Branded to Kill / Koroshi no rakuin (1967)

 

Žanr: Akcija | Krimi | Drama | Triler
Režija: Seijun Suzuki
Glumci: Jô Shishido, Mariko Ogawa, Annu Mari...

Priča:
Posle neuspele misije, plaćeni ubica opsednut mirisom kuvanog pirinča sukobljava se sa sopstvenom organizacijom, a naročito sa jednim misterioznim i opasnim kolegom ubicom.

Moj osvrt:
Čitao/slušao sam negde o Siejun Suzukiju i dobro se sećam da neko iskoristio frazu za ostvarenja ovog reditelja koju bih preveo kao "anarhija na platnu". Da budem iskren, ne znam kako bih okarakterisao Branded to Kill. On je nešto što bih nazvao noar filmom ali sa velikim znakom pitanja jer ovo što gledamo je totalni delirijum, groteskni, haotični san ali u isto vreme film koji se uspešno bavi temama ljubavi i smrti. Verujem da će neke oduševiti ali isto tako verujem da će većinu prilično zbuniti. 

 

Od samog početka narativ se raspada. Nema jasnog toka, nema neke logike koja nas vodi od tačke A do tačke B. Umesto jasnog toka priče dobijamo lavirint slika koji je prepun aspudrnih detalja. Nije ovo svet koji pokušava da objasni sebe već da nas uvuče da se izgubimo u njemu. Na kraju krajeva, braćo i sestre, to ovde uopšte nije teško. 

 

Glavni junak, poznat kao ubica broj 3 je otelotvorenje autodestrukcije. Njegova opsesija mirisom kuvanog pirinča deluje smešno na prvi pogled ali rekao bih da se tu negde krije i suština - svet ubistava, krvoprolića se sudara sa banalnim, gotovo kuhinjskim ritualom. Ček šta nam time govori? Govori nam da nema razlike između smrti i trivijalnosti svakodnevnog života. Sve svodi na isto. 

 

Film sipa ironiju. Čini mi se da svakka scena, svaka replika same sebe podrivaju. Kad pomislim da ću da vidim klasičan obračun, Suziki ubaci kadar koji apsolutno nema logike. Pojavljuje se scena koja potpuno razbije ton. Time se briše granica između ozbiljnog i komičnog, između tragedije i farse. 

 

Ne mogu da ne pomenem erotiku. Seks i smrt su spojeni u jedno i neprestano prožimaju radnju. Žene u filmu nisu obične ljubavne figure, oni su demoni opsesije, ogledala želje. Njihova prisustva su uvek vezana za destrukciju, kao da svaki erotski trenutak neizbežno vodi u nasilje. 

 

Još jedna stvar koja je očigledna u filmu je očaj. Iako film deluje kao haotična šala, u njegovoj srži se krije duboka tuga. Likovi ne znaju zašto ubijaju, ne znaju zašto žive. Sve je fragment, sve je impuls. Čak i hijerarhija ubica sa ovim brojevima deluje kao parodija na ljudsku potrebu da se rangira, da se meri, da se poredi. U suštini, svi oni su beznačajni. 

 

Suzuki ovde ruši samu ideju žanra. Jakuza film, noar, akcioni spektakl - sve se raspada pred kamerom. Kao da nas je "navukao" da ćemo gledati još jedan film o mafiji a pružio nam totalni raspad te ideje, svet u kom više nema logike niti pravila. 

 

Ovaj film je definitivno Suzukijeva pobuna, pobuna protiv studija, protiv sistema, protiv publike koja očekuje "normalan" film... Ne čudi što je on zbog ovog filma dobio otkaz iz Nikkatsu studija. On je prešao granicu dozvoljenog. Njegov film nije proizvod za masovnu potrošnju već udarac u stomak filmskoj industriji. 

 

Brutalnost ovde nije šokantna realnost već crni humor. Smrt dolazi naglo, apsurdno, bez najave. Ljudi umiru u tišini u grotesknim pozama kao da su figure u nekoj uvrnutoj pantomimi. Ta estetizacija nasilja deluje sa jedne strane smešno. Sa druge strane banalizacija svega toga je zastrašujuća ideja. 

