Spartacus (1960)

Kod nas nazvan: Spartak
Žanr: Avantura | Biografski | Drama | Istorijski | Ratni
Režija: Stanley Kubrick
Glumci: Kirk Douglas, Laurence Olivier, Jean Simmons ...

Priča:
Spartak koji je rob, vodi pobunu protiv Rimske Republike.

Moj osvrt:
Spartak (film) za mene ima veliki značaj. Kao golobradom klinji kojem se diže na svaki naslov u kom vidi Van Dama i Švarcenegera, ozbiljan film ili ozbiljan istorijski spektakl su predstavljali misaonu imenicu. Kako mi je tata enciklopedija opšte kulture, on me je upoznao sa istorijskom ličnošću ali i postojanjem ovog velikog filma. Tada sam počeo i da saznajem da je istorija puna superheroja i to veličanstvenijih od ovih izmišljenih. Puna je ljudi koji su u isto vreme pokretač, promena i besmrtna ideja. Velika vrednost ovog filma je što je tu ideju predstavio onako kako treba. 

Odmah na početku želim da kažem da me zajebete priče o stvarima koje su bile drugačije u istoriji. Ako znate ko je Spartak, videćete ga u filmu. Detalji koji su menjani su prilagođeni u najboljoj mogućoj nameri. Nije bilo veštačkih tvorevina koje bi igrale na kartu emocije pa čak i kada je Spartakova supruga u pitanju. Već sam pisao o tome u tekstu o Braveheart. Izmeni istoriju ali sačuvaj suštinu i ideju. Ako napraviš nešto što nije istorijski potvrđeno samo zato da bi izmamio pogrešnu emociju, onda si za svaku osudu. Ako menjaš nešto da pojačaš realnu ideju ili emociju, to je za svaku pohvalu. Navešću nekoliko takvih detalja iz filma. 

Kad već pomenuh dobre detalje, Spartacus ih je prepun. To možda i prođe neopaženo ali ako malo porazmislite o njima, vidi se širina. Recimo kada Spartak dolazi u školu za gladijatore, želi da se upozna sa jednim od njih (Draba) pri čemu mu ovaj kaže da ne želi da mu zna ime jer može doći trenutak kada će morati da ga ubije. Na prvu ruku to može zvučati kao preterivanje ali taj dijalog je tu da pokaže koliko je čovek sam. Obično kada si na jednoj od strana, imaš saborce ili sapatnike. Kao gladijator ih nemaš. Nije ovaj odgovor preterivanje niti zastrašivanje. Taj odgovor je jeziv. Dovoljno teško je što moraš nekom da oduzmeš život da bi spasao svoj. Koliko je onda teško kada moraš oduzeti život nekom koga poštuješ ili voliš. Ne pokazuje Draba ovde osornost ili surovost. Pokazuje upravo suprotno - čovečnost. 

Kako su ropstvo i sloboda glavna tema u filmu, iz scene u scenu se pokazuje težina jednog i borba za drugo. Zapitaš se šta čoveka čini robom? Prisilan rad? Poslušnost? Pogledajmo gladijatore ovde. Oni rade šta im se kaže, treniraju, dobijaju hranu i piće i nagrađeni su ženskim društvom. Zašto ovo potonje ako je neko već rob? Zašto ga nagrađuješ? Ako dobijaš barem neko zadovoljenje za ono što radiš, bićeš poslušan. Ne podseća li vas to i na priče koje nas okružuju svakodnevno. Ljudi se prodaju za siću. 

No to što se prodaju za siću, ne čini ih to robovima. To znači možda da si očajan, da misliš da ne vrediš više. Ako si poslušan, to znači poniznost i možda odsustvo karaktera pokretača ili čak vođe. Ne čini te ni robom to što radiš za druge i što radiš ono što ne želiš. To može da znači da još uvek nisi našao način ili put. Kada si onda rob? Rob si kada si ponižen i to poniženje prihvatiš kao moranje, kada pogaziš poslednji deo morala u sebi i prestaneš ceniš sebe kao individuu. Kada sve što te gazi prihvataš kao moranje i ne tražiš izlaz, tada si rob. 

