanšira svima. Ništa oko ovog negativca ne radi posao. Priče nema, izgled je jadan, motivi ne postoje. I takav poster za zid je ovde predstavljen kao najveća opasnost ikada. Povrh svega dobio je fine batine od Torove mame zato što je bio nevaljao dečačić. I rest my case. 

Kako je priča oko ovog negativca jadna, sledi da je i priča u Toru smejurija. Zlikovac će da napada, Tor će da brani i to je to. Ako već imaš mračnog negativca, ako već prodaješ tragediju na filmu, čemu onda neozbiljna nota. E ta neozbiljnost, osim što je nepotrebna, očajno je napisana. Ok, ne tražim Iron Man humor. Ovde niko nema harizmu Dauni Džuniora a Hidlstonu nije dato dovoljno prostora. O njemu nešto kasnije. Humor je napisan tako kao da je za američke humorističke serije. Recimo klasičan humor za tinejdžere i decu iz How I Met Your Mother je pandan ovome. Za mene to nije dovoljno dobro. Ima momenata koji mogu da slatko nasmeju ali barem 90% njih pripada odličnom Hidlstonu. 

Najveći problem same priče je neki prelaz između svetova. Neki svetovi će doći u istu ravan i nastaće nešto zbog čega će nešto napraviti problem pa će nešto biti moguće bla bla bla izgubili su me na samom počektu. A i da me nisu izgubili, ne bi mogli nešto pametno da mi kažu. Ne kontam čemu ova spektakularizacija. To konstantno prelaženje iz sveta u svet mi je ubilo svu draž svake scene u kojoj se desi. Ne umeš da osmisliš korektnog negativca, ostaviš njega jednodimenzionialnim a ovde mi prdiš o nekom poravnanju univerzuma i sranja. To je kao kada Vlado Georgijev ocenjuje kvalitet pevanja a ni sam mu nije vičan. To jednostavno ne ide. Ne znaš da li hoćeš ozbiljnu ili zabavnu priču, dodaš na sve to komplikovanje i dobiješ splačine. 

Sledeći problem je karakterizacija nekih likova. Ovde imamo dva legendarna glumca. Uz Hopkinsa koji je dobio ponovo ulogu Odina pojavljuje se i Stelan Skarsgard. Iskreno ne mogu da verujem kakvo je ovo potcenjivanje glumačkog talenta. Nije mi jasno zašto prihvata ovakve uloge koje pripadaju balvanima poput Stilera i sličnih. Ok, jasno mi je, lova je u pitanju, ali opet traćiti takvog glumca na ovakvu idiotiju. Bar da ta njegova ludost i izvrtanje ruglu jednog genija nečemu služi. Služi samo da se dečica od 10 godina nasmeju što on trči go oko Stonhendža, što šeta u gaćama i to je to. Da ne pominjem lik Natali Portman. Ovo je iskreno uvreda za nestarletni ženski rod. Džejn Foster treba da bude doktorka nauka i lik zbog kog je Tor spreman uraditi ko zna šta. Sve što vidimo od ovog lika je da je napaljena tinejdžerka koja u skoro svim scenama služi kao ukras. Ima svrhu ponegde dok u sebi nosi nešto što je dragoceno i to je to. Hemija između nje i tora ne postoji a njihova ljubavna priča je na tinejdžersko patetičnom nivou. 

Što se tiče samog Tora, to je odrađeno korektno. U prošlom filmu su se bavili time da on stekne odgovornost, da uvidi šta je prioritet. Ovde je on već odgovorniji ali su mu sačuvali nešto onog dečijeg poleta koji je imao u prvom filmu. Takođe, film se trudi da malo prizemlji likove. Nekako, u prvom filmu smo skontali da su sve to bogovi jer se vezujemo za nordijsku mitologiju. Ovde su se fino potrudili da ih prizemlje tako da oni deluju samo kao likovi sa neverovatnim sposobnostima. 