 

Šta je u ovom filmu stvarno? Ne znam. Najlakše mi je reći da nije ništa. Ceo film deluje kao noćna mora ili možda još bolje rečeno, parodija noćne more. Nemoguće je da se vežeš za likove jer su oni samo senke, samo ideje a ne ljudi. Tako da ne bih ulazio u detaljno objašnjavanje ovog filma. On nas tera da se smejemo dok gledamo nešto što bi trebalo biti užasno. Taj paradoks ga čini jedinstvenim.

 

Na kraju definitivno ostaje osećaj praznine ali jasno je da je to bio cilj. Suzuki nije ni želeo da ispriča priču već da pokaže njen raspad. Hteo je da pokaže koliko su naši obrasci predvidivi i ismejao je i njih i takozvana pravila filma. 

 

Sa jedne strane imam opasno poštovanje za ovaj film. Pokazao je da ne moraš da se držiš forme, da ne moraš da poštuješ logiku i možeš da praviš umetnost koja prkosi svemu. To je verovatno najvrednije što nosi ovaj film - slobodu da se stvori haos a da ostavi trag. Sa druge strane, čini mi se da se Suzuki zabavio više nego mi zamišljajući nas kako se patimo gledajući ovo i pokušavajući da povežemo kraj sa krajem. Ponavljam, veliki respekt za ono što ovaj film predstavlja ali sveukupno on nije moja šoljica pepsija tako da otuda manja ocena nego što zaslužuje.

Zanimljivosti:
Zbog ovog filma Suzuki je dobio otkaz u Nikkatsu studiju i 10 godina nije radio na filmu. Ulogu Mami nije želela da preuzme ni jedna glumica jer je bila gola u više scena u filmu. Na kraju ju je prihvatila Mariko Ogava koja je plesačica. Glumci su nosili navlake preko polnih organa. 

Naj scena:

Finale

Moja ocena: 7/10 

Midnight Mass (2021)

 

Žanr: Drama | Fantastika | Horor | Misterija
Režija: Mike Flanagan
Glumci: Kate Siegel, zach Gilford, Kristin Lehman...

Priča:
Izolovana ostrvska zajednica doživljava čudesne događaje – i zastrašujuća predskazanja – nakon dolaska harizmatičnog, tajanstvenog mladog sveštenika.

Moj osvrt:
Pre svega, tekst sadrži spojlere. Preporučujem gledanje serije pre čitanja teksta. 

Sa jednog izolovanog ostrva u The Most Dangerous Game na drugo. Realno, čim čujemo "izolovano ostrvo", već stičemo neki utisak šta nas čeka. Obično se na takvim izolovanim mestima ljudska priroda ogoli do kosti a svaka tajna, svaka slabost, svaka nada postaje uvećana do nesnosnih razmera. Midnight Mass upravo tu izolaciju koristi kao savršenu pozornicu da ispriča priču o veri, smrti i ljudskom očaju. 

 

Na ostrvu Kroket na kom živi stotinak ljudi, vreme kao da je stalo. Život se odvija po ustaljenim običajima, ribarstvo, brodovi, pijanstvo, crkva. Jednom rečju rutine. I onda u tu sumornu svakodnevnicu dolazi "čudo" - novi sveštenik, harizmatični i misteriozni otac Pol. Sa njim dolazi i ono što se ne može kontrolisati: vera pomešana sa zabludom, nada pomućena očajem i ljubav pretvorena u fanatizam. 

 

Midnight Mass nije klasični horor. On spaja horor i filozofiju. Dinamika je prilično spora, šokova skoro i da nema. Ovo je priča koja raste kao maligni tumor, polako, gotovo neprimetno, dok ne počne da pritiska sve vitalne organe. I naravno, čovek na kraju shvati da je prekasno. 

 

Očigledna je namera serije da postavi pitanje vere i šta ona zapravo znači. Sa jedne strane ona je oslonac u vremenu patnje. Sa druge strane ona predstavlja odličan izgovor za nasilje i bezumlje. Na ostrvu Kroket, vera postaje virus - zavodljiva, utešna ali smrtonosna. Ljudi u njoj traže spas ali završavaju u klopci. 

 

Centralni motiv demona – anđela smrti koji dolazi u obliku božanskog bića – postaje alegorija. Koliko puta su kroz istoriju ljudi slepo sledili lažne proroke, ubeđeni da su na putu spasenja? Koliko puta su bili spremni da žrtvuju sve – uključujući i one koje vole – za ideju večnog života? Flanagan demona pretvara u bogohulno „čudo“, a krv postaje sakrament.

