петак, 24. фебруар 2017.

Hacksaw Ridge (2016)


Kod nas nazvan: Greben Spasa
Žanr: Drama | Istorijski | Ratni
Režija: Mel Gibson
Glumci: Andrew Garfield, Sam Worthington, Luke Bracey ...

Priča:
Dezmond Dos, vojnik Američke armije koji je učestvovao u Bici za Okinavu, odbijao je da nosi oružje i ubija ljude. Postao je prvi čovek u američkoj istoriji koji je dobio Medalju Časti a da nije ispalio niti jedan metak.

Moj osvrt:
Sa znanjem da je Gibson ovo režirao, ne možeš a da ne priđeš filmu gledajući ga kroz ranija ostvarenja ovog majstora. Ono što je karakteristično za njih, na samom početku dobri stari Mel spakuje udarac, spakuje šok i veže te za priču. Ovde mi je upravo to nedostajalo. Ok, film ima kratki uvod sa jezivom scenom iz rata ali prva polovina filma je na neki način lagana drama. Naravno da ovo nije loše. Da je neko drugi režirao, ne bih ovo ni pominjao. Samo za razliku od rainijih ostvarenja, treba da prođe malo vremena dok ne kažeš "nema pauze, ovo moram da odgledam do kraja". 

Drama na početku je ok. Nećeš se usrati od sreće kakvi su to likovi ali nećeš biti ni razočaran onim što vidiš. Možda ovo deluje malko čistunski i naivno u pojedinim momentima ali nemam tu neke veće zamerke. Ne možeš da napraviš spektakl od priče koja je u prvom delu filma sasvim obična. Tako da imamo onu standardnu grešku u mladosti koja nas obeleži, pa imamo zaljubljivanje, pa otkrivanje poziva, pa i malo moralisanja. Sve potencijalne šupljine ili slabi mometni su pokriveni nečim sjajnim: glumom, režijom, nekim simpatičnim delom dijaloga - nije bitno. Bitno je da me obična priča ne davi i da ne mudruje previše. 

Prva savršena stvar koja se ovde primeti je muzika. Ok, očekivali smo da će neke ključne scene biti obeležene dobrom muzikom ali ovde su i najobičniji momenti koji imaju muzičku pratnju spektakularni. Stvarno imaš utisak da gledaš nešto spektakularno koliko god scena i priča u tom momentu delovali obično. Momak šeta poljem, moš misliti. Ali: Momak šeta poljem uz savršenu muzičku pratnju i Melovu režiju - samo ta scena je komotno bolja od većine današnjih filmova. 

A kako je ovo režirano, nemoguće je opisati. Imamo ljubavnu scenu na vrhu neke planine u kojoj gledamo ono klasično holivudsko krljanje i ta scena deluje tako dobro da možete da je gledate iznova i iznova. A to je relativno nebitna scena. Zamislite onda one bitne. Kasnije ću o scenama borbe. Imamo npr. scenu u kojoj Dos ulazi u sudnicu, scena se malo uspori, čujemo otkucaje srca itd. I sam taj sudski proces nije nešto što treba da stvori tenziju ali čika Mel to napravi takvim. U rukama bilo kog drugog režisera, ubeđen sam da bi Hacksaw Ridge bio u najboljem slučaju samo ok film. 

Najveći strah sam imao od toga da će ovo biti patetično. Ok, istinita je priča ali tema je tako na ivici te mrske mi ljudske mentalne discipline. Čovek zbog svojih uverenja odbija da nosi oružje a želi ići u rat kako bi bio bolničar i spašavao živote. Na sve to, veliki je vernik koji snažno propagira svoje stavove. Za ovakvu temu moraš da imaš nekog jako pametnog, nekog ko ti neće preseravati da postoji jedan put već će ti, ako te zanima, dozvoliti da vidiš da je i njegov put dobar, nekog ko neće raditi nešto da te rasplače, kupi tragedijom, već nekog ko će da zadobije tvoje poštovanje. A da, već sam rekao da bi neko ko nije Gibson usrao ovo za medalju. 

Evo sad jednog od primera kako je Mel izbegao usrane šablone. Kako se to radi? Tako što iskoristiš šablon i ismeješ ga. Kada Dos dođe u vojsku, ostali likovi su one vojničine koje gledamo po filmovima. Svi su u fazonu da će da gaze, da su opasni, da su neustrašivi. Ok, takve likove neretko gotivimo po filmovima. I ovde bi oni bili verovatno jako zanimljivi. Šta je onda problem? Dos. Zato što je patetičan? Oooo ne. Imao je sve uslove za to. Ove šablonske vojničine su pored Dosa izgledale jako smešno, pre svega jer je ovaj dobroćudni lik mnogo čovečniji od njih. On ulazi u prostoriju u kojoj se svi nalaze i vidite da ne pripada tu. Ne zato što je tanan. Daleko od toga. Fizički je jedan od najsposobnijih. Razlog je što on tu deluje kao vi, ja, bilo ko drugi ko je ušetao u takvu priliku. Lik koji je imao sve šanse da bude patetičan, čovečniji je od svih ostalih. 

Potom nam sledi jedna velika posveta Full Metal Jacketu. Tu mislim na onaj segment filma sa treningom i obukom vojnika. Imamo dosta stvari koje podsećaju na FMJ. Možda je ovo za nijansu šarenije. Ne bih rekao da je humor bolji ali je raspoloženje drugačije. FMJ je užasno zabavan u tom delu ali je nekako i mračan. Dok je ovo dosta veselije. 

