Black Orpheus / Orfeu Negro (1959)

 

Žanr: Drama | Muzički | Ljubavni
Režija: Marcel Camus
Glumci: Breno Mello, Marpessa Dawn, Lourdes de Oliveira...

Priča:
Prepričavanje mita o Orfeju i Euridiki, smešteno u vreme karnevala u Rio de Žaneiru.

Moj osvrt:
Black Orpheus sa jedne strane pulsira životom a opet, svestan si da ispod sve te pesme i svih tih ritmova se provlači i tiha pesma smrti. Na prvi pogled sve je ovde u suncu, sambi, bojama i karnevalu. Rio naprosto gori od muzike, tela se kreću u ritmu, noć traje i duže nego što bi smela. Ali već od prvih momenata je jasno da ovo nije priča o radosti. Znamo već mit, a ovo je priča o sudaru mita i stvarnosti, o ljubavi koja ne ume da preživi sopstvenu strast.

 

Marcel Camus uzima antički mit o Orfeju i Euridiki i seli ga u Brazlske favele. Nije ovo modernizacija mita već kulturni pomeraj koji iznenađujuće dobro funkcioniše. Mit prestaje da bude daleka alegorija i seli se u svakodnevicu. Orfej ovde nije pesnik sa lirom. On je muzičar, vozač tramvaja, čovek čija muzika doslovno budi sunce. Samim tim je njegova tragedija bliža nama običnim ljudima. Samim tim je i bolnija. 

 

Film ne pokušava da sakrije da je mit. Naprotiv, on ga nosi i te kako smelo. Smrt je personifikovana, sudbina je neumoljiva a ljubav osuđena. Nema iluzije da će se stvari završiti drugačije. U toj unapred poznatoj propasti leži i kvalitet filma. Ne leži u iznenađenju nego u neminovnosti. 

 

Black Orpheus je film prepun boja, kamera pleše sa ljudima, grad diše zajedno sa likovima. Karneval ovde nije pozadina priče, on je stanje duha. Karneval je ovde trenutak kada se brišu granice između života i smrti, razuma i transa. Sve izgleda kao san iz kog se budiš u znoju. 

 

Muzika je srce filma. Samba i bossa nova nikako nisu ukras već pokretač narativa. One nose emociju, ritam sudbine pa i unutrašnje stanje likova. Orfejeva muzika ima moć ali ne romantičnu kako se očekuje niti onu spasonosnu. Njegova muzika ima moć da pojača tragediju. Što je pesma lepša, to je pad teži. 

 

Ljubav između Orfeja i Euridike je kratka, pa možemo reći i stidljiva. Nema tu puno vremena za razvoj, za upoznavanje, za neku sigurnost. To je ljubav na samoj ivici - pogledi, dodiri, bekstvo. Čini se kao da film svesno ubrzava njihovu bliskost jer zna da je svako odlaganje samo dodatna patnja. Ovo na kraju nije priča o zajedničkom životu već o sudaru dve sudbine. 

 

Smrt u filmu nije apstrakcija. Ona je prisutna. Smrt hoda ulicama, posmatra, čeka. Nije zla u klasičnom smislu već je hladna, uporna i neumorna. Smrt ovde nije ni kazna. Ona je deo sveta koji ne mari za ljubav. 

 

Orfejev silazak u "podzemlje" je jedan od potresnijih delova filma. Nema tu nekih velikih vizija - samo birokratija, hodnici, hladnoća. Za ovaj film, pakao nije vatra već ravnodušnost. Orfej ne gubi Euridiku jer je slab već zato što veruje da ljubav može da pobedi pravila sveta. Svet mu to ne dozvoljava.

 

Moj najveći problem sa ovim filmom je romantizacija siromaštva. Patnju koja bi bila očigledna on pretvara u šarenu sliku. No iako romantizuje prostor, Black Orpheus ne romentizuje sudbinu. Zbog toga je teško poreći emocionalnu iskrenost ovog filma. 

 

Zanimljivo je kako film šeta između radosti i tuge. Svaki kadar je pun energije, plesa, ritma a opet osećaj strepnje je prisutan i sva ta energija neminovno ne vodi ka sreći. Tako da je ovaj ples koji gledamo konstantno na ivici provalije. I što je taj ples strasniji pad sve više preti i nekako je neminovniji. Camus ni jednog momenta ne dozvoljava da se opustimo iako nam nudi vesele slike. 

