Inglourious Basterds (2009)

Kod nas nazvan: Prokletnici
Žanr: Avantura | Drama | Ratni
Režija: Quentin Tarantino
Glumci: Brad Pitt, Diane Kruger, Eli Roth ...

Priča:
U okupiranoj Francuskoj, grupa američkih vojnijka i Jevrejka koja želi osvetu smišljaju plan za egzekuciju Naci vođa.

Moj osvrt:
Da se razumemo, uživao bih u ovom filmu da traje još tri puta ovoliko. Tarantino jednostavno ume da složi scenu u kojoj likovi sede i brbljaju predugo a da vam ni na trenutak ne bude dosadno. Tarantino je napravio nekoliko epohalnih filmova. Inglourious Basterds, uprkos neospornim kvalitetima to nije. Zanimljivo je ovo ali tek povremeno je nešto više od toga. 

Šta je prva stvar koja fali? Likovi. Pogledajte nrp. Pulp Fiction, pogledajte Kill Bill - ti filmovi pršte od neverovatnih likova. Čak i oni koji se ne pojavljuju puno su i te kako memorabilni. Ako izuzmemo Hansa Landu (fenomenalni Kristof Volc) ostali su nebitni, bledunjavi i tek pomalo vredni pomena. Uzmite Madsenov lik iz Kill Billa. Sem Lande, ni jedan lik iz Basterdsa nije ni deseti deo dobar kao Madsen u toj epizodi. Tarantino nas je navikao na mnogo bolje. Čak i H8 ima mnogo bolje likove od Basterdsa. 

Imamo i tu bandu Basterdsa o kojoj kolaju legende i priče. Sve te priče su zaista sjajne i mogao si imati ekipu za glavobol. Iskreno, zamišljao sam nešto tipa Ulični Psi u Drugom Svetskom Ratu. Gomila prljavaca koja seje strah i smrt među Nacistima. Basterdsi su totalno smešna banda. Bred Pit ima harizmu i njegov lik je kako tako ok. Možda najdopadljiviji među njima je Til Švajger. Ostali su za zaborav. Postoji legenda o čuvenom "medvedu" koji palicom razbija glave nemcima i najava za njega je perfektna. I onda se na to pojavi Eli Rot. Lik je antipatičan, nezanimljiv, nema harizmu i ima lice modnog kritičara sa MTV-a. I taj treba da nas zastraši. 

Ne bih da brbljam po stoti put o dijalogu kod Tarantina. Pročitajte bilo koji moj post o njegovim filmovima i imate hvalospeve o verovatno najboljim dijaozima koje možete gledati na filmu. Basterdsi tu ne zaostaju. Naravno, najveću pažnju zaslužuje Landa u sjajnom izvođenju Kristofa Volca. Otvaranje filma mi je toliko spektakularno zbog tog dijaloga i surovosti koja sledi. Taj uvod je učinio da od ovog filma očekujem mnogo više. Na tom početku ćete videti obično čavrljanje koje zapravo u sebi krije psihološke igre i igrice. Videćete kako se čovekova volja i hrabrost lome pričom i rečima koje dolaze od nasmejanog lica. Perfektno i nešto što će, bez trunke sumnje, obeležiti Volca kao glumca.

Taj pomenuti dijalog se završio brutalno. I upravo to je nedostajalo do kraja filma. Tarantino je poznat po scenama koje vam pomere mozak. Ovde ih i te kako manjka. Povremeno sam se zapitao gde je nestao onaj pravi, prljavi Kventin koji ti u par minuta filma napakuje nežnu ljubavnu priču i gej silovanje, koji te uljuljka u komični dijalog pre nego što nekom raznese glavu. Na žalost, film je za Tarantinove standarde previše čist. 

Filmom dominiraju stereotipi. Tarantino se šali sa tim opštim viđenjima velikih nacija i iz sve snage ismeva sve strane. To je uglavnom ok, ima nekoliko i urnebesnih scena ali ima i nekih koje sam jedva pogledao. Nekako su mi švabe previše iskarikirane. Bukvalno svaku scenu sa Hitlerom sam jedva pregurao. Sa druge strane imamo kvalitetne fazone gde se Tarantino sprda sa "Nemačkom iznad svih", Jenkijima koji nisu baš bistri i ne rade po pravilima, Britancima koji su čistunci itd. Ima tu još detalja u odevanju, stavovima, dijalozima - svuda je igrarija sa stereotipima odlična. Jedina šteta je što je na neki način priča istrpela zbog toga. 

