Az ötödik pecsét (1976)

Alternativni naziv: The Fifth Seal
Žanr: Drama | Ratni
Režija: Zoltán Fábri
Glumci: Lajos Öze, László Márkus, Ferenc Bencze ...

Priča:
U Budimpešti 1944, časovničar, prodavac knjiga i drvodelja piju u kafani sa vlasnikom kada im se pridruži potpuni stranac. Časovničar postavlja hipotetičko pitanje koje će promeniti živote svih njih.

Moj osvrt:
Ovo je jedan od onih filmova koji se baziraju na dijalogu. Tu naravno moraš da imaš inteligentan dijalog, moraš da imaš ubedljive aktere ili i dobru ideju. Ideja Petog Pečata je zapravo kritika rata jer se radnja filma i dešava u to vreme. Akcenat je stavljen na čoveka i čovečanstvo u ratu. Fazon je u tome što je ovaj film višeslojniji, što je širi od toga za šta se izdaje. Ovde možete povezati njihove razgovore sa bilo kojim bitnim događajem ili bilo kojom bitnom istorijskom ličnošću ili idejom. Sve i svi su ovde na tapetu. Čovek je ogoljen. Prikazan je kakav jeste, čist i prljav, i dobronameran i zao, samoživ i brižan, jak duhom i materijalista. 

Ovde ću izneti jedinu manu filma. Sve ovo je preširoko. Odlični su dijalozi, poruka je na mestu, ali film konstantno luta na ivici toga da se raspline, da krene o onim pričama o kojim možeš pričati večno a ništa ne reći. Ok, sve mi to znamo, ali daj nam malo materijala da potkrepi te priče. To film i daje na kraju, ali mi se čini da je moglo bolje, surovije, upečatljivije. No, poruka je bitna. U svemu što je vezano za čoveka uvek postoji druga strana. Koliko god dobar bio, postoji trunka zla u svakom, koliko god iskren bio, postoji sitna laž koju svako nosi. Sve zavisi od tačke gledišta. 

Rekoh da je ovde tema drugi svetski rat ali da se ovo što gledamo može povezati sa bilo čime. Kako dolazi do tih stvari epohalnih razmera, kako dolazi do velikih promena, ideja i revolucija? Kako svet to napreduje i nazaduje velikim koracima? Kako uopšte dolazimo na ideju da pokrenemo nešto veliko? Kako uopšte imamo ideju za bilo šta? Kako se ističemo i izdvajamo od drugih? Kako dolazimo dotle da nekom želimo zlo i kako dođe dotle da želimo da ga napadnemo? Šta nas to motiviše da dokažemo drugima da nisu u pravu? Braćo i sestre, sve kreće iz sukoba mišljenja. Ali nije sve samo u tome. Kao što rekoh, sve zavisi od tačke gledišta. 

Promena je večna, promena je bolna bez obzira bila na bolje ili gore. Ali tu imamo jednu bolnu činjenicu - kakva god promena bila, koliko god ideja koja je zavladala bila dobra, čovek ne prestaje da pravi loše stvari. I najbolju stvar čovek može iskoristiti da stvara zlo. Uzmimo ideju Hrišćanstva koja bi u osnovi trebala biti dobra. Kako su je ljudi iskoristili? Koliko ih se krije iza tog simbola čineći zlo? Svesni smo stanja u našem društvu, svesni smo nesposobnjakovića koji vladaju. Mislite li da bi baš sve bilo ok da oni odu? Naravno da ne, pa svi oni odu pre ili kasnije. Zašto nam onda nije bolje? Nije tako teško menjati sistem i način na koji nešto funkcioniše. Čoveka je jako teško promeniti. 

Sada želim da se mislite o nekom sa kim se vaše mišljenje o nekoj temi jako razlikuje. Vi branite svoj stav i znate da je njegov stav pogrešan. Stvar je u tome što dok vidimo grešku kod tog drugog, ne razmišljamo o njegovom gledištu. Čak i najveći zlikovci u svojoj glavi možda imaju dobru nameru. Njihova namera nije svesno zlo već ideja o nečemu što vodi ka boljitku. To ne opravdava čoveka koji čini zlo. Ali isto tako, ko nam garantuje da naša ideja i naš stav nisu zlo u očima drugih. To je jeziva činjenica na koju film ukazuje. Svi mi u svojoj glavi ne vidimo zlo u sopstvenim namerama, namerama koje mogu biti monstruozne do krajnjih granica. 

Kada imamo taj stav i ideju koja je u sukobu sa nekom drugom idejom ili stavom, mi želimo najbolje. Mi vidimo samo dobro u onom što nameravamo. Čak i ako to zaista jeste dobro, mi smo i tada nesvesni posledica. Zašto? Zato što ne razmišljamo o tome kako ćemo biti shvaćeni. Ne postoji nešto što je očigledno zlo ili dobro. Pitanje je ko kako shvata tu nameru ili ideju. Nešto što je u našoj glavi bezazlena šala ili mali gest može dovesti do nečega velikog. Nešto što je u našoj glavi dobra namera može imati neočekivano loš epilog. Nije to mala stvar. Užasno je nezgodno kada tvoja ideja dovede do lošeg iako nisi imao tu nameru. Tada si ti krivac a da možda i nisi učinio ništa. Sve se to dešava iz razloga što u glavi imamo samo jednu verziju, jedno gledište i jedan epilog na umu. 

