Breaking Bad (2008 - 2013)

 

Žanr: Krimi | Drama | Triler
Režija: Vince Gilligan
Glumci: Bryan Cranston, Aaron Paul, Anna Gunn...

Priča:
Profesor hemije kome je dijagnostikovan neizlečiv rak pluća počinje da pravi i prodaje metamfetamin sa bivšim učenikom, kako bi obezbedio budućnost svojoj porodici.

Moj osvrt:
Upozorenje - tekst sadrži spojlere.

Ne znam kada je tačno krenulo, da li kada je prvi put obukao kostim, možda kada je prvi put slagao Skajler kada je ispalio onu čuvenu rečenicu "I am one who knocks", ali znam da sam u jednom momentu prestao da gledam seriju o profesoru hemije koji kuva met i počeo da gledam nešto drugo - jednu veliku, bolnu, mračnu priču o raspadu čoveka. 

 

Breaking Bad je više od serije. To je ogledalo. Precizno, hladno, surovo ali duboko emotivno. Ogledalo u kom vidiš sebe, svog oca, svog komšiju, profesora, muža, kolegu, sina... Ogledalo u kom vidiš lice koje se menja - ne naglo, ne preko noći, nego polako, kroz godine, pod pritiskom. Kao voda koja kaplje po kamenu dok ga ne izdubi. 

 

Volter Vajt je na početku simbol nemoći. Zgužvani muškarac u srednjim godinama, predavač kog učenici naročito ne poštuju, otac koji ne zna kako da obezbedi budućnost detetu sa invaliditetom, muž čija supruga oseća da nešto fali, ali ne zna šta. On je svuda i nigde, duh u sopstvenom životu. I onda - rak. Panika. I onda - odluka. 

 

Ta odluka da pređe liniju nije rezultat neke lude ambicije. Nije ni hir. To je mešavina besa, očaja i samosažaljenja. On ne postaje kriminalac zato što voli kriminal, nego što oseća da ga život nije ni pitao šta želi. Breaking Bad nije priča o pohlepi. To je priča o tome kako ti je svet rekao da si ništa pa si odlučio da budeš sve.

 

I to "sve" nije uzvišeno, moralno niti veliko. Nije on poželeo da postane junak, da uradi nešto smisleno. Ne. On je hteo da svet klekne pred njim, makar to bilo kroz strah. Hteo je da vidi kako mu neko kaže: ti si važan. I kada to nije dolazilo iz ljubavi, dolazilo je iz moći. E to je, braćo i sestre, najopasniji oblik priznanja. 

 

Pratiti Voltera kako se menja je kao gledati čoveka koji tone u katran a misli da je to voda. Svaki korak koji napravi geluje logično i moralno opravdano. Sve vreme imaš na umu jedno pitanje - šta bi ti uradio na njegovom mestu. Nadaš se najboljem. Svestan si da opasnost raste. 

 

Ali razlika između Voltera i ostatka sveta je što on ne staje. On ide dalje jer ne kuva met samo da bi zaradio. On kuva da bi dokazao sebi da vredi, da zna, da može, da nije zaboravljen. Tu se krije srž svega - Volter ne želi novac. On želi moć, poštovanje, identitet. 

 

Zato nije bitno što kaže da sve ovo radi zbog porodice. U početku mu verujemo, potom nismo sigurni i onda znamo da laže. Samo što mu jako dugo treba da to izgovori. Kao da je u pitanju neka mantra ili možda opravdanje. Jer bez tog opravdanja da je porodica jedini motiv, šta je on onda, šta on ostaje? Serijski lažov, manipulator, egoista i ubica. A ipak ... mi ga volimo. 

 

Volimo ga, ali ne zato što je u pravu, nego zato što je iskren u svom porazu. On ne beži od tame, on je grli. On je jedan od retkih antiheroja koji zna da je loš i ne pokušava da se opere. I baš zato što ne glumi dobrotu, uspeva da deluje istinito, realno. Autentičnost u zlu je i dalje autentičnost. Mi kao publika to i te kako osećamo.