No opet se vraćam na one strahove koje sam imao. Čovek se prijavljuje za rat ali ne želi da nosi pušku. Kako bi to uradio skoro svaki režiser: Ovaj momak bi bio jedini moralan i svaki drugi put bi bio pogrešan. Ostali bi ga kinjili i bili bi šablonske budale. E pa ap jors glupani. Gibson to ne radi tako. Gibson sukobi dve realne strane. Na strani ostalih su činjenice da uz sebe želiš čoveka koji može da ih zaštiti u borbi. Ok, Dos je tu da leči ali zar se ne kaže bolje sprečiti nego lečiti. Sa druge strane imamo čoveka koji ima svoja uverenja. Tako nešto moraš da poštuješ, bez obzira slagao se ili ne. Zato mi je npr 500 days of summer bio gubljenje vremena. Ceo film vam neko trubi neku filozofiju i onda na kraju okrene stranicu. Mislim ok, nije to nerealno, samo su mi takvi likovi bezvredni. Dos stoji iza onog što jeste i u šta veruje. Da je on jednog jedinog momenta promenio odluku, njegova vera ne bi bila jaka i šta bi smo gledali - transformaciju Dosa u Bananamena. Ja to ne želim da gledam. 

I kada se složi ova priča, dobijamo pojedinca koji odudara od sistema. I upravo u tome je caka. Gibson nas je naterao da gledamo čoveka koji želi da se uklopi u sistem kojem ne pripada. On želi da nam kaže da je to i te kako moguće. Ne želi da nam prodaje priču o bukvalistima. I kada slušate Dosa i ljude koji mu se protive, ne vidite zadrte glupane ni sa jedne strane. Vidite ljude koji brane svoj stav i koji možda ne vide šta druga strana zapravo donosi ili pokušava da kaže. Nema ovde borbe pojedinca protiv sistema, ovo je privikavanje pojedinca na sistem ali i sistema na pojedinca. Čekaj, rekao sam da pojedinac na neki način menja sistem? 

Kako onda menjaš sistem pokušavajući da se uklopiš u njega? Lepo - postaneš Bananmen ili prosereš da ljubav koja nema granice prevazilazi sve dimenzije ili naučiš vanzemaljski jer će ti trebati za 3000 godina ili putuješ kroz vreme da ti neko tamo kaže šta si mu rekao u prošlosti ili pogineš ni zbog čega da ispadneš veliki baja...bajajamen... žrtva... Ma da. Set brilijantnih ideja. Može tako a može i kao Dost. Prva i osnovna stvar, nije dozvolio da ga išta poremeti u onom što veruje. Da je promenio stavove, ne bi bio ono što jeste i bio bi lažnjak u većem delu filma. Takođe, izdao bi svoje stavove i ono u šta veruje bi bio crtani film. Ne moraš da voliš takvo nešto, ali moraš to da poštuješ. Dobro, ne moraš, ali to tebe čini ograničenim. Na kraju, ako stojiš iza toga što jesi, ljudi će znati šta si i upoznaće te. Ako te neko upozna, vidi da su tvoji stavovi ispravni, ako zadobiješ njegovo poštovanje, ima li razloga da te ne prihvati?

Vera i stavovi ovog momka su jako utemeljeni religijom. Znate moje stavove o tome i zato ovo što ću napisati ima veliku težinu. Ovaj momak jeste vođen onim u šta veruje, ali nije vođen time kao pravilom. To nije "jebiga piše u pravilniku pa ću da poštujem jer moram." Ovaj čovek zaista veruje u to, ovaj čovek zaista stoji iza svega u šta veruje. Imate Contact gde se vera prodaje na najljigaviji mogući način, bez stava, bez muda, već je zapakovano u ukrasni papir. Kao ateista nemam nikakav problem da mi neko prodaje veru na dobar način, nemam problem da mi je prodaje neko ko stoji iza nje i ko će mi je prodavati tako da mi pokaže da je to još jedan ispravan a ne jedini put. Calvary (2014) je prelep način kako se to radi. Hacksaw Ridge je perfektan u tome što nam priča. 

Ima scena koje su deluju kao malo preterivanje. Recimo kada Dosu ne dozvoljavaju da ode na sopstveno venčanje zato što neće da nosi pušku. Ima tih overkillova ali su skoro pa nebitni. Zašto su mi nebitni ako cepidlačim? Zato što su tu samo da pojačaju stav ovog momka. Nisu tu da vidimo njegovu patnju što mu je nešto uskraćeno. Tu su da vidimo snagu onoga u šta veruje. Nije cilj ovog momka da preobrati druge. Cilj mu je da istraje u onom u šta veruje. Ne završava se ovaj film sa njegovom pobedom već se završava sa time da on bude prihvaćen, da njegov put bude ispoštovan. 

Ali kako nas je dobri, stari Mel pripremio za scene borbe. Mako Olivera kako je ovo delovalo jezivo. Prvo vidimo kamione sa likovima koji su prošli borbu, vidimo ranjenike i vidimo nastradale. Mrtvi su zaista jeziva scena, nema tu šta. Ranjenici i preživeli su još gora. Kada vidite strahotu na tim licima, sledićete se. Nisu vam potrebne scene da biste znali kakav pakao su preživeli i kakav proživljavaju. Scene su neverovatne. Stvore vam takav osećaj jeze i straha da ste svesni da sledi ono najgore moguće. Jedna obična stena deluje strašnije od svih današnjih horora. Kad smo već kod horora, Gibsone kralju, napravi jednu hororčinu za svoju i našu dušu. Pusti klince da se lože na Conjuringe i slične gluposti. Napravi nešto da uteraš strah u kosti i najhrabrijim. Verujem da ti to možeš. 

Napisah iznad da ste svesni da sledi ono najgore. E pa niste. Ovo su za mene najbolje scene borbe koje sam video na filmu. Mel se nije libio tj. imao je muda da prikaže raspadnuta tela, krv, creva, kosti, meso, crve, pacove... Što je najbolje (ili najgore po stomake) sve to deluje užasno realistično. Zaista teško padaju scene kada vidite šta je ostalo od nečega što je nekada bilo ljudsko biće. Znate sigurno za onu frazu "Unleash hell". E ovo je ubedljivo najveći anliš hel koji sam video u životu. Ovo je haos u svom najboljem sjaju. Ovo je napeto i gleda se u grču. Ovo je pakao nad zemljom prema kojim sve verzije tog podzemnog izgledaju kao Alisa u Zemlji čuda. Ovo je nadmašilo otvaranje Spasavanja Redova Rajana. Ove scene su razlog zbog kojeg mi dođe da se skupim u fetalni položaj i plačem što film nisam gledao u bioskopu.

