Blade Runner (1982)

Kod nas nazvan: Istrebljivač
Žanr: Naučna Fantastika | Drama | Triler
Režija: Ridley Scott
Glumci: Harrison Ford, Rutger Hauer, Sean Young...

Priča:
Dekard dobija zadatak da lovi i eliminiše četiri replikanta koja su otela svemirski brod i vratila se na zemlju kako bi pronašla svog tvorca.

Moj osvrt:
U budućnosti, čovek se odvažio da napravi kopiju sebe. To nije standardna kopija, robot koji slepo obavlja posao, već nešto što je besprekorna verzija čoveka. Inteligentnija i naprednija u svakom smislu. To čovečanstvu daje veliki potencijal. Može kreirati savršene doktore, specijalce u velikom broju oblasti, stručnjake koji mogu unaprediti život na Zemlji, profesore, instruktore itd. Može kreirati društvo za usamljene, pomoć za nemoćne a na šta se on odlučio - napravio je savršenu verziju čoveka da bi mu bio rob. 

U skoro svim poznatim filmskim i književnim pričama te kreacije su mašine bez ikakvih emocija. U samo retkim od njih čovek se emotivno veže za te mašine, ali kako tako, strah i nije toliko veliki jer ih nije baš lako uništiti. Skoro uvek ih je moguće popraviti. Blade Runner ovde ubacuje jednu revolucionarnu ideju. Posle određenog perioda, replikanti počinju da osećaju. Zamislite sada tu situaciju. Imate nešto što je biološki ne toliko različito od čoveka, imate nešto što može da razmišlja, imate nešto što može da oseća. Zašto bi to nešto onda bilo "nešto"? Zašto ne bi bilo "neko"? Ako može da razmišlja, da oseća, da svesno donosi odluke, zašto ne bi bio ravan čoveku? 

U genijalnoj knjizi Borislava Pekića, 1999, imamo situaciju gde čoveku saopštavaju da on zapravo i nije čovek već neka varijanta ovog replikanta. Ovde imamo sličnu situaciju. Zamislite da sve u šta ste verovali, sve što vam je bilo pokretačka snaga, sve što vas je definisalo kao takvog kakav jeste, da sve to nije istina, da vi zapravo živite jednu veliku laž. Možda to i ne bi bilo strašno da replikantima nisu posle određenog vremena krenule da se razvijaju emocije. Možda ni to ne bi bilo tako strašno, da sami kreatori replikanata nisu bili toga svesni. 

Najbrutalnija stvar u svemu tome je što, bez obzira na replikanta kao kreaciju, čovek se ponaša prema njemu kao prema stvari, kao prema robu. Velelepna kreacija je potrošena na nebitne stvari. I baš kada kreacija dostiže vrhunac, kada replikant dobija emocije, čega se dosetio onaj ko ga koristi - da ga uništi. Koliko je samo to jezivo. U momentu kada stiče emocije, kada je svestan svega, sledi mu smrt. Čoveku nije potreban čovek, drug, pomoćnik, saborac, čoveku je potreban rob koji ne treba da misli van konteksta, koji ne treba da radi van onoga za šta je predodređen.

Ok, vidi se da ti replikanti ne čine baš lepe stvari. Vidimo ubistva pre svega. Nije to opravdanje, ali šta očekujete od čoveka (da, čoveka) koji saznaje da je živeo laž, koji kada napokon ima situaciju da oseća nešto, zna da će umreti, kada njegov kreator ne može da mu omogući da on nastavi svoje postojanje, kada on postaje nepotreban, kada postaje lovina koju treba hladnokrvno ukloniti. Upravo u momentu kada on postaje čovek, predodređen je da bude ubijen. Užasno emotivna scena je ta u kojoj replikant, iako superioran u tom momentu, na neki način moli za produženje života. Zašto? Zato što je fasciniran životom. Ljudi su nezadovoljni sa milion stvari, ne uživaju ni u čemu, dok jedan savršeni primerak čovečanstva uživa u onome što vidi i što oseća. Takvo nešto smo osudili na smrt. Da li zato što ne možemo trpeti bolje od sebe, da li zbog osećaja nadmoći, da li zbog toga što želimo da uvek imamo nekoga ispod nas, nekoga ko manje vredi...? Ili ćemo ga osuditi samo zato što je počeo da pravi greške koje pravi i sam čovek, koje pravimo i mi sami. Ne osuđujemo li tako sami svoje postupke u nekom drugom? 

A kakav je običan čovek u svemu tome. Ako malo bolje pogledamo, niko nema prijatelja, svi se sve više izoluju jedni od drugih, svi žive sami. Recimo jedan od kreatora replikanata sebi pravi prijatelje. Bez ljudskog kontakta, normalne komunikacije, koja je svrha čovečanstva. Čovek svakako sve više teži otuđivanju. Sve manje komuniciramo jedni sa drugima, sve više se skrivamo u svoje male svetove, sve više se izolujemo jedni od drugih. U takvom jednom svetu u budućnosti, zanimljivo je gde vidimo lepe emocije - upravo između replikanata i između čoveka i replikanta. Zašto? Zato što su emocije nekog ko ih tek dobija čiste, iskrene i jake, a čovek je na njih zaboravio. Potisnuo ih je zbog materijalnih stvari.

U jednoj sceni vidimo replikanta koji svira klavir. Nije li to genijalan pokazatelj kako je ovaj replikant kreativan i koliko je emotivan. I mašina može da se podesi da svira, nije to sporno, ali obratite pažnju na momenat u kom se replikant odlučuje da svira. U momentu u kom upoznaje svu lepotu emocija, on saznaje da mu se bliži kraj. Zato mi nemojte govoriti da on svira zato što je programiran tako. Nije programiran da upravlja emocijama, emocije je stekao. Sada nastupa po instinktu, po osećaju.  