 

Rajli, čovek koji se vraća na ostrvo posle zatvora, izjedan krivicom i bez vere, postaje glas razuma u svetu koji tone u ludilo. Njegova borba nije protiv demona, već protiv sopstvenog očajanja i besmisla. Njegov razgovor o smrti sa Erin jedan je jedan od najupečatljivijih dijaloga na ovu temu koje sam gledao – originalno, bez patetike, iskreno, dirljivo. 

 

Erin, pak, postaje stub humanosti. Njena vera nije slepa, ona nije spremna da preda svoj razum svešteniku niti „čudima“. Ona kroz bol i gubitak dolazi do svojevrsne smirenosti, gotovo mističnog mira. Njen život nije tragedija u klasičnom smislu, već žrtva koja nosi smisao. 

 

Otac Pol je najtragičniji lik. On nije karikatura zla, već čovek koji u svom očaju i grehu misli da donosi spasenje. Njegova ljubav postaje seme njegove obmane. On veruje da čini dobro, ali zapravo uništava sve oko sebe. To je možda i najveća snaga serije – monstrumi nisu čudovišta iz tame. Monstrumi su ljudi sa dobrim namerama. 

 

Posebnu notu seriji donosi lik Beverli, oličenje religijskog fanatizma. Ona je slika i prilika svih onih koji se iza Boga kriju kako bi opravdali sopstvenu zlobu. Beverli ne veruje u Boga – ona veruje u sebe, u sopstvenu nadmoć. I baš zbog toga je najopasnija.

 

Vizuelni stil serije doprinosi njenoj atmosferi. Tamne kuće, sivi pejzaži, beskrajno more – sve odiše melanholijom i smrću. Nema ovde blještavila, nema topline – čak i kada sunce sija, oseća se hladnoća. To je svet u kojem život više nema smisla. A znamo već, braćo i sestre, kada život više nema smisla, ljudi se grčevito hvataju za obećanje večnosti. 

 

Muzika i tišina igraju ogromnu ulogu. Flanagan često ostavlja kadrove da dišu, dopuštajući glumcima da govore bez prekida, bez montažnih trikova. To daje osećaj teatra, ali i intimnosti – gledalac se oseća kao da sedi u istoj prostoriji, primoran da sluša i suoči se sa izgovorenim rečima. I tu dolazimo do nečega što mnogi smatraju za manu. Beskrajni dijalozi i spori ritam. Razumem, shvatam ali meni je to izuzetno prijalo. Odlični dijalozi, sjajna gluma, (pogotovu Hamiša Linklatera u ulozi oca Pola) su žila kucavica ove serije. 

 

Demon sam po sebi nikada ne postaje klasični antagonist. Njegovo prisustvo je hladno, neljudsko, ali nije ono što najviše plaši. Najveća strava dolazi iz toga kako ljudi prihvataju to biće kao anđela, kako su spremni da progutaju sve laži samo da bi verovali da postoji izlaz iz njihove bede. To je ona bolna istina. 

 

Serija je generalno nemilosrdna. U jednoj sceni ostrvo gori, ljudi pevaju himne dok ih proždire vatra, a sunce skriva prikazu demona. Ali pitanje ostaje: da li je to kraj ili samo još jedan ciklus? Vera se ne uništava vatrom, niti ludilo nestaje sa smrću grupe ljudi, sela ili nacije. To je nešto što je u ljudskoj prirodi, što će se ponavljati zauvek.

 

Flanagan ne nudi utehu. On ne kaže da će zlo biti pobeđeno, niti da je vera suštinski loša. On pokazuje da je sve stvar izbora, i da u čoveku istovremeno postoje i potreba za nadom i opasnost od fanatizma. To je ono što seriju čini univerzalnom.

 

Ako bismo gledali Midnight Mass samo kao horor, mogli bismo reći da je serija spora, da nema mnogo krvi i akcije. Ali to bi bilo promašeno. Ova serija nije tu da vas uplaši, već da vas natera da se suočite sa pitanjima o smrti, veri i smislu života. To je horor koji ulazi pod kožu, ne zato što vas šokira, već zato što vas tera da razmišljate.