E sada ono najbolje. Kada je Loki u pitanju, u prvom filmu niti je bio dobro napisan, niti se Hidlston tu snašao sjajno. Ne mislim da je loše glumio ali zbog ograničenog kvaliteta tog karaktera, on nije mogao da dođe do izražaja. U Avengersima je već to mnogo bolje. Liku ludilo izbija iz osmeha i zaista je onakav kakav Loki treba da bude. Ono što im svakako nije trebalo je scena u kojoj ga Hulk otresa o pod. Ok, to je izazvalo salve smeha, ali je opet naštetila potencijalno sjajnom negativcu. U ovom filmu, Loki/Hidlston se ne pojavljuje toliko ali bukvalno sve što vredi u filmu nosi on. Prvo imamo odlične moralne igre sa tim zašto je činio to što je činio. Drugo, napokon je savršeno prikazan odnos između njega i ostalih likova, pre svega majke pa onda Odina i Tora. Odlično su ušli u glavu ovakvom liku a Hidlston to svojom glumom prati na maestralan način. 

Kada hoćeš da iskoristiš negativca u nečemu što nisi do sada, tačnije kada on treba da pomogne pozitivcima, moraš da paziš da ne dođe do usrane transformacije, da lik ne shvati da je on zapravo dobričina koji je imao loše detinjstvo. Loki je specifičan iz prostog razloga što je sam svoj, što ima neko ludilo koje mu omogućava da ne pripada nikome. Uprkos onom što vidimo na platnu, uprkos tome što nam se prikazuje da je Tor moćniji, fizički jači, sposobniji, Loki je taj koji ima deset puta veći potencijal i intelekt. Ne znate šta mu je na pameti i možete očekivati bukvalno sve. Što je najbitnije, približniji je običnom čoveku nego li Tor. Moram da kažem da iako nije dobio dovoljno vremena, ovde je upotrebljen maestralno i da je i lik a i sam Hidlston toliko dobar da zapravo zaslužuje zaseban film. Svakako bih se tom filmu više radovao nego sledećem Toru jer nastave li u ovom smeru, neće izaći na dobro.  Previše je ovo generički napravljeno za moj ukus. Bez Hidlstona i Lokija, ovo ne bi vredelo više od jedne slabašne trojčice.

Zanimljivosti:
Kada Tor kača čekić na čiviluk, to je Hemsfortova improvizacija. Nov jezik je stvoren za Mračne Vilenjake. Najveći problem je bila dozvola za snimanje kod Stonhendža. Oko 30 verzija Torovog čekića je napravljeno za potrebe filma. Poslednji film scenariste Don Pejna. Šest sati je bilo potrebno da se postavi maska za Melekita.

Naj scena:

Trust my rage.

Moja ocena: 5/10

The Thing (1982)

Kod nas nazvan: Stvor
Žanr: Horor | Misterija | Naučna Fantastika | Triler
Režija: John Carpenter
Glumci:  Kurt Russell, Wilford Brimley, Keith David...

Priča:
Ekipa naučnika na Antarktiku se suočava sa vanzemaljcem koji menja oblik tako što preuzima izgled svojih žrtava.

Moj osvrt:
Reče jedan poštovani čitalac da sam vas smorio sa hororima pa je dobro što sam promenio način izbora filmova. Nigde nisam rekao da ću prestati da pišem o hororima. Ipak je to moj omiljeni žanr. Ako neko ne voli, ne mora da čita o njima a ovim putem najavljujem smaranje tekstovima za horor filmove Psycho, Exorcist, Alien, Jaws itd. 

Način na koji me film uvede u celu priču mi je prilično bitan. Ne volim duge uvode u kojim se ništa ne dešava pa tek onda vidimo nešto ni iz čega (recimo skoro komentarisana dosada od Cold Prey). Zar nije bolje davati barem po malo nekih informacija ili nagoveštaja i stvoriti određenu atmosferu nego daviti publiku beskonačno dugo nebitnim pričama? Način na koji The Thing počinje me je kupio od prvog momenta. Prvo vidimo letelicu koja se ruši na zemlju, potom vidimo efekte kojim se prikazuje naslov filma a sve to prati fenomenalna muzika za koju je zadužen niko drugi do velikan - Enio Morikone. Čini mi se da je ovo nešto na šta nas Morikone nije navikao. Nema one melodičnosti koju drži, nema tonova koji podižu već sve što čujemo sipa neku hladnoću, neku tmurnu atmosferu i napetost. Nije li to ono što želimo u hororu? 

