Hacksaw Ridge (2016)

Kod nas nazvan: Greben Spasa
Žanr: Drama | Istorijski | Ratni
Režija: Mel Gibson
Glumci: Andrew Garfield, Sam Worthington, Luke Bracey ...

Priča:
Dezmond Dos, vojnik Američke armije koji je učestvovao u Bici za Okinavu, odbijao je da nosi oružje i ubija ljude. Postao je prvi čovek u američkoj istoriji koji je dobio Medalju Časti a da nije ispalio niti jedan metak.

Moj osvrt:
Sa znanjem da je Gibson ovo režirao, ne možeš a da ne priđeš filmu gledajući ga kroz ranija ostvarenja ovog majstora. Ono što je karakteristično za njih, na samom početku dobri stari Mel spakuje udarac, spakuje šok i veže te za priču. Ovde mi je upravo to nedostajalo. Ok, film ima kratki uvod sa jezivom scenom iz rata ali prva polovina filma je na neki način lagana drama. Naravno da ovo nije loše. Da je neko drugi režirao, ne bih ovo ni pominjao. Samo za razliku od rainijih ostvarenja, treba da prođe malo vremena dok ne kažeš "nema pauze, ovo moram da odgledam do kraja". 

Drama na početku je ok. Nećeš se usrati od sreće kakvi su to likovi ali nećeš biti ni razočaran onim što vidiš. Možda ovo deluje malko čistunski i naivno u pojedinim momentima ali nemam tu neke veće zamerke. Ne možeš da napraviš spektakl od priče koja je u prvom delu filma sasvim obična. Tako da imamo onu standardnu grešku u mladosti koja nas obeleži, pa imamo zaljubljivanje, pa otkrivanje poziva, pa i malo moralisanja. Sve potencijalne šupljine ili slabi mometni su pokriveni nečim sjajnim: glumom, režijom, nekim simpatičnim delom dijaloga - nije bitno. Bitno je da me obična priča ne davi i da ne mudruje previše. 

Prva savršena stvar koja se ovde primeti je muzika. Ok, očekivali smo da će neke ključne scene biti obeležene dobrom muzikom ali ovde su i najobičniji momenti koji imaju muzičku pratnju spektakularni. Stvarno imaš utisak da gledaš nešto spektakularno koliko god scena i priča u tom momentu delovali obično. Momak šeta poljem, moš misliti. Ali: Momak šeta poljem uz savršenu muzičku pratnju i Melovu režiju - samo ta scena je komotno bolja od većine današnjih filmova. 

A kako je ovo režirano, nemoguće je opisati. Imamo ljubavnu scenu na vrhu neke planine u kojoj gledamo ono klasično holivudsko krljanje i ta scena deluje tako dobro da možete da je gledate iznova i iznova. A to je relativno nebitna scena. Zamislite onda one bitne. Kasnije ću o scenama borbe. Imamo npr. scenu u kojoj Dos ulazi u sudnicu, scena se malo uspori, čujemo otkucaje srca itd. I sam taj sudski proces nije nešto što treba da stvori tenziju ali čika Mel to napravi takvim. U rukama bilo kog drugog režisera, ubeđen sam da bi Hacksaw Ridge bio u najboljem slučaju samo ok film. 

Najveći strah sam imao od toga da će ovo biti patetično. Ok, istinita je priča ali tema je tako na ivici te mrske mi ljudske mentalne discipline. Čovek zbog svojih uverenja odbija da nosi oružje a želi ići u rat kako bi bio bolničar i spašavao živote. Na sve to, veliki je vernik koji snažno propagira svoje stavove. Za ovakvu temu moraš da imaš nekog jako pametnog, nekog ko ti neće preseravati da postoji jedan put već će ti, ako te zanima, dozvoliti da vidiš da je i njegov put dobar, nekog ko neće raditi nešto da te rasplače, kupi tragedijom, već nekog ko će da zadobije tvoje poštovanje. A da, već sam rekao da bi neko ko nije Gibson usrao ovo za medalju. 