Zašto je ljubavna priča jako istaknuta u početku? Zašto bi ona zauzimala mesto akciji, istorijskom spektaklu, gladijatorima, političkim igrarijama? Da bi pokrenuo nešto veliko, moraš da imaš motiv. Da bi prevazišao sebe, preskočio prepreku, učinio nezamislivo, mora da postoji velika emocija. Da bi bio spreman na sve, da bi imao volju da ostvariš nešto, da bi imao snage za nepojmljive odluke, moraš da voliš. Nije ova ljubav previše romantizovana, ona je iskorišćena sjajno i to u nebrojeno mesta u priči. Žena ovde nije ukras kao u većini današnjih filmova. Ona nije nagrada, jer tada je ona rob. Ona je drugi deo glavnog junaka. Ona je ništa manje vredan lik. 

Još jedna velika crta čoveka kroz istoriju je što je uspeo i smrt da podvede pod zabavu. Nemojmo govoriti da je to zverski i nečovečno. Zver ubija da se prehrani ili da se odbrani. Čovek je taj koji uspeva da uživa u smrti nekog drugog. Vidimo Krasa (Olivije) koji je visoko rangirani plemić i smrt koju on naredi možeš da očekuješ. Ali film ide korak dalje dajući dvema bezveznjakušama da određuju o pitanju života i smrti. Film ovde ne akcentuje jednog određenog negativca već čoveka samog po sebi, čoveka koji je doveo dotle da drugi čovek umire kako bi se on zabavio. Ne postoji stvar kojom to možeš da zaslužiš. A neko je u moći da uradi to još se pozivajući na boga i bogove. 

Pomenuo sam da je film prepun sjajnih detalja. Evo sledećeg. Kada se gladijatori bore na život i smrt, imamo dva para. Dok se prvi par bori u areni, drugi čeka iza zatvorenih vrata slušajući zvukove iz arene. Kamera se ni jednog momenta ne seli u arenu već sve vreme je iza tih vrata dajući nam da posmatramo dvojicu koja čekaju. Koliko je to snažna scena, braćo i sestre. Stavite se u kožu jednog od ova dva čoveka. Kako pogledati u oči ovog preko puta? Šta reći? I o čemu čovek može da misli u tom momentu. Dok oružje zveči u areni, gledamo Sparatka i Drabu koji ćute. I kada pomislim na tu scenu, jeza me obuzima a kamo li kada je gledam. 

I kako se završe scene borbe, prva sledeća scena je potpuni mir posle kog ide povratak u neku rutinu. Ova scena je mnogo jača nego što izgleda. Pre svega, koliko god jezivu smrt gledali pre toga, sve se vraća u normalno stanje. Da li je moguće da čovek pređe preko smrti drugoga tek tako? Da li je svaki život tako zanemarljiv. Druga stvar zbog koje je ova scena jaka je što ti daje vreme da se sabereš. Pre toga si video nešto što je upečatljivo, video si smrt koja nije tek ubistvo. Ta smrt je revolucija koja se rađa u krvi. Ta smrt ostavlja pre svega trag na one koji su pogođeni njome. Oni u tom momentu počinju da razmišljaju kuda sve vodi. Oni prećutno postaju svesni da sutradan svaki od njih može biti sledeći. Potom, ta smrt ovde ostavlja trag i na onom koji je donosi. Scena u kojoj vidimo kako prska krv po licu ubice je simbolična, efektna i nadasve upečatljiva. 