Iiii opet moram da se vratim na ranije strahove. Zašto se konstantno vraćam na to? Zato što je Gibson pokazao da može ovo da se napravi na drugačiji način - na dobar način. Borbe koje gledamo nisu tu da bi Dos blistao u njima. Ooo ne. On radi ono što radi. Generalno tokom borbe, najviše se ističe jedan drugi momak. Njega nam Gibson daje da vidimo kontrast sa Dosom ali i da vidimo odličan sklop dva potpuno različita čoveka. Scene borbe su pravljene da se prikaže pakao. Komotno ste mogli preskočiti prvih sat vremena, pustiti film od momenta kada se dolazi do grebena i imali biste utisak da je ovo nešto spektakularno bez da znate išta o filmu. Glavni glumci u scenama borbe su sama borba, pakao, haos i rat. 

Dos blista nešto kasnije. Ovo na prvi pogled može da deluje kao pogrešna odluka ali je zapravo jako pametna. Prvo za ove što misle da su ove scene spasavanja isforsirane: čovek je spasao 75 ljudi tokom ovih borbi. To su činjenice. U filmu nije prikazana ni polovina što jasno pokazuje da Mel nije imao za cilj da pravi super miša, bananamena, atomskog mrava ili bilo šta drugo. Pitanje: kako bi zapravo Dos izgledao kao veći bananamen, da je spasavao ove ljude samo za vreme najgrđe borbe ili tokom zatišja? I rest my case. E sada, zamislite da su tokom borbe previše vremena trošili na samog Dosa. Onda bi sav haos i tenzija bili previše puta prekidani i scene ne bi imale takav impakt. I najbolje od svega je što kada gledate njegov trud i muku da spasi saborce, ne vidite lika koji želi da izraste u heroja, vidite čoveka koji čvrsto stoji iza onog u šta veruje. On nije postao heroj. On je takav uvek i bio. Situacija mu je samo dala epitet. 

Moram da priznam da sam sumnjao. Pođimo od očiglednog - sumnjao sam da mrljavi, tunjavi Garfild može da iznese dobru ulogu. Pogrešio sam. Drugo, tema je jako osetljiva. Gibson se izborio sa njom kao što verovatno niko ne bi uspeo. Drama pre rata nije spektakularna niti jedinstvena - Gibson je uspeo da nas veže za nju i napravio je obične scene spektakularnim. Uložiti toliko truda u scenu koja ne donosi mnogo filmu, to pokazuje veliku posvećenost. Ovo nije film o heroju. Dost nikada sebe nije ni smatrao jednim. Ako film gledate na taj način, promašićete poentu. Ovo nije film o veličanju jedne nacije u ratu jer se ni jednog momenta ne bavi razlozima. Kada je rat u pitanju, ovaj film samo prikazuje pakao koji on donosi. Ovaj film nije ljubavna priča iako je ljubav neretko pokretač i sklonište za ovog momka. Ovo je pre svega film o veri, o čoveku koji iskreno veruje u nešto, koji ima jake stavove koji nikada nisu dovedeni u pitanje, koji stoji uz njih ne zato što mora već zato što oseća, zna i veruje da je to ispravno. To je nešto što je čvrsto poput stene.

Zanimljivosti:
Kada su Dosa pitali koliko je ljudi zapravo spasio tokom ove bitke, on je rekao oko 50. Svedoci tvrde da je bilo oko 100. Dosov sin je bio na snimanju filma i plakao je zbog toga koliko je Garfild realno odglumio njegovog oca. Na kraju filma je navedeno da je Dos spasao 75 ljudi. Još 55torici je pomogao i lečio ih tokom bitke ali su sami mogli da se izvuku tako da nisu uračunati u ovu brojku. Tokom tri nedelje učešća u ratu, Dos je spasao oko 300 ljudi. 

Prvi film Majla Gibsona, Melovog sina. U Veneciji, film je doživeo ovacije koje su trajale 9 minuta i 48 sekundi. Kada Doroti daje Dezmondu (Dos) Bibliju, obeleženo je poglavlje gde je priča o Davidu i Golijatu. Kako bi scene borbe delovale realističnije, Gibson je kupio dve kamere od 1500 dolara plativši ih iz svog džepa. U jednom momentu, Vins Von izgovara rečenicu "Well, Dorothy, looks like we're not in Kansas anymore". Ovo je referenca na čuvenog Čarobnjaka iz Oza.

Naj scene:

Borba

Moja ocena: 9/10

уторак, 21. фебруар 2017.

The Reader (2008)



Kod nas nazvan: Čitač
Žanr: Drama | Ljubavni
Režija: Stephen Daldry
Glumci: Kate Winslet, Ralph Fiennes, Bruno Ganz ...

Priča:
Nemačka posle Drugog Svetskog Rata. Skoro deset godina posle čudnog kraja njihove afere, Majkl Berg, student prava sreće svoju bivšu koja je na optuženičkoj klupi zbog ratnih zločina.

Moj osvrt:
Priča o vezi mladića i zrele žene. Odmah zaboravite one fazone gde će se tamo neki sablažnjavati razlikom u godinama, pa će biti smicalica, skandala i pizdarija. Te stvari ostavite sapunjarama. Ili ako hoćete nešto pametno tj. dobro na tu temu, imate Notes on a Scandal. Kako su uspeli da naprave ovo bez tih standardinh propratnih stvari koje prate ovakve priče? Pa lepo, nije ih zanimalo to već su želeli da nam predstave ljubavnu priču. I to su na jako dobar način uspeli servirajući osećaj, instinkt, strast. Tačno se vide polet, uzbuđenje, promena emocija, vide se namere. Film koji se bavi skandalom obično ne pridaje toliko pažnje ovim detaljima. 