Evo sad jednog od primera kako je Mel izbegao usrane šablone. Kako se to radi? Tako što iskoristiš šablon i ismeješ ga. Kada Dos dođe u vojsku, ostali likovi su one vojničine koje gledamo po filmovima. Svi su u fazonu da će da gaze, da su opasni, da su neustrašivi. Ok, takve likove neretko gotivimo po filmovima. I ovde bi oni bili verovatno jako zanimljivi. Šta je onda problem? Dos. Zato što je patetičan? Oooo ne. Imao je sve uslove za to. Ove šablonske vojničine su pored Dosa izgledale jako smešno, pre svega jer je ovaj dobroćudni lik mnogo čovečniji od njih. On ulazi u prostoriju u kojoj se svi nalaze i vidite da ne pripada tu. Ne zato što je tanan. Daleko od toga. Fizički je jedan od najsposobnijih. Razlog je što on tu deluje kao vi, ja, bilo ko drugi ko je ušetao u takvu priliku. Lik koji je imao sve šanse da bude patetičan, čovečniji je od svih ostalih. 

Potom nam sledi jedna velika posveta Full Metal Jacketu. Tu mislim na onaj segment filma sa treningom i obukom vojnika. Imamo dosta stvari koje podsećaju na FMJ. Možda je ovo za nijansu šarenije. Ne bih rekao da je humor bolji ali je raspoloženje drugačije. FMJ je užasno zabavan u tom delu ali je nekako i mračan. Dok je ovo dosta veselije. 

No opet se vraćam na one strahove koje sam imao. Čovek se prijavljuje za rat ali ne želi da nosi pušku. Kako bi to uradio skoro svaki režiser: Ovaj momak bi bio jedini moralan i svaki drugi put bi bio pogrešan. Ostali bi ga kinjili i bili bi šablonske budale. E pa ap jors glupani. Gibson to ne radi tako. Gibson sukobi dve realne strane. Na strani ostalih su činjenice da uz sebe želiš čoveka koji može da ih zaštiti u borbi. Ok, Dos je tu da leči ali zar se ne kaže bolje sprečiti nego lečiti. Sa druge strane imamo čoveka koji ima svoja uverenja. Tako nešto moraš da poštuješ, bez obzira slagao se ili ne. Zato mi je npr 500 days of summer bio gubljenje vremena. Ceo film vam neko trubi neku filozofiju i onda na kraju okrene stranicu. Mislim ok, nije to nerealno, samo su mi takvi likovi bezvredni. Dos stoji iza onog što jeste i u šta veruje. Da je on jednog jedinog momenta promenio odluku, njegova vera ne bi bila jaka i šta bi smo gledali - transformaciju Dosa u Bananamena. Ja to ne želim da gledam. 

I kada se složi ova priča, dobijamo pojedinca koji odudara od sistema. I upravo u tome je caka. Gibson nas je naterao da gledamo čoveka koji želi da se uklopi u sistem kojem ne pripada. On želi da nam kaže da je to i te kako moguće. Ne želi da nam prodaje priču o bukvalistima. I kada slušate Dosa i ljude koji mu se protive, ne vidite zadrte glupane ni sa jedne strane. Vidite ljude koji brane svoj stav i koji možda ne vide šta druga strana zapravo donosi ili pokušava da kaže. Nema ovde borbe pojedinca protiv sistema, ovo je privikavanje pojedinca na sistem ali i sistema na pojedinca. Čekaj, rekao sam da pojedinac na neki način menja sistem? 

Kako onda menjaš sistem pokušavajući da se uklopiš u njega? Lepo - postaneš Bananmen ili prosereš da ljubav koja nema granice prevazilazi sve dimenzije ili naučiš vanzemaljski jer će ti trebati za 3000 godina ili putuješ kroz vreme da ti neko tamo kaže šta si mu rekao u prošlosti ili pogineš ni zbog čega da ispadneš veliki baja...bajajamen... žrtva... Ma da. Set brilijantnih ideja. Može tako a može i kao Dost. Prva i osnovna stvar, nije dozvolio da ga išta poremeti u onom što veruje. Da je promenio stavove, ne bi bio ono što jeste i bio bi lažnjak u većem delu filma. Takođe, izdao bi svoje stavove i ono u šta veruje bi bio crtani film. Ne moraš da voliš takvo nešto, ali moraš to da poštuješ. Dobro, ne moraš, ali to tebe čini ograničenim. Na kraju, ako stojiš iza toga što jesi, ljudi će znati šta si i upoznaće te. Ako te neko upozna, vidi da su tvoji stavovi ispravni, ako zadobiješ njegovo poštovanje, ima li razloga da te ne prihvati?

