The Machinist (2004)

 

Žanr: Drama | Triler
Režija: Brad Anderson
Glumci: Christian Bale, Jennifer Jason Leigh, Aitana Sánchez-Gijón...

Priča:
Čovek koji nije spavao godinu dana počinje da sumnja u sopstveni razum.

Moj osvrt:
"Koliko dugo moraš da ne spavaš da bi tvoja stvarnost postala noćna mora" - čini mi se da je ovo pitanje nešto što ovaj film tiho ali uporno šapuće. I sve vreme The Machinist drži taj osećaj nelagode, kao da ti se temperatura iznutra polako smanjuje a utroba grči sve više. Ne shvatite pogrešno, ovo nije film o nesanici. Ovo je film o raspadanju tela, uma, identiteta, vremena jedne osobe. Ovo je film o čoveku koji je postao duh pre i nego što je preminuo. 

 

Trevor reznik nije junak priče, nije heroj kojeg pratimo. Trevor Reznik je ostatak čoveka. Koščat, izmučen, izgubljen hoda kroz tamu fabrike svog uma i traži nešto što ni sam ne zna da je izgubio. Njegovo izmučeno telo više ne pripada njemu - ono pripada krivici, opsesiji, nečemu što on ne može da zaboravi. Bejl je ovde napravio možda i najjeziviju transformaciju u istoriji filma. Ne samo zato što je smršao, već zato što dok sam ga gledao, imao sam utisak da gledam stvarnog čoveka koji je zaboravio kako je biti živ. 

 

Iako je priča smeštena u industrijsko okruženje, prave scene se odvijaju u glavi glavnog junaka. Sve što je spoljašnje postaje unutrašnje i obratno. Nismo sigurni gde je granica. Pogledajmo spoljašnjost. I same mašine deluju kao produžetak Trevorove psihe. Izgledaju kao nešto što se raspada ali još uvek pokušava da funkcioniše. I svaki incident, ne samo na tim mašinama, svaka senka imaju značenje koje je više psihološko nego narativno. I koliko god sve bilo "rasuto" na neki način, sve vreme smo sigurni da vodi ka jednoj jedinoj istini koju očigledno Trevor odbija da vidi. 

 

Grad u kom Trevor živi je bledunjav, mrljav, bez nekih izraženih boja, bez neke vesele svetlosti dana, bez ikakve topline. I povremeno se čini kao da je ceo svet zaspao sem Trevora koji to ne može. Ljudi su kao senke, razgovori su fragmenti, vreme je nekako neodređeno. I sve to deluje poznato ali opet nekako iskrivljeno. Kao kad se probudiš iz nekog sna kog se ne sećaš a mučan osećaj ostane da te progoni. Ceo svet koji gledamo, svaki hodnik, svaka soba, svaka neonska sijalica su deo lavirinta Trevorovog uma u kom se gubimo i mi zajedno sa njim. 

 

Fantastično je kako film drži taj osećaj paranoje. Zašto je fantastično? Zato što, da se ne lažemo, pretpostavljamo sve vreme šta će biti obrt. Uprkos tome osećaj paranoje ne popušta. I nije poenta u šoku kod samog obrta, poenta je u spoznaji da je čovek sposoban da ceo svet pretvori u kaznu. Sve što treba je da ne može da oprosti sebi. Sada već moćemo da kažemo da je The Machinist film o kajanju, ali ne onom patetičnom koje traži oproštaj, već o surovom, gorkom, stvarnom kajanju. Kajanju koje ne vrišti već ćuti i izjeda. 

 

The Machinist nije film koji ima zaplet. On je pad - polagani, jezivi pad u mesto gde krivica jede stvarnost. Zamislite koliko je izgubljen neko ko ne zna šta se dešava ali zna da nešto nije u redu. Da li ga neko prati ili mu se čini? Da li mu neko ostavlja poruke? Sve to se gubi u paranoji, sve se lomi preko Trevora kada ostane sam u tišini. I zajedno sa njim mi smo zatočeni u nekoj vrsti moralnog pakla. U tom paklu svaka greška ima cenu, samo nismo sigurni da li je već plaćena, da li je upravo plaćamo ili ćemo je tek platiti. I zbog tog osećaja mi se čini da je film ne fikcija već ogledalo koje nam se približava. Da li mi krijemo neku krivicu koja nas možda izjeda? Da li to neko drugi zna? 