Ceo početak filma donosi konstantnu pretnju. Celu priču u tom uvodu Karpenter vrti oko psa. Pas postaje uzrok prve smrti koju vidimo, pas će naterati ekipu ljudi da istraži šta se zarpavo dešava i svako pojavljivanje te životinje pojačava sumnju da će se nešto gadno desiti. Druga stvar koja ide na ruku celoj priči je izolovanost grupe ljudi. Oni se nalaze na Antarktiku u bazi i zavise sami od sebe. Nema nade da će neko spolja da se pojavi i pomogne u slučaju opasnosti, nema nade da će neko preživeti ako odluta van baze. Čak i odlazak helikopterom ili nekim prevoznim sredstvom do susednih baza predstavlja veliku opasnost. Tom izolovanošću, The Thing je ogolio svoje likove. Da bi funkcionisali, moraju da sarađuju, da bi saradnja bila uspešna, moraju biti složni. Realno, pojava da se veći broj ljudi složi oko nečega retka je poput dobrih puteva u Srbiji. Zbog toga, svaki lik, iako deo grupe ili tima, mora da bude i sposoban kao jedinka da bi opstao. 

Sad neko može da kaže da i u Cold Prey imamo situaciju gde je grupa ljudi izolovana i imaju pretnju u vidu ubice. To je tačno, samo što u Cold Prey imamo likove koji su ravni kao daska i imamo priču o ubici koja je takva da ću pre da poverujem u ovu iz The Thing. Ako je pojava psa zaintrigirala, istraživanje susedne baze pokreće jezu. Otvara se još više pitanja. Pošto vidimo kako su skončali Norvežani iz susedne baze, jasno  je da je pretnja velika. Još jezivije je to što je to nešto nepoznato prisutno na zemlji već hiljadama godina. Najveći znak pitanja svakako pobuđuje čovekolika, deformisana tvorevina koju likovi pronalaze. Tako se pravi misterija, tako se kreira strah i napetost. Ako film otvori milion pitanja pre nego što zapravo nešto i saznamo, onda smo svakako na dobrom putu. 

Prva pojava Stvora ostavlja upečatljiv utisak. Film je sniman 1982 a ovakvi efekti su nešto što je za mene relevantno i dan danas i znatno kvalitetnije izgleda od današnjih CGI izdrkotina. Generalno sve scene sa stvorom su velemajstorske i svaka od njih je antologijska za žanr. Elem, posle prvog pojavljivanja jasno je kao dan da je neprijatelj nešto što je neviđeno. Vidi se zastrašujuća sposobnost, vidi se sav horor koji preti a što je najbolje po film a najgore po likove u njemu, ni izbliza nisu svesni na šta su se namerili i kakve sposobnosti poseduje Stvor. E ovde ona priča o izolovanosti dobija na značaju. Nema bekstva, ne možeš se sakriti, ako nemaš mudašca, počni da ih gajiš jer će ti i te kako trebati. 

Prelomni momenat u filmu je otkrivanje jedne bitne osobine stvora a to je da može da oponaša svoje žrtve. Bukvalno može da preuzme sve osobine i predstavlja savršenu kopiju organizma kog god poželi. Dodajte ovo na onu izolovanost i likove koji moraju da sarađuju. Nešto što je pretilo da postane vrhunski naučno fantastični monster horor postalo je pre svega vrhunski psihološki horor. Ako stvor može da oponaša bilo koga, može biti bilo ko u ovoj grupi. Čak i da ste dobar prijatelj sa nekim, više niste u situaciji da mu verujete. Jasno je da ovi ljudi ne mogu uspeti bez timskog rada ali isto tako je jasno da svako od njih može biti jedan od stvorova. To svakako rađa veću opreznost, odsustvo poverenja, netrpeljivost, paranoju i strah. Ne postoji momenat u kom čovek može biti bezbedan i u kom se može pouzdati u nekog a plus, tu je strah da i sam može biti opasnost po druge. Ovde imamo i jednu odličnu simboliku, nešto o čemu sam pisao kada sam komentarisao film 8MM. Koliko god neko izgledao obično, koliko god neko ulivao poverenje, on može biti nešto što ne očekujemo. Zlo se može kriti u svakom od nas a svi mi, želeli/hteli to ili ne predstavljamo potencijalnu opasnost po nekog drugog. 

