Fight Club (1999)

Kod nas nazvan: Borilački Klub
Žanr: Drama
Režija: David Fincher
Glumci: Brad Pitt, Edward Norton, Helena Bonham Carter

Priča:
Kancelarijski radnik koji pati od nesanice pokušava da promeni svoj život kada sa samouverenim, otkačenim poznanikom osniva borilački klub koji postaje i nešto više od toga.

Moj osvrt:
Čovek pati od teške nesanice. Iz onoga što vidimo, on ima regularan posao, vodi jedan običan život, radi uobičajene stvari. Kada čovek mehanički ponavlja iste stvari, kada svakog dana radi isto, kada u njegovom životu nema nekih velikih promena, teško može da se oseća živim jer to što radi sve manje uspeva da mu probudi bilo kakve emocije. Tu dolazimo do jedne bitne činjenice vezane za glavnog junaka ovog filma - čoveku je užasavajuće dosadno. 

Za početak on smatra da je odsustvo sna najveći problem. To nema smisla jer je odsustvo sna zapravo posledica. Možda deluje čudno to što odlučuje da poseti grupe u kojim ljudi imaju veće probleme od njegovog ali kada malo razmislimo, to svakako ima smisla. Lik ne može da identifikuje realni problem. On u svemu ne vidi da su učaurenost i monotonija zapravo nešto što vlada njim. Kada upozna ljude sa mnogo većim problemima od njegovog, očekivano je da se oseća srećnim zato što nema probleme takve prirode. Ovde to nije slučaj. Drugi ljudi i ne znaju da on zapravo nema problem i posmatraju ga kao čoveka kome se desilo nešto užasno. Kada vam je svaki dan isti, kada sve što radite ponavljate iz dana u dan, kada ne uradite ništa spontano, kada ste samo šraf u celom sistemu, teško da ćete biti primećeni. Ovde imamo slučaj gde je napokon neko na ovog čoveka obratio pažnju i da neko pokušava da pokaže bilo kakvu emociju prema njemu, makar to bilo i sažaljenje. Tu se krije odgovor zašto on posećuje ovakve grupe.  

Problem zapravo nastaje kada neko drugi dođe na istu ideju. Tu vidimo sposobnost čoveka da sudi drugom za stvari koje i on sam radi. Ubrzo se iz licemerja prelazi u realnost i traženje rešenja za ovaj problem. Samim tim što je još neko došao na istu ideju, što još neko radi isto, kod čoveka se pojavljuje osećaj nesigurnosti jer dobija konkurenciju. To je najprirodnija moguća stvar. Nesigurnost menja osećaj vladanja situacijom i nesanica se lako vraća. 

Prelomni momenat u životu glavnog junaka je susret sa Tajlerom, samouverenim, otkačenim čovekom koji pravi sapun. Upoznavanje sa ovim čovekom se poklapa sa potpunim uništenjem stana glavnog lika. Sjajna simbolika za to da je ovo događaj koji mu menja život iz korena, koji ruši sve što je on zapravo i bio. Tajler je njegova sušta suprotnost a ne kaže se bespotrebno da se suprotnosti privlače. Sve ono što je čoveka bilo strah da uradi, što mu savest i zdrav razum nisu omogućavali, on vidi u Tajlerovim delima. Ako vam se već ideja o nečemu dopada, nije potrebno puno ubeđivanja da biste na njeno izvršenje pristali. I tako nastaje borilački klub. 

Zašto Borilački Klub? Realno sama ideja je paradoksalna. Osnovaćete udruženje gde ćete ukrstiti pesnice ljudima protiv kojih nemate ništa, koje možda čak i volite i poštujete. Ali možemo na to i drugačije da gledamo. Kada je borba protiv neprijatelja u pitanju, imate strah od poraza, od eventualnih posledica, imate veliku odgovornost prema nečemu što branite. Ovde vidimo otelotvorenje nečega što može da se nazove besmislenom viteškom borbom, nečega što je oslobađanje energije na najprimitivniji mogući način, buđenje životinje u sebi bez ikakvih posledica i briga itd. Važno je napomenuti da se sve to vezuje za muškarce. Objasniću uskoro i zašto. 