 

I Trevoru se nikako ne nudi rešenje. Čini i se kao da je konstantno pred ogledalom, konstantno se preispituje, konstantno traži. Da li on pokušava da se skrije od nečeg ili da shvati? I čini mi se da je konstantno udaran tamo gde je najtanji - u sumnju. Dok gledamo njegov fizički i psihički raspad, ostaje da se zapitamo da li je čovek ono što misli da jeste ili ono što krije? 

 

Kraj ne donosi olakšanje. Donosi tišinu. Možda pravdu, možda poraz, ali sigurno smirenje. Kao kada noćna mora konačno prestane. Probudiš se znojav, slomljen ali znaš - još si tu. Trevor više nije. I možda je to jedino moguće iskupljenje. 

Zanimljivosti:
Bejl je izgubio skoro 30 kilograma za potrebe filma, više nego iko u istoriji kinematografije. Od njena nije traženo da toliko smrša ali sam je doneo tu odluku. Zbog toga, imao je probleme u scenama trčanja jer nije imao dovoljno mišića na nogama. On sam je izjavio kako mu je prijao gubitak ovoliko kilograma. On je počeo da puši kako bi uticalo na njegov apetit dok je mršao za potrebe filma. Ceo film je sniman u Barseloni.

Naj scena: 

I just want to sleep.

Moja ocena: 8/10

Alphaville: Une étrange aventure de Lemmy Caution (1965)

 

Žanr: Komedija | Misterija | Drama | Naučna fantastika | Triler
Režija: Jean-Luc Godard
Glumci: Eddie Constantine, Anna Karina, Akim Tamiroff...

Priča:
Alphaville je neobičan noar iz budućnosti u kojem tajni agent istražuje grad pod kontrolom hladne logike i stroge tehnologije.

Moj osvrt:
U svakom od nas postoji svet o kom ne pričamo ništa. Svet u kojem je emocija jača od rešenja, pogled dublji od dijagnoze a poezija poslednji čin otpora. Godard upravo koristi taj svet. U Alphavile nam je i ostavio takvu poruku: lomljivu, prljavu, u isto vreme hladnu i goruću. Film koji je naučna fantastika a govori o našim svakodnevnim porazima. Film koji koristi detektiva ali on ne istražuje ništa konvencionalno. On ovde traži dušu koju je svet izgubio. 

 

Ovo nije film o budućnosti. Ovo je film o sadašnjosti. On govori o onome što se dešava kad ono što predstavlja čoveka bude pregaženo od strane šablona, algoritma, kad emocije budu zabranjene jer remete red, kad reči poput "ljubav" nestanu iz rečnika samo zato što logika ne ume da ih objasni. Sam Alphavile je grad bez osećanja, grad u kom je razmišljanje zapravo zamenjeno programiranjem, grad u kom se poezija čita kao zločin. I dok Lemi, umorni detketiv koji pokušava da održi nadu pokušava da spasi Anu a samim tim možda i samog sebe, mi gledamo svet koji se urušava. Ne urušava se od zločina, ratova ili nebrige. Urušava se pod sopstvenim razumom. 

 

Lemi nije ni heroj, ni onaj izabrani a ni prorok. U ovoj buudćnosti, Lemi je duh prošlosti koji kroz sterilni pejzaž napretka sa pištoljem u džepu i stihovima u glavi. On nije neko ko veruje u revolucije ali veruje u pogled žene koji još nije ugašen logikom. Njegovo oružje nije metak iako nekad ubije njim. Njegovo najveće oružje u ovakvom sistemu je mogućnost da vrati osećaj u grad koji je zaboravio šta je on. I tu Godard uključuje i nas govoreći nam da nije pitanje u tome da li će mašine zavladati već da li ćemo im mi to dopustiti ćutanjem. 