 

Orfej nije heroj u klasičnom smislu. On je slab, impulsivan i nadasve emotivan. Njegova greška nije u zlu ili gluposti. Njegova greška je u nadi. Kao i mitski Orfej i ovaj veruje da može da pogleda u nazad, da proveri, da se uveri. I baš ta ljudska potreba da se osvrnemo, da potvrdimo, da ne izgubmo je ono što ga vodi u propast. 

 

U za mene najemotivnijoj sceni, deca na kraju filma donose čudan osećaj tuge. Muzika se nastavlja, sunce ponovo izlazi. Kao da film kaže da mit ne umire, samo menja nosioce. Tragedija pojedinca ne zaustavlja tok života. I to je u isto vreme predivna ali i zastrašujuća misao. 

 

Black Orpheus je film koji nas zavodi lepotom da bi nas udario istinom. Natera nas da se zaljubimo u svet koji će nas povrediti. U tome jeste njegova posebnost. Nije suptilan, nikako nije tih, nije skroman ali je iskren u svojoj fatalnosti. Možda je i najveća snaga filma u toj kontradikciji. On slavi život dok govori o smrti. Pleše dok priča o gubitku. Peva dok sahranjuje ljubav. 

 

Black Orpheus nas podseća da ljubav ne propada zato što je slaba već zato što je previše ljudska. A svet, bio antički ili moderan, mitološki ili stvaran, retko ima razumevanja za ljudsku slabost. Muzika zaljubljenog Orfeja može da podigne sunce, ali ne može da zaustavi noć. 

Zanimljivosti:
Breno Mello je bio fudbaler bez ikakvog glumačkog iskustva u trenutku kada je izabran za ulogu Orfeja. Šetao je ulicom u Rio de Žaneiru kada ga je Marcel Camus zaustavio i pitao da li bi želeo da glumi u filmu. Snimanje na stvarnim lokacijama donelo je i niz problema. Marcel Camus, koji je već raspolagao vrlo ograničenim budžetom, brzo je ostao bez novca. Prema intervjuu koji je dao za Time Magazine, da bi smanjio troškove, Camus je počeo da štedi na obrocima i da spava na plaži umesto u hotelima. Kada mu je ostalo svega 17 dolara, tadašnji predsednik Brazila, Juscelino Kubitschek, pomogao mu je da od vojske dobije deo filmske opreme kako bi se snimanje nastavilo. „Siromaštvo se na kraju nije pokazalo kao loša stvar“, rekao je Camus. „Provodio sam toliko vremena hodajući unaokolo, samo posmatrajući, da sam na kraju stekao duboko razumevanje Brazila. Da sam imao novca, nikada ne bih snimio isti film. Sve bi bilo urađeno prebrzo.“ 

 

Marpessa Dawn nije bila iz Brazila, već iz Pittsburgha, u saveznoj državi Pennsylvania. Adhemar Ferreira da Silva, glumac koji u filmu tumači Smrt, bio je atletičar specijalizovan za troskok i osvajač dve zlatne olimpijske medalje — na Letnjim olimpijskim igrama 1952 i 1956. Dečak koji u filmu pleše svirajući pandeiro kasnije je odrastao i osvojio nacionalno takmičenje u sviranju pandeira, a svoj instrument svirao širom sveta. Danas Carlinhos Pandeiro de Ouro predaje u Los Angelesu i na California Brazil Camp.

Naj scena:

Klinci

Moja ocena: 7/10

Good Morning / Ohayô (1959)

 

Žanr: Komedija | Drama | Porodični
Režija: Yasujirô Ozu
Glumci: Keiji Sada, Yoshiko Kuga, Chishû Ryû

Priča:
Dva dečaka započinju štrajk ćutanjem kako bi naterali roditelje da im kupe televizor.

Moj osvrt:
U potpunosti čudan stav imam prema Ozuu. Kada gledam njegove filmove neretko mi misli odlutaju. Ne da ne mogu, već ne smem reći da su mi povremeno i dosadni. Stvar je u tome da je i više nego očigledno da oni kriju mnoge kvalitete. Ovaj ima i magične slike detinjstva. Ali opet, za mene, Ozu traži prilično strpljenja. Tako da u daljem tekstu ne mogu da uprem prstom ni u jednu manu iako nisam oduševljen. Pokušao sam realno sagledati kvalitete ovog filma. 

 

Good morning izgleda kao malecak film ali u svojoj skromnosti krije čitav svet. Ozu ne pokušava da nam priča velike tragedije, smrti i porodične lomove kao u nekim poznatijim radovima. On se ovde ipak spušta na nivo banalnog pa gledamo komšiluk, dečije zahteve, tračeve, televizore, pristojne pozdrave koji ne znače ništa. I upravo u tom "ničemu" Ozu je pronašao srž društva. 