Borilački klub svoje članove uči dvema bitnim stvarima. Prva stvar je prihvatanje poraza. Čak im je jedan zadatak bio da započnu tuču sa nasumično izabranom nepoznatom osobom i izgube u toj tuči. Prihvatanje poraza je svakako nešto što bude teško ali ako shvatiš kako da prihvatiš poraz, onda dobijaš veliko iskustvo samim tim. Prihvatiš poraz ali ne boluješ zbog njega, ne gubiš vreme na kajanje. Druga stvar je prihvatanje bola. Ljudi beže od stvari koje im izazivaju bol češće nego li se suoče s njima i pokušaju da ih prihvate ili pregrme. Fazon je u tome prihvatiti bol kao takav, ne pokušavati maskirati ga, ne zanemarivati ga ali i ne dozvoliti da on utiče na ostale stvari jer može da bude samo sidro. 

Zašto bi neko pristupio ovakvom klubu? Zašto da ne? Ljudi pristupaju našim jadnim strankama, ljudi pristupaju svakakvim grupama, dakle neki stavovi im tu odgovaraju ili tu imaju korist. Prosto k'o pasulj. Ne postoji nerelevantna organizacija. Svaka ima svoju ciljnu grupu, svaka ima svoje ciljno tržište. Ne postoji grupa bez uticaja. Svaka grupa čim okuplja veći broj ljudi, proparigra neka pravila i stavove koje ti ljudi šire dalje. Članovi grupe neretko imaju drugačije ciljeve od onih koji su pokrenuli i organizovali oni koji su osnovali grupu. Evo npr. naš čuveni Otpor. Opor je okupio ljude sa jednom idejom. Ljudi su ušli u grupu sa verom da će izboriti nešto. Ti isti ljudi su izborili isto to nešto. Pokretači Otpora su tvrdili da im nije cilj da se umešaju u politiku već da izvuku jadni narod iz sranja. Taj jadni narod je sam sebe pokušao izvlačiti iz sranja. Osnovači Otpora nikada nisu ni bili u sranju samo su pametno iskoristili momenat a i na kraju su hteli u vlast. Dakle, ljude u grupu okuplja ideja u koju veruju a ne okuplja grupa ljude time što im nameće stav. Borilački klub je nešto što je nastalo iz ideje, ideja je stvorila grupu a nije grupa stvorila ideju. 

Kao što napomenuh već zilion puta, mrzim prokletu transformaciju ličnosti. To je teško napraviti tako da gledalac može da prihvati tu transformaciju. Ovde ne može da se vodi debata o transformaciji jer ona i ne postoji. Ovde postoji samo nešto što čovek krije u sebi i ne dopušta mu da se pokaže. Sumnjam da među vama postoji neko ko nema određene želje i tajne koje možda nisu nerealne za ispunjavanje ali je cena sprovođenja istih visoka. To je nešto što može da vam promeni život. Dakle, glavni lik ovde ne menja ćud. On samo oslobađa ono što je krio u sebi. 

Koliko god jaka organizacija bila, koliko god pokazali hrabrosti, idejnosti, snage, naravno je da ona ima i gomile slabosti. Nije to samo situacija sa organizacijom, i sam čovek je takav. Pomenuo sam da je Borilački klub nešto što je vezano za nas muške. Mislim da tu nema puno mudrosti i da je jasno kao dan da su naše drage dame ono što lako može da poremeti ovaj sistem. U Fight Clubu je to napravljeno pametno. Nemamo likove koji rade gluposti zbog žene već je problem način na koji se i glavni lik a i Tajler ponašaju i kakve emocije gaje prema ženi. Takođe, sukob između glavnog lika i Tajlera je dubok. Nije to samo razilaženje u stavovima, to je borba oko prihvatanja stavova u svrhu ispunjenja zajedničkog cilja. O tome uskoro. 

Dok je grupa mala, možemo pričati samo o sitnim stvarima i ciljevima. Kada grupa raste, tu već imamo više odgovornosti, ozbiljnije ciljeve, organizacija mora da bude jača. Što veća grupa, veći je uticaj, veće su šanse za ostvarenje cilja. Naravno pričam o grupi koju je oformila ideja a ne o grupama na koje su nas navikli u našoj ljubljenoj Srbiji. Kada je grupa veća, sve više ljudi želi biti deo toga. Recimo bila je velika pomama za Anonimusima. I sada svaki balavac može da zamisli sebe u toj grupi kao opasnog batu koji može svašta da napravi. Da li je realno da svako može da priđe tu? Mada naši Anonimusi ispadoše ideja a ne delanje ali hajde da se nadamo da će preći i na delo. Mislim, oborili su sajt Granda. Svakako je Grand najveći problem koji imamo u Srbiji i obaranje njihovog sajta koji je sutradan ponovo postavljen je baš načinilo veliku štetu (sarkazam level Blackadder (Crna Guja)). Uh, odlutah od filma. 

