Cannibal Holocaust (1980)

 

Kod nas nazvan: Holokaust Ljudoždera
Režija: Ruggero Deodato
Glumci: Robert Kerman, Francesca Ciardi, Perry Pirkanen...

Priča:
Tokom misije spasavanja u šumama Amazona, profesor nalazi izgubljene snimke koje je napravila grupa novinara koji su nestali.

Moj osvrt:
Kako god to zvučalo, mogu da kažem da sam prijatno iznenađen posle gledanja Cannibal Holocausta. Velika je razlika između onog što sam očekivao da ću da vidim i onoga što sam video. Da je ovo danas snimano, videli bi glupave turiste koji su nesrećno završili kao hrana kanibalima, videli bi mnogo mučenja, kasapljenja, odvratnosti bez ikakvog smisla i to je to. Film ne bi imao nikakvu poruku, ništa što bi nas nateralo da razmislimo, da se zapitamo šta smo gledali. Valjda vođen takvim očekivanjem i od ovog filma, nisam bio spreman da će mi se nešto ovakvo dopasti. 

 

No prvo bih o jednoj stvari koja mi se nije svidela. Zapravo, jasna mi je poruka koju film želi da pošalje ali način na koji je poslata je nekako zasenčio samu poruku. Ako izuzmemo vegane i vegetarijance, svi uživamo u mesu. Film prikazuje nemilosrdna ubijanja i kasapljenja nekoliko životinja. Jasna je želja da nas isprovociraju, da se bunimo i kažemo da su monstrumi itd. Ali hej, pogledajmo na tanjir, šincla, pljeska, ćevap, ćufta, kobasica ... sve te poslastice u kojima uživamo su došli od ništa manje surovo ubijenih životinja. Svaka životinja ubijena u filmu je ubijena jer je hrana. Ako se bunimo protiv toga, ispadamo licemeri. U čemu je onda problem? Problem je što ubijene životinje nisu plod specijalnih efekata već su zaista ubijene pred kamerama. Životinja je ubijena za potrebe snimanja a ne potrebe za jelom koje je esencijalno za preživljavanje. To je nešto preko čega ne mogu da pređem. 

 

Već na početku filma priča se ekipi koja se nije vratila iz džungle i odmah se postavlja paralela između moderne civilizacije i divljine. Upravo to je ideja koja se proteže celim filmom. Sva moja pogrešna očekivanja su išamarana ovim. Film je uspeo da me natera da se stavim na obe strane i zapitam se da li su sve te vrednosti koje nas označavaju civilizovanima potrle zlo u nama. Naravno da nisu. Civlizacije su izgrađene i na zlu načinjenom drugom. Suštinski se vodimo jako sličnim principima ali ih radimo drugačije. Da, pobegli smo ovim divljacima tehnologijom, saznanjima, istraživanjima ali i dalje esencijalne funkcionalnosti i ono što nas određuje kao čoveka nije promenjeno - samo je maskirano. Zlo je i dalje zlo, i dalje ubijamo da bismo preživeli, i dalje imamo neprijatelje i dalje one koji su drugačiji smatramo za nepoželjne. Civilizacija nam nije iskorenila zlo već nam je dala nove mogućnosti da ga proširimo. 

 

Film je sniman 1980 a u nekim temama nije mogao biti aktuelniji nego danas. Gledamo užase rata i onda nam se kaže da je taj dokumentarac montiran da šokira. Ta moć dezinformacije je nešto što se na žalost jako potcenjuje. Kako bi inače polupismena gamad došla na vlast. Najgore je što se protiv istih takvih tupadžije protivnici uglavnom bore dezinformacijom i onda normalan čovek koji je u sredini nema opciju. Kada vidimo ratni dokumentarac šokirani smo, želimo da isteramo pravdu, okarkaterisaćemo određenu grupu kao zlikovce. I to skrivanje istine može da nas natera na postupke koji su vođeni najboljom namerom ali će proizvesti zlo. Vidite li koliko to može da bude i gore od npr. naše smrdljive vlasti koja vam svojim mašinerijama kenja laži iz dana u dan. Još je gore primiti se na laž i postupati po njoj. 

 

Nije li onda ovo kritika televizije i medija? Oooooo da. Već tada su neki ljudi očigledno postali svesni kakva je to moć i film se ne preza da probije sve granice neukusa. Filmska ekipa koja pronalazi užasavajuće ubijenu ženu oduševljeno se smeje prizoru. I onda krene snimanje gde su oni kao šokirani. Njihova jadna gluma je tu providna tako da nemojmo kritikovati glumce ovde. To je leglo savršeno. To je isti ovaj koji vam se svakog dana obraća sa TV-a patetično, stavljajući svako "JA" u prvi plan maskirajući pravi problem. Jadna gluma je očigledna ali postoji veliki problem - tupava masa se loži na to. Ali nije ni to najveći problem? Tu su oni koji izvlače korist iz cele priče. Deodato se savršeno igra svim ovim. Svi žele korist, ne prezaju od žrtvovanja drugih, ne zanima ih tuđa nesreća. Samo jednog čoveka je stavio nasuprot svemu tome a to je onaj koji je otvorenog srca prišao divljini koju ne poznaje i prihvatio je kao takvu. 

