The Reader (2008)

Kod nas nazvan: Čitač
Žanr: Drama | Ljubavni
Režija: Stephen Daldry
Glumci: Kate Winslet, Ralph Fiennes, Bruno Ganz ...

Priča:
Nemačka posle Drugog Svetskog Rata. Skoro deset godina posle čudnog kraja njihove afere, Majkl Berg, student prava sreće svoju bivšu koja je na optuženičkoj klupi zbog ratnih zločina.

Moj osvrt:
Priča o vezi mladića i zrele žene. Odmah zaboravite one fazone gde će se tamo neki sablažnjavati razlikom u godinama, pa će biti smicalica, skandala i pizdarija. Te stvari ostavite sapunjarama. Ili ako hoćete nešto pametno tj. dobro na tu temu, imate Notes on a Scandal. Kako su uspeli da naprave ovo bez tih standardinh propratnih stvari koje prate ovakve priče? Pa lepo, nije ih zanimalo to već su želeli da nam predstave ljubavnu priču. I to su na jako dobar način uspeli servirajući osećaj, instinkt, strast. Tačno se vide polet, uzbuđenje, promena emocija, vide se namere. Film koji se bavi skandalom obično ne pridaje toliko pažnje ovim detaljima. 

Fazon sa čitanjem je fino došao u celu priču. Ok, na početku možemo na ovu vezu gledati kao vezu između napaljenog klinca i žene kojoj je potrebno malo telesne ljubavi ali vidi se da ovde žele progurati emotivnu priču. Za to moraš da imaš temelj. Upravo taj temelj pronalaze u čitanju. Čitanje nije pasija ove žene, ne uzbuđuje je to da joj neko recituje na uvce ili priča bajke. Najlepša stvar svake dobre veze je to što vas druga strana obogaćuje, što vas čini boljim, ispunjuje i usrećuje. Daruje vam nešto što niste znali ili umeli. Nije samo čitanje ovde hajlajt već umetnost uopšte. Pogledajte scenu u kojoj ova žena sluša crkveni hor. To u njoj budi prilično jake emocije. Zbog toga je ova ljubav sasvim uverljiva. Godine su nešto što ovde praktično i ne dovodimo u pitanje. 

Šta je sa drugom stranom, šta je sa ovim momkom? Pogledajte kada film malo odmakne kakvo iznenađenje ga čeka. Pogledajte koliko ljubav ume da zaslepi. E sada, ne shvatite to kao nužno loše. Mi smo gledali ovu priču i nismo videli isto to što je ovom momku promaklo. Zato nam saznanje o prošlosti ove žene dolazi kao šok. Zbog trenutne opčinjenosti momak i ne pokušava da sazna više od onog čemu se divi. Koliko puta vam se to desilo u životu i to ne samo u ljubavi? Zašto sam rekao da ne shvatite to nužno loše? Zato što vam isto tako mogu promaći i mnoge druge sjajne stvari koje ne znate o onom koga volite. Istražujte koliko god vam vreme to dozvoli. 

E sada, oko prelomnog momenta u filmu. Suđenje. Ne znam, ovo je trebalo biti klimaktično, ali meni je ovo jeftin, patetičan trik. Samo suđenje i dramatični epilog su baš izašli iz šablonskih sapunjara. Kada biste birali između katastrofe i nešto malo sramote, šta biste izabrali. Neću uopšte da ulazim u diskusiju oko toga da li je njena sramota velika. Ta sramota je spašava ali nije nešto što ne može da se ispravi i nije tako strašna u vremenu u kom je priča smeštena. Ali eto, neko se setio da bi to bio dramatičan i napet momenat. Meni on izgleda jako slabo. I eto, tako se ja dugo vremena lomim koliko je ovo bez veze ne shvatajući da to nije poenta ove priče. Rezultat je bio potreban, način na koji su došli do njega je loš. Svakako to utiče na kvalitet filma ali ne kvari poruku. 

Još jedna stvar koja je morala bolje da se odradi je prošlost ove žene. Ona je svakako velika tema. Neko će reći da ona nema uticaj na odnos ova dva lika ali i te kako ima. Na kraju kada imamo neki pokušaj pokajanja, iskupljenja ili čega već, mi nemamo ovaj pravi osećaj. Stiče se utisak da se nekako guralo da ovaj lik i nije napravio tako strašne stvari. Imamo jednu scenu u kojoj momak šeta logorom i te scene su jezive. Vizuelno, to su bez konkurencije najbolje scene u filmu. Jako su jezive i ostavljaju utisak. E to si morao još da nam serviraš. To je nešto što ti je obeležilo jedan od dva glavna lika. Ne možeš tek tako da pređeš preko toga. Zbog toga si nam servirao prelomni momenat u filmu a ostavljaš da sve prođe na priči i na spletkama odvratnih ženturača u sudnici. E to je Judgement at Nuremberg odradio majstorski. Nema oprosta, nema opravdanja za takva zverstva a ni ignorisanje istih. 

I sada kad se film završio, imao sam užasno pomešana osećanja povodom onog što sam odgledao. Kao da je nešto falilo. Bio sam prilično u sukobu sa svim i svačim. I onda mi je sinula jedna rečenica koja me je jako zagolicala. Podsetio sam se šta je izgovorao odlični Bruno Ganc i sve se otvorilo. Prva stvar je vezana za sudnicu a to je sukob onog što je moralno i onog što je zakonski. Neretko razmišljamo vođeni emocijama i zbog toga sudimo i presuđujemo likovima. Zbog toga smo spremni oprostiti, zbog toga zanemarujemo očigledno. Ali da li je to ključna stvar u filmu? Daleko od toga da nije bitna ali nije u tome stvar. 

Dođosmo i do poente. Evo ključne rečenice u originalu: "What we feel isn't important. It's utterly unimportant. The only question is what we do." Šta nam znače emocije prema nekom, prema određenom momentu, šta nam znače stavovi i namere ako ništa ne uradimo povodom toga? Kako neko da zna da li ste za ili protiv nečega, kako neko da zna da li ga volite ili ne, kako možete promeniti tok stvari ako ništa ne radite da to pokažete? I ceo film je nafilovan tim ključnim momentima u kojima likovi ne čine ništa da promene situaciju. Ako prepustiš stvari toku, nikada neće biti ono što od njih želiš. Ako ne učiniš ništa da promeniš svoj dan, godinu, život, oni će biti prazni ili će ih drugi stvarati za vas. I šta je rezultat tog vašeg mirovanja, ćutanja, odsustva reakcije na bilo šta? Kajanje koje ne možeš ispraviti ničim.

Zanimljivosti:
Da bi izbegli zakonske probleme, seksualno eksplicitne scene nisu snimane dok Dejvid Kros nije napunio 18 godina. Kejt Vinslet je bila prvi izbor za ulogu. Ona je odbila jer je snimala Revolutionary Road (2008). Ulogu je potom dobila Nikol Kidmen i snimanje je započeto. Potom je prekinuto kad je Kidmenova saznala da je u drugom stanju. Tada je već Vinslet bila slobodna i prihvatila je ulogu. Prvi film na Engleskom za Dejvida Krosa.

Naj scena:

"What we feel isn't important. It's utterly unimportant. The only question is what we do."

Moja ocena: 7/10