Ako želiš da napraviš pravi istorijski spektakl, moraš da mi daš validne likove. Najlakše je od svega baviti se glavnim junakom dok su negativci tu da budu zli. Zapitajte se uvek, kada bi izbrisali tu priču iz istorije, da li bi vam sve bilo jasno i čisto iz priče koju gledate na filmu. Spartacus isto vreme koje posvećuje glavnom liku posvećuje i svima ostalima koji utiču na priču. Kada se film završi, moći ćete da opišete karakterne osobine svakog od likova, da navedete dobre i loše poteze i šta vam se kod tih likova svidelo ili ne. Samim tim što upoznajete likove, dobijate motive i svaki njihov potez je vredan pažnje. Dakle, nemamo ovde eto tamo neke negativce koji su jebiga zli. Ovo je mnogo više od toga. Ovo je prava i velika priča. 

Još jedna snažna scena je ona u kojoj se Spartak posle pobune i oslobađanja vraća u ćeliju u kojoj je bio. Zašto bi se vratio na mesto svoje patnje? Zato, braćo i sestre, što je to deo njegovog života koji ne da ne želi, već ne sme da zaboravi. Koliko god bolno bilo, ne smemo nipodaštavati ono što nam se desilo i ono što smo bili. Ta ćelija je neizbrisiv deo njegovog života. Ona ga je oblikovala zajedno sa svim dobrim i lošim momentima u životu. Kao i kada Spartak čeka izlazak u arenu, tako i ovde, daju nam vremena da osetimo scenu. 

Hajde da se prebacimo na ništa manje bitan i zanimljiv lik. Kras u tumačenju veličanstvenog Lorensa Olivijea je izgrađen koliko i Spartak. Imamo jedan neverovatan dijalog između njega i mladog sluge Antonija (Toni Kertis) o tome da li vole da jedu ostrige i puževe. I taj dijalog traje toliko da se zapitate zašto on stoji u filmu. Ja iskreno nisam shvatio taj dijalog do ovog poslednjeg gledanja kada sam iza video seksualnu konotaciju i opasnost po mladog slugu. Na kraju tog dijaloga dolazi i priča o veličini Rima i u toj priči Kras se poistovećuje sa Rimom. Uporedite sada ovaj dijalog koji deluje pomalo neobavezno sa bilo kojim predstavljanjem likova u današnjim filmovima. Ovaj dijalog nam je dao Krasa na dlanu a on je samo jedan od detalja. 

Elem, Spartak saznaje da u družini ima čoveka koji je vičan pesmi. Taj čovek pre svega želi da postane ratnik dok Spartak u njemu uviđa mnogo više. Na kraju mu naređuje da peva ljudima pre nego trenira borbu jer "postoji vreme za borbu a postoji i vreme za pesmu". Ova scena i njen nastavak su usnimljeni tako da vam se čini da je viđena okom slikara. Boje su jake, emocija je lepa, atmosfera je odlično prilagođena tome. Šta nas uči ova scena? Ok, film jeste o borbi, ali šta imamo van borbe? Za šta se borimo? Zašto Spartak ovde stavlja u prvi plan momkovu sposobnost za pesmom pre nego za borbom? Zato što se boriš za pesmu. Bila tužna ili srećna, pesma predstavlja lepu emociju. Borba ne. Borba te lišava takve emocije. Pesma se nadovezuje na ljubav. Bol se nadovezuje na borbu. 

Jedna od, uslovno rečeno, mana filma je potpuno odsustvo te neke Spartakove surovosti prema neprijatelju. Ok, on je na početku poštedeo neke Rimljane ali kasnije saznajemo da je opljačkao ogromnu količinu zlata. Ne verujem baš da mu je svako poklonio to zlato. Ne verujem baš ni da je bio toliko milosrdan prema Rimljanima, njihovom plemstvu i bogatašima. Jako malo ovde vidimo detalja. Tek u jednoj sceni neki građani mu predaju zlato. Mislim da su trebali ipak malo začiniti ovo, malo dodati te surovosti. Čovek koji je ovoliko propatio sigurno ne može biti tako darežljiv. 