Dopada mi se što nisu muzli priču o Stvoru, što nije otišlo u neku priču o invaziji ili višim ciljevima poput one u obradi The Day the Earth Stood Still. Imamo vanzemaljca, imamo njegove karakteristike, imamo opasnost, napetost i strah. I više nego dovoljno. Istraživanje je pokazalo da su velike šanse da je neko iz grupe zaražen kao i da je velika opasnost od širenja zaraze. To svakako pojačava paniku ali ovde vidimo nešto neočekivano a to je neisforsirano herojstvo. Ljudi su svesni da ako ovaj stvor dođe u civilizaciju, sa tom istom civilizacijom je gotovo. Uz sve probleme, likovi moraju da budu svesni da nema izlaza ako žele veći cilj. Ta dilema se provlači savršeno kroz film. Nema kreiranja patetične drame, nema nikakve potrebe za tim. Recimo Gravity veštački i nepotrebno kreira dramu od slučaja davno preminule devojčice a bilo bi bolje da ta devojčica živa čeka mamu da joj se vrati na Zemlju. Em se ne bi gubilo vreme na patetično smeće, em bi drama bila jača. Svako od ovih likova ima nekog i svakom od njih je sigurno jasno da ne žele da tog nekog dovedu u opasnost. 

Kad smo već kod herojstva, The Thing pokazuje da je ono dostupno svakom. Nema ovde klasičnih heroja i klasičnih kukavica. Ovo su realni ljudi sa svim svojim vrlinama i manama. U skoro svim filmovima se likovi prave da budu crni ili beli. Akcenat kod heroja se baca na neko žrtvovanje za više ciljeve i trubi se mnogo o moralisanju dok ti heroji sve rade savršeno ne čineći ni jednu kolosalnu grešku. Ovde nema toga. Ok, svima je jasno da im verovatno nema izlaza ali opet niko od njih neće da sedi skrštenih ruku i čeka smrt. Boreći se za svoj život oni se bore i za živote drugih. Film nikako ne baca akcenat na to, ne trubi o visokomoralnim činovima već ih samo provlači kroz celu priču. Ovde lik koji bi trebao biti savršeni herojčić čini nešto neoprostivo. Zašto? Zato što je samo čovek, zato što se čovek bori za svoj život, zato što je čovek sam po sebi nesavršen, eto zašto. Nije ovo Supermen ili Spajdermen trip. Ovo su samo ljudi koji mogu biti i veći heroji od pomenutih karikatura. 

Prirodno je da u grupi postoji vođa. Obično se on bira ili po godinama ili po položaju. Sve je to ok ako je situacija redovna ali u ovakvom stanju, realni vođa mora da se izdvoji postupcima. The Thing to radi neverovatno pametno. Ekipa je takva da je teško ikog izdvojiti zbog nečeg, ekipa je takva da imamo gomilu sasvim običnih ljudi, ekipa je takva da je svako mogao da bude potencijalni vođa. Kada je došlo vreme, neko se već pokazao kao sposoban da predvodi. Nije li to bolje rešenje od jasnog izdvajanja heroja iz grupe. Time činiš heroja nerealnim a grupu nebitnom, nemoćnom. Ali iako se izdvaja vođa, iako bi on trebao biti taj koji će nas voditi kroz film, na šta su nas filmovi navikli, ovde to nije baš tako. I on može biti onaj koji u sebi krije stvora a to je neprocenjivo za samu atmosferu. 