Elem, kako u grupi ne bi bilo nepoželjnih i zalutalih, mora da se vrši selekcija. Fight Club se sjajno sprda sa tom selekcijom nudeći nam odličan humor i nekoliko urnebesnih scena. Oni konstantno vređaju i omalovažavaju svoje tek prispele. Nije to nebitno. Ako non stop hvalite svoje članove, svaki od njih ima legalno pravo da razmišlja da je veći car od nekog drugog iz iste grupe. Međutim ako članove nazivate smećem, nebitnim, niko neće razmišljati u smeru da je manje smeće od nekog drugog. Smeće je smeće, nema tu komparacije. Niko od njih nema ličnost, svi su kao jedan, svi imaju isti cilj. E to je savršeno organizovana grupa. Ima ovde i simbolike. Ako su svi deo iste grupe, svi su isti onda ispada da su svi i bezlični. Na takve ljude se tek obrati pažnja kada više ne budu među živima. Takav slučaj je i ovde jer ime jednog čoveka se pominje tek kada je ubijen. 

Iako drugačiji od Tajlera, glavni lik je svakako pod njegovim velikim uticajem. Preko Tajlera i sa njim on može da radi stvari o kojima nije ni sanjao, da izvede nešto o čemu je samo maštao. Tajler mu dođe kao neka pokretačka snaga i kao revolucija ličnosti na koju čeka da bi živnuo. Da li čovek može da se kaje zbog nečeg što je na taj način napravio? Svakako da može, ali ne može da porekne želju koja je makar na tren postojala da se napravi nešto zbog čega se sada kaje. Što veću stvar napraviš, bez obzira da li je dobra ili ne, manje su šanse da se popravi potencijalna šteta. Ne možeš pobediti sistem koji savršeno radi, čak iako si ga ti osmislio. Nema izlaska, nema skrivanja, nema bežanja od odgovornosti. Mi smo ono što radimo. 

Svakako glavna tema u filmu je odnos glavnog lika sa Tajlerom. O tome napisah manje više sve što je bitno. Kraj je možda malo nejasan ali pokušaću da ga objasnim bez spoilovanja zbog ljudi koji možda nisu gledali ovaj film. Kao što rekoh, nema transformacije. Glavni lik se bori da prihvati stvari koje oslobađa iz sebe, bori se da prilagodi svoj život njima. Na kraju, nijedan deo ličnosti glavnog lika nije prevagnuo, nije se odlučio za jednu ili drugu stranu. On je prihvatio i jedno i drugo. Čovek nije samo ono što vidite, čoveka definišu i stvari koje ne pokazuje ali ih drži u sebi. Ovaj čovek je dozvolio sebi da pokaže sve što ima.

Zanimljivosti:
Kada Norton udari Pita u uho, on je trebao da samo iscenira taj udarac. Finčer mu je rekao da zaista udari Pita u uho tako da je to za Breda bilo prilično iznenađenje. Čak Palahniuk je došao na ideju da napiše knjigu po kojoj je snimljen ovaj film tako što je bio pretučen jednom na kampovanju. Kada je sutradan došao na posao, zapanjio se da niko ne obraća pažnju na njegove vidne povrede. On je izjavio kako je film unapređen u odnosu na njegovu knjigu. Rozi O'Donel je videla film pre premijere i u svojoj TV emisiji je namerno otkrila preokret u filmu i govorila gledaocima da ga nipošto ne gledaju. 