Druga stvar koja mi se nije naročito dopala su neke floskule. Dok Kras priča simbolično o Rimu, Spartak izgovara šablonske rečenice o slobodi, slobodnom čoveku i robu. Mislim, sve je to mogao i trebao reći ali nije trebalo zvučati ovako teatralno. Nekako mi je dijalog u tim momentima zvučao neubedljivo. Ako ste gledali Daglasa, znate o kakvom vrhunskom glumcu se radi. Mogao je on ovo pričati iz srca umesto da recituje. Verujem da bi zvučalo mnogo bolje od setnih monologa koje moramo da slušamo kad god se potegne pitanje slobode ili ropstva.  

Kada je politika u pitanju, teško ćete gledati bolje od ovoga. Ovde moram da povučem paralelu sa serijom na koju mase balave u današnje vreme. Morate povući jasnu crtu između politike i spletke. Pre svega, jedno je patetično, drugo je plod razmišljanja. Spletke su pravljene za sapunice i rade se isključivo radi sopstvene dobiti i iz nekog zla kako bi lik izgledao odvratniji. To rade sapunjare. To radi Game of Thrones. Politika je nešto drugo. Politika je povlačenje taktičkih poteza, politika je borba za stranu kojoj pripadaš ali (veliko ALI) i ona se radi iz lične koristi. Samo su ovi potezi plod razmišljanja, oni su smeli,  a ne providni i ljigavi. Iza ovih poteza vidite veličinu, svetlost ili tamu nečijeg uma a ne ljigavost njegovog karaktera. Bukvalno svaka scena u rimskom senatu i sa senatorima nosi veliku dozu politike, onakve kakva zavređuje pažnju. 

Kako je priča sjajno razvijena, kako su obe strane podjednako zastupljene, kako su likovi besprekorno predstavljeni, šta je sa glumcima? Krenimo od dva najbitnija: Lorens Olivije (Kras) i Kirk Daglas (Spartak). Genijalnost izbora je očigledna. Olivije je nekako sinonim za prefinjenost, za eleganciju. Njegovo tumačenje Krasa je za mene jedno kolosalno dostignuće za glumu. Pominjem tu prefinjenost i eleganciju kao odlične razloge za izbor za ovu ulogu. Kirk Daglas izgleda kao čovek iz naroda. Iz uloge u ulogu njegov osmeh razoružava i oči odaju veselog čoveka. I upravo taj osećaj da je on čovek iz naroda ga čini sjajnim izborom za ovu ulogu. No ne treba se držati samo ove dvojice. I ostali su sjajni u svojim ulogama. Džin Simons sjajna i nenametljiva u ulozi Varinije. Čarls Loton je čovek pored kog je u sceni teško doći do izražaja. To je čovek koga slušate kada priča i nema prekidanja. Neverovatan glumac. Sve pohvale i za govnara Pitera Justinova. Doneti ulogu kukavice, ljigavca, poltrona, a biti užasno dopadljiv u toj ulozi nisam video nigde sem ovde. 

Još jedna stvar koje manjka u filu su bitke. Imamo finalnu bitku, imamo scenu pobune koja je još i bolja od finalne bitke i to je to. Nekako mi izgleda kao da se Spartak prošetao Italijom bez ikakvih problema. Verujem da je to skupo snimiti ali opet, još poneka manja bitka, još neka borba ili borbuljak bi sigurno popravili ovaj utisak.