Jedna od najboljih scena je eksperiment u kom se utvrđuje da li je neko zapravo stvor. Kako ljudi ne znaju da li bi znali da u sebi kriju to, ovo izgleda kao čekanje na smrtnu presudu ili odlaganje iste. Tu tenzija raste do maksimuma. Pitanje da li neko krije u sebi stvora ili ne nije otvoreno da bi se ovde pravio glupi preokret. Novi The Thing se zasniva na tom plitkom receptu. Ovde je to pitanje otvoreno kako bi se stvorio taj psihološki horor. Ako ne možete verovati nikom, konstantno ste u stanju iščekivanja da se neko pokaže kao taj. Postojanje te neprestane pretnje je nešto što zaista krasi ovaj film. 

Završnica filma je nešto zaista spektekularno. Danas svi teže nekim preokretima ili bacanjem u dilemu. Obično ti preokreti ubiju film, nekad bez potrebe otvore pitanja a retko imaju i pametnu ideju poput Inception-a gde nije pitanje da li je ono što gledamo san ili ne. To čak nije ni bitno, bitno je da je čovek došao do onog što je želeo. Ovaj kraj je nešto savršeno jednostavno ali toliko dobro, toliko višeslojno da može o njemu da se piše naveliko. To izgleda kao da ste odgledali nešto što vidite svaki dan pa tek onda shvatili koliku zapravo vrednost ima što ste pogledali. Ne kaže se bez potrebe da je u jednostavnosti savršenost. Jednostavnošću su izbegli patetiku a pokazali ono što su želeli. Neću detaljisati o tome da ne bih spoilovao. 

The Thing predstavlja monumentalno ostvarenje, ne samo u žanru već u kinematografiji svakako. Priča, atmosfera, realni psihološki horor su nešto što ga izdvaja u najveće. Nema maskiranja, nema preseravanja, nema patetike. Samo čovek i strah od nepoznatog. A čovek je najtoplije mesto u kom zlo može da se skrije.

Zanimljivosti:
Norveški pas Džed koji zauzima najveći deo filma se pokazao kao odličan glumac jer nikada nije gledao u kameru. Jedina scena u kom taj pas nije korišćen je ona kada psa Norvežani jure helikopterom. Tu je korišćen drugi pas koj je ofarban da liči na Džeda. Premijera je bila istog dana kada je prikazan i Blade Runner Ridlija Skota. Kao i pomenuti film, i ovaj je doživeo brojne negativne kritike da bi tek kasnije postao klasik. Kada pas ulazi u sobu jednog od likova, vidi se samo senka tog čoveka. Karpenter namerno nije koristio nijednog od glumaca kako bi bio siguran da ta osoba neće biti brzo identifikovana.

Film je bio zabranjen u Finskoj. U filmu se ne pojavljuje ni jedna jedina žena. Jedino se čuje ženski glas koji pripada kompjuteru. Imena karaktera Mac i Windows su slučajna. Film je zasnovan na priči Džona Kembela "Who Goes There". Ženski glas koji se čuje iz računara pripada Karpenterovoj supruzi. Kad MekRidi drži posudu sa Palmerovom krvlju, njegova ruka je lažna. Zvuk vetra koji se čuje je snimljen u pustinji. Prvi Karpenterov film za koji sam nije komponovao muziku. Karpenterov omiljen film. On ovaj film smatra za prvi u trilogiji "Apokalipsa". Druga dva su Prince of Darkness i In the Mouth of Madness. 

Karpenter je odbio da u film ubaci scene koje su snimane u stop motion tehnici jer su po njegovom mišljenju izgledale neprirodno. Kit Dejvid nosi rukavice u najvećeme delu filma. To je zato što je slomio ruke u saobraćajnoj nesreći i rukavicama su krili zavoje. Rob Botin je radio specijalne efekte i on je imao ekipu od 40 ljudi. Radnja originalnog filma, The Thing from Another World se odvija na Severnom Polu dok se radnja ove verzije odvija na Južnom.

Naj scena:

Why don't we just... wait here for a little while... see what happens?

Moja ocena: 9/10