 

Volimo ga jer je autentičan. Volimo ga jer nije savršen. Volimo ga jer nas nervira a ne možemo da prestanemo da ga gledamo. Volimo ga jer smo barem jednom u životu poželeli da imamo njegovu hrabrost. Da ne ćutimo. Da kažemo "jebo ovo" i preuzmemo stvar u svoje ruke. Da preuzmemo kontrolu, pa makar to bila kontrola i nad paklom u kom se nalazimo. 

 

Ali Breaking Bad nije samo Volterova priča. Džesi Pinkman je podjednako važan. On je duša serije. Dete izgubljeno u svetu odraslih, dete koje pravi sranja ali ono što je najbitnije, on je dete koje oseća. Dete koje pati. Dete koje zna da je pogrešno to što rade ali ne zna kako da pobegne od svega. Džesi je ono što je Volter nekada bio ali što više nije i ne može biti. Zato ga Volter i voli i prezire. 

 

Njihov odnos je jezivo kompleksan. Volter u Džesiju vidi i sina i oruđe. I slabost i priliku. Njihova dinamika je kao odnos boga i vernika. Volter stvara Džesijev svet ali i ruši sve što on voli. A Džesi, kao ranjena životinja i dalje dolazi. I dalje traži očinsku figuru. A šta dobija? Dobija čudovište.

 

Najtragičnije u toj vezi je što Džesi nikada ne dobija iskrenu emociju. Sve što mu Volter daje, daje iz interesa, kontrole ili taktike. Čak i kada ga brani, to je proračunato. Kada Volter na kraju kaže "I did it for me" to je oslobađajuće, ali samo za njega. Ne za Skajler, ne za njegovu decu, a pogotovu ne za Džesija. Džesi ostaje izdan, izmučen ali i konačno slobodan. No ova sloboda dolazi kao rana. Ima li tu pobede? 

 

Skajler - ona je možda najnapadniji lik u seriji. A zapravo, kada pogledamo, ona je i najrealniji lik. Nije heroina, nije zlikovac. Ona je žena koja pokušava da shvati šta se dešava sa čovekom kog je volela. I kada shvati, tada je već prekasno. Volter više ne postoji. Ostao je samo Hajzenberg. Lako je suditi njenim postupcima. Spustite se na zemlju i videćete da je još lakše razumeti ih.

 

Recimo i Lik Majka Ermentrauta zaslužuje posebnu pažnju. On je tišina u svetu buke. Profesionalac koji zna pravila i granice. On ne ubija iz hira jer zna razliku između potrebnog i suvišnog zla. I baš zato što je miran, staložen i tih njegov odlazak prihvatamo jako teško. U njegovom padu vidimo da u svetu bez pravila, ljudi sa principima nisu zaštićeni. Ranjivi su kao i svako drugi.

 

Henk i Meri su još jedna tragična tačka serije, samo njihova tragedija ima drugačiji oblik. Ovakva tragedija je skrivena od svakodnevice. Henk je tipičan mačo lik, bučan, duhovit, policajac koji se pravi da drži sve pod kontrolom a zapravo se raspada iznutra. Njegovo suočavanje sa traumom, napadom, sopstvenom nemoći - to je tiha drama maskirana ironijom. A Meri, ona je karikatura domaćice ospednute ljubičastom bojom, ali ispod te banalnosti krije se žena koja se gubi, traži kontrolu u krađi, u estetici jer zna da sve ostalo klizi iz njenih ruku. Njih dvoje nisu sporedni - oni su ogledalo Volteru i Skajler ili možda njihov negativ.