Verujem da je ova vizija budućnosti bila spektakularna u vreme kada je film izašao. Ako je ona takva da i danas izgleda verodostojno, da i  danas sve to liči na nešto što nas potencijalno čeka, onda ne moram govoriti o tome koliko je kvalitetno sve ovo napravljeno. Ono što je karakteristično, bilo da je dan ili noć, tamne boje dominiraju. Konstantno je neki mrak, neka zamračenost, scene su maglovite, većina stvari je u senci. Bez obzira što ceo film sipa tamu, što simbolizuje mračnu budućnost, on je velelepni vizuelni spektakl. 

Većina ovih stvari o kojima pišem kulminira u samoj završnici filma. Ne pamtim da sam gledao film u kom je u ovako malo reči rečeno ovoliko mnogo. Završnica filma koja se po kiši odvija na krovu zgrade je nešto savršeno, nešto prepuno emocija, prepuno simoblike, nešto u čemu vidimo da je čovek zanemaruje prelepe stvari koje su pred njim, da ih uzima zdravo za gotovo, da gubi osećanja koja ga ispunjavaju, da se ne vodi tim osećanjima već materijalnim ciljevima. I sve je to rečeno u dve, tri rečenice. Nemam nameru da vas dalje ubeđujem zašto je ovo antologijski film, zašto on ima neprocenjivu vrednost u kinematografiji. Poentu sam vam dao. Ko ne shvata film, ne shvata ni nju.

Zanimljivosti:
Film je blago zasnovan na romanu Filipa K. Dika - "Do Androids Dream of Electric Sheep" a naslov filma je došao od romana Alana Noursa "The Bladerunner". Pre nego što je preminuo, Filp Dik je video samo prvih 20 minuta filma i bio je impresioniran onim što je video. Radnja romana na kom je film zasnovan se dešava 1992. a radnja u filmu je smeštena u 2019. 

U jednoj sceni, obraćajući se svom tvorcu, Roj Biti izgovara reč koja je tumačena kao father i kao fucker u zavisnosti od toga da li je u pitanju bioskopska ili verzija za TV. Kada Dekard odgurne Rejčel, izraz na njenom licu je iskren jer je Harison Ford zaista prejako gurnuo Šon Jang i ona je pobesnela na njega. Skot je odabrao Hauera za ulogu i pre nego što ga je upoznao. Kada Pris slučajno razbije staklo u Sebastianovom stanu, Deril Hana je to zaista slučano uradila jer se okliznula. Staklo je bilo pravo tako da je ona rasekla lakat na osam mesta. 

Zmijska krljušt pod mirkoskopom je zapravo marihuana. Rodžer Hauer je sam improvizovao scenu u kojoj hvata i mazi golubicu kao i već antologijsku rečenicu: "All those moments will be lost in time... like tears in the rain". Skorseze se 1969. susreo sa Filipom Dikom u nameri da roman ekranizuju ali nije došlo do dogovora. Scena kada Dekard pronalazi zmijsku krljušt je jedna od prvih snimanih i snimana je u Britaniji sa dublerom Harisona Forda. Ford je tokom snimanja sve vreme bio u lošim odnosima sa Ridlijem Skotom. Zbog toga dugo vremena nije davao intervjue vezane za ovaj film. Posle prve montaže, film je trajao četiri sata. 

Rožer Hauerov omiljen film od onih u kojim je glumio. Tajrelove spavaće odaje su modelovane po onim iz Vatikana. Trebalo je tri sata da se zalepi krljušt na Džoani Kasidi. Većina šešira i kapa u filmu su zapravo korpe. Ridli skot je izjavio kako mu je ovo najdraži film. On je planirao da ga snima u Hong Kongu. Film je posvetio bratu koji je preminuo 1980. Kada Dekard kaže Rejčel da je ona replikant, njene suze su prave. Daril Hana čuva periku koju je nosila u filmu. U celom filmu postoji samo 90 specijalnih efekata.

Naj scena:

Quite an experience to live in fear, isn't it? That's what it is to be a slave.
I've seen things you people wouldn't believe. Attack ships on fire off the shoulder of Orion. I watched C-beams glitter in the dark near the Tannhauser gate. All those moments will be lost in time... like tears in rain... Time to die.

Moja ocena: 10/10

Star Wars (1977)

Alternativni naziv:  Star Wars: Episode IV - A New Hope
Kod nas nazvan: Ratovi zvezda - Nova nada
Žanr: Naučna Fantastika | Fantastika | Avantura | Akcija
Režija: George Lucas
Glumci: Mark Hamill, Harrison Ford, Carrie Fisher...

Priča:
Luk Skajvoker se udružuje sa Džedaj Vitezom, narcisoidnim pilotom, vukijem i dvojicom robota u cilju spašavanja univerzuma od zle Imperije. U isto vreme, oni pokušavaju da spase princezu Leu od zlog Dart Vejdera.

Moj osvrt:
Verovatno ste primetili da danas još nema ankete. Zbog negodovanja izborom i zbog prijavljenih zloupotreba, anketa će biti stopirana neko vreme. Takođe, u narednom periodu videćete nešto drugačiji izbor filmova. Dobićete velike filmove, klasike, dobićete hitove, dobićete vaše preporuke, dobićete Kjubrika, Hičkoka, Bergmana, Skorsezea, Linča itd. i nadam se da ćete biti zadovoljni izborom. U tom izboru sam odlučio krenuti od verovatno najvećeg filma kojeg ne naučna fantastika dala. 

