Flesh for Frankenstein (1973)

 

Žanr: Horor | Naučna Fantastika
Režija: Paul Morissey
Glumci: Joe Dallesandro, Udo Kier, Dalila Di Lazzaro

Priča:
Baron Frankenštajn stvara dva „zombija“ – jednog muškog, jednog ženskog – s planom da ih spari i tako stvori višu rasu.

Moj osvrt:
Gledajući ovaj film, moraš da se zapitaš, gde se završava umetnost a počinje parodija? Gde prestaje horor a počinje farsa? Gde se sve raspada a ostaje samo telo - iskasapljeno, poluživo, izloženo, kao prazna ljuštura ideologije. Kakve? Flash for Frankenstein nije film koji ćeš lako preporučiti drugima. Nije ni film koji se voli. Teško mi je to zamisliti. On je kao onaj komarac koji čeka da zaspiš i ugrize te. I taj svrab je iritirajuć. E tako i ovaj film svrbi jer zna da nas je ubo tamo gde najviše boli - u naš osećaj dobrog ukusa. Kako da kažeš da ti se ovako nešto sviđa? Ma ne, mi smo mnogo prefinjeniji. Mi farsu ne svhatamo kao umetnost. Zar ne? 

 

Lako je otpisati ovaj film kao kičeraj koji eksploatiše dobro poznatu priču i teme. Ne kažem da on to nije ali kažem da je mnogo više od toga. Ispod naslaga pretencioznosti, veštačkih iznutrica i teatralnog preglumljivanja krije se nešto što je zapravo mnogo više uznemirujuće: portret društva u kom je smrt postala običan tehnički proces. A šta je onda tu sa čovekom? Čovek je, braćo i sestre, neuspeli eksperiment. 

 

Za razliku od većine filmova, Frankenštajn ovde nije samo naučnik. On je aristokrata ali u isto vreme on je i bog jer želi stvoriti život i kontrolisati sve njegove funkcije... ukljčujći i seks. Hm, zvuči kao nešto što nije baš normalno, zar ne? Udo Kier tumači Frankenštajna koji ne stvara čudovište. Pa da, čudovište. Čekaj, on stvara ljubavnika? Ljubavnika svojoj sestri? WTF!? 

 

Ovaj Frankenštajn živi sa svojom ženom koja mu je ujedno i sestra i njihovom neobično mirnom decom. Da, dobro ste pročitali. Čini mi se da se ukopavam sa svakim novim pasusom ovde a govorim i filmu koji definitivno ima svoje vrednosti. Elem, oni žive u zamku u kome se seks, medicina i moć mešaju u orgiju identiteta i izopačenosti. I sve je postavljeno kao pozorišna predstava - i gluma i set i odnosi. Ali ovo nije pozorište koje nam donosi neku lepotu, neko nadahnuće. Ne ne ne. Ovo je groteska, kabare smrti, sekcija ideala evropske civilizacije. 

 

Zanimljiva činjenica je da je ovo bio 3D film. Imam utisak da je to urađeno da bi nam još jače gurnuli prst u oko. Zamislite scene u kojima organi lete ka kameri, otvorene rane koje zjape u dubini ekrana. (Šteta što barem završnicu nisam mogao videti tako. Bila bi još urnebesnija.) I onda publika u spektakularnom 3D-u nemo posmatra kako je telo pretvoreno u objekat, kako je oskrnavljeno skalpelom, rukama, moralnom prljavštinom. Telo nije više nosilac ljudskosti. Ono je materijal za eksperimente. Kapitalistički san. Telo nad kojim imaš apsolutnu kontrolu. 

 

Ubeđen sam da je film planski preterano teatralan. Niko živi ovde ne pokušava da bude prirodan. Sve je prenaglašeno, izveštačeno, distancirano od svake realnosti. I znate šta je zanimljivo? Sa ovakvim pristupom film poentira jer iako su ovi likovi karikature, mi ih poznajemo i te kako dobro. Ne verujete? Pa ovaj doktor nije tako nepoznat. On je samo karikatura svakog autoriteta koji želi apsolutnu kontrolu. Takvu moralnu rugobu danas pokušavamo da sklonimo sa vlasti. 