 

Radnja je toliko jednostavna da skoro i ne postoji. Dva dečaka žele televizor. Roditelji odbijaju da ga kupe. Deca odlučuju da stupe u štrajk ćutanjem. Iz te sitne, detinje pobune počinje lančana reakcija nesporazuma, tišina, nelagodnosti ali i razotkrivanja. Ozu ovde ne gradi zaplet, on pušta svakondnevicu da se sama "zaplete". 

 

Ono što Good Morning radi genijalno je razotkrivanje komunikacije. Uopšteno, ljudi stalno govore ali se retko razumeju. Pozdravi su automatski, šablonski, fraze isprazne, rečenice služe da popune tišinu a ne da nešto kažu. Pa i sam naslov filma je ironija. "Dobro jutro" je ovde simbol društvene pristojnosti koja nema nikakvu težinu. 

 

Dečiji štrajk ćutanjem u početku izgleda kao šala ali zapravo predstavlja najradikalniji čin u filmu. Odbijanje govora postaje zapravo odbijanje licemerja. Deca ne žele da učestvuju u svetu u kom se stalno govori ali to što se izgovori ne znači ništa. Njihova tišina je čistija od svih rečenica koje odrasli izgovaraju. I Ozu to zna - deca su jedina istinski iskrena bića u ovom filmu. 

 

I televizor koji povod za pomenuti štrajk je ovde mnogo više od kućnog aparata. On je simbol modernog, simbol promene, želje da se svet vidi a ne samo zamišlja. Odrasli ga doživljavaju kao luksuz ali i opasnost dok ga deca vide kao prozor u nov svet. Sukob oko televizora je zapravo sukob između statičnog društva i generacije koja oseća da se svet menja. 

 

Ozuov humor je tih, pa mogu reći i skoro neprimetan. Nema nekih gegova (sem povremenih prdeža), nema poente koja tera da se nasmeješ naglas. Sve je u pogledima, pauzama, pogrešno protumačenim rečenicama. Kada se odrasli likovi sapliću o sopstvene pretpostavke i tračeve, to nije karikatura. To je preciizna dijagnoza društva koje živi od poluinformacija i šapata. 

 

Žene u filmu, zarobljene u ritualima svakodnevice, zaslužuju posebnu pažnju. Njihovi razgovori na prvi pogled deluju bezazleno ali su puni sitne agresije, nesigurnosti i potrebe za pripadanjem. Trač ovde nije zlo iz namere već je simptom praznine. Jednostavno je. Kada nemaš šta da kažeš, pričaš o drugima. 

 

Film je generalno nežan prema svojim likovima. Ozu ih ne ismeva, ne kažnjava i ne moralizuje. On ih razume. Njegova ironija nije zla već je blaga a opet neumoljiva. Izgleda mi kao roditelj koji vidi detetove mane ali ih ne koristi da bi ga ponizio. 

 

Možda i najlepši aspekt filma je način na koji se prikazuje promena bez ikakve revolucije. Nema nekog velikog sukoba, nema pobede ili poraza. Stvari se potpuno jednostavno pomeraju. Televizor dolazi. Deca ponovo govore. Život se nastavlja. Ali nešto je ipak drugačije iako je jako teško imenovati šta. 

 

Good Morning je film o društvu koje se boji tišine. Tišina razotkriva jer tera na razmišljanje. Zato je govor stalno prisutan čak i kada nema sadržaj. Deca, paradoksalno, to razumeju bolje od ostalih. Njihova pobuna nije glasna ali ispostavlja se jako preciznom. Ispod pastelnih boja i porodične komedije krije se ozbiljna kritika društvene učtivosti koja služi da sakrije ranodušnost. Film ne napada sistem direktno već ga razgrađuje deo po deo. 

 

Možda je i najveća vrednost filma u tome što pokazuje da se velike promene najčešće dešavaju kroz sitnice. Jedan televizor. Jedna tišina. Jedno "dobro jutro" koje više ne zvuči isto. Ozu veruje u ta mala pomeranja, u male pukotine kroz koje ulazi nova stvarnost. 

 

Good Morning je film koji nas podseća da društva ne propadaju zbog velikih laži već zbog malih svakodnevnih neistina koje prihvatamo ko normalne. I možda još bitnije, Good Morning pokazuje da ponekad najzdravija reakcija nije da kažeš više, nego da na trenutak zaćutiš. 