Vera i stavovi ovog momka su jako utemeljeni religijom. Znate moje stavove o tome i zato ovo što ću napisati ima veliku težinu. Ovaj momak jeste vođen onim u šta veruje, ali nije vođen time kao pravilom. To nije "jebiga piše u pravilniku pa ću da poštujem jer moram." Ovaj čovek zaista veruje u to, ovaj čovek zaista stoji iza svega u šta veruje. Imate Contact gde se vera prodaje na najljigaviji mogući način, bez stava, bez muda, već je zapakovano u ukrasni papir. Kao ateista nemam nikakav problem da mi neko prodaje veru na dobar način, nemam problem da mi je prodaje neko ko stoji iza nje i ko će mi je prodavati tako da mi pokaže da je to još jedan ispravan a ne jedini put. Calvary (2014) je prelep način kako se to radi. Hacksaw Ridge je perfektan u tome što nam priča. 

Ima scena koje su deluju kao malo preterivanje. Recimo kada Dosu ne dozvoljavaju da ode na sopstveno venčanje zato što neće da nosi pušku. Ima tih overkillova ali su skoro pa nebitni. Zašto su mi nebitni ako cepidlačim? Zato što su tu samo da pojačaju stav ovog momka. Nisu tu da vidimo njegovu patnju što mu je nešto uskraćeno. Tu su da vidimo snagu onoga u šta veruje. Nije cilj ovog momka da preobrati druge. Cilj mu je da istraje u onom u šta veruje. Ne završava se ovaj film sa njegovom pobedom već se završava sa time da on bude prihvaćen, da njegov put bude ispoštovan. 

Ali kako nas je dobri, stari Mel pripremio za scene borbe. Mako Olivera kako je ovo delovalo jezivo. Prvo vidimo kamione sa likovima koji su prošli borbu, vidimo ranjenike i vidimo nastradale. Mrtvi su zaista jeziva scena, nema tu šta. Ranjenici i preživeli su još gora. Kada vidite strahotu na tim licima, sledićete se. Nisu vam potrebne scene da biste znali kakav pakao su preživeli i kakav proživljavaju. Scene su neverovatne. Stvore vam takav osećaj jeze i straha da ste svesni da sledi ono najgore moguće. Jedna obična stena deluje strašnije od svih današnjih horora. Kad smo već kod horora, Gibsone kralju, napravi jednu hororčinu za svoju i našu dušu. Pusti klince da se lože na Conjuringe i slične gluposti. Napravi nešto da uteraš strah u kosti i najhrabrijim. Verujem da ti to možeš. 

Napisah iznad da ste svesni da sledi ono najgore. E pa niste. Ovo su za mene najbolje scene borbe koje sam video na filmu. Mel se nije libio tj. imao je muda da prikaže raspadnuta tela, krv, creva, kosti, meso, crve, pacove... Što je najbolje (ili najgore po stomake) sve to deluje užasno realistično. Zaista teško padaju scene kada vidite šta je ostalo od nečega što je nekada bilo ljudsko biće. Znate sigurno za onu frazu "Unleash hell". E ovo je ubedljivo najveći anliš hel koji sam video u životu. Ovo je haos u svom najboljem sjaju. Ovo je napeto i gleda se u grču. Ovo je pakao nad zemljom prema kojim sve verzije tog podzemnog izgledaju kao Alisa u Zemlji čuda. Ovo je nadmašilo otvaranje Spasavanja Redova Rajana. Ove scene su razlog zbog kojeg mi dođe da se skupim u fetalni položaj i plačem što film nisam gledao u bioskopu.