 

A šta ćemo sa telima? Tela se seku, otvaraju, pune, lepe, jebu, recikliraju... Tela su prostor kontrole ali i predmet haosa. Ako mogu reći ovako, nikada nisu stabilna. Nikada nisu cela. Film nas tera da im pristupimo bez romantike, bez patetike. Ona su samo meso. Tu je već čistokrvni horor. Film nas tera da se suočimo sa vlastitom fizičkom krhkošću i gađenjem. A sve to nam neko maskira u kulturu. 

 

Naravno, seks je prisutan svuda ali ne kao zadovoljstvo već kao funkcija. Seks bez erosa, samo potreba, potreba da se nešto dokaže, stvori, popravi. U jednoj suludoj sceni doktor vodi ljubav sa svojim čudovištem ali ne iz želje već iz potrebe da proveri funkcionalnost organa. Seksualnost ovde više nije ni devijacija, ni pervezrzija ni tabu. To je naprosto mehanizam. A ljubav - ljubav mu dođe kao hemijska reakcija. 

 

Udo Kier zaslužuje da bude posebno pomenut. Njegova izvedba je toliko preterana, toliko patetična i pompezna da prevazlilazi sve granice ukusa i logike. I upravo zato je savršena. On ne glumi čoveka - on glumi ideju čoveka koji misli da je bog. I on to radi sa nečim što se ne viđa često kod ovakvih uloga. On pokazuje fascinantnu dozu vere u svoju grotesknost. 

 

Film je naravno krvav, nasilan ali nije ovo nasilje samo zbog nasilja, samo zog efekata. Nije ni tu samo da šokira. Nasilje je potreba. Ako već gledamo svet u kom se sve pretvara u formu onda nasilje mora da bude deo takvog sveta. Kasapljenje tela je kasapljenje sistema. Otvorena utroba simbol društva koje je rasporeno. 

 

Režiser Pol Morisi je katolik, konzervativac stoga ovaj film nije glorifikovanje kršenja moralnih normi. Flesh for Frankenstein je zapravo urlik protiv transgresije. Film kao želi da kaže "pogledaj šta se desi kad čoveka svedeš samo na telo". Nema ljubavi, nema morala, nema granica za loše namere. Ostaje samo eksperiment, samo organi, samo smrt. 

 

Iako film nosi Vorholovo ime, on je jako daleko od pop umetnosti. Ovo je nešto što bih pre nazvao filozofskom pornografijom, filozofijom horora, gde se sve naše priče o nauci, napretku, odnosima, vlasti, pretvaraju u krvave bajke. Kao da nas Morisi pita "ako imamo moć da napravimo bilo šta, zašto baš pravimo ovo?" Kao što je to rečeno u jednom filmu, zašto bi neko mučio i ubio drugo živo biće? Zato što može. 

 

Jako nezgodno je pitati nekog ko je pogledao ovo "da li ti se svideo film?" Pre mi izgleda da nam je film oduzeo sigurnost, estetiku, pristojnost. I možda baš zato zaslužuje pohvale. Ne zato što je dobar već zato što nas odvratnošću podseća na ono što ne želimo da priznamo. Ovo nije horor koji treba da nas uplaši već treba da nas zgrozi. Želi da ostavi gorak ukus, neprijatnost, kao kada provodite vreme u društvu ljudi pored kojih vas je sramota njihove sramote koju sami ne vide. Ali dobro, ne živimo svi u svetu koji obavezno biva motiv za lepu umetnost. Nekad nas filmovi nauče životnim stvarima tako što nas ni malo ne štede. 

Zanimljivosti:
Iako u nazivu stoji da je ovo Frankenštajn Endi Vorhola on nije direktno bio uključen u pravljenje ovog filma. Dozvolio je da se koristi njegovo ime i posećivao set. I ovaj film i film Blood For Dracula su snimani na istom setu i sa istom glumačkom postavom.  Antonio Margheriti je dozvolio da se navede da je on bio režiser iako to nije tačno. Da bi dobili pomoć od države režiser je morao biti iz italije pa je iskorišćeno njegovo ime. Zbog toga je podignuta optužba protiv njega i protiv producenta koji mu je bio prijatelj.

Naj scena:

Nije baš naj scena ali momena u kom sam shvatio kakvu grešku će napraviti u odabiru muškarca za čudovište je bio spektakularno smešan. 

Moja ocena: 7/10

Chernobyl (2019)

 

Žanr: Drama | Istorijski | Triler
Režija: Craig Mazin
Glumci: Jessie Buckley, Jared Harris, Stellan Skarsgård...