 

Svaka epizoda je poput propovedi – duga, možda i naporna, ali na kraju ostavlja osećaj da ste prisustvovali nečemu što prevazilazi običnu priču. To je iskustvo, meditacija, pa i introspekcija.

 

Flanagan ovde možda pravi svoje najličnije delo. U intervjuima je govorio o sopstvenim krizama vere, o borbi sa alkoholizmom, o gubitku i traženju smisla. Sve to je utkao u ovu seriju. Zato i deluje tako lično, tako iskreno.

 

Gledalac ne izlazi iz serije sa olakšanjem, već sa težinom. Kao da je i sam bio deo tog ostrva, deo te zajednice, deo tog ludila. I kao da sada mora da se zapita: u šta ja verujem? I da li bih i ja, u očaju, prigrlio "anđela" kada bi mi obećao večnost?

 

Midnight Mass nije za svakoga. Kao što rekoh, biće onih koji će seriju odbaciti kao previše spor i filozofski „horor“. Ali za one koji su spremni da se upuste u nju, ovo je iskustvo koje ostavlja trag. To nije samo priča o demonima i zlu. To je priča o običnom čoveku.

Zanimljivosti:
Flanagan je izjavio kako je Midnight Mass nešto što je oduvek želeo da napravi. Serija je snimana za vreme kovida i svi su pratili potrebne procedure na čemu se Flanagan svima zahvalio. Imena epizoda su poređane istim redosledom kao i u Bibliji. U filmu Gerald's Game koji je režirao Flanagan, jedan od likova gađa svog psa knjigom koja se zove Midnight Mass. Takođe, u drugom njegovom ostvarenju, Hush, jedan od likova piše tu knjigu. 

Moja ocena: 9/10 

The Most Dangerous Game (1932)

 

Žanr: Akcija | Avantura | Horor | Triler
Režija: Irving Pichel, Ernest B. Schoedsack
Glumci: Joel McCrea, Fay Wray, Leslie Banks...

Priča:
Psihotični lovac na krupnu divljač namerno nasuče luksuznu jahtu na pustom ostrvu, gde počinje da lovi njene putnike iz sporta.

Moj osvrt:
Da, znam da je za današnje uslove ovo naivan film, da je previše teatralan, premalo adrenalina je u njemu. Da li je to razlog da ga zanemarimo? Ne. Nije on tako plitak kako vam se čini. On predstavlja civilizaciju kao osobu pod prelepom maskom a kada se ta maska skine, vide se oni duboko usađeni nagoni. Uprkos svemu ovome što sam pomenuo, ovaj filmić odlično razgolićuje tu iluziju o civilizovanom čoveku. Sa druge strane, odvažio se i da stavi čoveka u položaj plena. Za to vreme, verujem da je to bilo jako šokantno tako da vrlo verovatno ovom filmu imate da zahvalite zato što je bio uzor nekim od vaših najdražih. I dalje su ove teme aktuelne no današnji filmovi sa više ili manje uspeha ih obrađuju daleko ozbiljnije i surovije. 

 

Film na početku deluje kao avantura. Brodolom i izolovano ostrvo su odlična scenografija tog žanra. No sa druge strane, baš zbog svoje izolovanosti, film nam predstavlja ostrvo kao prirodni zatvor. Kada čovek već preuzme ulogu plena, onda vidimo kako to ostrvo zapravo izgleda. Scenografija je prelepa. Možda su je mogli iskoristiti nešto bolje u igri mačke i miša ali prekratak je ovo film za to. 

 

Grof Zarof u previše teatralnom tumačenju sjajnog Leslija Benksa je zanimljiv lik. Ako razmislimo o njegovoj logici ona je perverzno racionalna. Uvek je tražio veći izazov u lovu dok nije našao najveći - čoveka. I tu dolazimo do suštine filma a to je ljudska inteligencija kao oružje - i kod lovca ali i kod lovine. Zarof nije karikatura koliko god se neki trudili da pokažu. On je ogledalo čoveka koji je odlučio da moralna pravila ne važe. 