Bred Pit i Helena Bonam Karter su tri dana snimali audio za scene vođenja ljubavi. Bred Pit je izjavio kako nije želeo da njegovi roditelji gledaju film. Kada Pit i Norton pijani udaraju golf loptice, oni su zaista pijani. Kako Pit i Norton mrze Volksvagenovu Bubu, u sceni kada razbijaju farove na automobilima, insistirali su da Buba bude jedan od automobila. Kada član Borilačkog kluba ispoliva sveštenika vodom, kamera se malo zatresla. To se desilo jer snimatelj nije uspeo da kontroliše smeh. Helena Bonam Karter je tražila da joj se šminka nanosi levom rukom zato što je smatrala da lik koji tumači ne bi bio sposoban u tom poslu. Posle prikazivanja filma, zaista je osnovano nekoliko borilačkih klubova. 

Meet Loaf je imao dva para odeće, jedno sa bradavicama, drugo bez. To je urađeno iz razloga što nisu znali da li će studio odobriti to sa bradavicama. Tokom scene vođenja ljubavi, Bred Pit i Helena Bonam Karter su pozirali u deset poza iz Kama Sutre. Bred Pit je trebao da izgovori recept za pravi eksploziv ali zbog sigurnosti su odustali od toga. Norton je izgubio oko 10kg za potrebe filma. Prethodno je nabacio tu masu zbog American History X. Finčer kaže da u svakoj sceni može da se vidi Starbaks znak. Gumene rukavice koje Pit nosi kad na trenutak prekine vođenje ljubavi i otvori vrata pred kojim stoji Norton su njegova ideja. Snimljeno je preko 1500 rolni filma. Tri puta više od uobičajenog za film koji traje dva sata. Iako je Norton odbio da puši u filmu Rounders ovde je ipak pristao. 

Helena Bonam Karter je nosila visoke potpetice zato što je znatno niža od Pita i Nortona. Norton je trenirao nekoliko borilačkih veština dok se pripremao za ulogu.  Rečenica "You're the all-singing, all-dancing crap of the world" je inspiracija knjigom Fridriha Ničea "Tako je govorio Zaratustra". Pre početka snimanja, Norton i Helena Bonam Karter su zaista nekoliko puta posetili grupe koje posećuju u filmu, ali su smatrali da je to bilo neprikladno. Da bi bili sigurni da će Bobove grudi izgledati prirodno, napunili su odelo hranom za ptice. Norton i Pit su zaista naučili kako se pravi sapun. Dok sedi na WC šolji, Norton je zaista go do pojasa.

Naj scena:

You met me at a very strange time in my life.

Moja ocena: 10/10

Gravity (2013)

Kod nas nazvan: Gravitacija
Žanr: Drama | Naučna Fantastika | Triler
Režija: Alfonso Cuarón
Glumci: Sandra Bullock, George Clooney, Ed Harris...

Priča:
Medicinski inžinjer i astronaut rade zajedno kako bi preživeli kada ih nesrećni slučaj ostavlja da lebde u svemiru.

Moj osvrt:
Prvi utisak je taj da film izgleda velelepno. Scene su perfektno uslikane. Zemlja izgleda prelepo i atmosfera je preneta na najbolji mogući način. Mogu reći da je Gravity po ovim slikama prišao blizu i čuvenoj Odiseji ali na žalost Odiseju nisam imao priliku da gledam u 3D tehnici. To bi tek bio veliki spektakl. Elem, Gravitacija načinom snimanja u kombinaciji sa 3d-om uspeva da nam predstavi dubinu scene na najbolji mogući način. To se pogotovu vidi u scenama gde neko od likova nezadrživo pluta u jednom smeru. Ništavilo iza lika ili približavanje nekom predmetu deluje opako jezivo. 

Ko je ovo snimao, zaista je majstorski odradio posao. Osim te dubine, zaista imamo odličan utisak o kretnji likova. Bestežinsko stanje je praktično preneto ispred ekrana i sa te strane u filmu može samo da se uživa. Takođe, kombinacija prelaska na scene iz prvog lica su maestralne. Recimo u novom Spider-Manu imamo karkateristične scene iz prvog lica. To tamo deluje otkačeno, ovde ipak deluje realistično a samim tim i znatno kvalitetnije. Gledalac gubi dah kada i lik u filmu ostaje bez njega, gledalac oseća potpunu paniku, izgubljenost i prostor oko lika koga pratimo iz prvog lica. I za to, film ima stojeće ovacije. 