Priča:
U aprilu 1986. godine, grad Černobilj u Sovjetskom Savezu pogođen je jednom od najgorih nuklearnih katastrofa u istoriji čovečanstva. U danima, nedeljama i mesecima koji su usledili, mnogi ljudi postali su heroji rizikovajući su svoje živote.

Moj osvrt:
Katastrofe počinju tiho. Nema eksplozije na početku, nema panike. Možda je to jedan zvuk u noći, možda jedno svetlo na nebu koje ne bi trebalo biti tu. I onda tišina a iza te tišine - pakao. 

 

Chernobyl nije samo rekonstrukcija jednog od najstrašnijih trenutaka u modernoj istoriji. Ona je anatomski rez, hirurški precizan i surovo iskren prikaz truleži koja je pojela jedan sistem iznutra. I, naravno, ljudi, koji su ostali zarobljeni unutar njega, bez izlaza, bez glasa, bez vremena. Jer nije samo radijacija ono što ubija. Ubija laž. Ubija strah da se istina izgovori naglas. A ova serija zna to mnogo bolje nego neki filmovi kojima je to centralna tema. 

 

U svakoj sceni se oseća težina. Užasna težina. Nema ni sekunde holivuskog spektakla, nema nepotrebnog dramatizovanja. Sve je ogoljeno, sirovo, skoro dokumentarno. Kamera ne beži od detalja: lica koje se ljušte, ruke koje drhte, zidovi koji ćute... Sve me ovo donekle podseća na Idi i smotri/Come and See, samo bez metaka. Ovde je rat nevidljiv, ali je smrtonosan. I upravo to čini Chernobyl toliko užasavajućim - činjenica da se dosta toga ne vidi ali se sve oseća. Ne postoji čudovište, nema demona, nema oluje. Postoji čovek. Čovek koji pravi grešku, sistem koji tu grešku ne priznaje i život koji tu grešku ne prašta.

 

I kako to obično biva, prvi stradaju oni koji nisu na vrhu. Prvi strada radnik, vojnik, vatrogasac, medicinska sestra, porodica, dete... Oni koji su odlučivali ostaju iza zatvorenih vrata, zaštićeni od onoga do čega su sami doveli. No serija nema milosti ni prema ideologiji ni prema pojedincima. Sovjetski Savez nije politički prikazan kao karikatura već kao hladna, paranoična mašina u kojoj istina ima cenu. Problem je što tu cenu niko ne želi da plati - ne zato što ne zna već upravo zato što tačno zna koliko to košta. 

 

Kada gledaš kako mladi vatrogasac ulazi na krov reaktora misleći da gasi požar a ne zna da gleda u pakao, ne znaš više da li da psuješ ili da ćutiš. Nema tu herojstva - samo nesvesna žrtva. I trenutak kad shvatiš da niko tim ljudima nije rekao istinu, to je ono što nas lomi. Njihovo neznanje a naše znanje onog što dolazi. Odatle i ova naj scena koju nisam ni mislio da ću imati u jednoj seriji. 

 

Legasov, naučnik koji je u središtu priče, on je simbol unutrašnje borbe između poslušnosti i savesti. On je taj koji zna istinu ali zna i šta ga čeka ako je izgovori. Što je najstrašnije, uprkos svom trudu on je svestan šta ga čeka. Ova sernija nije samo portret propadanja jednog reaktora već i jednog društva, jedne logike, jednog sveta. Nemojte mi kenjati da je ovo propaganda protiv Rusije jer u ovom portretu se i sami možemo videti. Nije politička struktura Sovjetskog Saveza jedina koja ćuti. I drugi ćute. I mi ćutimo. Dokle? Dok se ne proda poslednje prirodno bogatstvo koje imamo. Dok se ne zatre svaki oblik kulture koji nas čini jednom nacijom. Dok nam deca ne poginu samo zato što smo ih poslali u školu ili na voz.

 

Imamo i scenu kada se mladim regrutima naređuje da uklanjaju grafit sa krova u intervalima po 90 sekundi. To, gledano sa strane izgleda kao igra, kao disciplina u kojoj treba da pobede. No svesni smo to da je ovo igra smrti. Kao da su svi oni figure u šahu kojim neko drugi igra. Užasno je što znamo da će svaki od tih pešaka nestati. 