 

Hajde da malo kritikujemo ali ne zbog pomenute naivnosti već zbog nečeg što je i za to vreme moglo i moralo biti bolje. Naracija je nekada previše pojednostavljena. Ako zanemarimo Zarofa, likovi su prilično klišeizirani. Recimo žena je ubačena u film samo da bi bila dama u nevolji. Njena uloga, iako bitna za samu dinamiku filma, ostaje svedena na kliše spašavanja i podrške glavnom junaku. To možda jeste odraz vremena jer jbg. morao si spašavati čedne djeve u nevolji. Ali danas mi to malo bode oči. No kada je u pitanju glavni junak ima tu malo i stvari vrednih pažnje. Njegov prelaz od skeptičnog posmatrača do čoveka primoranog da se bori za život deluje dovoljno uverljivo. Imamo i njegovo shvatanje kada postaje meta da je naše uverenje da smo iznad tog "životinjskog instinkta" prilično tanko. 

 

Zanimljivo je da su horor filmovi ovog vremena uvek igrali na kartu natprirodnog. Ovaj film je jedan od retkih koji je iznosio realnu pretnju. Kada krene lov, moram da kažem da kadrovi imaju vrhunski kvalitet. Senke, svetlost baklji, lavež pasa, atmosfera... sve to stvara neki utisak rituala. I sam Zarof u tom momentu izgleda kao neko ko u lovu vidi religiju. 

 

Tu i vidimo onu kritiku da civilizacija može da bude maska za divljaštvo. Sam Zarof je kulturan, obrazovan, govori lepo, svira klavir. Iza te maske se krije primitivna glad za dominacijom. To je uvek aktuelna tema i to nikada neće prestati. Dobro, ne sa lukom i strelom ali recimo finansijskim tržištima, političkim kampanjama, vojnim operacijama... 

 

Naravno, kada gledamo danas, jasno je da ritam filma nije savršen. Neki dijalozi deluju zastarelo, gluma zna da bude previše teatralna. To se pogotovu vidi kod Zarofa iako je Benks odličan glumac. Uprkos toj teatralnosti, obratite pažnju na njegove oči. Ako gledam isključivo to, ovo je jedna perfektna gluma. No ove mane su karakteristične za rani period zvučnog filma i to ne briše činjenicu da film sadrži jezgro koje je i dalje aktuelno. 

 

Kada film stigne do završnice, to nije samo borba između lovca i plena, već sukob dve vizije čoveka. Jedna koja veruje da je smisao u nadmoći i ubijanju, i druga koja se bori za život i mogućnost opstanka. Ta borba nije samo fizička — ona je filozofska. Zbog toga je The Most Dangerous Game i ogledalo ljudske prirode. Ovaj mali, stari film može da postavi pitanje kako bi neko sledeći reagovao. Da li bi se borio za opstanak ili bi se pridružio lovcu? Zarof nije izolovan slučaj. Mnogi nemaju moralnu kočnicu. 

 

Na kraju, uz sve mane, uz činjenicu da ovo nije remek delo, uz činjenicu da film deluje naivno u ponekim segmentima, on je kamen temeljac za mnoge filmske spektakle koje volimo. Možemo reći da vreme možda nije blagonaklono prema njemu. Sa druge strane, on ima neosporan šarm i teme koje su uvek aktuelne. Ne znam kako da objasnim ali meni i ta preterana teatralnost u ovakvom filmu jako prija. Uostalom, kao i sa decom. Ako ne budu bolji od nas, loše smo radili sa njima. Ako budu bolji, nisu mogli biti bez nas ovakvih. Zato se oni na čijim ramenima stojimo cene i vole. 

Zanimljivosti:
U originalu, scena u sobi sa trofejima je trajala duže. Videlo se još glava po zidovima, glava u teglama, prepariranih ljudi itd. Scene iz džungle su u isto vreme korišćene za snimanje filma King Kong. Lesli Benks je tvrdio da ga je jedan od pasa ujeo dok je trener pasa tvrdio da to nije istina. Benks je spustio onda pantalone da bi pokazao ugriz i rekao "pa dobro, nešto me je ujelo za guzicu". Filmski debi Leslija benksa. 

Naj scena:

Zarof objašnjava svoju pasiju

Moja ocena: 7/10 

Diabolique / Les Diaboliques (1955)

 

Žanr Krimi | Drama | Horor | Misterija | Triler
Režija: Henri-Georges Clouzot
Glumci: Simone Signoret, Véra Clouzot, Paul Meurisse...

Priča:
Supruga i ljubavnica omraženog direktora škole planiraju da ga ubiju, verujući da imaju savršen alibi.