Iiii opet moram da se vratim na ranije strahove. Zašto se konstantno vraćam na to? Zato što je Gibson pokazao da može ovo da se napravi na drugačiji način - na dobar način. Borbe koje gledamo nisu tu da bi Dos blistao u njima. Ooo ne. On radi ono što radi. Generalno tokom borbe, najviše se ističe jedan drugi momak. Njega nam Gibson daje da vidimo kontrast sa Dosom ali i da vidimo odličan sklop dva potpuno različita čoveka. Scene borbe su pravljene da se prikaže pakao. Komotno ste mogli preskočiti prvih sat vremena, pustiti film od momenta kada se dolazi do grebena i imali biste utisak da je ovo nešto spektakularno bez da znate išta o filmu. Glavni glumci u scenama borbe su sama borba, pakao, haos i rat. 

Dos blista nešto kasnije. Ovo na prvi pogled može da deluje kao pogrešna odluka ali je zapravo jako pametna. Prvo za ove što misle da su ove scene spasavanja isforsirane: čovek je spasao 75 ljudi tokom ovih borbi. To su činjenice. U filmu nije prikazana ni polovina što jasno pokazuje da Mel nije imao za cilj da pravi super miša, bananamena, atomskog mrava ili bilo šta drugo. Pitanje: kako bi zapravo Dos izgledao kao veći bananamen, da je spasavao ove ljude samo za vreme najgrđe borbe ili tokom zatišja? I rest my case. E sada, zamislite da su tokom borbe previše vremena trošili na samog Dosa. Onda bi sav haos i tenzija bili previše puta prekidani i scene ne bi imale takav impakt. I najbolje od svega je što kada gledate njegov trud i muku da spasi saborce, ne vidite lika koji želi da izraste u heroja, vidite čoveka koji čvrsto stoji iza onog u šta veruje. On nije postao heroj. On je takav uvek i bio. Situacija mu je samo dala epitet. 

Moram da priznam da sam sumnjao. Pođimo od očiglednog - sumnjao sam da mrljavi, tunjavi Garfild može da iznese dobru ulogu. Pogrešio sam. Drugo, tema je jako osetljiva. Gibson se izborio sa njom kao što verovatno niko ne bi uspeo. Drama pre rata nije spektakularna niti jedinstvena - Gibson je uspeo da nas veže za nju i napravio je obične scene spektakularnim. Uložiti toliko truda u scenu koja ne donosi mnogo filmu, to pokazuje veliku posvećenost. Ovo nije film o heroju. Dost nikada sebe nije ni smatrao jednim. Ako film gledate na taj način, promašićete poentu. Ovo nije film o veličanju jedne nacije u ratu jer se ni jednog momenta ne bavi razlozima. Kada je rat u pitanju, ovaj film samo prikazuje pakao koji on donosi. Ovaj film nije ljubavna priča iako je ljubav neretko pokretač i sklonište za ovog momka. Ovo je pre svega film o veri, o čoveku koji iskreno veruje u nešto, koji ima jake stavove koji nikada nisu dovedeni u pitanje, koji stoji uz njih ne zato što mora već zato što oseća, zna i veruje da je to ispravno. To je nešto što je čvrsto poput stene.

Zanimljivosti:
Kada su Dosa pitali koliko je ljudi zapravo spasio tokom ove bitke, on je rekao oko 50. Svedoci tvrde da je bilo oko 100. Dosov sin je bio na snimanju filma i plakao je zbog toga koliko je Garfild realno odglumio njegovog oca. Na kraju filma je navedeno da je Dos spasao 75 ljudi. Još 55torici je pomogao i lečio ih tokom bitke ali su sami mogli da se izvuku tako da nisu uračunati u ovu brojku. Tokom tri nedelje učešća u ratu, Dos je spasao oko 300 ljudi. 

Prvi film Majla Gibsona, Melovog sina. U Veneciji, film je doživeo ovacije koje su trajale 9 minuta i 48 sekundi. Kada Doroti daje Dezmondu (Dos) Bibliju, obeleženo je poglavlje gde je priča o Davidu i Golijatu. Kako bi scene borbe delovale realističnije, Gibson je kupio dve kamere od 1500 dolara plativši ih iz svog džepa. U jednom momentu, Vins Von izgovara rečenicu "Well, Dorothy, looks like we're not in Kansas anymore". Ovo je referenca na čuvenog Čarobnjaka iz Oza.

Naj scene:

Borba

Moja ocena: 9/10