Žanr: Drama | Ljubavni
Režija: Dae Hyung Lim
Glumci: Kim Hee-ae, Yūko Nakamura, Kim So-hye...
Priča:
Yoon Hee živi sa svojom ćerkom tinejdžerkom Sae-Bom. Jednog zimskog dana ona dobija pismo iz Japana. Sae-Bom slučajno čita to pismo i saznaje o prvoj ljubavi svoje majke, o kojoj joj ona nikada nije pričala.
Moj osvrt:
Ovaj film u principu ne radi ništa loše. Problem je u tome što je generalno jako siromašan sadržajem. Svega ima tu, sjajne atmosfere, odlične glume, dobrih emocija ali je to sveukupno ostalo nedorečeno, neiskorišćeno i na kraju se nije isplatilo. Nemam neki osećaj razočaranosti. Pre svega preovladava izneverenost jer postojali su svi preduslovi da ovo bude prelepa drama.
Ono gde filmu možemo dati desetku je atmosfera. Spor ritam, lagana muzika, tišina, šuštanje snega i sjajna naracija. Film izvlači maksimum iz osećanja melanholije. U prvih nekoliko minuta ćete mu dati ruku i reći "tvoj(a) sam". No kako film odmiče, shvatićete da je to samo jedna lagana šetnja sa jako malo priče i otkrivanja.
U filmu imamo šest likova. Nisu svi sa svima u odnosima ali iskreno, jedva sam čekao svaku interakciju među njima. I kada do tih interakcija dođe, emocije ili njihovo skrivanje su očigledne. Oooo da. Ponovo je jasno kao dan da ovaj film lako može da trijumfuje. Odlično je postavio figure na tablu. Mat je izvestan. Ali jebigica, igrač je malo zadremao pa mu je pat više nego prihvatljiva situacija.
U čemu je problem? U odsustvu interakcija ili njihovom neiskorišćenošću. Likovi su dragi, opipljivi, ljudski i nekako jedva čekate bilo kakvu komunikaciju, bilo šta što izađe iz njihovih usta može biti neprocenjivo. Kao što rekoh, film ima sve uslove da uspe. Sve što treba je da spoji ove likove u bilo kakvim situacijama i da im da malo dijaloga. Ali film to ili ne radi ili radi na tako antiklimaktičan način da je to neverovatno. Zamislite npr film u kom od samog početka čekate da se dvoje sretnu, nebitan razlog. I zamislite da se u jednom momentu sretnu i kažu jedno drugom "e, šta ima". Ili počnu da pričaju o kursu kanadskog dolara u Azerbejdžanu. Zaštooo? Imaš sjajnu emociju, sjajne likove, odlično odglumljene, atmosfera ti je da padneš na dupe i kada treba da poentiraš, odustaneš.
Ko ne voli spor razvoj priče, verovatno mu ovo neće tako lako pasti. Recimo "Roma" film je bio jako težak za gledati zbog toga. Moonlit Winter nije baš toliko težak pre svega zbog kvaliteta kojim nas kupi na početku. Ali ono što Roma radi a ovaj film ne je to neko građenje priče i likova tako da kada dođemo do oslobađanja emocija, budemo svesni šta smo gledali. Kada se na kraju "Rome" Kleo na plaži sruši u suzama, nekako osetimo njenu tragediju i opipljivost ovog lika. Moonlight Winter igra na kartu "zabranjene ljubavi" a to je u današnje vreme preslabo. Od cele priče dvoje glavnih aktera imamo dva pisma sa jako malo sadržaja i to je to.
Kao što rekoh, Roma nas stavlja u gomilu situacija i na kraju kada prište emocije sve je jasno i razoružani smo. Moonlit Winter nam samo ostavlja prostor da nagađamo. Vidi se neko "nedostajanje" i to je odlično. Glumice na perfektan način dočaravaju to neko stanje uma. No mi ne dobijamo ništa više od toga. Ne znamo šta se dešavalo u njihovim životima i kako su se zavolele ili razdvojile. Jako malo sadržaja tu dobijamo. Jako malo materijala iz kojeg bi zaključili koliko je ta ljubav velika ili živa. Mi to samo pretpostavljamo dok se film oslanja na sjajnu glumu.
No u svemu ovome ima jedna prelepa scena. Znate onaj osećaj kada previše zadržavate emocije i kada vas ni iz čega okine i one krenu da se prosipaju. Braćo i sestre, uz jedan zagrljaj ovde i ja umalo ne pustih suzu. Iako nam se ništa posebno ne govori, glumački talenat sjajne Juko Nakamure ovde eksplodira. To mogu samo veliki majstori. Uvek volim da pomenem scenu iz The Diving Bell and the Butterfly i pokrete velikog Max Von Sydow-a kada glumi oca koji telefonom priča sa sinom koji je doživeo nesreću. Ili recimo u filmu Philadelphia, pogled beznađa Tom Henksa kada izađe iz advokatske kancelarije. Ovo je jedan takav momenat.
Uprkos sporijem ritmu, uprkos nedorečenost, uprkos neiskorišćenosti svega dobrog što je film doneo, ne mogu da kažem da ovo nije vredno gledanja. Pre svega atmosfera nešto u čemu sam jako uživao. Glumačka ekipa na čelu sa pomenutom Juko Nakamurom drži čas kako treba glumiti. Likovi su takvi da bih zagrlio svakog od njih. Film uspeva da probudi emociju i održi je celim trajanjem. Još dve snažne scene su bile potrebne da ovo bude film koji bih obožavao i gledao iznova. Ovako mi ostaje da žalim za propuštenim.
Zanimljivosti:
Film je imao jako mali budžet i snimanje je moralo biti jako brzo završeno. Sneg u Saporou je to značajno otežao ali film je uz korejsku ekipu imao i onu iz Japana koja je, uprkos tenzijama između ove dve države, pružila ogromnu pomoć snimanju.
Naj scena:
Moja ocena: 7/10
Нема коментара:
Постави коментар