Još jedna vrhunska stvar pa na kritike. Reč je o samoj ideji. Ostati "zarobljen" u tolikom ništavilu i beskraju je zaista jeziva ideja. Potpuni osećaj beznađa i sva panika lika koji dolazi u takvu situaciju je nešto što daje neverovatan potencijal. Biti izgubljen u svemiru, plutajući od planete zemlje, nemati moć kretnje, priznaćete da zvuči jezivo do krajnjih granica poimanja. Problem je što film ne eksploatiše dovoljno ovu temu i to sve zbog malo jeftine akcije, ali o tome nešto kasnije. 

Dobar je način na koji se upoznajemo sa likovima ali na žalost, tu je jedini njihov kvalitet. U principu, bitna su dva lika. Jedan tumači Sandra Bulok, doktorku Rajan koja je nedovoljno iskusna za operacije u svemiru. Drugi Lik tumači Džordž Kluni kome bi ovo trebala biti poslednja misija. Sve dok se ne zađe dublje u njihove karaktere, ovo izgleda zaista dobro. Ona paniči, greši, plaši se, kao što bi neko neiskusan i trebao. On je smiruje na sjajne načine, predvodi misiju, deluje samouvereno, deluje kao neko ko može da vam spase život - kao što bi jedan iskusni vođa i trebao da izgleda. 

Kao što rekoh, problem sa likovima dolazi kada se uđe dublje u njihov privatni život. Činjenica da je Rajan (Sandra Bulok) ostala bez ćerke je nešto na čemu film bazira 90% svoje drame. A to ima veze sa činjenicom da je ona izgubljena u svemiru zato što...? O tome vam pričam. Kada film dođe u jednu fazu da se Rajan lomi oko toga da li da mre ili da se bori za život, imamo tako patetičnu scenu u kojoj ona pominje devojčicu i lupeta neverovatne gluposti. Zar ne bi bilo bolje da ona ima motiv za borbu za život u devojčici koja je čeka na zemlji. Tu bi film izbegao dvadesetak minuta gluposti kojim me je prilično davio. Ali eto, umesto da se pravi drama o tome što je čovek izgubljen u svemiru, pravi se drama o tome što je čovek izgubio nekog dragog pre nešto godina. 

Kada imamo situacije opasne po život, nismo nikada lišeni ni scena velikog žrtvovanja. Nikada mi nije bilo jasno zašto likovi koji se žrtvuju moraju da budu tako smireni i cool. Ok, kontam, dovoljno si jak da se žrtvuješ za druge, ali daj malo pokaži neki strah, pokaži da gubiš mnogo, nek ti glas barem zadrhti. Ma neee, ovde je lik koji se žrtvuje potpuno cool. To je sasvim normalna stvar. Radio je to više puta. Samim tim, gubiš svu dramu jer deluješ neozbiljno. Ali dobro, tu nije ni pravljena drama, drama je, kao što rekoh, pravljena oko nečega što nema tri blage veze sa filmom. 

Glavni problem filma je što u polasku nisu odlučili da prave dramu već da prave akciju. Glupavu, zanimljivu akciju u svemiru sam gledao a zove se Armagedon. Gravity nije smeo da se zasniva na akciji. Zašto? Iz prostog razloga što je proizveo gomile idiotskih scena. Prvo, gazilion stvari kreće po zlu i tu se preteruje poprilično. To je super za film koji ne pretenduje da bude pametan, poput pomenutog Armagedona. Za ovaj film, to je pogubno. Zaboravih da pomenem, sve je krenulo tako što su Rusi razneli neki svoj satelit pa napravili teško sranje. To je logično zato što su Rusi najveći debili koji je ljudski rod dao pa detoniraju sopstveni satelit u okolnostima koje nikako nisu poznavali. Verovatno su se i pogušili u međuvremenu jer su toliki idioti pa nisu znali da nema vazduha u svemiru. 

Elem, da se vratim na još neke nebuloze. Osim što sve polazi po zlu, Rajan se savršeno nosi sa situacijom. Ček ček, zar na početku nije bila neiskusna za operacije u svemiru, zar nije pomenula kako nije uspela ni na simulatoru da ima jedan uspešan let. Pa dobro, lupetam, ipak je to Sandra Bulok. Šta ona može da ne može? Realno. Vrhunac svih gluposti je kada stiže u jedan šatl i kako su komande na kineskom ona upravlja šatlom nasumičnim pritiskanjem tastera. Nije frka, naučili smo i na gora vređanja inteligencije od strane Holivuda, ali problem je u tome što nam odavno jedno od njih nije prodavano kao monumentalno ostvarenje (Ne, Argo nije vređanje inteligencije, Argo je samo turistički izlet za koji nas ubeđuju da je film). 