 

Nema ovde patetike, nema sentimentalnosti. Smrt je bolna, anonimna, jeziva, bešumna. To je najjezivije od svega. Ljudi koji blede pred našim očima a niko ne vrišti. Niko ne beži. Samo mirno leže i polako se gase. Kao da je to očekivano, kao da je prirodno. Kao da su već odavno mrtvi. 

 

Ne treba zaboraviti ni porodice koje su evakuisane iz Pripjata sa uveravanjem da će se vratiti za tri dana. Nisu se nikada vratili. Sve što su imali, ostalo je iza njih. Šta su poneli sa sobom? Strah. Traumu. Nevidljivi otrov koji putuje krvotokom. 

 

Ovo je serija koju ne gledamo zbog zabave, ne gledamo zbog napetosti, ne gledamo je zbog priče. Gledamo je jer je to obaveza. Jer ako prećutimo Černobilj, prećutaćemo i Fukušimu i svaku narednu katastrofu, svaki naredni rat, svaku sledeću laž. I posle toga ostaje ono neminovno kao i svaki put - pitamo se kako je uopšte došlo do ovoga. 

 

Muzika je savršeno upletena u seriju. Industrijski zvukovi, zujanja, vibracije koje režu stomak. Sve to izgleda kao da slušamo sam reaktor koji diše ili umire ili vrišti. 

 

Chernobyl je lekcija iz moralne odgovornosti. Ne mislim tu na onu apstraktnu, filozofsku. Mislim na konkretnu. Ono kada ćutiš a znaš. Ono kada znaš a ne smeš. Ono kada ne smeš jer znaš šta sledi. I nije ovde problem u neznanju. Problem je upravo u znanju onih koji su ćutali. U onima koji su birali da se spasu a ne da spasu. U sistemima koji prvo spašavaju sebe. 

 

Braćo i sestre, ovaj prikaz nije poziv da pogledate seriju. Ovaj prikaz je opomena da ne zaboravite da se ovako nešto već desilo a malo ko je odgovarao za smrt nevinih, za imena heroja koja nikada neće ostati upamćena, za detinjstva koja neće dočekati odrastanja, za prirodu koju ne zovemo zelenilom već smrtonosnom zonom. I sve dokle verujemo da su životi brojke, da istina može da se zakopa, da, takoreći "radijacija može da se sakrije" - slični reaktori već tiho rade ispod nas.

Zanimljivosti:
Bivši sovjetski general Nikolaj Tarkanov je hvalio autentičnost serije i rekao je da je njegov lik verodostojno predstavljen. Pravi broj smrti se zaista nikada nije saznao jer je zvanični Kremlj zabranio doktorima da navode radijaciju kao uzrok smrti. Vladimir Medinski je hvalio seriju koja je prikazala Ruski narod kao herojski. Zbog popularnosti serije posete Černobilu su porasle za 30-40%. Iako su većina likova koji se pojavljuju u seriji stvarni likovi, Ulana Khomjuk je lik koji je stvoren da predstavi i poštuje sovjetske naučnike i veliča njihov doprinos za istinu i čovečanstvo.

Naj scena: 

Deca koja razigrano plešu na vetru punom pepela. Posle ove scene je već jasno da se radi o remek-delu. Scena nije eksplicitna ali te iskida jer znaš šta sledi toj deci.

Moja ocena:10/10

 

The Long Good Friday (1980)

 

 Žanr: Krimi | Drama | Misterija | Triler
Režija: John Mackenzie
Glumci: Bob Hoskins, Helen Mirren, Paul Freeman...

Priča:
Gangster u usponu suočava se s nepoznatom, izuzetno moćnom pretnjom koja ga stavlja na ozbiljnu probu.

Moj osvrt:
Ono što je lepo, The Long good friday ne mrsomudi već od samog početka si svestan priče u koju ulaziš, sveta u koji ulaziš, likova koje pratiš. Možda je bilo očekivano da ćemo pratiti uspon krimosa ali ovde ipak pratimo jedan (ras)pad što može da bude prijatno iznenađenje. Problem je što je sve to prikazano jako pravolinijski. Nema nekih prelomnih momenata, kulminacije priče ili neke uslovno rečene "eksplozije". 

