Žanr: Dokumntarni | Istorijski
Režira: Al Reinert
Priča:
Pogled na više NASA misija sletanja na mesec, počevši od Apollo 8.
Moj osvrt:
Da li sam oduševljen ovim filmom zato što mi je ostavio sjajan utisak, zato što nije bio puki dokumentarac već svedočenje ljudi koji su postigli i doživeli nešto veličanstveno - jesam. Ali na sve to imamo još jedan nemali dodatak - ovo sam gledao sa svojom devetogodišnjom ćerkicom koja prvi put gleda ovako nešto ozbiljno i prvi put zaista svedoči putovanju u svemir. Uz gomilu pitanja prenela mi je valjda i tu dečiju fascinaciju pa je ovaj filmić za mene bio jedno lepo uživanje.
Da li je ovo film koji govori o osvajanju svemira? Hm, nije da nije tačno no čini mi se da to nije njegova glavna poruka. Zašto to kažem? Zato što ovde nema nekih patriotskih fanfara, nema nekih velikih objašnjenja, nema naratora koji diže tenziju i spektakl. Ovde vidimo arhivske slike NASA misija i čujemo glasove astronauta koji se prisećaju nečega što je istovremeno deo istorije ali i lično iskustvo. I onda imamo činjenicu da nešto što je bilo spektakl za milione, ovde postaje intimno sećanje nekolicine ljudi. Tako da ovo nije film koji prvenstveno govori o osvajanju svemira, ovo je film koji govori o tišni koja dolazi posle te pobede.
Nema ovaj dokumentarac scene o fantastičnoj tehnici, nauci koja je dovela do ovako spektakularnih stvari. Da, vidimo rakete koje poleću, module koji se spajaju i razdvajaju, ali film ne insistira na pukim činjenicama. On traži unutrašnji pejzaž. On pokazuje šta znači gledati Zemlju spolja i pre svega videti svet bez granica, bez zastava i bez ratova. Upravo u tome leži prava težina filma.
U jednom momentu dok smo gledali scene sa meseca, ćerkica me je upitala zašto je tamo tako tiho. Film koristi muziku ali ta muzika jednostavno ne potiskuje prazninu i tišinu. Samim tim površina Meseca na neki način deluje nestvarno, gotovo metafizički. Nema vetra, nema zvuka, nema života. Samo svelost i senka. I onda dolaze ti trenuci jeze jer ovo mesto nije predviđeno za čoveka.
Ono što film čini posebnim je pogled astronauta. Njihove rečenice nikada nisu herojske, nikada nisu teatralne. Često su jednostavne pa ponekad i banalne. I baš zato mi je to ostavljalo odličan utisak. Kada oni govore o tome kako su prvi put videli Zemlju iz svemira, u njihovom glasu nema trijumfa već više osećamo tihu zaprepašćenost. Kao da shvataju nešto što na Zemlji nisu mogli i što mi ne shvatamo.
I stvarno taj pogled na zemlju ostavlja neki poseban utisak. Vidimo je kao plavu loptu bez granica, bez vidljivih podela. I što je fascinantno, samo u tom prizoru ima više političkih poruka nego u hiljadama govora. No film ne moralizuje ali ostavlja osećaj da je sve ono zbog čega se borimo dole potpuno besmisleno kada posmatraš iz ove udaljenosti.
Jako mi se svidelo što Reinert izbegava da pretvori ove Apolo misije u nacionalni mit. Zastava naravno jeste tu ali nije centralna. Fokus nije na Americi već na čoveku. To je krucijalna razlika u vreme prodaje bulšita. Ovo nije film o nadmetanju za vreme Hladnog rata što sam možda i očekivao. Ovo je film o trenucima kada čovečanstvo napušta sopstvenu kolevku.
Poseban utisak ostavljaju trenuci u kojima astronauti pričaju o strahu, o izolaciji, o mogućnosti da se ne vrate, o tome kako je pogled na Zemlju istovremeno utešan ali i zastrašujući. Tako da se film ne bavi hrabrošću na neki bučan način. On pokazuje da hrabrost ume biti tiha i često neprimetna.
Film na neki način nosi melanholiju jer znamo da se ovo doba završilo. Mesec više nije destinacija već uspomena. Ovi koraci su ostali usamljeni. For All Mankind je na neki način elegija za ambiciju koja je nekada postojala.
Ovo je film uz koji je jasno da tehnološki napredak ne znači automatski i moralni napredak. Svesni smo u kakvom svetu živimo, pogledajte samo današnji dan. Ovaj film treba da nas natera da pogledamo gore i shvatimo koliko je svet mali a koliko je naš pogled ograničen. For All Mankind na neki način pokazuje da hod po mesecu nije toliko veliki korak za čovečanstvo kao momenat kada smo prvi put videli sebe spolja. To je momenat u kom shvatiš da smo možda trebali da budemo mnogo bolji nego što jesmo.
Zanimljivosti:
Snimci odvajanja raketnih stepena snimljeni su zato što je NASA želela da dokumentuje tok leta bespilotnog Saturnovog lansiranja, kako bi inženjeri, u slučaju kvara, mogli da pregledaju snimke i utvrde šta je pošlo naopako. Kamere su bile postavljene na strateškim mestima i aktivirale su se u ključnim trenucima, beležeći proces odvajanja raketnih stepena tokom manje od pola minuta. Nakon završetka snimanja, neprozračne kapsule sa izloženim filmom bile su izbačene iz rakete, spuštale su se ka Zemlji pomoću radio-signalnih uređaja i padobrana, a bile su zaštićene toplotnim štitnicima. Transportni avioni američkog ratnog vazduhoplovstva tipa C-130, koji su vukli ogromne mreže, presretali su i skupljali ove kapsule iznad južnog Atlantika.
Naj scena:
Prvi pogled na Zemlju i sjajni monolog koji ga prati
Moja ocena: 8/10