Kada sam prvi put gledao ovaj serijal, krenuo sam redom po epizodama a ne hronološki kako je snimano. To me je onemogućilo u tome da realno sagledam kvalitet cele priče čiji se ipak glavni deo odvija u originalnoj trilogiji. Čekao sam da prođe dovoljno vremena da zaboravim ove filmove tako da moji tekstovi mogu biti što realniji. 

Karakteristično za ovaj Star Wars je to što nas odmah baca u središte priče. Gomila današnjih filmova bi izgubila brdo vremena na to da nas uvede u celu priču. Ovde nije taj slučaj. U nekoliko rečenica na početku i usputnim dijalozima smo dobili veliku istoriju cele ove priče i nije ni čudo što su odlučili praviti prethodnike. Da li su oni zadovoljili, o tome ću kada ih repriziram na tenane. Tema je ovaj film, toga ću se i držati. Tokom celog filma nam se servira neka priča o gomili stvari koje su se već izdešavale. To tako zvuči da neprestano imate želju da ih vidite na ekranu. A opet, sve te stvari ostaju misteriozne celim tokom filma. 

Roboti u filmovima su obavezno predstavljeni kao hladne jedinice za obavljanje određenih poslova, operacija ili čega već. Mnogi filmovi se sa većim ili manjim uspehom igraju sa tim da ove mašine dobiju svest i/ili emocije. Što se tiče emocija, Star Wars nudi nešto šarmantno do krajnjih granica. Naravno ni blizu duboko kao Blade Runner, ali svakako odlično. Roboti ne samo da su emotivni (ili samo tako deluju) već imamo situacije u kojima se oni šale ali i pokazuju naklonost, strah za drage osobe/robote. R2D2 i C3PO su svakako jedan od najboljih primera ovog o čemu pričam. Takođe, mnogi filmovi ubace likove koji su tu da zabave ali i imaju svrhu. Recimo Pacific Rim ima dva naučnika koja treba da zabave mada su meni oni delovali kao dve potpuno idiotske karikature. Ova dva robota su konstantno zabavni ali iako njihovo ponašanje izaziva smeh, njihova uloga je nemerljiva. Zbog konstantnih upadica, šala, gegova, postupaka i strahova, teško je ne gledati ih kao likove ravnopravne ljudima u filmu. 

Nauka je takve prirode da uvek izbacuje magiju iz svoje priče. Dela naučne fantastike se opet oslanjaju na teorije koje nauka daje. Star Wars je spojio na prvi pogled te dve nespojive stvari. Film je objedinio magiju i naučnu fantastiku uzimajući ono najbolje od jednog i drugog. Imamo Silu koja vlada svetom, objedinjuje univerzum i oni koji umeju da je kontrolišu poseduju neverovatnu moć. Bez obzira da li neko imao takvu moć, on mora verovati u nju da bi je pokrenuo. Lep pokazatelj da svako može da krije magiju u sebi. Opet, kad je ova sila u pitanju, i za nju važi ono što sam već napomenuo. Daju nam se samo neki detalji i ostaje da pretpostavimo šta sve ona može proizvesti, kakve sve sposobnosti imaju oni koji upravljanju njome i kako se sve ona može iskoristiti. I jedna i druga strana mogu da upravljaju njom, što prednost daje onima koji bolje vladaju Silom. 

Uslovno rečeno, glavni lik je Luk Skajvoker. Ovo "uslovno rečeno" stoji zato što je karakterizacija svakog lika besprekorna. Sada ću se zadržati samo na Luku. On nije klinac koji poseduje neverovatne magične sposobnosti same od sebe. Previše takvih knjiga sam pročitao, previše filmova pogledao. Ok majstore, imaš te sposobnosti, samo ih skontaj i postaješ najveći ikada. Obično to kontanje bude prilično brzo i to je to. Drugo, on nije fizički dominantan. Recimo u skoro komentarisanom Konanu, istoimeni lik je pokidao neko pleme divljaka i to još kao klinja. To je preterivanje. Lukov lik je neko sa kim može svaki klinja da se identifikuje. Svako može da smatra da u sebi ima nešto posebno. Luk ima svoje sposobnosti ali one su stečene velikim radom i odgovornošću. Magija u njemu nije ono što ga definiše, već osoba takva kakva jeste određuje magiju koju poseduje.  

Mislim da nisam gledao onu staru verziju već sam gledao ovu novu, ispeglanu sa nekolicinom dodatih efekata. Sumnjam da je to peglanje učinilo nepravdu originalu ali ne mislim ni da je znatno unapredilo izgled. Film se sastoji od originalnog, genijalno osmišljenog sveta. Ono što je uradio Tolkin za epsku fantastiku, nešto tako je Star Wars uradio za naučnu. Sve u filmu pokazuje spektar ideja koje više na žalost ne vidimo u filmovima. Da li se radi o okruženju, da li se tu radi o spektru likova i stvorenja, da li su u pitanju građevine, letelice, prevozna sredstva, oružja - sve to ima jedinstven šarm kome je teško odoleti. 

Luk sanja o tome da postane pilot, sanja avanturu a u tome ga sprečavaju obaveze oko održavanja imanja. Kada on dođe već u situaciju da može krenuti u avanturu, on to odbija. Pitanje je zašto to radi? Iz prostog razloga što tu imamo odgovornog dečaka koji poštuje staratelje. U većini slučajeva imamo avanturistu i bežanje u frku gde lik spase svet i trijumfalno pokaže zašto je bezglavo krenuo u nevolje. Ovde je situacija druga. U Lukov život dolazi rat, dolazi smrt, veliki gubitak i kao rezultat svega toga sledi odrastanje. Nije li to najbolniji vid odrastanja? Možda sve ovo do sada što sam napisao zvuči veselo i zvuči kao da je za klince. Nije tako. Dolaskom smrti odlazi sva neozbiljnost i priča postaje upečatljivija.