Fazon sa čitanjem je fino došao u celu priču. Ok, na početku možemo na ovu vezu gledati kao vezu između napaljenog klinca i žene kojoj je potrebno malo telesne ljubavi ali vidi se da ovde žele progurati emotivnu priču. Za to moraš da imaš temelj. Upravo taj temelj pronalaze u čitanju. Čitanje nije pasija ove žene, ne uzbuđuje je to da joj neko recituje na uvce ili priča bajke. Najlepša stvar svake dobre veze je to što vas druga strana obogaćuje, što vas čini boljim, ispunjuje i usrećuje. Daruje vam nešto što niste znali ili umeli. Nije samo čitanje ovde hajlajt već umetnost uopšte. Pogledajte scenu u kojoj ova žena sluša crkveni hor. To u njoj budi prilično jake emocije. Zbog toga je ova ljubav sasvim uverljiva. Godine su nešto što ovde praktično i ne dovodimo u pitanje. 

Šta je sa drugom stranom, šta je sa ovim momkom? Pogledajte kada film malo odmakne kakvo iznenađenje ga čeka. Pogledajte koliko ljubav ume da zaslepi. E sada, ne shvatite to kao nužno loše. Mi smo gledali ovu priču i nismo videli isto to što je ovom momku promaklo. Zato nam saznanje o prošlosti ove žene dolazi kao šok. Zbog trenutne opčinjenosti momak i ne pokušava da sazna više od onog čemu se divi. Koliko puta vam se to desilo u životu i to ne samo u ljubavi? Zašto sam rekao da ne shvatite to nužno loše? Zato što vam isto tako mogu promaći i mnoge druge sjajne stvari koje ne znate o onom koga volite. Istražujte koliko god vam vreme to dozvoli. 

E sada, oko prelomnog momenta u filmu. Suđenje. Ne znam, ovo je trebalo biti klimaktično, ali meni je ovo jeftin, patetičan trik. Samo suđenje i dramatični epilog su baš izašli iz šablonskih sapunjara. Kada biste birali između katastrofe i nešto malo sramote, šta biste izabrali. Neću uopšte da ulazim u diskusiju oko toga da li je njena sramota velika. Ta sramota je spašava ali nije nešto što ne može da se ispravi i nije tako strašna u vremenu u kom je priča smeštena. Ali eto, neko se setio da bi to bio dramatičan i napet momenat. Meni on izgleda jako slabo. I eto, tako se ja dugo vremena lomim koliko je ovo bez veze ne shvatajući da to nije poenta ove priče. Rezultat je bio potreban, način na koji su došli do njega je loš. Svakako to utiče na kvalitet filma ali ne kvari poruku. 

Još jedna stvar koja je morala bolje da se odradi je prošlost ove žene. Ona je svakako velika tema. Neko će reći da ona nema uticaj na odnos ova dva lika ali i te kako ima. Na kraju kada imamo neki pokušaj pokajanja, iskupljenja ili čega već, mi nemamo ovaj pravi osećaj. Stiče se utisak da se nekako guralo da ovaj lik i nije napravio tako strašne stvari. Imamo jednu scenu u kojoj momak šeta logorom i te scene su jezive. Vizuelno, to su bez konkurencije najbolje scene u filmu. Jako su jezive i ostavljaju utisak. E to si morao još da nam serviraš. To je nešto što ti je obeležilo jedan od dva glavna lika. Ne možeš tek tako da pređeš preko toga. Zbog toga si nam servirao prelomni momenat u filmu a ostavljaš da sve prođe na priči i na spletkama odvratnih ženturača u sudnici. E to je Judgement at Nuremberg odradio majstorski. Nema oprosta, nema opravdanja za takva zverstva a ni ignorisanje istih. 

I sada kad se film završio, imao sam užasno pomešana osećanja povodom onog što sam odgledao. Kao da je nešto falilo. Bio sam prilično u sukobu sa svim i svačim. I onda mi je sinula jedna rečenica koja me je jako zagolicala. Podsetio sam se šta je izgovorao odlični Bruno Ganc i sve se otvorilo. Prva stvar je vezana za sudnicu a to je sukob onog što je moralno i onog što je zakonski. Neretko razmišljamo vođeni emocijama i zbog toga sudimo i presuđujemo likovima. Zbog toga smo spremni oprostiti, zbog toga zanemarujemo očigledno. Ali da li je to ključna stvar u filmu? Daleko od toga da nije bitna ali nije u tome stvar. 

Dođosmo i do poente. Evo ključne rečenice u originalu: "What we feel isn't important. It's utterly unimportant. The only question is what we do." Šta nam znače emocije prema nekom, prema određenom momentu, šta nam znače stavovi i namere ako ništa ne uradimo povodom toga? Kako neko da zna da li ste za ili protiv nečega, kako neko da zna da li ga volite ili ne, kako možete promeniti tok stvari ako ništa ne radite da to pokažete? I ceo film je nafilovan tim ključnim momentima u kojima likovi ne čine ništa da promene situaciju. Ako prepustiš stvari toku, nikada neće biti ono što od njih želiš. Ako ne učiniš ništa da promeniš svoj dan, godinu, život, oni će biti prazni ili će ih drugi stvarati za vas. I šta je rezultat tog vašeg mirovanja, ćutanja, odsustva reakcije na bilo šta? Kajanje koje ne možeš ispraviti ničim.

Zanimljivosti:
Da bi izbegli zakonske probleme, seksualno eksplicitne scene nisu snimane dok Dejvid Kros nije napunio 18 godina. Kejt Vinslet je bila prvi izbor za ulogu. Ona je odbila jer je snimala Revolutionary Road (2008). Ulogu je potom dobila Nikol Kidmen i snimanje je započeto. Potom je prekinuto kad je Kidmenova saznala da je u drugom stanju. Tada je već Vinslet bila slobodna i prihvatila je ulogu. Prvi film na Engleskom za Dejvida Krosa.

