Gledamo napred

 

Braćo i sestre, nisam vam se obraćao odavno a da nije tekst o filmu. Iskreno, ne znam ni kada sam vam zadnji put čestitao Novu Godinu ni kada sam pisao za rođendan bloga. Morao bih da se podsetim koliko godina se zapravo i družimo. 

Znam, nije ovo veseo početak ali ni vreme nije takvo. Predugo živimo u projekciji jednog bolesnog uma. Ali ovog puta vidimo svetlost. Nju donose ova pametna deca i energija koju imaju. Kad zlo padne a pašće, nek ovi klinci naprave mesto za sebe po svojoj meri. Pošto se javio jedan pametnjaković da ne želi politku na ovom blogu, borba protiv zla nikada nije bila politika a svi poput njega bi već trebalo da znaju da ovo nije mesto za njih. Rekoh već nebrojeno puta, ovaj blog je mesto za sve vas braćo i sestre, pod kojom god zastavom stajali, za vas sa kojim rado delim sve što imam i mislim. 

Lično, ova godina je bila prilično promenjiva. Naravno, najveći i najlepši trenutak je onaj u kom sam postao ćale po drugi put. Moja ekipa je jača za još jednu damu tako da sam sada nepobediv. Starija ćera gura dobro u školi uz naravno gomile rasprava i natezanja sa mamom oko učenja. Sa one druge strane, tu su teške bolesti dragih ljudi sa kojima će uspeti ili neće da se izbore. Sve je to sastavni deo života ali nikada nije lako prihvatiti.

Na poslu, deo sam tima koji mi je potpuno oživeo ljubav prema onom što radim. Sledeću godinu vidim kao onu gde ću raditi više na sebi nego prethodnih. U februaru se povlačim sa role department managera. Umorio sam se i shvatam da će mi taj posao koji me je ispunjavao preći u obavezu. Ljudi u mom departmanu ne treba to da shvate i vreme je da dobiju nekog novog ko će ih voditi dalje.

Jedna od lepih stvari u ovoj godini, ili barem njenoj drugoj polovini jeste ovaj blog. Nespavanje je uzelo maha ali sam ga iskoristio za gledanje filmova i pisanje. Pisanje sam pojednostavio a evo i kako. Dok gledam film, hvatam beleške sa stvarima koje sam primetio a o kojima bih da pišem. Onda sam te beleške grupisao i napravio teme. Na svaku od tema sam se trudio da pišem opširno što je nekada stvaralo problem. Sad je to totalno drugačije. Pokušao sam da napišem o svakoj od beleški onoliko koliko u tom momentu mogu i prestao sam sebi da pravim blokade.

Što se tiče naredne godine, kao i uvek, nema velikih najava. Tu smo, družićemo se, diskutovaćemo o filmovima, možda ponekoj seriji a možda i o knjigama koje smatram da vredi pročitati. Videćemo. Javljate se, ostavljajte komentare, želje, kritike. Uvek volim da čitam šta pišete. Ako čitate a nemate običaj da se javite, javite se ipak. Volim da čujem ko ste, odakle ste, šta volite da gledate ili čitate.

A sad onaj deo sa željama. Gledajte sebe, pazite na sebe i čuvajte se. Nekada prekasno shvatimo da smo se potrošili na druge. Posvetite i sebi malo vremena. Zaštite se od zla koje vreba. Nekada to budu oni kojima ste posvetili i dali najbolje od sebe. Volite se. Budite zdravi, nasmejani i uspešni u onom što radite. 

Čitamo se

Lord of the Flies (1963)

 

Žanr: Avantura | Drama | Triler
Režija: Peter Brook
Glumci: James Aubrey, Tom Chapin, Hugh Edwards...

Priča:
Školarci nasukani na pacifičkom ostrvu stvaraju sopstvenu, surovu verziju civilizacije.

Moj osvrt:
Moram da kažem da je početak ovog filma prilično skroman i nevin. U prvim trenucima deluje kao školski eksperiment: deca na pustom ostrvu, improvizovana zajednica, šatori od palminog lišća, granje, pesak, sunce... No jasno je da ispod te nežne slike ključa nešto tamno. Postoji tu jedan šapat koji nam govori da je civilizacija samo tanka opna preko nečeg mnogo starijeg, divljeg, i da će tu opnu prvi vetar pokidati. 

 

Film dobro prati Goldingovu ideju da je društvo samo okvir koji sprečava ono najprimitivnije u nama. Čim taj okvir nestane, mi se vraćamo instinktima, u ples, u krv, u paniku. I to vidimo u ovom filmu gotovo dokumentarno, bez nekih velikih rediteljskih trikova, bez nekog veštačkog naglašavanja simbolike. 