 

Ne očekujte naučno fantastične scene i koreografiju. Godard snima ovaj grad kao hladni tehno-noar pakao - bez efekata, bez kiča, bez dekora. Svaka scena je kao šamar od betona. Iako je budućnost u pitanju, sve što vidimo je već zapravo tu: neonska svetla, birokratija koja guši dah, ljudi koji više ne osećaju ništa osim straha od greške. U tom pejzažu bezvremenog mraka, glas računara Alfa 60 odzvanja kao proročanstvo koje ne nudi spas već ultimatum. 

 

Poezija je predstavljena kao najopasnija stvar u Alphaville-u. Ona je smetnja, rušenje poretka, totalni hoas koji ne može biti podveden pod programski kod. I baš zato Godard insistira na njoj - kroz krupne kadrove Nataše koja uči da kaže "volim te", kroz dijaloge koji zvuče kao manifesti, kroz tišinu koja boli više od vriska. Neke stvari su teško razumljive. Razlog tome je što štrči ono što bi trebalo da je normalno. Film je takav upravo kada priča jezikom koji je u Alphavile-u zaboravljen - jezikom čoveka. 

 

Film je spor, tvrdoglav, odbija da zabavi i to je najveći izazov u njegovom gledanju. Nema tu neke akcije, nema razrešenja. Nema ni uteke jer ovakav Alphaville je prostor između komande i stiha. I naravno da smo svi mi tu izgubljeni. Gledamo sve kroz objektiv koji smo navikli ali ono što gledamo ne razumemo. Možda je i tu odgovor na pitane koje film konstantno postavlja - šta ostane čoveku kom oduzmeš nered emocija. 

 

Možda je u ovakvom svetu najveća ponuda upravo reći "volim te". Ne kao frazu, ne kao bekstvo već kao nož u srce sistema. Ljubav u Alphavile-u je zapravo subverzija. Poezija je bomba. A čovek koji veruje u tugu, iako mu je zabranjena, veći je buntovnik i heroj od bilo kog spasitelja. 

 

Alphavile nije film koji se voli. Ne mogu da ga zamislim takvog. On je film koji se prepoznaje. On se otključava. On pokazuje šta ostaje kada logika postane dželat. I kad ti se zavrti u glavi, kad ti rečenice stanu u grlu, kad osetiš da si poput prelepe junakinje ovog filma Nataše zaboravio značenje reči koje te čine živim - tek onda ćeš znati da si ga razumeo. 

Zanimljivosti:
Nije poznato ko je davao glas Alfa 60 računaru. Čovek je bolovao od raka grla i želeo je ostati anoniman. Kada Alfa 60 kaže "Vreme je substanca od koje sam stvoren" - to je posveta Borhesu. Nekoliko puta Nataša odmahuje glavom za "ne" a govori "da". To je planski jer njen lik je programiran da bude protivrečan. Iako se radnja filma odvija u budućnosti, sniman je u tadašnjem parizu i sve je iz tog doba. Zabranjen je u svim pakistanskim bioskopima. 

Naj scena:

Poezija

Moja ocena: 7/10

Salò, or the 120 Days of Sodom / Salò o le 120 giornate di Sodoma (1975)

 

Žanr: Drama
Režija: Pier Paolo Pasolini
Glumci: Paolo Bonacelli, Giorgio Cataldi, Uberto Paolo Quintavalle...

Priča:
U Italiji tokom Drugog svetskog rata, četvorica fašista okupljaju devetoro tinejdžera i tinejdžerki i podvrgavaju ih mučenju 120 dana.

Moj osvrt: 
Uz svo dužno poštovanje, uz svo uvažavanje jer ovaj film je nesumnjivo uticajan, uz svo razumevanje za ljude koji obožavaju Salo, ja jebeno mrzim ovaj film svakim atomom svog bića. Postoje filmovi koji su toliko smeće ali nemam mržnju već samo čistu konstataciju da su smeće. Da li bih Salo nazvao tako - verovatno ne. Ali mislim da retko koji mrzim toliko kao ovaj. 