Naj scena:

"What we feel isn't important. It's utterly unimportant. The only question is what we do."

Moja ocena: 7/10

понедељак, 13. фебруар 2017.

Arrival (2016)


Kod nas nazvan: Dolazak
Žanr: Drama | Misterija | Naučna Fantastika | Triler
Režija: Denis Villeneuve
Glumci: Amy Adams, Jeremy Renner, Forest Whitaker ...

Priča:
12 misterioznih letelica se pojavljuje širom sveta. Profesorka lingvistike, Luiz Benks ima zadatak da protumači jezik posetioca.

Moj osvrt:
Ovo je sooooo Interstellar. Znači, jako jako zanimljiv film, izgleda odlično, ima dobrih fazona ali generalno, jako jako tupavo ostvarenje. Mislim super je to, ako ne misliš puno, zabaviš se, ne skontaš koliko je film zapravo glup i fasciniran si. Nije teško dokazati to ni za jedan od ova dva filma, ali bi tu bilo previše spojlera. Ok, da ne hejtujem previše, rado ću pogledati bilo koji film tog kvaliteta jer opet, zanimljivo je to, ubiješ vreme, zabaviš se, vidiš ponešto dopadljivo. Ali ne mogu da se primim da mi to neko prodaje kao filmčinu, kao nešto epohalno kada je šuplje za sve pare. 

Zapravo, film je počeo odlično. Samo to iščekivanje prvog kontakta i prvi kontakt su jako dobro odrađeni. Pomalo preteća i dosta tripozna atmosfera je kreirana. Sam dizajn vanzemaljskog broda je jednostavan ali savršeno sumoran i mračan. Zidovi doprinose nekoj klaustrofobiji i deluju malo hororično. Dočarana je hladnoća i strah je prisutan. Već tu postoji nagoveštaj da će ovo biti više od onog kretenskog "došli smo da vam se načestitamo mile nove godine" pristupa gde nekoj tamo vrsti pasuje naša planeta ali joj mi smetamo. To je već debelo prežvakano. 

Najveći kvalitet filma je svakako priča oko komunikacije sa alienima. Ok, nije to sad prepametno i spektakularno ali stvar je u pristupu. Hajde da se potrudimo da razgovaramo sa njima. Da upoznamo tu vrstu, da vidimo namere, da razmenimo iskustva, mi njima reč, oni nama reč, ali Vilotići su prekinuli... a ne, odlutao sam, izvinjavam se. Koliko je filmova napravilo ovakav pristup? A koliko je išlo odmah na priču da će alieni da nas istrebe? Šta biste pre gledali? No, da sve ne bude savršeno, pobrinuli su se scenaristi jednim pogrešnim tumačenjem poruke. Umesto da se komunikacija sa alienima nastavi iste sekunde, oni je prekidaju i stvaraju haos. Mislite da je to ok? Hm. Evo ovako. Vi mi postavite pitanje, ja odgovorim tako da me niste baš najbolje čuli ili razumeli. Vi ne zamolite da ponovim to što sam rekao već iz tog nejasnog odgovora zaključujete apokaliptične gluposti. Sjajno, zar ne? 

Ono što iritira je taj neprijateljski stav ljudi i haos koji kreiraju. Ok, pojavili su se alieni, malo se plašimo za bezbednost. Ali čoveče, tu su već neko vreme. Da su imali neprijateljske namere, zar bi se trudili da komuniciraju sa nama? Zar bi nam davali šansu da nešto naučimo o njima? Ali hej, ko još misli o tome, hajde da bespotrebno zapodenemo kavgu sa njima i bacimo svet u paniku. Što se mene tiče, ova iskenjavanja sa vojskom i kreiranom panikom su trebali svesti na minimum ili totalno izbaciti. Ovo je trebalo biti upoznavanje sa alienima pri čemu bi ta priča trebala biti bogatija i smislenija i to je to. Mogao je ovo biti sasvim dobar sf filmić. 

Ono što prosto ide na nerve su Ameri koji su iznad svih. Znate i sami šta mislim o svim tim svestkim silama. Sve su to neopisivi govnari. Ali čoveče, svi se ovde lože na rat sem Amera. Ma daaaaaaj. Kina uleće u frku ,Rusija je prati dok su kod amera ratoljupci samo incident. Oni su totalno cool. Kod njih nema nemira na ulicama a ceo ostali svet je u panici. Ali dobro, oni imaju sudbinski predodređene heroje. Pa gledajte Interstellar. Jedna formula krije spasenje planete ali na njoj ne rade svetski umovi već američka naučnica, ćerka superheroja bananamena atomskog mrava. Zašto? Pa da se stvori patetična pričica i da se pokaže kako je SAD uber alles. MRŠ!!! 

E sad, da ne bih spojlovao Arrival, iskoristiću jedan spojler iz Interstellar-a da opišem koliko je generalno ovaj film tupav. Situacija koju imamo u ovom filmu neodoljivo podseća na situaciju koju ću opisati iz Nolanovog filma. Elem, znamo da glavni batica tamo dobija poruku da ode na neku poljanu. Ispostavlja se da je on iz budućnosti sebi poslao tu poruku. Ok, ali ko je tom liku iz budućnosti rekao da treba da ode na poljanu? A? Ništa? Mozgoslom? Ma ne. Pazite, nije to samo "a dobro, to je jedan detalj". To je jedan od prelomnih momenata filma a oni nameste da je taj momenat neopisivo glup. Mogu da budem tolerantan, ali toliko baš i ne mogu. Arrival za jedan od ključnih momenata koristi sličnu glupost. Pozdravite se od pametnog filma. 

Postoji tu jedna dojajno naivna poruka. Mali spojler ali teško da se ovo ne može zaključiti: alieni na neki način teraju velike sile da funkcionišu kao jedna, da se ujedine za bolje sutra. Wow. Give peace a chance. Mir u svetu. Mis sveta Afrikanka crvene kože iz azijskog dela SSSR-a koja je došla u SAD iz Australije. Naivno koliko se naivan može biti. Ok, ovakve poruke su ok ako gledaš film iz pedesetih. Ali ovde one su baš onako mlake i nebitne. Nema mira u svetu, nema pomirenja, nema "budimo svi kao jedan". Suviše smo sjebani za tako nešto. 

