Godina smrti Rikarda Reiša - Žoze Saramago

 

Braćo i sestre, za početak godine sam spremio dva teksta ali sam odlučio da umesto teksta o filmu imamo za promenu jedan o knjizi. Moguće da sam ranije i nevešto pisao o nekim knjigama koje sam tada čitao ali hajde sada da se uozbiljimo. Šta je ideja? Ideja je da vam povremeno predstavim neku knjigu koja je po meni zaista vredna čitanja. To znači da ovde, barem za početak, ne očekujte da ću pisati o stvarima koje me nisu toliko dirnule ili koje su OK. Za sada samo ono što mi je srcu drago a krećemo od knjige koja je JA.

 

Iako sam ovu knjigu pročitao nebrojeno puta, ne mogu to nazvati čitanjem. Kad god uronim u njene strane, kao da ulazim u maglu. Ne traži ova knjiga da je razumeš brzo. Ne traži da je voliš odmah. Ne nudi ti ona zaplet kao udicu. Ona te jednostavno pusti da stojiš, da gledaš i ćutiš. I ako nemaš strpljenja za tišinu, ovo nije knjiga za tebe. No ako imaš, uvući će te duboko, polako, bez upozorenja. 

 

Saramago ovde ne piše klasični roman već stanje svesti. Lisabon je siv, vlažan, umoran grad, kao da je i sam postao lik koji ne želi da se probudi. Kiša pada gotovo stalno, ulice su poluprazne, ljudi hodaju kao senke. U tom prostoru se pojavljuje Rikardo Reiš, pesnik koji se vraća u Portugal posle godina provedenih u Brazilu, ali ne vraća se kući, nego u neku vrstu međuprostora između života i smrti. 

 

Rikardo Reiš i nije lik u klasičnom smislu. On je ideja, maska, ostatak jednog već završenog života. Pesoa ga je izmislio, Saramago ga vraća među žive. I taj čin, vraćanje u svet koji više ne pripada nikome, jedan je od retko hrabrih književnih poteza koje sam čitao. Reiš hoda gradom ali ne učestvuje u njemu. On posmatra, beleži, razmišlja. On je kao duh koji nije još shvatio da je mrtav. 

 

Jedan od najjačih aspekata romana je odnos između Reiša i Fernanda Pesoe. Pesoa se pojavljuje kao mrtav čovek koji još uvek dolazi u posetu, još uvek razgovara, još uvek postoji. Smrt ovde nije granica već produžetak. Razgovori između njih dvojice nisu dijalozi već razmišljanja naglas, o prolaznosti, o poeziji, o besmislu. Pesoa kao da podseća Reiša da je već sve završeno a Reiš se ponaša kao da još uvek ima vremena. 

 

Priča se odvija 1936. godine ali politika je prisutna kao zagušljiva klima, ne kao tema. Fašizam raste, Španija gori, Salazarova Portugalija ćuti. Saramago ne drži lekcije, ne objašnjava. On samo pušta da se istorija dešava u pozadini, kao stalna nelagodnost. Ljudi znaju da se nešto strašno sprema ali niko ne reaguje. Ovo je, između ostalog, knjiga o pasivnosti koja se maskira u dostojanstvo. 

 

Rikardo Reiš je upravo oličenje tog pasivnog stava. On veruje u povlačenje, u sopstveni mir, u estetiku umesto akcije. Umalo pa da citiram samog pisca, Rikardo reiš bira da ne bira. I Saramago ga zbog toga ne osuđuje otvoreno ali ga nemilosrdno razotkriva. Reiš nije zao, nije kukavica u onom trivijalnom smislu. On je čovek koji je izabrao da se skloni od sveta. 

 

Ženski likovi u romanu funkcionišu kao kontrapunkt Reišovoj hladnoći. Lidija je tiha, telesna, ukorenjena u svakodnevicu. Ona oseća život kroz rad, dodir, rutinu. Marsenda je suprotnost, krhka, sputana, simbol neostvarene mogućnosti. Reiš se kreće između njih, ali se nikada istinski ne vezuje. Kao da mu je i ljubav samo misaoni eksperiment. 