 

Neminovno, Salo je šokantan film. Da li je šokantan da me ostavi bez daha? Ne. Da li me je uzdrmao toliko da sam dugo razmišljao o njemu posle gledanja? Ne. Neki filmovi me ostave takvim. Recimo Irreversible te izudara, šokira, gadan je ali utisak koji traje posle njegovog gledanja ne bledi godinama. Ovaj me ostavio potpuno praznim, ne zato što me je suočio sa nekom bolnom istinom već zato što sam izgubio volju da tražim smisao. Problem je što ovaj film ne razotkriva zlo - on ga sterilizuje, zamrzava i prikazuje nam ga kao prepariranu životinju. Zlo radi zla. Zlo u izlogu radnje. Nema suštine, nema konteksta, nema ni najosnovnijeg impulsa da nam kaže "e ovo što gledate ne mora ovako". 

 

Kažu da je Pasolini hteo da snimi alegoriju o Fašizmu, o potrošačkom društvu, o telesnosti... Možda i jeste. Ali ono što je za mene glavno pitanje je - po koju cenu? Očekivao bih film koji je na neki način kritika moći. Ovaj to nije. Ovaj je njena rekonstrukcija. Nije borba protiv zla ili ogoljavanje zla. Salo je samo njegova hladna, planska simulacija. Kamera ne drhti, ne beži, ne svedoči - ona učestvuje. Ispod nje nema nema straha, nema srama, nema tuge. Samo koreografisano nasilje nad telima koja nisu ljudi - već objekti. To je možda i najveći greh ovog filma. 

 

U Salo-u telo više nije telo. Ono nije ni erotski objekat, ni nosilac bola, ni mesto slobode - ono je čista površina na kojoj moćni sadisti pišu svoju poruku. Nema unutrašnjosti, nema duše, nema misli. Tu je samo spoljašnjost koju treba kazniti, ismejati, izobličiti. I tu dolazimo do onog najstrašnijeg - jezika nasilja. 

 

Jezik nasilja u ovom filmu nije haotičan već izuzetno formalan. Nasilje se ovde ne vrši već deklamuje, diktira, kao da treba da zapišete u svesku to što neko priča. Svaka uvreda, svaka naredba, svaka perverzija izgovara se kao deo rituala, kao neka religija koja je nepoznata a opet sadisti u filmu je slepo prate. I onda u takvoj religiji nasilje postaje zakon - ne zato što ima opravdanje već zato što ga svi slepo prihvataju. Zašto? Fuck you that's why. 

 

Nema empatije, nema drame, nema čak ni osećaja da nešto može da se promeni. Sve je već odlučeno. Sve je matematički precizno. Kao da se prati neki ritualni priručnik. No iza tog rituala ne stoji Bog, ne stoji neki cilj, stoji nihilizam. Oduzeta je svaka mogućnost spontanosti, ljubavi, nade. Ovaj film ne prikazuje ljude koji pate. Ti ljudi su samo objekti, samo funkcije - a te funkcije se lome i raspadaju. 

 

S obzirom na to kroz šta je prolazio u životu, u jednom momentu sam se zapitao da li je Pasolini namerno ovo uradio kako bi nas naterao da gledamo u lice zlu. Da li je želeo da nas povredi na neki način, da nas ostavi poražene, da pokaže da je sve besmisleno. U tom smislu, Salo jeste film mržnje ali ne prema fašistima, ne prema društvu, nego prema samom čoveku. Prema svakom pokušaju da se u bolu pronađe smisao. U tome i jeste nekako ironija ovog filma. On ne ruši fašizam - on ga ritualno ponavlja sa tom nekom umetničkom distancom pokušavajući da dobije intelektualni značaj. U ovom filmu nema pobune, nema pitanja, nema čak ni trenutka kada ćemo pomisliti da će neko da pobegne. 