Na samom početku filma vidimo najveću tragediju koju čovek može da doživi i cela ta tragedija je protkana kroz ceo film. Nekako sam imao utisak da će se sve svesti na neverovatno glupavi Contact gde je svrha univerzuma ta da spoji glavnu likušu sa preminulim ocem. Nisam mogao da se otmem od tog utiska. Na kraju, nije to loše ispalo. Mislim nije toliko loše ispalo. Ne znam šta bih rekao o toj drami kada se vidi rasplet. Na prvu ruku može delovati užasno emotivno ali meni je to totalno isforsirano. Teško je komentarisati odluke, pogotovu ovakvu kao u filmu, ali po meni je ovo pomalo i bezobrazno. Čak mi i deluje kao uvreda za ljude koje su preživeli tako nešto. Ako nije uvreda, onda barem gađa najniže moguće. No, za mir u kući, ostaviću to kao ni plus ni minus. 

Recimo da je film isključio vojsku, nemire i sve te gluposti oko sukoba sa alienima i da je to vreme posvetio priči o kontaktu i o namerama, ovo je moglo biti čak i sjajno. Na kraju je to ispalo jako široko, jako neodređeno. Eto, možda je moglo biti ovde i neke priče ali eto bitno je sad da smo stupili u kontakt pa će priče i biti. Meh. Kada dođe rasplet, sve postaje jako besmisleno i jako mlako. Na to dodajte da su prilično osiromašili priču i šta imamo: Isforsiranu dramurdu i smrdljivi i nepotrebni haos sa vojskom. I opet ono pitanje, gde je tu suština? Šta je priča? U Interstellaru je ljubav koja prevazilazi granice pa i zdrav razum i elementarnu logiku. Ovde je "nešto će se nekad desiti pa se nekad nešto desilo u ovom filmu iako to nema logike". 

Rekoh, zanimljivo je ovo. Gledaću rado bilo koji ovakav film. Ali ne prodajite mi ovo kao pametno, pogotovu vi braćo i sestre. Da je mogao biti sjajan i pametan film - mogao je. Ali se prodao za spektakl, za trik, za šarenu lažu. Ima elemente koji su zaista dobri. Ima ideje koje su u startu bile odlične. Ali i njih je izdao. Zašto od nečeg što je moglo biti film za razmišljanje praviš Dan Nezavisnosti. Previše je takvog štiva. Neću više. Ok, neću odiseju u svemiru. Ali daj mi nešto što ima muda, ima ideju, ima pamet u sebi. Kada su Arrival i Interstellar ovoliko izvikani i ovolo prehvaljeni, šta bi bilo da su još i dobri poput zanemarenog Dark City? A da, tada klinci ne bi "lajkovali" film, tada ljubitelji sapunica ne bi ronili suze grdne, tada džepovi filmotvoraca ne bi bili dupke puni. Posle ovoga mogu da napišem pozdrav, "do sledećeg pokušaja da se napravi ozbiljan SF film".

Zanimljivosti:
Ted Ćang, autor priče po kojoj je film pravljen je izjavio da je film odlična adaptacija. Originalno, film se trebao zvati "Story of your life". Sirena korišćena u filmu je ista ona koja je korišćena u Purge filmovima.

Naj scene:

Nekoliko prvih susreta i komunikacija sa alienima.

Moja ocena: 6/10

уторак, 7. фебруар 2017.

Don Juan DeMarco (1994)


Kod nas nazvan: Don Huan de Marko
Žanr: Komedija | Drama | Ljubavni
Režija: Jeremy Leven
Glumci: Johnny Depp, Marlon Brando, Faye Dunaway ...

Priča:
Psihijatar pred penzijom mora da izleči mladog pacijenta koji se predstavlja kao Don Huan, najveći zavodnik na svetu.

Moj osvrt:
Ovo je filmić za popravljanje raspoloženja. Da li je to dovoljno - uglavnom da. Da li je to dovoljno u ovom slučaju - o ne. Don Juan DeMarco je mogao biti epski film u žanru romantičnih komedija. Bili su na dobrom putu ali su razmlačili priču i nekako je napravili prepitkom, prelakom. Šteta zbog sjajne ideje, šteta i zbog ovakvog glumačkog trojca. 

Glavni junak je zavodnik, ili je umislio da je jedan. Sa jedne strane, to muškarcima može da izgleda kao "meh, mnjah" ili šta već. E ovaj nije takav, verujte mi. Ovaj zavodi sve na neki svoj način. Osvoji vas stavovima, iskrenošću, emocijama, pa vidimo kako su neki zaljubljeni, kako su neki oduševljeni, kako su neki zainteresovani za momka ali što je najbolje, većini menja raspoloženje, dan pa i život. On uspešno zavodi i nas gledaoce. 

Ništa na ovom svetu lepše od žena nema. Kada budete slušali kako mladi Don Juan priča o njima, zaista ćete osetiti ljubav i fascinaciju ženama. E sada, kada slušate nekog da tako strasno priča i objašnjava ljubav prema nečemu, morate se primiti na to. Nedavno pričam sa kolegom koji voli društvene igre i nedugo posle toga zatičem sebe kako pola sata gledam predstavljanje neke igre na Youtube-u. Znate već da volim knjige ali kada pričam sa jednim prijateljem, imam neopisivu želju da napustim radno mesto i odem kući da čitam. Ljudi koji zaista vole nešto predstaviće vam to tako da ćete i sami biti zainteresovani. Neretko će vam otvoriti vidike i upoznati vas sa jednim novim svetom koji je tu pred vama ali ga ne vidite ili ste ga zanemarili. 