Kada sam pisao o Clash of the Titans rimejksmeću pomenuh devojku koja se pojavi niotkuda, ne ide nikud a evo je tu, i pomogne kad god šta treba. Sad kad pogledam Gravity, pitam se da li samo ja smatram to za debilno. Ovde imamo idiotsku "dođi mi na sna i pruži mi rešenje koje mi na javi niko nikada nije pomenuo niti bi mi palo na pamet" scenu. Mislim kako iko može da popije takvu scenu? Kako neko može da to prihvati kao scenu koja lomi odluku glavnog lika da živi il mre? A sceni pre te je prethodila jedno desetominutna scena u kojoj Sandra razgovara sa nekim sa zemlje (ili čuje već neki signal) a taj neko se zeza sa psima i peva bebi uspavanku !?!? Šta da vam kažem? Posle ovoga nema dalje.

Upropaštena je prilika za milion napetih scena, upropaštena je prilika na veliku dramu, upropaštena je prilika za jeziv horor. Film je barem mogao da nam ponudi vrhunski klimaks. U finalu gde se sve lomi, kada treba da vidimo da li će biti spasa ili ne, umesto da se opredele za tišinu iz Sandrinih usta, muziku, tenziju, oni se opredele za neki monolog, obraćanje izgubljenoj ćerkici na najpatetičniji mogući način. Najgore od svega je što usledi vrhunska scena u kojoj čujemo tu muziku i gledamo kako ovo čudo u velikoj neizvesnosti leti ka zemlji. Čoveče kako je to dobro izgledalo. Problem je ono što smo gledali pre te scene i ono što je nastupilo posle nje. 

Malo mi je haotičan ovaj tekst ali šta mogu kada je i sam film nabacan. Našli su strašno dobru ekipu da snimi ovo, našli su solidnu glumačku ekipu, ima li su strašan potencijal u ideji, ali problem je što nisu dovoljno posvetili vremena samoj priči. Ovako su napravili promašaj koji je mogao biti epski film. Svaka vrhunska scena je u moru gluposti izgubila smisao.

Zanimljivosti:
Katastrofa u filmu je moguća u teoriji (pod uslovom da imamo debile koji bi digli svoj satelit u vazduh na opisani način). To je poznato kao Keslerov sindrom. Sandra Bulok je provela šest meseci trenirajući za potrebe filma. Kineska svemirska stanica se i u stvarnom životu zove Tiangong (Rajsko Mesto). Glas koji se čuje na radiu i kontaktira na početku filma sa glavnim likovima pripada Ed Herisu.

Naj scena:

Epilog nesreće

Moja ocena: 5/10

Smultronstället (1957)

Alternativni naziv: Wild Strawberries
Kod nas nazvan: Divlje Jagode
Žanr: Drama
Režija: Ingmar Bergman
Glumci: Victor Sjöström, Bibi Andersson, Ingrid Thulin...

Priča:
Pošto je proživeo život prepun hladnoće, ostareli profesor je prisiljen da se suoči sa prazninom svog postojanja.

Moj osvrt:
Znate one filmove gde imamo mrguda koji misli da je iznad svih, koji nikog ne voli (ili barem to ne pokazuje), a koji pak doživi neki preobražaj i shvati da je sreća u nečemu desetom? E sada želim da zaboravite na sve te gluparije. To može da prođe u Božićnoj Priči (Christmas Carrol) ali to je bajčica. Ovo je ozbiljan film koji se na odličan i nadasve realan način nosi sa tom temom. 

Ok, činjenica je da imamo jedan hladan karakter ostarelog profesora Isaka, tu nema sunmnje, ali ovaj karakter je neko sa kim možete identifikovati osobe iz stvarnog života. Jedna od bitnih karakteristika takvih osoba je da se smatraju relevantnim da procenjuju a samim tim i potcenjuju druge dok nikada ne razmišljaju u kontra smeru. Da li neko bolji procenjuje njih? Takve osobe mogu da prihvate da su predmet procene ali samo od onih koje smatraju ravnim sebi, a takvih je po njihovom mišljenju premalo. 