 

Sad neko može da kaže da je to i poenta - Prikaz beznadežnog sveta. Onda se postavlja pitanje, koliko puta možeš prikazati zlo da ga ne ustoličiš i činiš jačim? Koliko puta ćeš gledati tela koja se lome a da ne postaneš saučesnik? Film koji koristi jezik moći ne može da osudi tu moć prikazivajući je kao jedinu ličnost u njemu, prikazujući je kao svrhu samoj sebi. Da bi film kritikovao jezik moći, mora da postoji nešto sa druge strane, nešto što nije objekat, nešto što nije tu da bi zadovoljilo formu. Tragično je što je taj objekat ovde čovek. 

 

Umetnost naravno ne mora da bude lepa, prijatna i najlepša na svetu clom. Ali MORA da bude iskrena i apsolutno mora da veruje u nešto makar to bio poslednji komadić dostojanstva u očima slomljenog čoveka. Salo ne veruje ni u šta. To nije radikalno. Ne. To je kukavički do krajnjih granica. Zašto? Zato što je najlakše ogoliti svet do smrada. Ali braćo i sestre, najteže mu je dati smisao. 

Zanimljivosti:
Iako je tematika filma mračna, glumci su tvrdili da je na snimanju bilo prilično veselo i da su svi uglavnom bili raspoloženi. Pasolini je ubijen pre nego što je ovaj film objavljen. On je snimio četiri različita kraja jer nije bio siguran kako želi da završi film. Morikone je pisao muziku za film ali je izjavio da je jedini razlog bio što mu je Pasolini prijatelj. Salo je jedan od omiljenih filmova Gaspra Noea i Mihaela Hanekea. Iako je prošlo 40 godina od objavljivanja filma on je i dalje zabranjen u nekim državama.

Naj scena:

Ovo 

Moja ocena: 2/10

RoboCop (1987)

 

Žanr: Akcija | Naučna Fantastika | Krimi | Triler
Režija: Paul Verhoeven
Glumci: Peter Weller, Nancy Allen, Dan O'Herlihy...

Priča:
U nasilnoj budućnosti Starog Detroita, ubijeni policajac Aleks Marfi biva vaskrsnut kao RoboCop – moćni kiborg i čuvar zakona. Dok neumoljivo sprovodi pravdu, počinje da mu se vraća sećanje na prošli život, pa kreće u osvetu protiv bande koja ga je ubila.

Moj osvrt:
Da li ovde gledamo naučnofantastični, akcioni spektakl? Takav tip filma je lagan, zabavan i napet zar ne? Dramska komponenta se svodi na minimum ili čak ni nije potrebna. No, zamislite se na momenat i kako vam zvuči meso koje je zamenjeno metalom? Krv koja je zamenjena uljem? Gde je onda ovde čovek? Čoveka nema - pretvoren je u zakon. 

 

Da li je ovo onda film o robotu? Ne baš. Da li je film o policajcu? Ni blizu. Robocop je film o silovanju identiteta. On je odličan pokazatelj sistematske dehumanizacije maskirane u napredak. Pravi zlikovac je kapitalizam koji te ne samo ubija već te "otkupi", "prekodira" i vrati te u svet da mu služiš. I u takvom svetu tvoja osećanja su zanemarena. Ti imaš značku, protokol i nasmejan si zato što ti je tako naređeno, ne zato što tako osećaš da treba.

 

Kada sam kao klinac gledao Robokapa, naravno da sam ga doživeo kao akcioni spektakl. Daj klincu robote i akciju i nahranio si mu dušu. No i tada je postojala neka doza nelagode u svemu ovome. Tada sam naravno bio nesposoban da to shvatim i objasnim. Danas, posle naslaganih godina, nešto umora i manjka optimizma, savršeno je jasno da je ovaj film distopija prerušena u jedan akcioni spektakl. Mislim da Verhoven ovo nije pravio kao naučnu fantastiku već kao proročanstvo. Pa hajde da vidimo i zašto.