Da li je tačno da svako ima cenu? To svakako može da vas uvredi. Smatrate sebe visoko moralnom osobom. Neko ste ko ne bi ni mrava zgazio. Propagirate dobre stvari. Da li postoji cifra kojom bi vas neko mogao kupiti? Verujem da se neki od vas ne bi prodali ni za kakvu cifru jer pre svega verujem u dobrog čoveka. Dobar čovek je iznad svega, iznad svake ideje, događaja, iznad bilo kog boga. Ali ne verujem da postoji čovek koji nema cenu. Hoćete li da vas ubedim? Šta ako je vaš život u pitanju? Da li biste ga dali za nešto? Verujem da postoje ljudi koji bi i život položili za nešto veliko ili pre svega za nekog. A šta ako je život nekog vama dragog u pitanju? Šta ako je život vašeg deteta u pitanju? Da li biste se prodali tada? 

Kada se nešto loše dešava i mi odstupamo, sakrivamo se, okrećemo glavu jer mislimo da smo nemoćni da nešto promenimo, da li nas to opravdava? Koliko puta ste čuli čoveka koji kaže da mu je savest mirna jer on nije učinio ništa loše kada se nešto loše desilo? Da li se slažete sa ovim? Hajde ovako. Dešava se nešto zlo, nešto što nas stotinak može da promeni. Nas je hiljadu i svi kažemo "Ja tu sam ne mogu ništa promeniti. Savest mi je mirna. Nisam naneo zlo." Deo nas je mogao ispraviti grešku a niko ništa nije učinio. Ponavljam pitanje - da li nas to što nismo naneli zlo oslobađa a mogli smo to zlo sprečiti? Razmislite o tome kada god kažete da ste nemoćni nešto promeniti. 

Kada likovi dođu pred moralnu dilemu tada nastaje haos u njihovim glavama. Da li nesvesno naneti veliko zlo ili svesno patiti užasno. Razmislimo, da li uopšte možemo dati odgovor na to? Ok, kada se unesemo u te dve uloge, možda je odgovor očigledan. Stvar je u tome što tu odluku ovde donosimo svesni. Tako dolazimo do činjenice da smo svesni da naša odluka donosi zlo bez toga da smo mi taj koji ga nanosi. Tada dolazi i dotel da smo svesni zla i da kod nas postoji empatija. Eto ga odgovor. Da li nas to što smo nesvesni zla koje nanosimo opravdava i spašava krivice? Da li činjenica da patimo znači da smo čisti i ispravni? 

Hajde još malo da pričamo o izboru uloga. Da li nam je teško da dodelimo ulogu? Naravno da nije. Lako ćemo u našem okruženju pronaći osobu koja je u našim očima loša. Lako ćemo pronaći i onoga koji pati. Jako je lako suditi, lako je okarakterisati nekog, lako je zamisliti se u nečijim cipelama zato što vidimo samo ono što želimo. Mi vidimo samo ono što nas fascinira, ono što nam bode oči. Pre nego što se zamislite u koži nekog ko je uspešan ili bogat, razmislite o odricanjima koja je on morao da napravi, razislite o strahu u kom živi, razmislite da li drugi žele da vas gledaju na isti način kao i tog čoveka. Onda i nije baš lako. A šta, lako je? Pa da, vi ste sigurno taj koji zna, koji može da podeli uloge, koji je zaslužio da je na prestolu. Pazite samo na kamen koji vam je nad glavom. Nenaviknuti ste na tako nešto. Zašto? Zato što nećete prihvatiti ni jednu ulogu koju vam drugi ponude. Vi ste iznad svake od njih. 

Rekao sam na početku da ovaj film u potpunosti ogoli čoveka. Stvar je u tome da mi čoveka gledamo po onim dominantnim osobinama, po onome po čemu se čovek ističe. I najveći zlikovac na svetu možda može biti veliki pesnik. Nikada ne znate. Zašto? Zato što naša dela istaknu ono najbolje ili najgore u nama. Ako u vama čuči nešto veliko, ukoliko mislite da to svet ne vidi, onda to ne pokazujete dovoljno. Ako mislite da neko ima pogrešnu sliku o vama onda porazmislite zašto je takvu sliku dobio. Najveći deo naše ličnosti može biti veličanstven. Šta to vredi kada nad svim tim dominira nešto loše. 

Da se nadovežem na ovo čime sam završio pasus. To loše, to zlo koje pokazujemo mi ili bilo ko drugi dovodi do obezvređivanja života. Ne mislim tu da će zlo nužno dovesti do oduzimanja života. Zlo nas natera da se plašimo, da se krijemo, da ne radimo sve ono što bi želeli, da ne pokazujemo sve ono što umemo. Zlo ubija sve kreativno i dobro u nama. Zlo ubija sve ono zbog čega se zovemo čovekom. I to sve iz straha za sopstveni život. Sačuvaćemo život a izgubiti sve ono zbog čega volimo biti živi. Da li je takav život vredan? Šta sledi iz svega toga. Film to na samom kraju jako slikovito dostavlja. Sve veliko, sve lepo se ruši. Nama ostaje samo da hodamo po tim ruševinama i bežimo od zla. Dokle?

Zanimljivosti:
Film je zasnovan na istoimenoj knjizi koju je napisao Ferenc Sánta.

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 8/10