 

Ipak, jedna od stvari koja me je često izbacivala iz balansa ovde je gluma dece. Razumem, od dece iz šezdesetih na ovoj udaljenoj lokaciji ne očekujem školu glume, ali to ovde ide u dva pravca. Sa jedne strane, ta neprofesionalnost daje filmu neku autentičnost, kao da vidiš klince koji ne glume već postoje pred kamerom. Ali sa druge strane, baš ta negluma ponekad razbija težinu scena koje bi morale da te useru atmosferom. U pojedinim trenucima jasno je kao dan da deca ne razumeju težinu onoga što izgovaraju a to oslabi odjek ovog filma koji počiva na ideji moralnog uništenja. 

 

Druga zamerka, i ovo me je takođe žuljalo (ne kao nekad davno u 28 days later) je brzina eskalacije. Kao da se sve preseče naglo i prebrzo. Juče je bio red a danas je potpun haos. Razumem Goldingovu poentu, razumem da se varvarstvo u čoveku probija naglo, ali u filmskom ritmu to ponekad deluje kao preskočen korak između nesigurnosti i potpunog ludila. Kao da film nema vremena da razgradi civilizaciju. On je samo gasi kao prekidačem. 

 

Ali da se vratim na ono što ovaj film radi izuzetno dobro. On prikazuje kako se u odsustvu autoriteta i strukture rađa hijerarhija zasnovana na strahu. Ralph pokušava da sačuva razum, da uvede red, da svetlo vatre bude simbol gravitacije ka ljudskosti. Ali Jack, sa druge strane, gradi autoritet iz tame - lov, krv, ritual, pripadnost čoporu. Taj sudar dva sveta podseća na onu večnu borbu u čoveku između potrebe za sigurnošću i potrebe za hoaosom. 

 

Jedna od najjačih stvari u filmu je način na koji se stvara mit. "Zver" nije stvarna ali postaje stvarna u glavama ove dece. Ona je projekcija straha ali ne samo to. Tragedija je što je ona opravdanje za nasilje. Tu film, uprkos dečijoj glumi, nosi pravu težinu. On pokazuje kako društva nastaju iz straha a ne iz istine. Kako se kolektivno ludilo pretvara u moralni zakon. 

 

I kada se desi prva smrt, nije to samo tragedija. To je ritualno ubistvo razuma. Deca u transu, u plesu, na kiši, u delirijumu, ne razlikuju prijatelja od lica "zveri". U tom trenutku, civilizacija ne samo da je umrla. Ona je pregažena. A film to prikazuje hladno, bez muzike, bez patetike. Braćo i sestre, tragedija i jeste najstrašnija kada niko ne primeti da se desila. 

 

Piggy je još jedan nosilac simbolike. On je glas razuma, nauke, logike. Zato mora da bude uništen. Ako razmislimo o tome, u društvu koje se vratilo kamenom dobu, smrt ovakvog lika nije brutalna. Ona je logična. Razum je tu najopasniji neprijatelj. Kada školjka pukne, puca i ideja demokratije ali puca i svaki pokušaj ljudskosti. Film to uradi u sekundi, nednostavno, skoro nehajno. Baž zato i jeste upečatljivo. 

 

Pred odraslima, ovi klinci stoje u stavu mirno, kao da su uhvaćeni u nestašluku. E tu leži bolna ironija. Odrasli dolaze kao simbol civilizacije a mi znamo da su oni ti koji vode ratove, ubijaju, lažu, ruše. No ono što vidimo u deci je ogoljena, umanjena verzija nas samih. Film tako ne štedi ni nas odrasle. Kao da želi da kaže da ovo smo mi, bez pravila, bez uniformi, bez udobnosti. Ovo smo mi kad nas svet ne gleda.

 

I tu dolazimo do najveće snage filma. Suludo zvuči ali on je realističan u svojoj poruci, iako ga nose neprofesionalni glumci i ritam koji ponekad preskače korake. Ali možda baš to i doprinosi utisku, jer raspad sistema nikada ne dolazi glatko i postepeno. On eksplodira, kao što eksplodira i na filmu. Možda nas film upravo škora tom brzinom. Nema pripreme kad se vraćamo svom iskonskom licu. 

 

Na kraju, Lord of the Flies ne govori o deci nego o ljudima. O tome koliko je tanko naše lice civilizacije i kako se brzo raspadne čim nestane publike koja nas gleda. Kada se zavese spuste, ne ostaje pitanje kako su deca mogla to da urade, nego koliko nam treba da postanemo baš takvi. I u toj misli film prestaje da bude priča o ostrvu i postaje priča o nama, o svetu koji se raspada čim se ugasi jedno slabašno svetlo razuma. Film nas ne plaši decom, plaši nas istinom. A istina je jednostavna. Čoveku treba vrlo malo da zaboravi da je čovek. 