 

Ako gledamo korporacije sve sija, sve šljašti i sve je najlepše na svetu celom. No pogledajmo grad? Grad je mrtav. Tu su samo korporativni lešinari da se nahrane onim što je ostalo. Ček, ček ali oni imaju viziju nekog napretka, zar ne? Hoće da rade u svrhu boljeg. Možda, ali meni ovo više liči na rebrendiranje, na trku ko će staviti svoj pečat na nešto. A to se radi i sa ljudima. Kada Aleks Marfi bude ubijen, on automatski postaje eksperiment. Njegova smrt bi trebalo da bude kraj. Na žalost, ona je samo proizvodna linija. Nije li to slučaj i danas? Kada neki umetnik premine, šta se dešava? Odjendom izlaze knjige, reprinti, reizdanja, priče, emisije... Svako bi da se ogrebe o nečiju smrt. Neko je to davno nazvao "rasprodajom bola". 

 

Marfi postaje Robokap. Obratite pažnju na reč "postaje". On više nije čovek, nije Marfi, on je vlasništvo. Programiran da služi (Bladerunner-u, ti li si). Njegovi zakoni ponašanja nisu ništa drugo nego digitalna verzija robovlasničkog morala. Slušaj! Ne preispituj! Sprovodi zakon iako je on truo, iako su oni koji su ga pisali zveri! 

 

No, Marfi, ili ono što je ostalo od njega počinje da se seća. I tu dolazimo do najvažnijeg momenta u filmu. Nije to spektakularna pucnjava, nisu sci fi efekti, nije neka suluda budućnost, nisu to intrige. To je samo jedan treptaj svesti, jedno sećanje koje se opire "programiranju". To nije uspon ili buđenje heroja. To je tih, bolni povratak identiteta. To je momenat užasne patnje. Marfiju bol dolazi kao dokaz da je živ.

 

Kada Marfi ode u svoj nekadašnji dom koji je prazan i lišen ikakvog života, on gleda hologramske ostatke prošlosti. U tom momentu ono malo čoveka što postoji u njemu pokušava da nađe smisao. I šta su ta sećanja zapravo? To je ono što je sistem mislio da je ubio, da je sahranio. Vidite li šta je takvom sistemu neprijatelj? Vi, koji mislite, volite, osećate. 

 

Dakle, Verhoven nije režirao akcioni film. On je režirao hroniku porobljavanja - i to hladnu, gvozdenu, kapitalističku porobljenost gde su heroji roboti a roboti ljudi. I obrnuto. Ovo nije zabava - ovo je upozorenje. 

 

Na kraju, kada Robokap na pitanje "kako se zoveš, sine" odgovori sa "Marfi", to nije srećan kraj. To je samo prvi dah nekog ko je bio mrtav. Ne znamo da li će preživeti. Ne znamo da li će se osloboditi ili će program preovladati. Znamo samo da je rekao svoje ime po prvi put. I to je momenat u kom je on čovek više nego bilo ko drugi u filmu. 

Zanimljivosti:
Piter Veler nije mogao da stane u automobil u kostimu Robokapa pa je u scenama kada vozi nosio samo gornji deo. Kostim je bio jako težak i dok nisu ugradili ventilaciju, Veler je gubio pola kilograma dnevno zbog gubitka tečnosti. Pošto su rukavice koje nosi Veler napravljene od gume, trebalo je 50 pokušaja da se snimi scena u kojoj hvata ključeve zato što su se odbijali od njegovih ruku. Snimanje te scene je oduzelo ceo jedan dan. Zbog problema sa budžetom, Verhoven je izbacio snimanje scene Marfijeve smrti. Verhoven i Botin koji je radio specijalne efekte su se raspravljali oko scene kada RoboKap skida kacigu. Botin je tražio da se to snima u mraku kako bi mane bile manje vidljive dok je Verhoven tražio da scena sadrži što više svetla. 

Naj scena:

- Nice shootin', son. What's your name?
- Murphy.

Moja ocena: 9/10