Kako se film odvija, sve je više priča iz prošlosti, sve je više legendi. U jednom momentu sam se zaista pitao zašto nisu snimili i to, da vidimo sve te scene. Pazite sada koliko su se tada trudili da naprave veliku priču. Danas u filmu nema toliko sadržaja koliko ima u jednom Kenobijevom razgovoru sa Lukom. Šta je danas pojam naučne fantastike? Sudija Dred?!?! Evo, na blogu Filmski Hitovi, premijerno ću vam ispisati ceo scenario tog filma. Evo, potrudio sam se i da ga prevedem: "Sudija Dred i njegova gušter pomoćnica koja je vidovita i izrašće u dobrog ratnika, ulaze u zgradu i ubijaju članove bande koji ničim izazvani prate bivšu prostitutku, a u celu priču su umešane i još neke sudije koje su se prodale za keš koji je zarađen prodajom nove vrste droge". Eto. Ko je gledao taj film, nek nađe da li sam išta propustio. Star Wars da je ostvario svoj puni potencijal sada bi pričali o filmu koji traje barem desetak sati. Sve što Kenobi priča može da bude materijal za vrhunski film. Prethodnici ove trilogije su napravljeni na osnovu toga ali kao što napomenuh, o njima kasnije. 

Ono što upada u oči je ponašanje Luka. Nema tu herojskog preseravanja. Ponaša se impulsivno, kao što bi se ponašao svaki dečak u avanturi. Luk upada u celu priču hrabro ali sa normalnim pristupom i rezonima. Koliko puta ste gledali da neki klinja nadmaši sve bez po muke. Toga ovde nema. Luk će sačekati svoj momenat ali trijumfovaće u nečemu u šta je uložio krvavi rad. Ništa ne pada sa neba, sve se postiže radom. Čak i sila koju on nosi u sebi ne deluje jako u njemu. I za nju će on morati da se bori, da unapređuje svoje sposobnosti kako bi uspeo da je kontroliše. 

Han Solo je fin dodatak družini. Imamo Luka sa kojim priča treba da raste, imamo Kenobija kao vođu i učitelja, kao nekog ko treba da usmeri Luka na pravi put, imamo robote da pomognu i zabave, imamo Leu koja je ovde jedini lik lepšeg pola. Solo je neko ko iskače iz ovog konteksta, ko nije ni na jednoj ni na drugoj strani. Vidimo da je prevarant, vidimo da non stop donosi frku i da ga ona prati, vidimo da ima petlju tako da kvaliteti ovog lika garantuju silnu zabavu. Sa njim i princezom Leom, Star Wars dostavlja jednu romantičnu priču koju romantične komedije kopiraju u beskraj. Imamo dva lika koja se na prvi pogled ne podnose. Svi njihovi dijalozi, sva frka u koju zapadaju im dozvoljavaju da pokažu neku netrpeljivost ali iz te netrpeljivosti jednostavno izbija jedna šarmantna priča i karakteristična povezanost. Hemija između likova je genijalna a nemamo dva lika čiji karakter je isti. To je već majstorstvo ukomponovati. 

Sam rat je predsavljen na jedan zanimljiv način. Prvo imamo samo nagoveštaj kroz uvodnu priču, posle je nekako ceo veseli ton filma uspeo da ga potisne ali kada vidimo jezivu i brutalnu smrt na ekranu, ozbiljnost situacije nas vraća u stvarnost. Snaga neprijatelja se vidi i u jednoj brutalnoj sceni gde oni uništavaju celu planetu. Sama pomisao na to je užasavajuće jeziva. Čitavo postojanje jednog sveta se završava. Čini mi se da je Fon Trirova Melanholija taj kraj predstavila na najbolji mogući način. Još ne mogu da prežalim mlak sadržaj određenog dela tog filma. Elem, sa onim brutalnim vraćanjem u stvarnost i sa tom scenom uništenja, već vidimo neverovatnu snagu neprijatelja. Tu je naravno i legendarni Dart Vejder koji opet pokazuje nešto od svoje moći ali taman toliko da zagolica maštu. 

Zanimljiva mi je i cela priča o sili. Deluje nešto kao religija koje se ljudi odriču. Ako je već u tome spas, ako je to nešto što može doneti blagostanje, zašto se čovek odriče tako nečega. Opet, ne bih išao toliko daleko i rekao da je to sto posto simbolika na religije koje vladaju na ovoj našoj planeti, ali ako se Sila u ovom filmu može koristiti u dobre i loše svrhe, onda je ipak ta sličnost jasna. Ono gde film beži religiji kao takvoj je što nam on zapravo nudi čudo. Vidimo da pojedinci mogu da upravljaju tom silom ali opet, ne vidimo njenu punu moć. To tek dolazi. 

Ono što ima možda najjaču snagu je priča koja prati živote Kenobija i Vejdera. Ne znam koliko vas ima iskustva u bilo kakvom podučavanju ali moram da vam kažem da je prelep osećaj prenositi znanje nekom. Kada taj neko uspe u tome u čemu ste ga učili, to je neminovno i vaš uspeh. Kenobi je imao učenika čiji potencijal je bio nesaglediv. Ako već znamo da je zbog tog učenika propao takav elitni red kao što su Džedaji kojima je Kenobi i pripadao, onda sami zamislite koliki je životni poraz ovog starog čoveka. Ako ste dali nekom sve što znate, ako ste se trudili da najbolje što imate prenesete nekom, zamislite onda kako bi bilo da taj neko svo to znanje i sve što ste mu podarili iskoristi da uništi ono u šta verujete. Kenobi je svakako najvredniji ali i najtragičniji lik ovog filma. On je taj poslednji trag magije i nju on pokušava da prenese na Luka. Da još malo približim njegovu tragediju: zamislite Gospodara Prstena bez čarobnjaka. Isto to samo još gore je Star Wars bez džedaja. 