Zanimljivosti:
Jedanaestogodišnji Hugh Edwards, koji u filmu igra Piggyja, dobio je ulogu tako što je režiseru poslao pismo u kojem je pisalo: "Poštovani, ja sam debeo i nosim naočare." Kada je snimanje počelo, Peter Brook je u velikoj meri odbacio scenario i podsticao mladu glumačku ekipu da improvizuje. Snimio je preko 60 sati materijala, koji je potom skraćen na film od oko 90 minuta. Godine 1996, 35 godina nakon snimanja filma, BBC je napravio dokumentarac o njegovom nastanku pod nazivom „Time Flies“, u kojem su ponovo okupili glavnu glumačku ekipu i članove ekipe na plažama Kariba gde je film i sniman. U članku koji je napisao jedan od glumaca, Tom Gaman, navodi se da je — od svih dečaka — jedino James Aubrey, koji je igrao Ralpha, nastavio glumačku karijeru. Ostali su krenuli sasvim drugim putevima: Tom Gaman je postao freelance šumar u Invernessu u Kaliforniji, Hugh Edwards (Piggy) postao je inženjer u jednoj ruskoj firmi, Tom Chapin postao je geolog i radio u rudnicima zlata u Nevadi, blizanci David i Simon Surtees (Samaneric) ostali su zajedno u Velikoj Britaniji, gde su sa svojim porodicama radili kao savetnik za mlade i politički administrator. (Napomena: Suprotno Gamanovom navodu, još jedan dečak osim Jamesa Aubreyja imao je uspešnu glumačku karijeru — Nicholas Hammond, koji je igrao Roberta, kasnije je glumio u mnogim filmovima i serijama, uključujući jednog od von Trapp dece u „The Sound of Music“ (1965) i naslovnu ulogu u TV seriji „The Amazing Spider-Man“ (1977). Gotovi film dobio je oznaku X od Britanskog odbora za cenzuru filmova, što je značilo da ga nijedan od dečaka koji glume u njemu nije mogao pogledati u bioskopu prilikom njegove prve distribucije. Režiser Peter Brook pregledao je više od 3000 dečaka pre nego što je odabrao svoju glumačku ekipu.

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 7/10

The Last Temptation of Christ (1988)

 

Žanr: Drama
Režija: Martin Scorsese
Glumci: Willem Dafoe, Harvey Keitel, Barbara Hershey...

Priča:
Život Isusa Hrista — njegovo putovanje kroz svet u kojem se suočava sa istim unutrašnjim borbama kao i svaki čovek — i njegova poslednja, presudna iskušenja na krstu.

Moj osvrt:
Ovo je film o ispovesti Isusa ali ne onog bezgrešnog već onog na ivici rascepa. Ne trudi se ovaj film da prikaže mit već želi da nam predstavi unutrašnji rat. Skorseze ne želi da nas uverava da gledamo svetog čoveka, već da sagledamo čoveka koji nosi teret božanskog poziva i koji ga ne odbija. U lice ovog čoveka je bačena dilema. Prvi put smo u prilici da razmišljamo o tome kao o izboru. 

 

Ovaj isus je lomljiv, sumnjičav, ranjiv. On ne hoda sa svešću da je bezgrešan. Pre svega, on oseća. Oseća sumnju, strah, grižu savesti, potrebu da pobegne od sudbine. Taj Isus je čovek koji bi, da može, voleo da živi običan život - da ima ženu, decu i smrt bez ikakvog ukrasa. I upravo tu počinje drama - suočavanje čoveka sa božanskom misijom kao teretom a ne darom. 

 

Sa druge strane stoji vizija i to vizija iskušenja, a to je život koji bi mogao biti običan, normalan. Mogućnost da se spusti sa krsta, da bude suprug i otac. Bez obzira na šta pljuvači ovog filma ukazivali, Skorseze ne prikazuje ovu viziju kao greh sam po sebi. On je nudi kao alternativu, kao želju, kao ljudsku, bolnu čežnju. I tu je momenat u kom film prestaje biti "žitije". Film postaje nešto u čemu se možemo identifikovati. Vidimo lepote koje su nama dostupne, na kojim živimo. Skorseze ne huli, on nam pokazuje šta je to što je ovaj čovek žrtvovao. 