Prvi udarac za ovog čoveka predstavlja san. U postu o Inceptionu sam dobrano analizirao uticaj koji san može da ima na čoveka. Dovoljno je da postoji emocija koju san treba da podstakne i čoveka ne može da popusti utisak. Isakov san je nešto što već zalazi u omiljeni mi žanr. Oko njega je sve pusto, potpuna praznina prosto ubija. Sve ono što vidi, što čuje, što oseća pokazuje da vreme više nije relevantno, da je kraj blizu. Kao kulminacija sna dolazi i sama smrt. Posle svega toga Isaku se budi svest da je kraj blizu. Nije li vreme za rekapitulaciju? Iskreno, plašio sam se da će ovo otići u patetiku, da ću videti neku transformaciju lika, neke preokrete, ali srećom to je izostalo. 

Ljubav je naravno veliki pokretač i velika tema svega. Isak jeste hladan, ali film neće da nas ubeđuje da je on lišen svih emocija. Ljubav je bitna stavka u Isakovom životu. Neće on to pokazati lako likovima u filmu, ali film će to pokazati nama. Na prvi pogled, Isak jeste ona hladna osoba na koju smo navikli, ona osoba kojoj smeta što ne prima ljubav ali nipošto ne misli o tome zašto on tu istu ljubav ne daje. 

Postoje detalji koji nas uvek vrate u neki period života. Naravno, svakog od nas neki detalj odvede do nekog događaja u sećanju i obično taj događaj obeleži jaka emocija. Divlje jagode vode Isaka u prošlost. Tu vidimo jedan od njegovih problema. Zbog toga kakav je, on je izgubio ljubav svog života. Može da se postavi pitanje zašto on nije želeo da se žrtvuje kako bi se promenio zbog žene koju voli, ali bitnije je pitanje da li je on u svom tom skladu od života primetio šta zapravo želi žena koju voli. Tu već dolazimo i do egoizma. Ta crta kod isaka je svakako bila jaka. To se vidi u jednoj sceni gde saznajemo bitan događaj iz njegovog života i života njegove žene. Sada je već to druga priča. Isak stari i svestan je nekih stvari. Ovde moram da napomenem jednu bitnu stvar. Iako će tako zvučati, nemamo ovde promenu ličnosti. Ovo nije transformacija. Isak je previše star za tako nešto. Ovo je samo prihvatanje stvari kakve jesu. Nije Isaku ostalo malo vremena da bi promenio sebe već da bi prihvatio nešto što do sada nije i da bi se pomirio pre svega sa samim sobom pa tek onda sa ostalima. 

Zašto Divlje Jagode? Mislim da je tu aluzija jasna. Jagode su nešto što je slatko dok "divlje" vuku na drugu stranu od one kojoj Isak pripada. Isak nikada nije prihvatio tako nešto. On je dozvolio da mu mnoge stvari pobegnu da bi ostao čist po svom viđenju. Divlje jagode su nešto što Isaka u jednom delu priče vodi u prošlost. Prosute Divlje Jagode su nešto što je označilo Isakov gubitak nečega što je iskreno voleo. Kasnije u filmu nam se ponovo prikazuju te divlje jagode, i opet su prosute. Ne možeš vratiti prošlost, ne možeš nadoknaditi propušteno. Bergman je izabrao velelepan način da to pokaže.

Kada srećemo druge ljude, kako ih procenjujemo? Po kome ih merimo? Odgovor je više nego jasan. Uvek smo mi sami reper svemu, uvek gledamo da li je neko bolji ili gori od nas, da li neko pripada ili ne pripada krugu koji smo nacrtali oko sebe. Na taj način, ne procenjujemo samo mi njih već procenjujemo i sebe kroz njih. Isak sreće mlade ljude, jednu devojku i dva momka. Mi ih vidimo onako kako ih i Isak vidi. Mlada devojka izgleda potpuno isto kao i ljubav koju je izgubio. Ono što ti nedostaje, tražićeš i videćeš u drugim stvarima, u drugim ljudima. Kod dva mladića, Isak prepoznaje i svoje osobine. To je upravo ono o čemu pričam. Isak shvata da kraj nije tako daleko. Vreme je da sagleda stvari onakve kakve jesu, iako se opire tome. Takođe on sreće tu jedan bračni par. To je izgledalo potpuno nebitno za celu priču sve dok sam Isak nije rekao da ga to podseća na njegov brak. Taj bračni par je savršena simbolika za maskiranje problema pred drugim. Problem ne može da se skrije. Kada se on pojavi, čovek ga prihvati ili pak laže druge i/ili sebe da ga nema.