Moj osvrt:
Kada sam bio mlađi, gledao sam Les Diaboliques pre svega što na svim relevantnim listama bio smatran za jedan od najboljih horora. I tada sam bio zadovoljan mada ne znam da li bih ga svrstao u horor. Sada sam imao zadovoljstvo da pogledam ono što ovaj film zapravo jeste. Ne samo da je on započeo nešto što se smatra psihološkim trilerom, već napetost u ovom filmu nije samo doživljaj već i fizičko stanje. Ovde ne mora da bude vriska da shvatiš šokantnost situacije - tišina je dovoljna. Senke u kojima ne vidiš ništa deluju opasnije od oštrice noža koju bi video. Ne iscrpljuje ovaj film zapletom već te potopi duboko u nesigurnost, u sumnju u moralnu kaljugu iz koje ne možeš izaći čist. 

 

Okruženje u kom je smeštna priča je banalno. Internat u kom disciplina i spoljašnji mir ne uspevaju maskirati trulež. Ovaj internat zapravo postaje simbol društva u malom – mesto gde se autoritet pretvara u tiraniju, gde ljubav prerasta u bolest, a porodične uloge u okove iz kojih nema bega. I ono što je fascinantno, internat nosi veliku klaustrofobičnost i na neki način osećaj zatvorenosti i prljavštine. Kao da se u bazenu ispred internata ogleda sve ono što ljudi predstavljaju u ovom filmu. Kao što rekoh, obična lokacija ali nosi neku nevidljivu ali osetnu traumu.

 

U središtu priče se nalaze tri osobe. Prvo, imamo direktora (eto ga autoritarni nasilnik), njegova supruga koja nosi ulogu žrtve i negova ljubavnica koja je ovde simbol bunta. I oni funkcionišu tako da svako od njih drži konce nad životima ovih drugih a svi ostaju zarobljeni u igri iz koje ne možeš izaći neokrnjen. Iako deluju nespojivo uloge supruge i ljubavnice, ovde su one ujedinjene mržnjom prema muškom nasilniku. Njihova namera može biti gledana kao zločin ali u isto vreme je borba za slobodu. No one ne postaju samo saučesnice u toj borbi već i saučesnice sopstvene nesreće. 

 

Odluka da se reše ovog nasilnika označava početak haosa. Jasno je da ništa više neće biti isto. U tom trenutku film ne samo da postaje psihološki triler već i ogledalo društvenih moralnih lomova. Smrt ovog čoveka bi trebalo da im donese slobodu, no ona donosi ropstvo, ropstvo straha, griže savesti i sumnje. Kad film želi da nam pokaže kako nekog zlo izobliči to uvek bude prenaglašeno, užasno tragično i upečatljivo. No neretko mi fali trunka realnosti u svemu tome. Les Diaboliques na savršen način pokazuje kako čovek ne može tek tako da pređe granicu zla a da ga ono ne proguta. Što bi reklo jedno naše domaće zlo, "ko se lača mati..." 

 

Imamo zločin i pretpostavljamo ka čemu će film ići, zar ne? Zar ne? E tu je prvi momenat gde nas Kluzo namagarči. Telo nestaje, tragovi zločina isparavaju. Šta je stvarnost onda? Da, očekivali smo strah ali ovaj sada menja lice. Taman je bio strah od zakona ili otkrivanja a već je preošao u onaj gori - strah od nepoznatog, od onog što je skriveno, od toga da počinjemo sumnjati u stvarnost onog što vidimo. I ovaj obrt koji nam Kluzo donosi (ne samo jednom) je ključni. Nije to onaj šok efekat koji je sjajan jer ga ne očekuješ a zapravo je besmislen i šteti priči. Ovaj obrt je takav da mi kao gledaoci više ne znamo kome da verujemo. Više ne verujemo ni onom što sami vidimo. 

 

Jedna o onih pametno skrivenih stvari koja je ovde jako bolna dimenzija a to je simbolika porodice. Supruga, iako u centru priče, ostaje figura krhkosti i straha. Gotovo da izgleda kao dete koje ne ume da donese odluku. Njen odnos sa mužem jeste odnos žrtve i nasilnika ali istovremeno je i odnos deteta koje ne uspeva da se odvoji od roditeljske dominacije. On je za nju figura autoriteta, kazne, straha a ona ne može da ga pobedi bez pomoći druge žene. Time se priča pretvara u perverznu imitaciju porodice gde muž, žena i ljubavnica postaju začarani trougao sa roditeljsko-dečijim sukobima. 