 

Breaking bad majstorski dostavlja to da ne postoji nebitan lik. Svi imaju svoje boje, svoje tonove, svoju ulogu u haosu. Sol Gudman - klovn i genijalac. Lik koji ti ide na živce a opet bi ti spasao život. Gas Fring - tihi demon sa osmehom i kravatom, najladniji oblik moći. Tio Salamanka - čovek u invalidskim kolicima koji zvukom zvonceta izaziva napad panike. Tod - lik čije lice izgleda prazno a iza te praznine čuči jeziva besćutnost. Čak i Džejn Andrea, Majkova unuka, Džesijevi prijatelji... svi imaju nešto što se pamti. 

 

A Hajzenberg nije karikatura. On je Volter ali bez kočnica. On je ono što Volter misli da mora da postane da bi preživeo. Problem je što mu se to sviđa. Jednom kada osetiš moć, nema povratka. Zato je Breaking Bad istovremeno i triler ali i tragedija. Tuga i uzbuđenje. Kazna i iskušenje. 

 

Vizuelno, serija je precizna kao jedna od Volterovih hemijskih formula. Svaki kadar ima značenje. Svaka boja, svaki pokret kamere. Ništa nije slučajno. Kao u Volterovom laboratorijskom radu - sve je pod kontrolom. I zato kada stvari izmaknu kontroli - to i te kako eksplodira. 

 

Muzika - to je kombinacija alternativne, psihodelične i ponekad gotovo komične muzike koja stvori tenziju ni iz čega. Trenuci kada eksplozija ne dolazi, nego tinja. Kad se nasilje ne vidi ali se oseća. Kad znaš da nešto dolazi ali ne znaš kada. To je vrhuska režija. 

 

I onda kraj. Neki će neminovno želeti više nasilja. Neki će želeti više pojašnjenja i potpuni rasplet. Ali zapravo, kraj je bio ono što je i morao biti - poslednji čin čoveka koji je izgubio sve ali još uvek drži konce. Umire ne kao kukavica nego kao mit. U tome je tragedija, jer Volter nije pobedio. Samo je umro u trenutku kada je najviše ličio na ono što je želeo da postane. 

 

Breaking Bad je jasan prikaz zla u realnom svetu. Zla koje se ne rađa iz mržnje nego iz frustracije, iz nemoći. Zla koje ne viče nego računa. Zla koje izgleda kao običan čovek. Kao ja. Kao ti. Zato ga volimo. Zato ga se bojimo. Zato ga pamtimo.

Zanimljivosti:
Pinkman je trebalo da strada posle devet epizoda ali je režiser bio oduševljen glumom Arona Pola i uvideo je sav potencijal tog lika, tako da je odlučio da ga zadrži. Pošto je odgledao celu seriju za nekoliko nedelja, Entoni Hopkins je napisao pismo pohvale Brajanu Krenstonu. RJ Miti inače ima cerebralnu paralizu ali ne izraženu kao njegov lik u seriji pa je morao da uči da hoda sa štakama i uspori govor. Vins Giligen je odlučio da završi seriju u petoj sezoni kako ne bi došlo do pada kvaliteta. Na pitanje kako je moguće da ovako dobra serija nije imala popularniju glumačku postavu, Giligen je izjavio kako je mnogo poznatih odbilo uloge. 

Naj scena:

Kraj.

Moja ocena: 10/10

Flesh for Frankenstein (1973)

 

Žanr: Horor | Naučna Fantastika
Režija: Paul Morissey
Glumci: Joe Dallesandro, Udo Kier, Dalila Di Lazzaro

Priča:
Baron Frankenštajn stvara dva „zombija“ – jednog muškog, jednog ženskog – s planom da ih spari i tako stvori višu rasu.