U odsudnoj bitci, Luk u jednom momentu čuje Kenobijev glas. Nije to magija braćo i sestre, nije to duh Kenobija koji se tu pojavio kako bi Luka usmerio na pravi put. To ću vam najbolje objasniti na sledeći način. Ako neko čita ili ima u planu da čita Mračnu Kulu od Stivena Kinga, može da preskoči ovaj pasus. Spojler nije veliki ali za svaki slučaj preskočite. Kada Roland (glavni lik) prilazi mračnoj kuli, pre ulaska on nabraja imena svih ljudi kojima je zahvalan. Koliko god kritikovali Kinga govoreći da su njegova novija dela loša, Mračna Kula je nešto što opisuje čovekov životni put i pokazuje čovekovu svrhu. Ona je pravo remek-delo šta god ko pričao o njoj. Kada stignete do nekog svog cilja, kada dođete do uspeha, nikada ne zaboravite ljude koji su sebe utkali u vaš uspeh, ljude bez kojih ne biste bili tu gde jeste. Glas koji čuje Luk nije Kenobijev duh, to je poštovanje Kenobija kao učitelja, to je način na koji Luk uključuje Kenobija u svoj uspeh, to je postupak koji Kenobija ustoličava kao učitelja, oca, čoveka čiji put treba pratiti i na kraju, daje njegovom životnom pozivu svrhu i čini ga još većim. Tako se prave velike priče, tako se prave veliki likovi, tako se pravi veliki film.

Zanimljivosti:
Studio je bio nezadovoljan što čubaka nema odeću i hteli su da redizajniraju kostim da bi on imao barem bermude. Nisu korišćeni kaskaderi kada se Luk i Lea prebacuju užetom sa platforme na platformu. Mark Hamil i Keri Fišer su sami snimili tu scenu i to iz jednog pokušaja. U jednom momentu, u scenariju, Sila je zapravo bio kristal koji bi se zvao Kyber crystal. 

Dart Vejder je prvi osmišljeni lik. Alek Ginis (Kenobi) je izjavio kako je njegova ideja bila da njegov lik nastrada u prvom filmu i to iz razloga što mu se film nikako nije dopadao. Čak je i sva pisma obožavaoca Star Warsa bacio ne otvorivši ih. U jednom momentu, Lukas je planirao da Lukovi staratelji budu patuljci. On je lik Han Soloa zasnovao na svom velikom prijatelju, Frensisu Fordu Kopoli. Scenario je započet 1974. Prvi film koji je zaradio $300.000.000. Grudi Keri Fišer su bile zalepljene specijalnom trakom zato što kostim koji je nosila nije dozvoljavao donji veš. Najkraći Star Wars film. U jednom momentu tokom pisanja scenarija, Luk je bio devojčica a Han Solo vanzemaljac. Džejms Erl Džons je pozajmljivao glas Dartu Vejderu ali je tražio da ga ne pominju u spisku glumaca. 

Originalno, Lukas je želeo da Orson Vels pozajmljuje glas Vejderu ali je odustao od toga zato što je Velsov glas prepoznatljiv. Bilo je mnogo problema sa budžetom. Došlo se do cifre od $8.000.000 ali je studio uspeo da izdvoji još $3.000.000. 20th Century Fox je bio ubeđen da će ovaj film biti potpuna katastrofa a zapravo ih je on spasio bankrota. Harison Ford namerno nije naučio svoj dijalog kada se javlja na radio izmišljajući priču kako stražari ne bi ušli u sobu. To je uradio da bi zvučao prirodnije. Snimljena je jedna scena u kojoj Luk promašuje otvor na Zvezdi Smrti. Iako je sve izbačeno vezano za tu scenu, ostala je rečenica "They're coming much faster this time". Scene u pustinji su snimane u Tunisu. 

Lukovo prezime je trebalo biti Starkiller. Scena u kojoj Čubaka zaplaši malog droida je šala koju su osmislili na sceni i Lukas je odlučio da je zadrži u filmu. Ovo je jedini Star Wars film koji je nominovan za oskara. Džejms Erl Džons koji pozajmljuje glas Dartu Vejderu i Dejvid Praus koji ga glumi se nikada nisu sreli. Jedini Star Wars film u kom se ne pojavljuju niti su pomenuti Joda i Palpatin. Harison Ford i Mark Hamil su se često izmotavali tokom snimanja osim kada je tu bio prisutan Alek Ginis. Prvi film naučne fantastike koji je nominovan za oskara. Princeza Lea i Kenobi se zapravo nisu ni sreli u filmu. 

Lukas nije verovao u uspeh ovog filma i nije ni bio na premijeri već je sa svojim prijateljem Spilbergom otišao na Havaje gde su i osmislili Indijanu Džonsa. Dart Vejder se pojavljuje na ukupno 12 minuta tokom filma. Keri Fišer je izjavila kako je svoju glumu zasnovala na glumi Pitera Kašinga koji se takođe pojavljuje u ovom filmu. Većina planeta koje vidimo na filmu su zapravo ofarbane lopte. I C3PO i R2D2 su primljeni u Robotsku Kuću Slavnih.

Naj scena:

Završnica

Moja ocena: 9/10

The Dreamers (2003)

Kod nas nazvan: Sanjari

Žanr: Drama | Ljubavni
Režija: Bernardo Bertolucci
Glumci: Michael Pitt, Louis Garrel, Eva Green...

Priča: 

Mladi Amerikanac koji 1968. studira u Parizu, sprijateljuje se sa dvoje Francuza, bratom i sestrom pred početak pariskih studentskih demonstracija.