Zanimljivosti:
Good Morning (1959) je prvi film Yasujirôa Ozua koji je imao bioskopsku distribuciju u Sjedinjenim Američkim Državama. Yasujirô Ozu je o filmu Good Morning (1959) rekao: „Ljudi vole prazno brbljanje, ali kada dođe trenutak da se u presudnim situacijama kaže nešto važno, ostaju bez reči. To sam želeo da bude tema filma.“ Prah od plovućca koji dečaci jedu kako bi izazvali nadimanje inače se najčešće koristi u domaćinstvu kao sredstvo za čišćenje. Može se pronaći u sapunima i preparatima za piling. 

Naj scena:

Dobro jutro

Moja ocena: 7/10

Yojimbo / Yôjinbô (1961)

 

Žanr: Akcija | Drama | Triler
Režija: Akira Kurosawa
Glumci: Toshirô Mifune, Eijirô Tôno, Tatsuya Nakadai...

Priča:
Snalažljivi ronin dolazi u grad koji je podeljen između dve kriminalne bande i odlučuje da ih okrene jednu protiv druge kako bi grad oslobodio.

Moj osvrt:
Kurosava uzima mali, prljavi gradić, šačicu bandita i jednog usamljenog putnika i od toga pravi moralnu parabolu koja ima više težine nego većina filmova sa deset puta većim abmcijama. Sanjuro, lutalica bez adrese i bez prošlosti, dolazi kao strano telo u bolesni organizam. Zato i štrči toliko. Ako vam ovo zvuči poznato a niste gledali Yojimbo, možda ste gledali jedan filmić, inspirisan ovim, u režiji Serđa Leonea. 

 

Kurosava je uvek znao da ne priča priče o likovima već o prilikama koje se lome kroz njih. U Yojimbu, lice velikog, kolosalnog Tošira Mifunea je maska koja skriva jedan ceo svet iza sebe. On je čovek koji posmatra, osluškuje, meri. Ne treba mu puno da shvati da ovaj grad nije zajednica. On je infekcija, mesto koje se raspada iznutra, tražeći bilo kakvu silu koja bi ga presekla i rešila muka. Sanjuro dolazi tiho ali njegova tišina je uvod u oluju. Sjajan kontrast. 

 

Grad je podeljen između dve frakcije, dva smešna carstva zla koja se ponašaju kao deca koja se igraju rata. Očekivali smo opasne, jezive, strašne likove. No, Kurosava ih snima bez spektakla. Nema stila, nema časti, nema romantične predstave kriminalaca. Ima samo gluposti, pohlepe i nasilja. I upravo u tome leži genijalnost filma - on ne gradi mit. On ga ruši. On pokazuje da ponekad svet ne zaslužuje junaka ali ga ipak dobija, možda ne onakvog kakvog je zamišljao. 

 

Sanjuro nije spasitelj. On je katalizator. On razume prirodu haosa bolje od onih koji ga stvaraju. On ulazi u njihovu igru ali ne zato što želi moć, već zato što želi ravnotežu. Njegova prljava, cinična taktika, da zavađa obe strane dok se ne unište, možda deluje hladno ali zapravo je jedina moguće intervencija u svetu koji je već odavno izgubio moral. Braćo i sestre, možda će vas iznenaditi ovo ali to nije put dobra. To je put nužnosti. 

 

Ne postoje reči kojim može da se opiše gluma Tošira Mifunea. Iz filma u film on pokazuje sve veću širinu i veštinu vrednu divljenja. On igra Sanjura kao mešavinu duha i tela ali i mešavinu nežnosti i brutalnosti. Njegov pokret ramena, njegov cinični smešak, način na koji nosi mač - sve nam to govori puno bez da smo čuli i jednu reč. On ne mora da viče da bi dominirao scenom. Dovono je da stoji. Kamera ga prati kao senku koja zna više od svih prisutnih. 

 

Atmosfera filma je prašnjava, sirova, prljava, kao duša grada koju Kurosava oblači u vetar. Ulice su prazne, kuće razrušene, ljudi u stalnom grču. Sve izgleda kao mesto koje bi prirodno propalo i bez dolaska samuraja. Kao da se istorija zaglavila i ne zna da ide napred ili nazad. Kurosava sjajno koristi ovaj prostor kao moralni komentar. 

 

Tu je i onaj prepoznatljiv Kurosavin humor - crn, ironičan, gorak. Likovi su često kairkirani pa čak i groteskni, ali ta groteska nije ovde za zabavu. Ona je dijagnoza. Pokazuje koliko su ljudi mali kad im ponestane ideala i koliko brzo postaju zveri kada neko otključa vrata njihovih želja. 

