The Man Who Laughs (1928)

Kod nas nazvan: Čovek koji se smeje
Žanr: Drama | Horor | Misterija | Ljubavni | Triler
Režija: Paul Leni
Glumci: Mary Philbin, Conrad Veidt, Julius Molnar...

Priča:
Kada ponosni plemić odbije da poljubi ruku Kralja Džejmsa, on biva surovo ubijen a njegov sin unakažen.

Moj osvrt:
Iskreno od celog filma mi se najviše svideo sam početak. Nekoliko jezivih slika su zaista srcelomne. Prvo, nevino dete koje je brutalno kažnjeno. Potom isto to dete koje je odbačeno na snežnoj mećavi(neću previše detalja, ove scene se moraju videti). Potom ide pronalazak jedne bebe u toj snežnoj mećavi. Iskreno, da je ceo film bio ovakav verovatno bih plakao kao kiša sve vreme. Van ovog početka, nema toliko udaraca u stomak i film je lakši nego što sam očekivao. 

Odmah potom imamo tu moralizatorsku crtu i kritku društva. Deformisani čovek kojem se svi smeju. Da nisam gledao Elephant Man-a ovo bi mi možda ostavilo jači utisak. Nisam uspeo da doživim taj šok ovde. Više su mi ti koji se smeju išli na nerve. Pre su izgledali kao budale koje se smeju klempavom čoveku nego kao grupa ljudi koja treba da predstavlja čoveka generalno. U Elephan Man doživiš svu tu dramu Džona Merika i onda ti spoljni svet izgleda kao čudovište koje ne zaslužuje da postoji. Ovde mi taj svet izgleda kao gomila idiota dok je sam Gwynplaine u tom momentu previše plastičan. Nemamo neki veliki insajt u njegovo duševno stanje kao kod Merika. Tamo je Hurt glumom i sam film pričom predstavio kolosalni bol i užas pre nego što se okrenuo svetu. Ne vidimo ovde puno od Gwynplaina kada se kreće sa pomalo zastarelim moralisanjem. 

Ta drama koju Gwynplaine doživljava nije naročito ispričana samom radnjom filma ali ju je Conrad Veidt odlično doneo glumom. Upečatljive pa neretko i bolne su scene u kojim Gwynplaine ne može da skine osmeh sa lica dok mu se oči pune suzama i lice ima bolnu grimasu. Nekada smo nesigurni šta on zapravo oseća. Odlična scena je kada on glumi na pozornici dok mu masa kliče. Nisi više siguran šta mu je u glavi, šta oseća, da li pati ili je srećan. Kao da oseća sreću zbog toga što je prihvaćen od nekih ali u isto vreme je svestan sopstvene tragedije. To je vrlo snažan aspekt filma. 

Iako je prvenstveno film drama, sa jedne strane se trudi da pokaže i svoju komičnu stranu. Konstantno se sprda sa plemstvom. Možda je ovo trebalo biti zabavno ali iskreno mene su tu neke scene udavile. Više volim da mi vladara predstaviš kao šablonskog zlikovca nego kao zamlatu i tešku karikaturu. Svaki pogled na tunjavu i bledunjavu kraljicu mi je bio zamarajuć i sve te dvorske zavrzlame su izgledale kao gubljenje vremena. Sa druge strane film svakako zaslužuje poštovanje zbog ovakve kritike. 

Druga stvar koja mi se pored ovih tunjavaca nije svidela su spletke. Nisam čitao Igoovu knjigu ali iz onoga što sam čitao u Jadnicima i Bogorodičinoj Crkvi u Parizu, verujem da je to u knjizi na mestu. Igo ume da emotivno izudara i da bude uverljiv jako u svakoj priči, svakoj spletki i njegovi ljigavci su odlično oslikani. Ovi ovde mi nisu tako ubedljivi. Spletke me zaista ne zanimaju osim ako nisu pametno osmišljene u nekom validnom cilju. Ovo ovde izgleda kao "hajde sa se malo zajebavamo sa nekim likovima". I ovim su nekako ubili lik vojvotkinje Josiane. Odlično odglumljen, intrigantan, zavodljiv, dopadljiv, zabavan. I ispada da je takav lik kreiran zbog neke tamo spletke. Mani me ovoga. 

No u centru filma je ljubav između Gwynplaina i slepe devojke. I ovde ima malo izlizanosti ali i dalje je to lepo i nevino. Njegov strah da će ona otkriti njegov fizički nedostatak, njena neizmerna ljubav i prihvatanje - sve se to prepliće iz scene u scenu pa dobijamo jako lepu ljubavnu pričicu. Sa strane Gwynplaina je konstantno prisutno to lutanje između ljubavi i straha. Kod nje vidimo samo ljubav. Iako malo klišeizirano, ovako predstavljena, potpuno nevina ljubavna priča uvek od mene ima veću preporuku od mnogih mudroserija. Dobro, nije lako dohvatiti City Lights recimo ali ne tražimo previše. Mnoge scene su mi ovde izmamile osmeh. 

Moram malo o izboru za najbolju scenu. Verujem da većina ljudi koji su gledali ovo, odlučili bi se za čuvenu "A king made me a clown! A queen made me a Peer! But first, God made me a man!" scenu. Kažem, malo je to previše moralizatorski u ovakvoj izvedbi ali ok. Scena jeste sjajna i snažna. Potom imamo i scenu u kojoj slepa devojka konačno opipa lice Gwynplaina. To prepoznavanje njegovog lica i njene ljubavi je prelep momenat. Potom scena nastupa Gwynplaina dok ga gleda vojvotkinja Josiana - vrhunski. Scene u kojima je Gwynplaine uplakan a ne može da skloni nakazni osmeh sa lica - bolno. No najbolja scena za mene je ona najjezivija. 

Vidite već braćo i sestre. Film jeste dobar. Nije u onoj klasi vrhunskih za mene a opet obiluje gomilom odličnih, snažnih i upečatljivih scena. Gwynplaine je lik i te kako vredan pažnje i pamćenja a gluma Conrada Veidta je na najvišem mogućem nivou. Mogli su zauzdati dvorske spletke i baljezgarije ili ih barem doneti nešto ozbiljnije. No sve je to lepo posloženo i ide sjajno uz feel-good ljubavnu priču tako da ne mogu da ističem zamerke ispred neosporno velikih kvaliteta koje film poseduje.

Zanimljivosti:
Gwynplaine je bio inspiracija za kreaciju Betmenovog najljućeg neprijatelja - Džokera. Conrad Veidt je nosio posebnu protezu koja mu je širila usta i nije mogao ništa da govori dok ju je nosio.

Naj scena:

Ostavljeni dečak.

Moja ocena: 7/10