Moj osvrt:

Ovo je jedan od onih filmova za koje sam siguran da nisam neke stvari pohvatao pa se opet uzdam i u vašu pomoć. Nekoliko stvari koje ovde mogu da izdvojim: ovo je film o filmu, ovo je film o revoluciji, ovo je film za one sa jačim stomakom. 

The Dreamers je odličan omaž filmu i to iz više razloga. Onaj prvi koji se vidi, likovi u filmu su veliki filmofili. Neretko se vidi kako oni kopiraju scene iz nekog filma. To izgleda velelepno i moram reći ljupko. Prvo, vidi se njihova velika ljubav prema filmu. Potom vidimo koliko im zapravo to znači i koliko pažnje mu pridaju. Film su prosto utkali u život i kada kopiraju neku od scena, iz njih izbija veliko zadovoljstvo. To je ono što se lako vidi i što je uslovno rečeno površnije. Koliko im je film bitan, pokazuju i time što postavljaju zadatke jedni drugima u kojim jedan predstavlja scenu a drugi trebaju da pogode o kom se filmu radi. Ukoliko neko ne pogodi o kom se filmu radi, tu ide jedan bolestan zadatak koji treba obaviti. E tu je film mnogo bolesniji nego što prosečan gledalac može da podnese. 

Film je nešto što imitira život i/ili izobličava ga prikazujući nam nešto fantastično. Bertoluči nam ovde predstavlja nešto sasvim drugačije. Sve scene iz filmova koje likovi kopiraju u stvarnost su realne i bude emocije. Stvarnost koju gledamo je izobličena i nešto na šta nikako nismo navikli. Potom imamo nešto što se zove pogrešna procena, nešto što nam formira mišljenje o drugoj osobi. Ovde je to toliko bolesno da vam ne mogu opisati. Međutim, u jednom momentu, u sceni oko koje se lomi ceo film, imamo nešto neočekivano. E sada, ako nam neka osoba sve vreme deluje kao nešto sasvim drugo, ako konstantno svojim ponašanjem pojačava naš stav, u čemu je onda stvar ako se ispostavi da smo sve vreme grešili u našoj proceni? To se, braćo i sestre, zove gluma. Ok, glumcima je to posao, ali nemojte reći da svako od nas u životu nekada ne glumi nešto što nije. Nebitan je razlog i da li želimo slagati nekog ili sebe, ubediti nekog ili sebe u nešto što nismo. Bitno je da je sve to gluma i da je to ipak posveta filmu. U toj glumi, čini mi se da se Bertoluči sprda sa nevinošću pokazujući nam da nevinost nije vrlina sama po sebi već je osoba nevina zbog svojih vrlina.

Kroz radnju, kroz odnos likova, kroz dijaloge ovaj film prikazuje jednu sliku revolucije. I to je zapravo glavna tema celog ovog filma, pa tek onda ovo što napisah u prethodnom tekstu. Bitna su tri lika: Metju, američki student, Izabel i Teo, brat i sestra. Izabel i Teo gaje netrpeljivost prema roditeljima. Revolucija nastaje zbog sistema koji je loš i vlada godinama u nazad. Iz tog sistema smo došli. Ali revolucija na neki način ima podršku upravo u sistemu protiv kojeg će biti podignuta, upravo iz razloga što taj sistem nema nameru da se menja. Izabel i Teo su potpuno drugačiji od svojih roditelja i to u toj meri da ono što vidimo teško prija stomaku. Mislim da je tu Bertoluči malo preterao ali dobro, ko voli neka izvoli. Odnos brata i sestre je ovde nešto neviđeno. Kontam da je to razbijanje svih tabua i da time prikazuje da između ova dva lika nema tajni ali meni su neke scene ipak bile mučne za gledanje. Elem, kako je revolucija nešto što podrazumeva tendenciju za promenama, Izabel i Teo su ljudi koji žele nešto potpuno drugačije. Uprkos tome, oni svakako imaju podršku roditelja. E to je ono o čemu pričam, da revolucija na neki način ima podršku u sistemu protiv kog se diže. 

Metju je stranac, neko ko je na neki način čistunac, ko primećuje savršeni sklad. To se najbolje vidi u jednoj sceni kada likovi večeraju, gde on objašnjava savršen sklad dimenzija određenih tela. Revoluciji je potrebna promena. Izabel i Teo deluju na Metjua tako da se na njemu ocrtavaju promene. Njemu se promena dopada iako je teško prihvata. Postoji doza straha prema onome što ne znamo ali nešto nas vuče da to ipak otkrivamo. Ista stvar je i sa Metjuom. On se pridružuje ovom dvojcu, želi da bude sa njima i u isto vreme se trudi da ih razume. Ali on nije tu kao neko ko će samo da se pridruži. Za pokretanje revolucije potreban je okidač. Ovde je to jedna bolesna scena u kojoj prvi put na filmu vidimo krv i u isto vreme vidimo začetak demonstracija. Povezanost između prve krvi i revolucije je veoma simbolička. U pesmi Džonija Štulića možemo čuti ovu rečenicu: "Revolucija je kao dete tek rođeno, krvavo ali barem živo." Teško je pokrenuti bilo kakvu revoluciju bez krvi. Jasno je kao dan da je ta scena nešto što lomi sve u filmu, i radnju i likove i ponašanja. Videli smo krv - ništa više neće biti kao pre. 