 

Pomenuo sam da su najveći problem ovi koji će raditi sve te gadosti iz lične koristi. Upravo tu je onaj obrt koji ovde nisam očekivao. Filmska ekipa je otišla da snima divljinu i kanibale ali ono na šta su sami spremni je nešto što nisam mogao pretpostaviti. Kako tome svedočim iz dana u dan, ne znam zašto mi se to gadi svaki put kada vidim. Verovatno nikada neću moći da svarim raznorazne mitroviće i vučićeviće (namerno malim slovima). Ono što oni rade svojim lažima nije ništa manje od zverstava koja ova ekipa servira. Ovo što gledamo na filmu su samo manifestacija i rezultat laži koje se serviraju. A sve to za malo spektakla, za sliku o nečijoj lažnoj veličini, za nečiji nezasluženi uspeh, za korist gramzivaca. 

 

Ovakav film mora da bude nafilovan gadostima. Ali ovo je nešto posebno. Ne kažem to zbog scena mučenja, nasilja i egzekucije. To nikada nisam voleo koliko god krvavo ili maštovito bilo. Ooooo ne. Film se sjajno igra sa nama. U početku nam je odvratno, sklanjamo pogled kada je neki čovek mučen ili ubijen, okrećemo glavu, stišavamo ton. Obično to u filmovima eskalira pa što više gledamo to nam je odvratnije. Braćo i sestre, krvavi finiš filma gledamo totalno ravnodušni. Šta se to desilo u međuvremenu? Kako je filmu ovo uspelo? Kako je moguće da je sve to sada prihvatljivo? Pogledajte film i biće vam jasno. 

 

Ovde bih pomenuo muziku. Kada na početku gledamo zelenilo džungle ide ta neka lagana lepa melodija. Kada gledamo egzekucije i mučenja ide mračna. Ali finale filma kada gledamo ove brutalnosti je praćeno tom lepom, laganom melodijom. I to se upravo poklapa sa ovim što sam pričao u prethodnom pasusu - prihvatili smo sve te užase. Znam, nezamislivo zvuči da smo spremni gledati sve to uz laganu muziku ali to dovoljno govori o poruci koju film nosi, o tome koliko nas je film privukao i isprovocirao. Za to zaslužuje samo reči hvale.

 

Iluzorno je pričati koliki uticaj je imao ovaj film. Ko u ovome ne vidi Vešticu iz Blera i mnoge uspešne i neuspešne derivate, taj je prespavao film. Ne bih dalje ni pričao o tome kako film kritikuje televiziju i eksploataciju seksa i nasilja. Takođe nam se pokazuje kako televizija ne preza da uđe u privatni život ljudi koji su izgubili najmilije. Sve je tu jasno. Od svega se pravi spektakl. Da, treba imati stomak za ovo delo ali ćete biti nagrađeni. Nije ovo film poput Hostela koji je pravljen da nas zgrozi i zabavi. Ovo je pravljeno da populjuje medije, televiziju i eksploataciju tuđe patnje. Ovo je pravljeno da nas šokira, isprovocira, da nam pokaže da imamo pogrešnu percepciju, da imamo iste nagone kao bilo ko drugi, da smo licemeri, da gazimo preko drugih, da svi živimo u džungli, kako god ona izgledala, da smo svi lovci i lovina. A to šta nosimo, gde živimo, koje boje nam je koža, to nam samo određuje pripadnost određenom plemenu. Davno je rekao veliki pesnik, princip je isti, sve su ostalo nijanse.

Zanimljivosti:
Deset dana posle premijere u Milanu, filmski materijal je bio zaplenjen od strane italijanskog suda i režiser Ruđero Deodato je bio uhapšen. Kasnije je bio optužen za ubistvo nekoliko glumaca. Glumci su potpisali ugovor da se nakon snimanja pritaje na godinu dana kako bi se održao taj utisak da su snimci stvarni i da ti ljudi nisu glumci. Deodato je morao da ih kontaktira da dođu na sud kako bi on bio oslobođen optužbi. O sceni gde je žrtva nabodena na kolac, Deodato je rekao da je devojka sedela na sedištu bicikla koje je postavljen na stubu. 

 

Kada je pogledao film, Serđo Leone je odmah kontaktirao Deodata da mu iskaže oduševljenje. Robert Kerman je glumio u filmovima za odrasle i pokušavao je da se probije u mejn strim filmove ali se posle ovog filma vratio na snimanje filmova za odrasle.U sceni kada ubija prase, glumac Karl Gabriel Jork je pogrešio jer nije izgovorio monolog koji je trebalo da izgovori. Kako je zaista ubio prase, nije mogla biti snimana nova scena. Deodato se pokajao zbog ubijanja životinja. Deodato je tražio od domorodaca da jedu lažni majmunski mozak ali kako je to za njih delikates, oni su odbili tu ponudu i jeli su pravi. 

 

Žene koje su sa profesorom u reci su dovedene iz obližnjeg bordela. Nisu uspeli da pronađu neku ženu koja bi glumila preljubnicu pa je to morala da obavi bela glumica koju su prekrili blatom. Film je dobio 6 nezvaničnih nastavaka. Sve ubijene životinje su date plemenima jer su im služile kao hrana. Deodato je želeo da snimi scenu gde bi jedan pripadnik plemena bio bačen piranama ali nisu imali kameru koja radi pred vodom.

Naj scena:

Finale

Moja ocena: 8/10