U jednoj sceni Isak sreće svoju majku. Uz sve staračke probleme ova žena kaže da joj je hladno, a najhladnije joj je u stomaku. Ovo je tako jeziva simbolika da je to teško opsiati. Zamislite majku koja je rodila destoro, koja je nadživela neke od njih, koju ostali skoro da i ne obilaze, koja je željna razgovora sa svojom decom i njihovom decom. To savršeno objašnjava i njenu hladnoću ali i hladnoću utrobe čiji plodovi su umrli ili polako umiru dok ona živi. 

Ono što mi je bilo simpatično je jedna rasprava o tome da li Bog postoji. To svakako nije tema ovog filma, time se Bergman bavio u Sedmom Pečatu. Ako imamo raspravu koja nije dobro obrazložena, koja izazove svađu, koja probudi gomile gluposti ljudi koji ne iznose jasne argumente, onda sama tema postaje besmislena. Bergman to pokazuje na zaista duhovit način objašnjavajući besmislenost takvih rasprava koje nikako ne čine dobro stavovima koje ljudi u takvoj raspravi brane. 

Ako je prvi san došao kao svest o kraju koji se bliži, drugi san je došao kao svest o samom sebi. Isak konačno priznaje sebi sve ono što nije mogao. Prvo postaje svestan razloga zbog kojih je izgubio svoju najveću ljubav. Postaje svestan svoje hladnoće, svoje zatvorenosti, svoje uštogljenosti i stavova kojih nikada nije želeo da se odrekne. Postaje svestan da je bio loš otac u jednoj sceni u kojoj se približava praznoj kolevci. To izgleda kao da nije ostavio nikog iza sebe. To naravno nije tačno, on je ostavio sina, ali ga nije formirao kao osobu svojim delima već ga je formirao onim što nije činio. Na kraju, iako priznat doktor, postaje svestan da i tu gubi moć. Sve to dolazi kao jedan veliki poraz za Isaka i na kraju svega toga dolazi bol. 

Ono što mi se i nije toliko dopalo su ekstremni stavovi Isakovog sina. Mislim da je to moglo malo blaže a da bi rezultat bio svakako isti. Čovek koji ima 38 godina priča kao neko ko je želeo svoju smrt od kada se rodio. Da je to tako, već bi prekratio sebi muke. Ipak, to nipošto ne utiče loše na kvalitet filma jer suština je u sledećem. Isak jeste hladna osoba, ali samim tim što je zbog toga kakav je izgubio ljubav svog života, ona je završila u rukama nekog koga iskreno voli i ko nju iskreno voli. Isak je svojim delanjem ali i odsustvom istog doveo do toga da neko zapravo bude srećan. Nekog možda jeste unesrećio, ali nekom je i doneo radost. 

Bergman konačno pokazuje da potpuno hladne osobe ne postoje. Postoje samo osobe koje ne pokazuju svoje emocije. Isak ima svoj bol ali i svoja lepa sećanja, isak ima svoje poraze ali i velike uspehe. Iako hladna osoba, iako egoista, Isak je neko ko voli ljude i Isak je neko koga ljudi vole. Sa ovom pričom Bergman pokazuje da ne postoji čovek koji ne zna da pruži i da primi emociju. Samo je potreban neko da ga pokrene.

Zanimljivosti:
Bergman je napisao scenario dok je ležao u bolnici. Poslednje pojavljivanje Viktora Sjostroma na filmu. Bergman je ulogu pisao specijalno za njega ali stari glumac nije želeo da je prihvati zbog svojih godina. Na kraju je pristao pod uslovom da mu Bergman omogući da svakog dana u 17h bude u svom domu i pije viski. Lutka od koje je Isak pomislio da je čovek, napravljena je od balona i najlonske čarape.

Naj scena:

San

Moja ocena: 8/10