Posle revolucije kreće euforija pobedom. Ovde se to manifestuje neprestanim vođenjem ljubavi. Posle euforije dolazi do sukobljavanja sa realnim problemom. Ovde je to glad. Iako je to prilično duhovita scena, jer likovi su potrošili sav novac koji im je ostavljen a nemaju više šta da jedu, jasno je na šta ona asocira. Samom revolucijom se ne rešavaju problemi, to je jasno kao dan. Ali posle nje dolazi do neminovnih promena u ljudima. Mnogi menjaju ponašanja, mnogi su razočarani kako je sve to ispalo. Opet, najjasnije se to vidi u odnosu Tea i Izabel. Njihov bolesni odnos je pretrpeo velike promene i to žestoko utiče na oboje. Metju je neko ko zapravo nije ni znao o čemu se tu radi, već je bio ponet euforijom. Da malo bolje to objasnim. Pre nekoliko dana sam šetao gradom i čujem klinca koji nema više od 12 godina kako priča sa drugarom i u toj priči nekom psuje majku komunističku. Ok, verovatno je čuo to od nekog pa misli da dobro zvuči. Glavu dajem da nema ni pojma šta je komunizam. E, metju je takav. Pokušava da shvati to, hvata ga euforija jer sve to novo ima neverovatno dobar ukus ali ipak on želi da zadrži taj osećaj u stanju koje trenutno vlada. 

Nije ovaj film vezan samo za revoluciju kao takvu, već i za revoluciju u umetnosti. Mnogo je velikih filmova ovde pomenuto, potom poređenja između velikana: Čaplina i Kitona, Hendriksa i Kleptona, a priznaćete, svi ovi likovi su napravili revoluciju u svojoj umetnosti. Svi su velikani i biće upamćeni kao takvi.

Na kraju, film se bavi suštinom ljudske prirode u revoluciji. Revolucija u teoriji je nešto veliko, velikim idejama se ljudi žele boriti protiv neke vrste ograničavanja i protiv lošeg sistema. U praksi se to uvek ostvari drugačije. Uvek se ide po principu oko za oko, uvek pada krv, uvek postoji revanšizam. Ideal je jedno - realnost drugo. Upravo zbog toga što su i na jednoj i na drugoj strani ljudi. Ljudi se ne mogu razlikovati toliko niti biti toliko slični da bi se lako podelili u dve iste grupacije. Jasno je kao dan da je mala razlika između sistema koji će biti smenjen i sistema koji dolazi. Kraj filma to pokazuje. Ideal je neostvariv jer ga zapravo niko ne želi u praksi. Osveta izgleda mnogo slađe. Poenta svega - revolucija se uvek vraća, samo se strane menjaju. 

Zanimljivosti: 

Džilenhol je odbio ulogu Metjua zbog eksplicitnih scena. DiKaprio je odbio istu ulogu zato što je započeo snimanje Avijatičara. Bertoluči je bio oduševljen kako su se glumci prirodno ponašali prilikom snimanja scena u kojima su nagi. Eksplicitnija ljubavna scena između Metjua i Tea je bila u scenariju ali su odustali od nje. Kada se kosa Eve Grin zapali, to se desilo slučajno. Ona je ostala u ulozi i odglumila scenu do kraja što je oduševio Bertolučija i odlučio je da ostavi tu scenu u filmu. Kako bi glumci lakše glumili u scenama u kojma su nagi, Bertoluči je tražio od njih da neko duže vreme pre snimanja samih scena zajedno provode bez odeće.

Naj scena:

Ideal i realnost

Moja ocena: 7/10

Philadelphia (1993)

Kod nas nazvan: Filadelfija
Žanr: Drama
Režija: Jonathan Demme
Glumci: Tom Hanks, Denzel Washington, Roberta Maxwell...

Priča:
Kada čovek zaražen virusom AIDS-a zbog svog stanja dobije otkaz u advokatskoj firmi, samo jedan malo poznat advokat prihvata da ga brani.

Moj osvrt:
Malo obaveštenje: sistem za ocenjivanje je trenutno van fukncije ali na zvaničnom sajtu piše da će biti dostupan kroz nekoliko sati. A sad na film. Svesni smo da je diskriminacija veliki problem našeg društva, svesni smo i da nam prethdno napisano već ide na onu stvar, svesni smo da se od diskriminacije prave nepostojeći poslovi, zvanja, sveni smo da sve to rađa ekstreme i svesni smo da sve ovo rađa vesti za zamazivanje očiju, za skretanje pažnje od bitnih stvari. Zašto ovo pričam? Zato što su u ovoj zemlji aktivisti za borbu protiv "tamo nečega", navijači, nevladine organizacije, naši, vaši, njihovi, patriote, izdajnici, strejt, gej itd. - sve su to postala legalna ZANIMANJA ljudi koji zapravo ne rade ništa. Postoji i grupa koja im daje sva ta prava. Reč je o grupi koja stoji iza svih ovih zapravo ne radeći ništa i bogateći se na račun ljudi koji zapravo rade nešto. Reč je o vazda nam dragim poslanicima, ministrima, njihovim zamenicima, zamenicima njihovih zamenika itd. Šta im je svima zajedničko? To da diskriminacija protiv koje se svi oni zapravo bore i potiče od njih. Oni su joj temelj. 

Ovo je užasno osetljiva tema i retko ko zna da se bavi njom. Većina stvari koje dobijamo su patetično smeće koje treba zaobilaziti u najširem luku ili je pak nešto što pokušava da na sraman način pomoću igranja tabuom dođe do pažnje i uspeha što je opet u rangu sa onim patetičnim smećem. U moru takvih, Filadelfija je veoma pametno napravljen film. Imamo čoveka koji je zaražen AIDS-om. I šta vidimo ovde kada je bolest u pitanju. Vidimo diskriminaciju ne u patetičnom obliku već diskriminaciju koja je nastala strahom. Drugi problem sa kojim se film bavi je to što je osoba koja je zaražena gej. Tu već imamo ovu svakodnevnu diskriminaciju, bez preterivanja i davanja prevelike pažnje ekstremima. Homoseksualizam je velika tema danas. Filadelfija se sa njom nosi sjajno, ne vređajući nikog, prikazujući stvari onakve kakve jesu. 