Tarantino ovde značajno menja istoriju. Ljudi to baš i ne vole ali sam već pominjao, moraš da vidiš šta je cilj filma. Recimo imaš Social Network što je bliska istorija i menjana je da se promoviše usrani Facebook. To je nešto što nema opravdanja. Stvar je u poruci koju šalješ. Istorijski filmovi su teško mogli da izazovu iznenađenja jer gledamo nešto čemu već znamo tok stvari (pod uslovom da smo se informisali). Tarantino ovde servira prvoklasno iznenađenje ali čini mi se da i parodira na kinematografiju uopšte. Znate već ono kad vam najave nešto neviđeno ,nešto epohalno pa vam onda intersteraju patetičnu, u šareni papir lepo upakovanu priču koja nema trunku originalnosti. Sve je kao neviđeno, sve kao redefiniše žanr a zapravo ništa nije tako graundbrejking. Tarantino može slobodno da kaže da vam je dao u potpunosti jedinstven film na temu rata. 

Inglorious Basterds je film o filmu. I te kako ima značaja što je klimaks u bioskopskoj sali. Tarantino se uspešno igra sa mnogim filmskim šablonima i upakuje ih na savršen način. Njegovi obrti su simpatični zato što ismevaju klasične obrte a opet ne čine sve prethodno gledano besmislenim. Servirao nam je priču o nekolicini koja se bori protiv buljuka neprijatelja tako da vi ni niste razmišljali o tome. Servirao je odlične špijunske igrarije a ni jednog momenta nije napravio idiote od strane koja je špijunirana - naprotiv. Servirao je nestandardnu osvetu nacistima. Prvo ih je fizički i mentalno naružio, potom ih je verbalno uništio. Fizički raspad je samo posledica svega toga. Slobodno mogu da kažem da je pored sjajnog Volca ovo najveći kvalitet samog filma. 

Postoji nekoliko scena koje su praznik za oči. Recimo pred završnicu kada se Šošana šminka i kada se sve zakuvava, čujemo Cat People od Dejvida Bouvija. Šošana stoji u senci ispred prozora kroz koji se vidi zastava sa Svastikom. Tu scenu sam premotavao nekoliko puta i gledao sve dok traje ova Bouvijeva pesma. 

U osnovi priča je siromašna. Ovo je standarana priča o osveti ali ni blizu onakva kao u Kill Bill. Nekako mi je falilo širine i ludosti u svemu ovome. Recimo Pulp Fiction je bio kolekcija totalno suludih i sjajnih priča i pričica. Kill Bill je zabavan do krajnjih granica i glavni lik je jako povezan sa svima u priči. Inglorious Basterds na žalost ne briljira ni u jednom od tih segmenta. 

Kao što rekoh, ovo nije veliki niti vrhunski film ali je dovoljno zabavan da njegova dužina trajanja ne predstavlja ni najmanji problem. Dao nam je jedan memorabilni lik ali nam fali još poneki za Tarantinov standard. Takođe, film je morao biti bolesniji, ako smem tako reći. Navikli smo kod Tarantina na takve stvari. No, kada je ovaj čovek u pitanju, bitno je da nije popustio i da pravi ono što hoće. Ne trudi se da se dodvorava klincima (ko je rekao Nolan), ne prodaje se da bi pravio gluparije (ko je rekao Finčer) već na sreću ostaje dosledan. To je i više nego dovoljno da rado očekujem svaki sledeći njegov film.

Zanimljivosti:
Tarantino umalo nije napustio ideju da snima ovaj film kada se utvrdilo glumac za kojeg je pisao ulogu Hansa Lande ne može prihvatiti ulogu. Posle Volcove audicije je promenio mišljenje. Volcov lik u filmu priča na Engleskom, Francuskom, Nemačkom, Italijanskom i Hebrejskom. Prvi Tarantinov film koji je dobio oskara za glumu (Volc). Tarantino je radio na scenariju oko 10 godina.

Til Švajger je ranije izjavio da, pošto je rođen u Nemačkoj, nikada neće tumačiti ulogu u kojoj će nositi nacističku uniformu. Na ovu ulogu je pristao pošto u filmu ubija naciste. Tarantino je mislio da je Dajana Kruger Amerikanka i da će se teško snaći sa nemačkim jezikom. Ona mu je brzo dokazala da je nemački njen maternji jezik.

Eli Rot je režirao film koji se vidi u filmu (Ponos Nacije). U Nemačkoj, na reklamnom materijalu za ovaj film, uklonjene su sve svastike. Eli Rot je nabacio oko 16kg mišićne mase za potrebe filma. Poslednji film Roda Tejlora. On se već ranije penzionisao ali se vratio zbog ove uloge (Čerčil). 

Režiser Enco Kastellari (The Inglorious Basterds (1978) je dozvolio Tarantinu da iskoristi naziv tog filma pod uslovom da mu da kameo ulogu. Glas OSS generala koji čujemo preko radija pripada Harviju Kajtelu. Adam Sendler je trebao glumiti Donija Donovica. Semjuel L. Džekson je narator u filmu.

Naj scena:

Ispitivanje

Moja ocena: 7/10