 

Smrt je stalno prisutna ali nikada teatralna. Ona je svakodnevna, obična, gotovo prijateljska. Pesoa dolazi i odlazi kao stari znanac. Reiš zna da mu je vreme ograničeno ali se ne opire. Ova knjiga ne govori o strahu od smrti već o navikavanju na nju. Kao da Saramago kaže da prava tragedija nije umreti, nego živeti kao da si već mrtav. 

 

Jedan od najupečatljivijih aspekata romana jeste taj osećaj zastoja. Ništa se ne pomera a sve se menja. Dani prolaze ali ne vode nikuda Reiš čita novine, šeta, piše, susreće ljude ali nema tu razvoja, nema kulminacije. I upravo u tome leži istina romana - život često nema dramaturgiju. On se samo troši. 

 

Saramago ovde vodi tihi obračun sa intelektualnim povlačenjem iz stvarnosti. Ideja da se umetnost i misao mogu izolovati od politike je srušena bez vike. Reiš veruje da je neutralnost vrlina ali svet oko njega pokazuje da je neutralnost saučesništvo. Roman ne moralizuje ali postavlja pitanje šta to zapravo znači neučestvovati?

 

Lisabon u romanu nije romantičan grad. On je razglednica. On je organizam u kom se taloži umor. Kiša pere ulice ali ne čisti savest. Ljudi žive kao da čekaju nešto što nikada neće doći. Grad i Reiš su jedno - oboje u stanju tihe predaje.

 

Posebna snaga romana je u tome što ne traži identifikaciju. Ne moraš da voliš Reiša. Ne moraš da se složiš sa njim. Dovoljno je da ga posmatraš. Saramago te ne uvlači emocionalnim trikovima, on te tera da razmišljaš, da se pitaš gde si ti u svemu tome. 

 

Roman je i ujedno dijalog sa samom književnošću. Pesao, poezija, identitet, sve je dovedeno u pitanje. Ko govori kada pišemo? Da li autor ikada zaista postoji? Reiš kao lik koji je svestan svog porekla postaje simbol književnosti koja zna da je izmišljena ali i dalje traži smisao. 

 

Tempo knjige je spor, gotovo prkosno spor. U svetu koji traži brzinu i događaj, Saramago bira zadržavanje. On piše protiv nestrpljenja. I zato ova knjiga nije za svakoga. Ali za onoga ko je spreman da se zaustavi, ona postaje gotovo intimna. 

 

Godina smrti Rikarda Reiša nije roman koji se završava. On se jednostavno ugasi, kao svetlo u sobi. Reiš odlazi ali ništa nije rešeno. I to je pošten kraj. Nema odgovora, nema zaključaka. Ostaje samo svest da je vreme prošlo. 

 

U tom smislu, ovo je i roman o odustajanju. Ali ne o odustajanju kao slabosti već kao stanju duha. Saramago ne slavi pasivnost, on je razume. On je analizira, secira ali je ostavlja pred tobom da sam odlučiš šta ćeš sa njom. 

 

Kada zatvoriš knjigu, ne osećaš ispunjenost. Osećaš tišinu. Kao posle duge šetnje po kiši. I ta tišina je možda najveća vrednost romana. ona te tera da ostaneš sa sopstvenim mislima, bez distrakcije. 

 

Godina smrti Rikarda Reiša je knjiga o životu koji se odlaže dok ne postane nemoguć. O čoveku koji bira da ne živi u potpunosti jer veruje da je to dostojanstvenije. I na kraju, ovo je knjiga o svetu koji ga polako ali sigurno sustiže. 

 

Na kraju, ovo nije knjiga o smrti jednog pesnika. Ovo je knjiga o smrti jedne iluzije - iluzije da možemo stajati po strani dok istorija prolazi pored nas. I upravo zato, koliko god  bila tiha, ova knjiga ostavlja dubog trag, onaj koji ne boli odmah ali se dugo ne briše.