I sada je tu jedno veliko pitanje, da li je ovaj momak lud ili je zaista Don Juan. Pre nego što kažete da je odgovor očigledan, reći ću vam da je taj odgovor totalno nebitan. Deo filma se i čini tako ali posle su odlutali na drugu stranu i krenuli da morališu. Ono što film odlično govori je to da uopšte nije važno kako si obeležen, važno je ono što jesi. Ono što predstavljaš je zapravo ono što voliš. Vidi se to na tebi. Zato i nije bitno da li je ovaj momak Don Juan ili nije. Ono što radi čini ga Don Juanom. Ne čini nas ime onim što jesmo, već dela, karakter i emocije. 

Iz ovoga što sam do sada napisao jasno je da je film mogao biti majstorija. Zašto to nije tako? Zato što nam Don Juan priča bajčicu a trebali bi biti fascinirani. Recimo priča neke sulude priče o sultanijama, haremima i one su totalno nezanimljive i nebitne. Možda rade posao kao malko humora ali ne rade ništa u korist liku ovog momka i u korist drugim likovima. Neki detalji iz priče su sjajni. Recimo kada Don Juan opisuje momenat kada je video ženu u spavaćici. Tu jasno vidite opčinjenost ženom i žena deluje kao predivno biće, što ona i jeste. Iako ta žena u sceni nije tako fascinantna, mi je posmatramo oduševljeno jer zapravo vidimo ono što treba da vidimo. Ovaj momak nam je ukazao na nešto što ne vidimo. I ovaj mali deo priče je genijalnost a utrpan je u ogromnu priču o tamo nekim putešestvijama. Ovi momenti su trebali biti hajlajti svih Don Juanovih priča. Problem je što to ne izgleda tako već sama bajkovitost ima akcenat. I onda ispada da Don Juan fascinira druge nekim tamo pričicama. Ovo je kolosalan promašaj u filmu. 

U centru je Džoni Dep kao Don Juan. Ideja je bila da on fascinira starog doktora (veliki Marlon Brando) kako bi doca na neki način osvežio ljubavni život i odnose sa suprugom (Fej Danavej). Pazi, imaš dve ovakve glumačke legende. Mogućnosti su beskonačne. Da su nam ovaj dvojac servirali veći deo filma umesto onih bajčica, kako god to zvučalo, Don Juan DeMarco bi sijao punim sjajem, i tu ne mislim na film već na lik. Onim malim, briljiantnim detaljima on je fascinirao ne samo doktora, već i nas gledaoce. Odatle je trebalo nastaviti u smeru drugih likova. Dobili bi verovatno jednu od najlepših romantičnih komedija ikada. Sam Don Juan bi blistao i možda bi čak i bilo bitno da li je on onaj za koga se izdaje. Bajkama i bajčicama su totalno zasenili ovo dvoje likova. Ovolika fascinacija Don Juanom od strane doktora je potpuno neosnovana ovakva kakvu je vidimo. I onda postupci koje gledamo kao da ne nose veliku emociju. Šteta zbog Branda i Danavej. Mislio sam da ne može postojati veća šteta ovog tipa od one kada su u Last Chance Harvey spojili Emu Tompson i Dastina Hofmana apsolutno ne znajući šta da rade sa njima osim da ih smeste u šablonski, patetični kraj. 

Don Juan DeMarco će vas svakako oraspoložiti. Tu nema sumnje. Film je pozitivan od početka do kraja. Teško da vam neće prijati ovako nešto. Šta da kažem za glumačku ekipu kad imaš Branda, Fej Danavej pa i mladog Depa. Tu su i melodije velikog De Lucie. Ali ogromna šteta je što je priča promašena, što je ideja neiskorišćena, što su likovi ostali neupotrebljeni. Velika, velika šteta.

Zanimljivosti:
Prilikom snimanja jedne scene dijaloga između De Marka i doktora, tekst koji izgovara Dep je bio tek izmenjen pa on nije mogao da ga zapamti. Brando je pogledao uglove koje kamere pokrivaju i uspevao je da nalepi tekst koji Dep izgovara na šolju kafe tako da je ovaj mogao to neometano da čita. Ovo je prvi i jedini film u kom glumi Selena Gomez. Film je prikazan samo nedelju dana od njenog ubistva. Dep je izjavio da je najteža stvar u saradnji sa Brandom bila da zadrži ozbiljan izraz lica. On je i prihvatio ovu ulogu pod uslovom da Brando bude odabran za ulogu psihijatra. Kako bi savladao Španski akcenat, dep je gledao Fantasy Island. Brando i Dep su veliki fanovi serije  Beavis and Butt-Head (1993) i nekoliko puta kada ih kamere nisu snimale, glumili su ovu dvojicu animiranih likova.

Naj scena:

I've been thinking about our adolescence. You know, there isn't any transitional battleground left for us anymore. I justfeel as though we surrendered our lives to the momentum of mediocrity.

Moja ocena: 6/10

субота, 4. фебруар 2017.

Busanhaeng (2016)


Alternativni naziv: Train to Busan
Kod nas nazvan: Voz za Busan
Žanr: Akcija | Drama | Horor | Triler
Režija: Sang-ho Yeon
Glumci: Yoo Gong, Soo-an Kim, Yu-mi Jung ...

Priča:
Dok zombi virus hara Južnom Korejom, nekolicina putnika se bori za život u vozu za Busan.

Moj osvrt:
Horor godine, nešto neviđeno, kako su Korejci razvalili amere kad su u pitanju Zombi filmovi, bla bla bla. Da se razumemo, između azijata i holivuda, biram ove prve lagano. Tačnije azijte biram pre svih, ali ovo me je užasno podsetilo na onaj ruski Stalingrad (2013) i gomilu komentara koje sam čitao o njemu, čini mi se na b92 sajtu. Ljudi su umirali od orgazmiranja kako je to graundbrejking, kako su Rusi objasnili, kako su ga braća šuknula amerima a film je takav kao da je umešen, izmiksan, začinjen i ispečen u holivudu. Skoro da je takva situacija i za Train to Busan. 

