Žanr: Drama | Triler
Režija: Geun-seop Jeong
Glumci: Uhm Junghwa, Kim Sang-kyung, Song Young-Chang
Priča:
Pre 15 godina, majka je izgubila svoje dete u slučaju kidnapovanja. Sličan zločin se dešava opet i ona ovog puta ne želi da dopusti da ubica izmakne zakonu.
Moj osvrt:
Gubitak deteta je najgora stvar koju jedan roditelj može da doživi. Neću o tome naširoko ovde. O tome ću za nekoliko dana kada budemo pričali o jednom potcenjenom remek delu. Samo želim da pohvalim način na koji se Montage nosi sa tim. Nema ovde gomile eksplicitnih scena koje će vam ogaditi život. Ne moraš da prigrliš takve stvari ako želiš da šokiraš. Ne moraš da pričaš patetične priče iz prošlosti i osvrćeš se konstantno na njih. Ovo što sam video ovde je mnogo manje od toga ali udara u stomak i glavu istom jačinom. Dečije patikice u majčinim rukama su sasvim dovoljna slika da vam upropasti nekoliko narednih dana. Film ima nekoliko takvih finesa.
Potom se malo smirite i krene scena u kojoj neko progoni dete tako što ga prati lagano u pustoj ulici. Montage ovde drži predavanja kako napraviti napetu scenu na jednostavan način. Dok kroz oči progonitelja gledate kako to nevino stvorenje hoda, stomak vam se izvrće iznova i iznova. Ovo dolazi kao posebna vrsta mučenja a scena je neeksplicitna i jednostavna. Vratimo se na nedavno pogledani The Treatment gde smo primorani da gledamo početak dečije pornografije kako bi bili šokirani. Montage dovodi do ništa manje zgađenosti u jednoj sceni gde dete i odrasla osoba hodaju.
Motage je jako dobar film ali ne mogu da kažem da je vrhunski jer mi je cela istraga pomalo klimava. Previše tragova se ispostavlja kao dobro. Npr. ubica nosi kišobran, na kišobranu piše neki tekst, ispostavi se da je taj kišobran poklon od banke i jebigica, ubica baš bude korisnik te banke. Mislim ok, ne zvuči to tako loše iako je čovek mogao pokupiti kišobran bilo gde ali kada mi previše ovakvih klimavih tragova staviš i svi navode na pravu stranu, zapitaš se kako je moguće da pre 15 godina nisu uspeli da nabodu ni jedan jedini trag koji bi rešio slučaj.
Drugi problem je što sama istraga teži gomili obrta. Da se razumemo, nemam ništa protiv obrta kada su dobro napravljeni. Nećete u korejskim filmovima videti obrt radi obrta koji će dovesti do idiotskog rezultata (moram opet da pomenem The Dark Knight Rises). Tako da neki od ovih obrta prijaju pogotovu kada vidite na koji način vas je film varao. Ako obrti nisu idiotski, šta nam onda ovde smeta? Složićemo se da u tim obrtima jedan mora biti THE obrt, onaj glavni koji nas izvrne naopačke. Ako me bombarduješ sa pet obrta pre tog glavnog, taj glavni više nema takav efekat iznenađenja, zar ne. Ako mi deset puta napraviš obrt, jedanaesti put on već postaje nešto očekivano. Prevelikim korišćenjem obrta dovodiš dotle da odsustvo obrta postaje iznenađenje.
Zanimljiva stvar je što bi holivudskim filmovima ovakve stvari možda i oprostio. Oni su me već navikli na idiotije pa bi ovakav film tamo bio lagano kandidat za oskara. Koreja me je navikla na masterpisove tako da njih već gledam dosta strože. Ima ovde još nekih propusta: recimo partner glavnog detektiva koji je budala i praktično ničemu ne služi ali se njegov lik prilično forsira dok u jednom momentu ne nestane iz priče i onda se zapitamo zašto on postoji. Da li je to "navlakuša" da pomislimo da je on umešan u zločin, ne bih znao ali to bi bio jeftin trik. Takođe imamo dedicu koji jedva diše ali u jednom momentu trči kao Ato Boldon.
No da se vratim na dobre stvari vezane za istragu ovog slučaja. Uprkos manama koje sam naveo, istraga ide jako brzo tako da nema onog što me je nerviralo u pominjanom Treatmentu. Film me ne vuče za rukav i okreće na trideset strana odvodeći me od priče. Toliko stvari je ubačeno i ni na šta se ne čeka. Ko voli brzinu u ovakvim trilerima, uživaće svakako. Možda bih voleo da su neke scene malo više "izmuzli". Kada kažem neke, mislim na one ključne gde si mogao malo da zauzdaš događaje i obrte, pripremiš sve lagano i izudaraš me propisno. Tako da možemo slobodno reči da je dinamičnost filma na maksimumu samo što je šteta što su se neki momenti malo izgubili u moru događanja i obrta.
Vidi se koliko sam slučaj znači detektivu koji radi na njemu i koliko utiče na njegov život. Taj dramski deo je jako dobro prikazan. Možda je malo klimavo što mi to sve vidimo 15 godina kasnije. Kako se film svakako igra sa vremenom, mogao je prošetati i malo u prošlost i prikazati još neku scenu sa ovim čovekom. No nema veze. Da budem iskren, volim tu dramu u kojoj vidim odnos detektiva prema slučaju i tu želim da se osvrnem na sjajni Homicide - Life on the street (kod nas preveden kao Odeljenje za ubistva). Ko je to gledao, seća se čuvenog slučaja koji je i najbolje detektive izmestio iz ravnoteže i naterao ih da prekrše zakon kako bi došli do pravde. Setimo se i dramatične scene u kojoj Bejlis traži od Pembltona da ga uhapsi. Upravo tu vidimo kako ovakve stvari utiču na život ovih ljudi i vidimo kako su i oni ljudi pre svega ljudi a tek onda detektivi. Ne bih pominjao Se7en koji je tu masterpis. Montage nije toliko dobar u ovom segmentu kao pomenuti ali svakako je pohvalno videti ovakvo nešto.
Ponavljam, da je ovo nastalo u Holivudu, bilo bi prilično glorifikovano. Tako da ovu moju sedmicu uzmite sa rezervom. Ovo je sedmica kada uporedim šta sve dolazi iz Koreje. Ako ste fan trilera i misterije, ovo je nešto što morate pogledati. Jako dinamičan film, prepun dešavanja i obrta. Oni one sa "istančanijim" ukusom će svakako uživati u finesama, u snazi filma da nas zgrozi i šokira skoro bez upotrebe nasilja. U toj brzini i haosu triler je donekle sakrio vrhunsku dramu i sprečio je da zablista na najbolji mogući način. No, onaj ko ovo gleda ne razmišljajući o drami će da bude i više nego zadovoljan. Rekao sam već, ako bih birao jednu državu čije filmove bih gledao, to bi bila Južna Koreja tako da je i ovaj film samo potvrđuje da sam odabrao mudro.
Zanimljivosti:
Ovaj film je obrađen u Bolivudu (Te3n) ali je doživeo komercijalni neuspeh.
Naj scena:
Patikice...
Moja ocena: 7/10
Нема коментара:
Постави коментар