Moj osvrt:
Gledajući ovaj film, moraš da se zapitaš, gde se završava umetnost a počinje parodija? Gde prestaje horor a počinje farsa? Gde se sve raspada a ostaje samo telo - iskasapljeno, poluživo, izloženo, kao prazna ljuštura ideologije. Kakve? Flash for Frankenstein nije film koji ćeš lako preporučiti drugima. Nije ni film koji se voli. Teško mi je to zamisliti. On je kao onaj komarac koji čeka da zaspiš i ugrize te. I taj svrab je iritirajuć. E tako i ovaj film svrbi jer zna da nas je ubo tamo gde najviše boli - u naš osećaj dobrog ukusa. Kako da kažeš da ti se ovako nešto sviđa? Ma ne, mi smo mnogo prefinjeniji. Mi farsu ne svhatamo kao umetnost. Zar ne? 

 

Lako je otpisati ovaj film kao kičeraj koji eksploatiše dobro poznatu priču i teme. Ne kažem da on to nije ali kažem da je mnogo više od toga. Ispod naslaga pretencioznosti, veštačkih iznutrica i teatralnog preglumljivanja krije se nešto što je zapravo mnogo više uznemirujuće: portret društva u kom je smrt postala običan tehnički proces. A šta je onda tu sa čovekom? Čovek je, braćo i sestre, neuspeli eksperiment. 

 

Za razliku od većine filmova, Frankenštajn ovde nije samo naučnik. On je aristokrata ali u isto vreme on je i bog jer želi stvoriti život i kontrolisati sve njegove funkcije... ukljčujći i seks. Hm, zvuči kao nešto što nije baš normalno, zar ne? Udo Kier tumači Frankenštajna koji ne stvara čudovište. Pa da, čudovište. Čekaj, on stvara ljubavnika? Ljubavnika svojoj sestri? WTF!? 

 

Ovaj Frankenštajn živi sa svojom ženom koja mu je ujedno i sestra i njihovom neobično mirnom decom. Da, dobro ste pročitali. Čini mi se da se ukopavam sa svakim novim pasusom ovde a govorim i filmu koji definitivno ima svoje vrednosti. Elem, oni žive u zamku u kome se seks, medicina i moć mešaju u orgiju identiteta i izopačenosti. I sve je postavljeno kao pozorišna predstava - i gluma i set i odnosi. Ali ovo nije pozorište koje nam donosi neku lepotu, neko nadahnuće. Ne ne ne. Ovo je groteska, kabare smrti, sekcija ideala evropske civilizacije. 

 

Zanimljiva činjenica je da je ovo bio 3D film. Imam utisak da je to urađeno da bi nam još jače gurnuli prst u oko. Zamislite scene u kojima organi lete ka kameri, otvorene rane koje zjape u dubini ekrana. (Šteta što barem završnicu nisam mogao videti tako. Bila bi još urnebesnija.) I onda publika u spektakularnom 3D-u nemo posmatra kako je telo pretvoreno u objekat, kako je oskrnavljeno skalpelom, rukama, moralnom prljavštinom. Telo nije više nosilac ljudskosti. Ono je materijal za eksperimente. Kapitalistički san. Telo nad kojim imaš apsolutnu kontrolu. 

 

Ubeđen sam da je film planski preterano teatralan. Niko živi ovde ne pokušava da bude prirodan. Sve je prenaglašeno, izveštačeno, distancirano od svake realnosti. I znate šta je zanimljivo? Sa ovakvim pristupom film poentira jer iako su ovi likovi karikature, mi ih poznajemo i te kako dobro. Ne verujete? Pa ovaj doktor nije tako nepoznat. On je samo karikatura svakog autoriteta koji želi apsolutnu kontrolu. Takvu moralnu rugobu danas pokušavamo da sklonimo sa vlasti. 

 

A šta ćemo sa telima? Tela se seku, otvaraju, pune, lepe, jebu, recikliraju... Tela su prostor kontrole ali i predmet haosa. Ako mogu reći ovako, nikada nisu stabilna. Nikada nisu cela. Film nas tera da im pristupimo bez romantike, bez patetike. Ona su samo meso. Tu je već čistokrvni horor. Film nas tera da se suočimo sa vlastitom fizičkom krhkošću i gađenjem. A sve to nam neko maskira u kulturu. 

