Busanhaeng (2016)

Alternativni naziv: Train to Busan
Kod nas nazvan: Voz za Busan
Žanr: Akcija | Drama | Horor | Triler
Režija: Sang-ho Yeon
Glumci: Yoo Gong, Soo-an Kim, Yu-mi Jung ...

Priča:
Dok zombi virus hara Južnom Korejom, nekolicina putnika se bori za život u vozu za Busan.

Moj osvrt:
Horor godine, nešto neviđeno, kako su Korejci razvalili amere kad su u pitanju Zombi filmovi, bla bla bla. Da se razumemo, između azijata i holivuda, biram ove prve lagano. Tačnije azijte biram pre svih, ali ovo me je užasno podsetilo na onaj ruski Stalingrad (2013) i gomilu komentara koje sam čitao o njemu, čini mi se na b92 sajtu. Ljudi su umirali od orgazmiranja kako je to graundbrejking, kako su Rusi objasnili, kako su ga braća šuknula amerima a film je takav kao da je umešen, izmiksan, začinjen i ispečen u holivudu. Skoro da je takva situacija i za Train to Busan. 

Ono što nervira je patetika koju film sipa neprestano. Imamo ćaleta koji ne zna ni kad mu je ćerkici rođendan, koji ne može da odvoji ni par sekundi za nju, koji ne zna šta joj je kupio pa joj kupi isti poklon itd. E taj lik kroz ceo film izrasta u moralnu gromadu, od govneta nastaje čovek. Yeah right. I sva ta moralisanja jako idu na nerve. Nasuprot njemu imamo ćerkicu koja je jako moralna, koja moli taticu da pomogne nekom bespomoćnom čiki, koja je jako tužna dok je tata u "govno od čoveka" fazi, koja ustaje staricama u vozu, koja izgleda uplakano u svakoj prokletoj sceni. Da film nije ovoliko patetičan, rekao bih da je sasvim dobar. Ovako to ne mogu da kažem. 

Zanimalo me je kako će Korejci dostaviti zombije. Nisam očaran ali ni razočaran. Ima tu malo azijskih groteskarija ali ništa preterano. Zanimljivo je da nema onih fazona da ako zombiju pucaš u glavu, gotov je. Mada razlog tome može biti i potpuno odsustvo oružja kroz skoro ceo film, što je takođe ok. Ima tu još fazona. Recimo zombiji ne vide u mraku pa imamo tu neku taktiku kako ih zaobići. Ništa epohalno ali eto, za promenu nešto novo. 

Ovaj film užasno podseća na Snowpiercer. Prvo, lokacija je ista. Drugo, imamo proboj kroz vagone kao i tamo. Snowpiercer je u osnovi imao sjajnu ideju i pokušavao je nešto da ispriča. Na kraju se pogubio u celoj priči napravivši overkill. Možda bih još jednom to trebao overiti ali ne žurim. Za razliku od Snowpiercera, ako zanemarimo patetiku, ovaj film ne pokušava govoriti blog zna šta. Ovo je više zabava. Ima možda povremenih fazona kao npr. kada se vlada obraća građanima i upakuje celu priču u ne tako strašnu situaciju. To jako liči na vesti koje nam se serviraju, gde se potencira kako nam je dobro a loše stvari se maskiraju. 

Što se tiče akcije, ona je skroz dobra. Iako se sve svodi na trči, beži, krij se i bori se. Segmenti van voza me neodoljivo podsećaju na legendarnog Pacmana. Iza ćoška nas čeka opasnost koja nas bezglavo juri a mi kroz neku vrstu lavirinta tražimo izlaz iz trenutne prostorije. U vozu je opet druga priča i imamo te Snowpiercer scene proboja. Ovde su išli na taktiku kako proći kroz kupee, išli su na tenziju ali i na zabavu. Doduše ima onih situacija gde likovi susreću zombifikovanog prijatelja, rođaka, ljubavnika i tih slučajeva je previše za moj ukus. Nekako mi nemaju te scene potreban naboj, ne nose neku strašnu emociju da bi me potresle. Možda samo za jednog lika bih imao neki utisak ali njega skoro i ne vidimo u zombi varijanti. No, sama akcija je jako dobra i film je fino režiran tako da je lagan i zanimljiv za gledanje. 

Pored one činjenice da nemamo kao u svakom filmu hedšatovanje zombija, nemamo ni neko posebno bavljenje uzrokom. Zašto se ovo dešava, nije bitno. Ko je kriv, nije važno. Kako se odbraniti, ne priča se. Ima li rešenja, niko ne razmišlja o tome. Sa jedne strane, ako nisu imali neku ideju koja nije toliko izlizana, bolje je ovako. Takođe, to odsustvo traženja rešenja ostavlja utisak beznadežnosti i neminovnog lošeg kraja, tako da mi ta atmosfera i prija u ovakvom filmu. 

Neretko u ovakvim filmovima vidimo neka žrtvovanja. U fazonu spasite se vi, ja ću da uletim ovde i ostaviću glavu da biste se vi izvukli. Ok, negde to ume da bude dojajno. Recimo u The Thing, likovi se na neki način žrtvuju za čovečanstvo, ali to nije upakovano na smrdljivo patetičan način (kahm Interstellar kahm) već likovi postaju veliki samim tim. Ali kako likovi vole ovde da se žrtvuju, majko Olivera, pa to je neverovatno. Bili oni smradovi, kukavice, mudadžije, svaki od njih dođe u situaciju da ostavi kosti za nekog drugog i ispadne neviđeni mega car. Jednom bih razumeo ali ovoliku količinu samorazjebavanja u masi zombija zaista ne mogu da svarim. 

Još jedna stvar koju mrzim je kad praviš likove tako da ti je cilj da oni nerviraju gledaoce. Ovde imamo neke koji su koliko toliko na sigurnom pa dolazi do tog nekog raslojavanja. Razumem to, ljudi smo, takvi smo, ali ovoliko forsirati jednu budalu koja non stop hrani zombije drugima (neretko onima koji mu pomažu) zarad svoje guzice, ne mogu da svarim. Čemu takvi likovi služe? Da osetimo neko zadovoljenje kad oni konačno stradaju. Za mene to nije dovoljan razlog da ih staviš u film. 

Train to Busan je izvikan film. Ok, zanimljiv je za gledanje, ima finih momenata, ima nekih suludosti sa zombijima koji iskaču odavde ili odande, ima poneki lik vredan pažnje ali sve u svemu ovo je tek iznad nekog proseka. Nisam video ovde ništa što bi me toliko oduševilo. Da su zauzdali patetiku, bio bi ovo znatno bolji film ali bi u tom slučaju on trajao mnogo kraće. Patetika nas je održala - njojzi hvala. Zombiji, ap jors. Ne možete vi biti toliko zajebani koliko mi možemo biti patetični.

Zanimljivosti:
Yeon Sang-ho je napravio animirani film "Seoul station" koji prethodi radnji u ovom filmu. Radnja tog filma se dešava dan pre događaja koje gledamo u Train to Busan.

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 6/10