Ono što nervira je patetika koju film sipa neprestano. Imamo ćaleta koji ne zna ni kad mu je ćerkici rođendan, koji ne može da odvoji ni par sekundi za nju, koji ne zna šta joj je kupio pa joj kupi isti poklon itd. E taj lik kroz ceo film izrasta u moralnu gromadu, od govneta nastaje čovek. Yeah right. I sva ta moralisanja jako idu na nerve. Nasuprot njemu imamo ćerkicu koja je jako moralna, koja moli taticu da pomogne nekom bespomoćnom čiki, koja je jako tužna dok je tata u "govno od čoveka" fazi, koja ustaje staricama u vozu, koja izgleda uplakano u svakoj prokletoj sceni. Da film nije ovoliko patetičan, rekao bih da je sasvim dobar. Ovako to ne mogu da kažem. 

Zanimalo me je kako će Korejci dostaviti zombije. Nisam očaran ali ni razočaran. Ima tu malo azijskih groteskarija ali ništa preterano. Zanimljivo je da nema onih fazona da ako zombiju pucaš u glavu, gotov je. Mada razlog tome može biti i potpuno odsustvo oružja kroz skoro ceo film, što je takođe ok. Ima tu još fazona. Recimo zombiji ne vide u mraku pa imamo tu neku taktiku kako ih zaobići. Ništa epohalno ali eto, za promenu nešto novo. 

Ovaj film užasno podseća na Snowpiercer. Prvo, lokacija je ista. Drugo, imamo proboj kroz vagone kao i tamo. Snowpiercer je u osnovi imao sjajnu ideju i pokušavao je nešto da ispriča. Na kraju se pogubio u celoj priči napravivši overkill. Možda bih još jednom to trebao overiti ali ne žurim. Za razliku od Snowpiercera, ako zanemarimo patetiku, ovaj film ne pokušava govoriti blog zna šta. Ovo je više zabava. Ima možda povremenih fazona kao npr. kada se vlada obraća građanima i upakuje celu priču u ne tako strašnu situaciju. To jako liči na vesti koje nam se serviraju, gde se potencira kako nam je dobro a loše stvari se maskiraju. 

Što se tiče akcije, ona je skroz dobra. Iako se sve svodi na trči, beži, krij se i bori se. Segmenti van voza me neodoljivo podsećaju na legendarnog Pacmana. Iza ćoška nas čeka opasnost koja nas bezglavo juri a mi kroz neku vrstu lavirinta tražimo izlaz iz trenutne prostorije. U vozu je opet druga priča i imamo te Snowpiercer scene proboja. Ovde su išli na taktiku kako proći kroz kupee, išli su na tenziju ali i na zabavu. Doduše ima onih situacija gde likovi susreću zombifikovanog prijatelja, rođaka, ljubavnika i tih slučajeva je previše za moj ukus. Nekako mi nemaju te scene potreban naboj, ne nose neku strašnu emociju da bi me potresle. Možda samo za jednog lika bih imao neki utisak ali njega skoro i ne vidimo u zombi varijanti. No, sama akcija je jako dobra i film je fino režiran tako da je lagan i zanimljiv za gledanje. 

Pored one činjenice da nemamo kao u svakom filmu hedšatovanje zombija, nemamo ni neko posebno bavljenje uzrokom. Zašto se ovo dešava, nije bitno. Ko je kriv, nije važno. Kako se odbraniti, ne priča se. Ima li rešenja, niko ne razmišlja o tome. Sa jedne strane, ako nisu imali neku ideju koja nije toliko izlizana, bolje je ovako. Takođe, to odsustvo traženja rešenja ostavlja utisak beznadežnosti i neminovnog lošeg kraja, tako da mi ta atmosfera i prija u ovakvom filmu. 

Neretko u ovakvim filmovima vidimo neka žrtvovanja. U fazonu spasite se vi, ja ću da uletim ovde i ostaviću glavu da biste se vi izvukli. Ok, negde to ume da bude dojajno. Recimo u The Thing, likovi se na neki način žrtvuju za čovečanstvo, ali to nije upakovano na smrdljivo patetičan način (kahm Interstellar kahm) već likovi postaju veliki samim tim. Ali kako likovi vole ovde da se žrtvuju, majko Olivera, pa to je neverovatno. Bili oni smradovi, kukavice, mudadžije, svaki od njih dođe u situaciju da ostavi kosti za nekog drugog i ispadne neviđeni mega car. Jednom bih razumeo ali ovoliku količinu samorazjebavanja u masi zombija zaista ne mogu da svarim. 

Još jedna stvar koju mrzim je kad praviš likove tako da ti je cilj da oni nerviraju gledaoce. Ovde imamo neke koji su koliko toliko na sigurnom pa dolazi do tog nekog raslojavanja. Razumem to, ljudi smo, takvi smo, ali ovoliko forsirati jednu budalu koja non stop hrani zombije drugima (neretko onima koji mu pomažu) zarad svoje guzice, ne mogu da svarim. Čemu takvi likovi služe? Da osetimo neko zadovoljenje kad oni konačno stradaju. Za mene to nije dovoljan razlog da ih staviš u film. 

Train to Busan je izvikan film. Ok, zanimljiv je za gledanje, ima finih momenata, ima nekih suludosti sa zombijima koji iskaču odavde ili odande, ima poneki lik vredan pažnje ali sve u svemu ovo je tek iznad nekog proseka. Nisam video ovde ništa što bi me toliko oduševilo. Da su zauzdali patetiku, bio bi ovo znatno bolji film ali bi u tom slučaju on trajao mnogo kraće. Patetika nas je održala - njojzi hvala. Zombiji, ap jors. Ne možete vi biti toliko zajebani koliko mi možemo biti patetični.

Zanimljivosti:
Yeon Sang-ho je napravio animirani film "Seoul station" koji prethodi radnji u ovom filmu. Radnja tog filma se dešava dan pre događaja koje gledamo u Train to Busan.

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 6/10