 

Naravno, seks je prisutan svuda ali ne kao zadovoljstvo već kao funkcija. Seks bez erosa, samo potreba, potreba da se nešto dokaže, stvori, popravi. U jednoj suludoj sceni doktor vodi ljubav sa svojim čudovištem ali ne iz želje već iz potrebe da proveri funkcionalnost organa. Seksualnost ovde više nije ni devijacija, ni pervezrzija ni tabu. To je naprosto mehanizam. A ljubav - ljubav mu dođe kao hemijska reakcija. 

 

Udo Kier zaslužuje da bude posebno pomenut. Njegova izvedba je toliko preterana, toliko patetična i pompezna da prevazlilazi sve granice ukusa i logike. I upravo zato je savršena. On ne glumi čoveka - on glumi ideju čoveka koji misli da je bog. I on to radi sa nečim što se ne viđa često kod ovakvih uloga. On pokazuje fascinantnu dozu vere u svoju grotesknost. 

 

Film je naravno krvav, nasilan ali nije ovo nasilje samo zbog nasilja, samo zog efekata. Nije ni tu samo da šokira. Nasilje je potreba. Ako već gledamo svet u kom se sve pretvara u formu onda nasilje mora da bude deo takvog sveta. Kasapljenje tela je kasapljenje sistema. Otvorena utroba simbol društva koje je rasporeno. 

 

Režiser Pol Morisi je katolik, konzervativac stoga ovaj film nije glorifikovanje kršenja moralnih normi. Flesh for Frankenstein je zapravo urlik protiv transgresije. Film kao želi da kaže "pogledaj šta se desi kad čoveka svedeš samo na telo". Nema ljubavi, nema morala, nema granica za loše namere. Ostaje samo eksperiment, samo organi, samo smrt. 

 

Iako film nosi Vorholovo ime, on je jako daleko od pop umetnosti. Ovo je nešto što bih pre nazvao filozofskom pornografijom, filozofijom horora, gde se sve naše priče o nauci, napretku, odnosima, vlasti, pretvaraju u krvave bajke. Kao da nas Morisi pita "ako imamo moć da napravimo bilo šta, zašto baš pravimo ovo?" Kao što je to rečeno u jednom filmu, zašto bi neko mučio i ubio drugo živo biće? Zato što može. 

 

Jako nezgodno je pitati nekog ko je pogledao ovo "da li ti se svideo film?" Pre mi izgleda da nam je film oduzeo sigurnost, estetiku, pristojnost. I možda baš zato zaslužuje pohvale. Ne zato što je dobar već zato što nas odvratnošću podseća na ono što ne želimo da priznamo. Ovo nije horor koji treba da nas uplaši već treba da nas zgrozi. Želi da ostavi gorak ukus, neprijatnost, kao kada provodite vreme u društvu ljudi pored kojih vas je sramota njihove sramote koju sami ne vide. Ali dobro, ne živimo svi u svetu koji obavezno biva motiv za lepu umetnost. Nekad nas filmovi nauče životnim stvarima tako što nas ni malo ne štede. 

Zanimljivosti:
Iako u nazivu stoji da je ovo Frankenštajn Endi Vorhola on nije direktno bio uključen u pravljenje ovog filma. Dozvolio je da se koristi njegovo ime i posećivao set. I ovaj film i film Blood For Dracula su snimani na istom setu i sa istom glumačkom postavom.  Antonio Margheriti je dozvolio da se navede da je on bio režiser iako to nije tačno. Da bi dobili pomoć od države režiser je morao biti iz italije pa je iskorišćeno njegovo ime. Zbog toga je podignuta optužba protiv njega i protiv producenta koji mu je bio prijatelj.

Naj scena:

Nije baš naj scena ali momena u kom sam shvatio kakvu grešku će napraviti u odabiru muškarca za čudovište je bio spektakularno smešan. 

