Žanr: Drama
Režija: Martin Scorsese
Glumci: Willem Dafoe, Harvey Keitel, Barbara Hershey...
Priča:
Život Isusa Hrista — njegovo putovanje kroz svet u kojem se suočava sa istim unutrašnjim borbama kao i svaki čovek — i njegova poslednja, presudna iskušenja na krstu.
Moj osvrt:
Ovo je film o ispovesti Isusa ali ne onog bezgrešnog već onog na ivici rascepa. Ne trudi se ovaj film da prikaže mit već želi da nam predstavi unutrašnji rat. Skorseze ne želi da nas uverava da gledamo svetog čoveka, već da sagledamo čoveka koji nosi teret božanskog poziva i koji ga ne odbija. U lice ovog čoveka je bačena dilema. Prvi put smo u prilici da razmišljamo o tome kao o izboru.
Ovaj isus je lomljiv, sumnjičav, ranjiv. On ne hoda sa svešću da je bezgrešan. Pre svega, on oseća. Oseća sumnju, strah, grižu savesti, potrebu da pobegne od sudbine. Taj Isus je čovek koji bi, da može, voleo da živi običan život - da ima ženu, decu i smrt bez ikakvog ukrasa. I upravo tu počinje drama - suočavanje čoveka sa božanskom misijom kao teretom a ne darom.
Sa druge strane stoji vizija i to vizija iskušenja, a to je život koji bi mogao biti običan, normalan. Mogućnost da se spusti sa krsta, da bude suprug i otac. Bez obzira na šta pljuvači ovog filma ukazivali, Skorseze ne prikazuje ovu viziju kao greh sam po sebi. On je nudi kao alternativu, kao želju, kao ljudsku, bolnu čežnju. I tu je momenat u kom film prestaje biti "žitije". Film postaje nešto u čemu se možemo identifikovati. Vidimo lepote koje su nama dostupne, na kojim živimo. Skorseze ne huli, on nam pokazuje šta je to što je ovaj čovek žrtvovao.
U filmu o Bogu ovo je najhrabriji gutljaj slobode, slobode da sumnjaš, slobode da želiš, slobode da se plašiš, slobode da budeš slab, slobode da budeš čovek. Film nije provociranje nekog dogmatskog narativa. On je iskrena ali i opasna analiza ljudske psihe koja nosi svest o apsolutnom. U tim momentima film postaje univerzalan. Ne moraš da budeš vernik da osetiš patnju čoveka koji bira između milosti i slobode, između poziva i tela, između večnosti i običnog života. Taj konflikt je, rekao bih, večan jer verujem da se i ti koji čitaš potencijalno nalaziš u njemu. Ne zato što veruješ već zato što znaš šta znači biti skroz sam, beskrajno krhak a pred sobom nosiš obavezu nekog većeg cilja.
Konflikt hrišćanske mitologije i ljudske antropologije je srž filma. Film ne traga za spektaklom već za istinom i izvorom unutrašnjih nemira koliko i debate. To je ono što ga danas čiti provokativnim. Nije slučajno što je izazvao toliku mržnju i strah. On ne traži samo razumevanje već i suočavanje.
Za razliku od filmskih epova koji ukrašavaju priču o Hristu svetlima i harfama, ovde ima prašine, krvi, dvoumljenja. To ga i čini opasnim - ne za crkvu već za čoveka. Pokazuje da mit nije zapečaćen u knjigama već da stanuje u telu čoveka koji hoda zemljom, sa ranama, sa greškama, sa izborima. I to je, paradoksalno, najpoštenija hrišćanska priča koja je ikada snimljena. Nije ona o svetosti i milosti nego o ljudskoj patnji, o sumnji, o teretu koji su istorija i mit prećutali.
Kritika i kontroverza filma su razumljive za one koji misle da svetim ljudima nije sklona slabost. Ali upravo to je vrednost filma - ne zamagljuje, ne prikriva, ne ulepšava. On hrani surovost i iskrenost. I kad te udari u stomak, ne nudi utehu. Ne ne, braćo i sestre. Nudi svest, nudi javu.
Muzika je totalno neočekivana a opet sjajna za ovakvav film. Zašto? Zato što u ovom filmu sve radi protiv idealizacije. Ne očekuješ li da će likovi razgovarati o spasenju? A oni razgovaraju o strahu, o sumnji, o sudbini. I to nema melodramu, nema lažnu svetlost. Šta ima onda? Ima život - onaj surovi, neuredni, sa krivcem i milosrdnim glasom savesti koja ne zna odgovor.
Fascinantno je na kraju kada film pokaže viziju običnog života - brak, decu smrt - to nije nagrada. Upravo to je ono poslednje iskušenje. To je ono što je potencijalni put. To je ono čega se Isus odriče. A onaj ko izabere trnov put, taj bira bol ali i mogućnost da ne zaboravi razlog svog stradanja.
Na kraju, logičan kraj ovog filma nije mir. Nije ni pobeda. Kraj je izbor. Prihvatiš svoje uskraćenje ili prihvatiš da si čovek sa teretom. Taj izbor je, koliko god bolan, jedini koji donosi oslobođenje. I zato mislim da ovo nije samo film o veri, o propovedi već je film o ljudskoj slabosti. Ovo je film o slobodi, o slobodi i odgovornosti, o krstu koji biramo, o iskušenju da ga odbacimo. I to je možda najhrabrija i najdublja hrišćanska parabola koju sam video, ali ne ona za vernika. Već ona za čoveka.
Zanimljivosti:
Willem Dafoe nije mogao da vidi tri dana, jer su mu tokom snimanja stavljali veliku količinu kapi za proširivanje zenica na jakom svetlu, kako bi se postigao taj nadljudski vizuelni efekat. Martin Scorsese je zabranio pušenje na setu, delom zato što ima ozbiljnu astmu, a delom kako bi sprečio da glumci koji igraju biblijske likove — pre svega Willem Dafoe, koji je tada pušio — budu uhvaćeni na fotografijama sa cigaretama u ustima. Universal Pictures je pristao da producira film pod uslovom da Scorsese nakon toga snimi jedan komercijalniji projekat. Tako je nastao Cape Fear (1991). Zbog kontroverzi koje su pratile njegovu ulogu u ovom filmu, Willem Dafoe je odbijen za ulogu u drugom istorijskom epiku — sponzori su zapretili da će povući sav novac ako on bude angažovan. Zbog toga je uloga Doka Hollidayja u Tombstone (1993) umesto njega pripala Valu Kilmeru. Strastveni obožavalac pisca Nikosa Kazantzakisa, Jeff Bridges lično je pisao Martinu Scorseseu tražeći ulogu Judе, ali je ona na kraju pripala Harveyju Keitelu.
Naj scena:
It is accomplished! It is accomplished.
Moja ocena: 8/10
Нема коментара:
Постави коментар