 

Hoskinsova rola je ovde prilično hvaljena. Mogu se složiti da je njegovo lice ovde pola radnje jer ono šeta od samouverenosti do paranoje, od bahatosti do čaja a da ne mora puno reči da izgovara. Najveći broj stvari se vidi iz njegovog pogleda. Nije on naročito glasan niti teatralan ali njegov nastup ima težinu. 

 

Lik Helen Miren koju uvek volim videti u filmu je ostao skoro pa totalno neiskorišćen. Na momente ona deluje kao spona sa svetom u koji Harold želi da uđe, na momenat je ukras a opet, u jednom trenutku mu daje odličan savet koji mu menja nameru. Fali mi malo više mesa oko nje. Nije prazna ali je nedovoljno osvetljena. Mogli su skrenuti pažnju sa Harolda na nju bez problema. Ne verujem da bi kvalitet opao da su se potrudili da joj daju veću ulogu. Ako mene pitate, njeni glumački kvaliteti su značajno iznad Hoskinsovih. 

 

Ambijent je specifičan. London ne deluje kao razglednica. Zapravo, ono što malo vidimo je sivilo. Jedina uslovno rečeno raskoš je na Haroldovoj jahti, u restoranima. Kao da nam daju lažni osećaj glamura. Van toga sve što vidimo je mrljavo i neimpresivno. Film zapravo pokušava da stavi sudbinu samog grada u ruke likova poput ovih koje pratimo.

 

Osim što je priča na neki način sitna i što film pokušava da leži na ne tako jakim dramskim momentima, ono što je morao da iskoristi je politički kontekst. Igra zaprvo on na tu kartu ali ni jednog momenta ne razrađuje taj aspekt priče. Pominju se IRA, Belfast, grupa koja je jako opasna, ali imam osećaj da je to mogla biti neka druga mafijaška porodica, neki drugi politički ili istorijski momenat. Suštinski nema razlike. Za mene to ubija težinu sukoba. Nije mi dovoljna pretnja u ovakvom filmu, moraš da znaš ko preti, moraš da znaš zašto. 

 

Tempo je još jedna stvar o kojoj može da se diskutuje. Ne smeta mi spor tempo ali u filmovima koji imaju dosta simbolike, koji imaju veliku umetničku vrednost, poput Odiseje u svemiru ili Stalkera; Ili ako nešto igra na kartu mračne atmosfere poput Lost Highway ili Inland Empire. Problem je što The Long Good Friday ne gradi atmosferu, ne gradi tenziju već ta sporost postane "mlitava". Nije problem u dužini scena i dijaloga, problem je što se jako malo stvari dobija njima. 

 

Zadnji kadar filma je ipak suvo zlato. Ne zato što se nešto spektakularno desilo već zato što je lice Harolda u krupnom planu. Bez reči, bez pokreta, samo vrtlog emocija - bes, strah, poraz, možda i slutnja onog što sledi. To je najveći uspeh filma. Iako prezadovoljan ovom scenom, nekako sam ostao razočaran jer do tog momenta film nije izgradio niti dramu niti priču na pravi način. Da jeste, ova sjajna scena bi bila šlag na torti. Ovako sam svestan kvaliteta ali ne osećam dramu koliko bi trebalo. 

 

The long good friday je korektan filmić ali nije ispunio očekivanja. Ima svoje momente kada mi se činilo da zna gde ide, ima solidnu glumu, ali fali malo više dinamike i nešto više drame. Scorseseov Scarface je odlično pokazao kako se urušava svet jednog gangstera. The Long Good friday nije uspeo ni da mi izgradi ovog čoveka kako treba a krenuo je da se bavi njegovim padom. Srećom, nema patetike, nema glorifikacije, nema preokreta pa je sve to pitko. U suštini, jednostavna pričica koja može da bude ok za jedno gledanje. 

Zanimljivosti:
Inicijalno, Hoskinsov glas je bio sinhronizvan jer su se plašili da američka publika neće razumeti šta on priča. Hoskins je zapretio tužbom i onda su odustali od sinhronizacije. Debitanski film Pirsa Brosnana a jedino što izgovara tokom filma je "Hi". Zbog odlične glume, Hoskins je dobio pismo pohvale od londonskog gangstera Ronalda Kreja. Pab koji je uništen bombom je zapravo maketa. Da bi se što bolje spremio za ulogu, Hoskins se sastajao sa stvarnim londonskim gangsterima.

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 6/10