Zanimljiva priča je i oko ideala koji postoje na obe strane. Sa strane Krasa, taj neki ideal je Rim, Rim kakvog ga on želi. Ali u isto vreme on poistovećuje sebe sa Rimom. Taj san o veličini ga definiše. I ne samo njega, to definiše celu naciju. Sa druge strane imamo Spartaka kojem je cilj sloboda. U oba slučaja, prate ih ljudi koji imaju isti cilj. Stvar je u tome što jedni rade za veličinu nečeg što je materijalno, nečeg što je simbol, dok drugi rade za nešto što veliča čoveka i život. Kako to rezultuje. Bez obzira na rezultat koji verujem da znate iz istorije, Rim je veliki ali Kras ostaje ime koje mu je služilo. Sloboda je ideaj ali Spartak je sinonim borbe za slobodu. Rimljanin ne staje na kraju uz Krasa već uz Rim. Slobodan čovek staje uz Sparatka jer on predstavlja slobodu. Tu dolazimo i do čuvene "I am Spartacus scene". Svi se bore za slobodu. Koliko bi onda ljudi reklo I am Rome? O tome je reč. 

Kada sam pisao o onom novom Spartaku (2004), za najbolju scenu sam izabrao onu u kojoj čovek kaže "I will be back ... and I will be millions." Sve je to ok i bajno i sjajno. Ali pogledajte kako je ovde upotrebljena ta rečenica. Govori je Spartak, ali ne za sebe već za palog druga. Zašto je to mnogo snažnije. Zato što je pali drug mnogo više od borca. Ne treba Rim da se plaši samo snage. Treba da se plaši ideje. Ideja je pokretač. Snaga je posledica. 

Sa jedne strane, priča o Krasovoj opsesiji Varinijom je malko romantizovana i preterana. No šta je iza toga, to je glavno pitanje. Iza toga je pre svega poštovanje prema Spartaku. Ali odakle poštovanje prema čoveku kojeg si porazio? Ako postavljate ovo pitanje a gledali ste film, onda ne znam šta ste gledali. Pogledajte kako Kras postupa i šta su njegovi principi. Pogledajte onda Spartaka. Kras je, zbog onog što je jedan rob postigao, svestan Spartakove veličine i to poštuje. Ali onda tu dolazi do straha. Zašto straha? Pre svega, Kras je naučen kako da postupa da bi došao do uspeha. Smatra da je, kao i ceo Rim, predodređen da je veliki. Kako je onda nekom ko je sve suprotno od toga uspelo da bude ništa manje uspešan. Kako su toliki stali uz takvog čoveka? To je upravo momenat kada saznaš bolnu istinu da postoji nešto više od onog što predstavljaš. Nije pitanje šta ako bude još takvih? Kras zna da je Spartak primer, da je on ideja i zna da ideju ne možeš ubiti kao što ubiješ čoveka. Ideja je živa. Strah je nepobediv.

Zanimljivosti:
Scena u kojoj Kras želi zavesti Antonija (Toni Kertis) je prvobitno izbačena iz filma. Kada su 1991 odlučili da je vrate, shvatili su da je audio zapis izgubljen. Toni Kertis je ponovo čitao svoj tekst dok je za Krasa, pošto je Lorens Olivije preminuo, tekst čitao Entoni Hopkins. Daglas je imao nesuglasice sa originalnim režiserom Entoni Manom. Ovaj je napustio film i zamenio ga je Kjubrik. Justinov je izjavio da je Man režirao samo otvaranje filma. Kjubrik je imao nesuglasice sa scenaristom Daltonom Trambom oko lika Spartaka. Kjubrik je smatrao da je Spartak previše čist u filmu. Na žalost, Kjubrik nije imao kontrolu nad scenariom i smatrao je da je on prepun glupog moralisanja. 

U stvarnosti, Kras i Spartak verovatno nisu nikada pričali jedan sa drugim. Kako bi privukli veći broj poznatih glumaca, Daglas je svakom od njih dao drugačiji scenario, onaj u kom je njihov potencijalni lik više istican. U početku, studio nije hteo da navede Tramba kao scenaristu pošto je on otvoreno bio komunistički nastrojen. Kjubrik je rekao da će on prihvatiti da bude naveden kao scenarista. Daglasu se nije svidelo što je Kjubrik želeo preuzeti zasluge za Trambov rad pa je iskoristio sav uticaj da Dalton bude priznat kao scenarista. Trambova porodica je izjavila kako Daglasove tvrdnje nisu tačne. Kada ljudi uzvikuju "Spartacus!" to je snimljeno na stadionu Spartan u Mičigenu za vreme meča između Mičigen Stejta i Notr Dama. 