 

Ono što je još uvrnutije, ljubavnica nije samo partner u zločinu već izgleda kao neka vrsta zamenske sestre ili čak majke koja preuzima inicijativu i vodi slabiju. Njihova zajednica se ne gradi na ljubavi već na zajedničkom teretu i zajedničkom neprijatelju. U tome donekle i leži jezgro ove tragedije - porodica koja nije formirana na ljubavi se neminovno urušava. 

 

Psihološki aspekt filma se ogleda u stalnoj smeni moći između likova. I supruga i ljubavnica pokušavaju da preuzmu kontrolu nad situacijom, ali koliko god se trudile ona im je sve dalja. Kao da film pokazuje da prava moć nije u našim rukama već se nalazi u strukturi odnosa, u onome što nosimo iz porodice, iz društva. Njihove uloge nisu samo društvene već i duboko psihološke, oblikovane godinama ponižavanja, neostvarenih želja i strahova. -

 

Zaplet se može posmatrati kao borba za oslobođenje iz porodičnog zatvora. Muž je simbol represivnog oca a njegova supruga i ljubavnica zarobljene ćerke koje žele slobodu. Ovde se cena tog oslobađanja pokazuje previsokom. Kada one ubiju oca on se na neki način vraća kao sablast i deluje još strašiji. Ovde film pokazuje kako naši najdublji strahovi iz detinjstva, strahovi od autoriteta i kazne zapravo nikada ne umiru. 

 

Kluzo pokazuje da je majstor režije prostora i ritma. Kamera klizi kroz hodnike, zastaje na licima, igra se sa svetlom i tamom. Kao što rekoh, napetost nije samo osećanje već fizičko stanje i na ovaj način Kluzo ne smatra gledaoca za posmatraća već i za učesnika. Nisu samo njegovi likovi u mraku i neznanju šta se zaista desilo a šta je privid. 

 

To je zapravo ključ ovog filma, ta nesigurnost a doneo ju je obrtima. Vratimo se na Gone Girl recimo čiji obrt je obesmislio likove napravivši idiote od njih. Koliko god je želeo biti simboličan, morao je znati da simboliku nose pametne stvari. Da ne spominjem spektakle koji imaju obrte radi obrta. I danas kad smo navikli na sve žive obrte, Les Diaboliques stoji postojano i dalje uspeva da oduševi. Nije samo njegova snaga u radnji i atmosferi, već i u tome da nisi siguran gde je granica između stvarnosti i halucinacije. 

 

Film se završava na neki način kao noćna mora. Sve što je poznato postaje pretnja. Sve što je bilo sigurno, postaje laž. Kada sam prvi put video rasplet, bio sam nekako razočaran jer mi se činilo da je film ubio magiju. Par minuta kasnije sam već bio oduševljen ali i u totalnom beznađu. Nema čistog izlaza, nema katarze. 

 

Les Diaboliques pokazuje na najbolji način da strah nije u onom što vidimo već u onom što slutimo. On je priča o zlu koje raste iz intimnih odnosa, iz porodice, iz ljubavi pretvorene u mržnju. Da li je ovo horor? Ne bih rekao. Ali pokazuje da zlo ne dolazi iz pakla, iz uma velikog zločinca. Zlo dolazi iz naše kuće, iz naše porodice, iz nas samih. To je stvarni horor u kom živimo. 

Zanimljivosti:
Kluzo je kupio prava da snimi ovaj film nekoliko sati pre Hičkoka. On nije bio zadovoljan glumom Simone Signoret jer je po njemu nastupima odavala rasplet filma. Izjavio je kako nije trebalo da joj da da pročita kraj scenarija. Iako je izgubio prava da snimi ovaj film, Hičkok je bio oduševljen Kluzoovom verzijom. Simone Signoret ne zna da vozi zato u svim scenama sa vožnom to radi Vera Clouzot. Vera Clouzot koja u filmu tumači lik koji ima srčane probleme je i sama preminula od infarkta u 48. godini, 5 godina posle snimanja ovog filma. 

Naj scena:

Praćka?

Moja ocena: 9/10