 

Jedan od najlepših aspekata filma je neizrečena filozofija samog Sanjura. On ne sudi nikome ali vidi sve. Ima neku tihu tugu u sebi, kao čovek koji zna da svet ne možeš popraviti ali možeš sprečiti da se potpuno raspadne. Njegova borba nije za ljude koje spašava. Ne. Njegova borba je za ideju da haos ne sme biti jedina istina. I baš zato je sam jer niko drugi ne razume tu ideju. 

 

Sanjurova brutalnost nije glorifikacija nasilja. Ona je sredstvo, posledica, reakcija. Nasilje u Yojimbu nikada nije estetsko, nema specijalnih efekata i krvopljusa. Uvek je prljavo, kratko, stvarno. Kurosava zna da mač ne rešava sukobe već ih zaustavlja na trenutak. No taj trenutak je sve što ova zajednica ima. Zato Sanjuro radi to što radi bez iluzija i bez ponosa. 

 

Film je posebno zanimljiv kad ga posmatraš kao simboliku raspada sistema. Ovaj grad je mikroverzija svakog društva koje izgubi kompas. Svi se svađaju, svi žele kontrolu ali niko ne zna šta da radi sa njom. U takvom okruženju, pojedinac koji zna da čita svet postaje opasnost za one koji taj isti svet ne razumeju. Zato Sanjuro ovde ne pripada ni jednoj strani. On pripada svrsi. 

 

Kurosava priča priču bez preterivanja, bez zamora, bez suvišnih dijaloga. U svakoj sceni se oseća težina, oseća se napetost između ljudi koji su navikli da mrze jer ne znaju da misle. I baš zbog toga je tempo filma kao i hod ovog samuraja - smiren, odlučan, precizan. Ništa ne žuri a opet sve ide ka eksploziji. 

 

I kada se eksplozija dogodi, ona je oslobođenje. Grad se čisti vatrom ali vatra nije kazna već neminovnost. Sanjuro stoji kao čovek koji je završio posao ali ne slavi pobedu. Nema šta da slavi. On zna da je samo vratio svet u stanje nule, samo je sprečio katastrofu. Ovo je jedan jako usamljen trijumf. 

 

I kada on ode, grad ne izgleda nužno bolji, samo izgleda tiši. To je Kurosavin realizam. Heroj ne menja svet, samo ga pomera za korak dalje od ivice. Ono što će ljudi dalje uraditi više nije njegova briga. On je doneo ravnotežu ali zna da ona neće trajati dugo. Braćo i sestre, to je teret savkog junaka koji ne pripada svetu koji spasava. 

 

Yojimbo je priča o društvu koje je zaboravilo razliku između reda i straha. Sanjuro je samo privremena terapija, gorak lek koji niko nije hteo ali bez kojeg bi grad umro. Na kraju, pokazuje nam jednu veliku istinu. Svet se ne menja zahvaljujući dobrima, nego zahvaljujući onima koji su spremni da urade ono što dobri ljudi ne smeju.

Zanimljivosti:
Akira Kurosawa je rekao Toshiru Mifuneu da njegov lik treba da bude poput vuka ili psa, a Tatsuji Nakadaiju da je njegov lik nalik zmiji. Podstaknut tim uputstvima, Mifune je osmislio Sanjurov prepoznatljivi trzaj ramena, nalik pokretu kojim pas ili vuk pokušava da se otrese buva. Sergio Leone je bio inspirisan ovim filmom i snimio čuveni „špageti-vestern“ A Fistful of Dollars (1964) sa vrlo sličnom radnjom. Međutim, pošto Leone nije zvanično dobio dozvolu da preradi film koji je bio zaštićen autorskim pravima, Akira Kurosawa ga je tužio, što je odložilo izlazak filma za tri godine. Leone je na kraju platio određenu sumu novca, uz dodatnih 15% od profita. Zanimljivo je da je i sam Kurosawa izjavio kako je svoj film zasnovao na The Glass Key (1942), ekranizaciji romana Dashiella Hammetta, ali bez zvaničnog navođenja izvora. Ipak, brojni kritičari i čitaoci Hammettovog opusa primetili su da je ukupna struktura radnje „Yojimba“ zapravo bliža romanu Red Harvest, a ne The Glass Key. Akira Kurosawa je zamolio svog ton-majstora Ichirôa Minawu da osmisli zvučni efekat koji bi se koristio u trenutku kada mač seče i ubija nekoga. Nakon raznih eksperimenata — uključujući sečenje govedine i svinjetine — savršen zvuk pronađen je tek kada su u sirovu piletinu ubodena dva drvena štapića za jelo, a zatim sve presečeno mačem.

Naj scena:

Finale

Moja ocena: 8/10