 

U filmu o Bogu ovo je najhrabriji gutljaj slobode, slobode da sumnjaš, slobode da želiš, slobode da se plašiš, slobode da budeš slab, slobode da budeš čovek. Film nije provociranje nekog dogmatskog narativa. On je iskrena ali i opasna analiza ljudske psihe koja nosi svest o apsolutnom. U tim momentima film postaje univerzalan. Ne moraš da budeš vernik da osetiš patnju čoveka koji bira između milosti i slobode, između poziva i tela, između večnosti i običnog života. Taj konflikt je, rekao bih, večan jer verujem da se i ti koji čitaš potencijalno nalaziš u njemu. Ne zato što veruješ već zato što znaš šta znači biti skroz sam, beskrajno krhak a pred sobom nosiš obavezu nekog većeg cilja.

 

Konflikt hrišćanske mitologije i ljudske antropologije je srž filma. Film ne traga za spektaklom već za istinom i izvorom unutrašnjih nemira koliko i debate. To je ono što ga danas čiti provokativnim. Nije slučajno što je izazvao toliku mržnju i strah. On ne traži samo razumevanje već i suočavanje. 

 

Za razliku od filmskih epova koji ukrašavaju priču o Hristu svetlima i harfama, ovde ima prašine, krvi, dvoumljenja. To ga i čini opasnim - ne za crkvu već za čoveka. Pokazuje da mit nije zapečaćen u knjigama već da stanuje u telu čoveka koji hoda zemljom, sa ranama, sa greškama, sa izborima. I to je, paradoksalno, najpoštenija hrišćanska priča koja je ikada snimljena. Nije ona o svetosti i milosti nego o ljudskoj patnji, o sumnji, o teretu koji su istorija i mit prećutali.

 

Kritika i kontroverza filma su razumljive za one koji misle da svetim ljudima nije sklona slabost. Ali upravo to je vrednost filma - ne zamagljuje, ne prikriva, ne ulepšava. On hrani surovost i iskrenost. I kad te udari u stomak, ne nudi utehu. Ne ne, braćo i sestre. Nudi svest, nudi javu. 

 

Muzika je totalno neočekivana a opet sjajna za ovakvav film. Zašto? Zato što u ovom filmu sve radi protiv idealizacije. Ne očekuješ li da će likovi razgovarati o spasenju? A oni razgovaraju o strahu, o sumnji, o sudbini. I to nema melodramu, nema lažnu svetlost. Šta ima onda? Ima život - onaj surovi, neuredni, sa krivcem i milosrdnim glasom savesti koja ne zna odgovor. 

 

Fascinantno je na kraju kada film pokaže viziju običnog života - brak, decu smrt - to nije nagrada. Upravo to je ono poslednje iskušenje. To je ono što je potencijalni put. To je ono čega se Isus odriče. A onaj ko izabere trnov put, taj bira bol ali i mogućnost da ne zaboravi razlog svog stradanja. 

 

Na kraju, logičan kraj ovog filma nije mir. Nije ni pobeda. Kraj je izbor. Prihvatiš svoje uskraćenje ili prihvatiš da si čovek sa teretom. Taj izbor je, koliko god bolan, jedini koji donosi oslobođenje. I zato mislim da ovo nije samo film o veri, o propovedi već je film o ljudskoj slabosti. Ovo je film o slobodi, o slobodi i odgovornosti, o krstu koji biramo, o iskušenju da ga odbacimo. I to je možda najhrabrija i najdublja hrišćanska parabola koju sam video, ali ne ona za vernika. Već ona za čoveka. 

Zanimljivosti:
Willem Dafoe nije mogao da vidi tri dana, jer su mu tokom snimanja stavljali veliku količinu kapi za proširivanje zenica na jakom svetlu, kako bi se postigao taj nadljudski vizuelni efekat. Martin Scorsese je zabranio pušenje na setu, delom zato što ima ozbiljnu astmu, a delom kako bi sprečio da glumci koji igraju biblijske likove — pre svega Willem Dafoe, koji je tada pušio — budu uhvaćeni na fotografijama sa cigaretama u ustima. Universal Pictures je pristao da producira film pod uslovom da Scorsese nakon toga snimi jedan komercijalniji projekat. Tako je nastao Cape Fear (1991). Zbog kontroverzi koje su pratile njegovu ulogu u ovom filmu, Willem Dafoe je odbijen za ulogu u drugom istorijskom epiku — sponzori su zapretili da će povući sav novac ako on bude angažovan. Zbog toga je uloga Doka Hollidayja u Tombstone (1993) umesto njega pripala Valu Kilmeru. Strastveni obožavalac pisca Nikosa Kazantzakisa, Jeff Bridges lično je pisao Martinu Scorseseu tražeći ulogu Judе, ali je ona na kraju pripala Harveyju Keitelu.

Naj scena:

It is accomplished! It is accomplished.

Moja ocena: 8/10