Daglas je bio nezadovoljan Manom kao režiserom pa je tražio da ga zameni Kjubrik sa kojim je sarađivao na Paths of Glory. Kasnije je imao mnogo nesuglasica i sa Kjubrikom. Izjavio je kako je zažalio zbog toga što je uklonio Mana sa filma i kada su mu ponudili kasnije ulogu u Heroes of Telemark, pristao je na nju pod uslovom da Man bude režiser. 30 godina nakon snimanja filma, Džin Simons je upoznala bebu koju je držala u naručju u filmu. Ona je radila na filmu kao statista. Ovo je jedini put da Kjubrik nije imao potpunu kontrolu nad filmom na kom je radio i zbog toga ga se odrekao više puta uprkos velikom uspehu Spartacusa. 

Piter Justinov je dobio oskara za sporednu ulogu za film i to ga je učinilo jedinim glumcem koji je dobio oskara u filmu koji je snimao Kjubrik. Verzija filma iz 1991 ima dodatne scene: dijalog o ostrigama i puževima, odsecanje ruke jednog rimskog vojnika i eksplicitniju scenu Drabinog ubistva. Olivije je istraživao dosta pre snimanja filma. Saznao je da su Rimljani obično jahali bez sedla pa je i sam tako želeo jahati u filmu. To se pokazalo mnogo težim nego što je zamislio pa je na Kjubrikovo insistiranje stavio sedlo na konja kog je jahao. Kao i likovi koje tumače, Lorens Olivije i Čarls Loton su bili rivali i privatno. 

Olivije je nosio lažni nos. Suprotno onom što vidimo u filmu, Spartak je rođen slobodan. Kada vidimo Drabino telo koje je obešeno naopačke, to je zaista glumac kog su vezali. Napravljena je replika ali nije izgledala zadovoljavajuće. Tokom snimanja, Olivije je davao savete Kertisu o glumi. Kada kreće pobuna, vidimo kako Spartak napada Marsela i u padu vidimo kako Marsel udara vilicom u lonac. To je bilo neplanirano i MekGro je slomio vilicu ali je ostao u ulozi i završio snimanje scene. Loton je tokom snimanja više puta pretio kako će tužiti Daglasa. To se nije desilo i Daglas smatra da je Loton bio prima dona. Lotonovo ponašanje je iritiralo i ostale.

Nekoliko dijaloga između Lotona i Justinova je pisao sam Justinov pošto je Loton odbio da glumi po originalnom scenariju. Kako bi Vudi Stroud (Draba) bio u određenom raspoloženju pre bitke, Kjubrik mu je dao da sluša Pokofejeva. Spartak je zaista ubijen u borbi tako da su sve scene sa njim u filmu nakon borbe plod fikcije. Kako bi poboljšali svoje likove, Daglas, Olivije, Loton i Justinov su prepravljali scenario. Kertisu je pukla ahilova tetiva dok je igrao tenis sa Daglasom. Pošto mu je noga bila u gipsu, scene u kojima se pojavljuje su snimane kasnije. 

Kjubrik je želeo upečatljivu scenu borbe ali je odustao od ideje posle negativnih kritika. Inače je imao zahtev od svakog statiste koji je predstavljao leš. Justinov je upoznao Daglasa upravo u sceni u kojoj je on okovan. Zbog izgleda, on ga nije ni prepoznao iz prve. Iako je u filmu veran Spartaku, u stvarnosti Krikso se odvojio sa delom vojske i krenuo u marš na Rim.

Naj scena:

I am Spartacus...

Moja ocena: 9/10