Moja ocena: 7/10

Chernobyl (2019)

 

Žanr: Drama | Istorijski | Triler
Režija: Craig Mazin
Glumci: Jessie Buckley, Jared Harris, Stellan Skarsgård...

Priča:
U aprilu 1986. godine, grad Černobilj u Sovjetskom Savezu pogođen je jednom od najgorih nuklearnih katastrofa u istoriji čovečanstva. U danima, nedeljama i mesecima koji su usledili, mnogi ljudi postali su heroji rizikovajući su svoje živote.

Moj osvrt:
Katastrofe počinju tiho. Nema eksplozije na početku, nema panike. Možda je to jedan zvuk u noći, možda jedno svetlo na nebu koje ne bi trebalo biti tu. I onda tišina a iza te tišine - pakao. 

 

Chernobyl nije samo rekonstrukcija jednog od najstrašnijih trenutaka u modernoj istoriji. Ona je anatomski rez, hirurški precizan i surovo iskren prikaz truleži koja je pojela jedan sistem iznutra. I, naravno, ljudi, koji su ostali zarobljeni unutar njega, bez izlaza, bez glasa, bez vremena. Jer nije samo radijacija ono što ubija. Ubija laž. Ubija strah da se istina izgovori naglas. A ova serija zna to mnogo bolje nego neki filmovi kojima je to centralna tema. 

 

U svakoj sceni se oseća težina. Užasna težina. Nema ni sekunde holivuskog spektakla, nema nepotrebnog dramatizovanja. Sve je ogoljeno, sirovo, skoro dokumentarno. Kamera ne beži od detalja: lica koje se ljušte, ruke koje drhte, zidovi koji ćute... Sve me ovo donekle podseća na Idi i smotri/Come and See, samo bez metaka. Ovde je rat nevidljiv, ali je smrtonosan. I upravo to čini Chernobyl toliko užasavajućim - činjenica da se dosta toga ne vidi ali se sve oseća. Ne postoji čudovište, nema demona, nema oluje. Postoji čovek. Čovek koji pravi grešku, sistem koji tu grešku ne priznaje i život koji tu grešku ne prašta.

 

I kako to obično biva, prvi stradaju oni koji nisu na vrhu. Prvi strada radnik, vojnik, vatrogasac, medicinska sestra, porodica, dete... Oni koji su odlučivali ostaju iza zatvorenih vrata, zaštićeni od onoga do čega su sami doveli. No serija nema milosti ni prema ideologiji ni prema pojedincima. Sovjetski Savez nije politički prikazan kao karikatura već kao hladna, paranoična mašina u kojoj istina ima cenu. Problem je što tu cenu niko ne želi da plati - ne zato što ne zna već upravo zato što tačno zna koliko to košta. 

 

Kada gledaš kako mladi vatrogasac ulazi na krov reaktora misleći da gasi požar a ne zna da gleda u pakao, ne znaš više da li da psuješ ili da ćutiš. Nema tu herojstva - samo nesvesna žrtva. I trenutak kad shvatiš da niko tim ljudima nije rekao istinu, to je ono što nas lomi. Njihovo neznanje a naše znanje onog što dolazi. Odatle i ova naj scena koju nisam ni mislio da ću imati u jednoj seriji. 

 

Legasov, naučnik koji je u središtu priče, on je simbol unutrašnje borbe između poslušnosti i savesti. On je taj koji zna istinu ali zna i šta ga čeka ako je izgovori. Što je najstrašnije, uprkos svom trudu on je svestan šta ga čeka. Ova sernija nije samo portret propadanja jednog reaktora već i jednog društva, jedne logike, jednog sveta. Nemojte mi kenjati da je ovo propaganda protiv Rusije jer u ovom portretu se i sami možemo videti. Nije politička struktura Sovjetskog Saveza jedina koja ćuti. I drugi ćute. I mi ćutimo. Dokle? Dok se ne proda poslednje prirodno bogatstvo koje imamo. Dok se ne zatre svaki oblik kulture koji nas čini jednom nacijom. Dok nam deca ne poginu samo zato što smo ih poslali u školu ili na voz.

 

Imamo i scenu kada se mladim regrutima naređuje da uklanjaju grafit sa krova u intervalima po 90 sekundi. To, gledano sa strane izgleda kao igra, kao disciplina u kojoj treba da pobede. No svesni smo to da je ovo igra smrti. Kao da su svi oni figure u šahu kojim neko drugi igra. Užasno je što znamo da će svaki od tih pešaka nestati. 

 

Nema ovde patetike, nema sentimentalnosti. Smrt je bolna, anonimna, jeziva, bešumna. To je najjezivije od svega. Ljudi koji blede pred našim očima a niko ne vrišti. Niko ne beži. Samo mirno leže i polako se gase. Kao da je to očekivano, kao da je prirodno. Kao da su već odavno mrtvi. 

 

Ne treba zaboraviti ni porodice koje su evakuisane iz Pripjata sa uveravanjem da će se vratiti za tri dana. Nisu se nikada vratili. Sve što su imali, ostalo je iza njih. Šta su poneli sa sobom? Strah. Traumu. Nevidljivi otrov koji putuje krvotokom. 

 

Ovo je serija koju ne gledamo zbog zabave, ne gledamo zbog napetosti, ne gledamo je zbog priče. Gledamo je jer je to obaveza. Jer ako prećutimo Černobilj, prećutaćemo i Fukušimu i svaku narednu katastrofu, svaki naredni rat, svaku sledeću laž. I posle toga ostaje ono neminovno kao i svaki put - pitamo se kako je uopšte došlo do ovoga. 

 

Muzika je savršeno upletena u seriju. Industrijski zvukovi, zujanja, vibracije koje režu stomak. Sve to izgleda kao da slušamo sam reaktor koji diše ili umire ili vrišti. 

 

Chernobyl je lekcija iz moralne odgovornosti. Ne mislim tu na onu apstraktnu, filozofsku. Mislim na konkretnu. Ono kada ćutiš a znaš. Ono kada znaš a ne smeš. Ono kada ne smeš jer znaš šta sledi. I nije ovde problem u neznanju. Problem je upravo u znanju onih koji su ćutali. U onima koji su birali da se spasu a ne da spasu. U sistemima koji prvo spašavaju sebe. 

 

Braćo i sestre, ovaj prikaz nije poziv da pogledate seriju. Ovaj prikaz je opomena da ne zaboravite da se ovako nešto već desilo a malo ko je odgovarao za smrt nevinih, za imena heroja koja nikada neće ostati upamćena, za detinjstva koja neće dočekati odrastanja, za prirodu koju ne zovemo zelenilom već smrtonosnom zonom. I sve dokle verujemo da su životi brojke, da istina može da se zakopa, da, takoreći "radijacija može da se sakrije" - slični reaktori već tiho rade ispod nas.

Zanimljivosti:
Bivši sovjetski general Nikolaj Tarkanov je hvalio autentičnost serije i rekao je da je njegov lik verodostojno predstavljen. Pravi broj smrti se zaista nikada nije saznao jer je zvanični Kremlj zabranio doktorima da navode radijaciju kao uzrok smrti. Vladimir Medinski je hvalio seriju koja je prikazala Ruski narod kao herojski. Zbog popularnosti serije posete Černobilu su porasle za 30-40%. Iako su većina likova koji se pojavljuju u seriji stvarni likovi, Ulana Khomjuk je lik koji je stvoren da predstavi i poštuje sovjetske naučnike i veliča njihov doprinos za istinu i čovečanstvo.

Naj scena: 

Deca koja razigrano plešu na vetru punom pepela. Posle ove scene je već jasno da se radi o remek-delu. Scena nije eksplicitna ali te iskida jer znaš šta sledi toj deci.

Moja ocena:10/10