Prokefajte sad o svim filmovima gde imamo bilo kakvu diskriminaciju. Sećate li se nekog gde je diskriminisani lik dobijao podršku, gde najveći procenat društva ne okreće glavu od njega. E tu je Filadelfija masterpis. Prvo, nesrećni Endi koga je bolest zadesila ima upravo onu podršku koja je čoveku najpotrebnija - podršku porodice. Navedite jedan film gde je to slučaj. Ja ne mogu da ga se setim. Na vrhu gluposti je prejadni Gia(sa Anđelinom Džoli) gde je od njene majke napravljena karikatura. Od ovog čoveka ne okreću svi glavu, prihvataju ga sa njegovim seksualnim opredeljenjem i njegovom bolešću. Neki to rade, ali ono što je najbitnije, to ne rade SVI kao u većini filmova. Zašto je to toliko bitno? Zato što ovaj film ne igra na kartu patetike i vređanja inteligencije pokušavajući da nam diskriminisane prikaže kao velikomučenike.

Kada su osetljive teme u pitanju, ono za šta su ljudi specijalisti je da izvuku stvari iz konteksta. Akcenat se baci na nešto što nije tema, nešto što ne utiče na suštinu. Ovaj film preuzima koncept Kamijevog Stranca. Ako se već ide na kartu da Endi dobija ostavku zbog toga što šefovi smatraju da je nekompetentan, zašto u sudu onda potenciraju toliko na njegovom seksualnom opredeljenju? O tome pričam. Nije bitna suština, bitno je probuditi one najniže emocije u čoveku koje će ga naterati na takvu promenu da će on formirati mišljenje koje vi želite od njega. 

Muzika je bitan faktor u životu velike većine ljudi. Jedno je slušati tu muziku a sasvim drugo je čuti je i osetiti je. Ovde imamo možda i najbolju scenu na tu temu, scenu u kojoj Endi sluša operu i opisuje šta vidi i šta oseća za vreme dok je sluša. Ta scena je jedna od najboljih i najlepših posveti muzici. Henks, poživeo nam još 100 godina. 

Najveći deo filma odlazi na suđenje i scene u sudnici. Ok, one se odlično bave glavnom temom, ubadaju u srž problema ali problem je što su mi te scene previše "filmske". Previše je tu teatralnosti, slobode, velikih govora i trikova. Advokata odbrane odbrane tumači Meri Stinburgen. Nije mi jasno zašto se koji đavo ovoliko smeje i krevelji. "Činjenica, Endi će da umre HA HA, činjenica, Endi boluje od AIDS-a HA HA, činjenica, jela sam supu sa knedlama HA HA...". Ma daj. Razumem ja to, ona je advokat kojeg treba da mrziš kroz film ali ovo je jednostavno previše. 

Može filmu i da se zameri što nije dovoljno ušao u Endijev život ali smatram da je to učinjeno sa namerom i da je to pametan postupak. Prikazano nam je ono što je samo bitno za slučaj. Iz dva razloga ovo je dobra odluka. Prevelikom dramom o Endijevom životu bi film odlutao od teme, verovatno zakoračio u patetiku i pokušavao da iskoristi osetljivu temu da napravi dramu koja bi pokazivala da je ta i ta grupacija žestoko ugnjetavana. Drugi razlog zašto je ovo dobro je što se lakše identifikovati sa ovakvim Endijem ako nemamo puno detalja iz njegovog života. 

Endija glumi Tom Henks. Ova naj scena kada on izađe iz advokatske kancelarije i kada je u krupnom kadru samo njegovo lice dovodi do goleme knedle u grlu. Nije bitno šta se tu događalo pre toga, da sam se uključio tek u ovom momentu filma, ostao bih sleđen onim što sam video. Takav očaj, takvu nemoć i jad videti na nečijem licu je i više nego potresno. Ovo da odglume mogu samo velikani. 

Na kraju, o samoj temi. Jasno je kao dan zašto je Endi dobio otkaz. Budimo realni, i danas ovo funkcioniše bez ikakvih problema. Ne mislim konkretno samo na ovakve slučaje ali lako će vas neko moćniji maći sa vašeg mesta ako on to poželi iz bilo kog razloga. Niko ne može protiv sistema, tu nema dileme, o tome sam pisao više puta. Ono što je meni posebno žalosno je to što sistem čine ljudi i oni neretko na drugoj strani ne umeju da prepoznaju čoveka. Da bih ovo objasnio, ispričaću malu priču o mom dobrom prijatelju. Neću pominjati ime, nemam ništa od ovoga. On ni ne čita moj blog tako da ne radim ovo iz bilo čije koristi. Čovek je sa puno entuzijazma studirao i završio medicinu. Kada god mi je trebao bilo kakav savet vezan za moje zdravlje ili zdravlje meni bliskih ljudi, on je uvek pomogao i uvek je savet bio na mestu. I onda je krenuo da traži posao. Nisam se čuo sa njim neko vreme. Pre nekoliko dana sam ga nazvao i umesto vedre osobe na koju sam navikao, čujem potpuno slomljeni glas. Uzrok toga je što gde god je išao na razgovor za posao, odgovor je bio isti - 10.000 eura. 

Ok, jasno mi je to. To je ovaj naš jebeni sistem, za to glasamo već godinama i nema tu promene. Recimo to je jedan vid sistema o kom pričam. Sistem ne mora biti nužno negativan ali o pozitivnom sada ne želim da pišem. Činjenica je da i taj sistem čine ljudi i da su ga osmislili. Problem je što niko od tih ljudi ne može da uvidi da preko puta sebe ima čoveka, u ovom slučaju čoveka koji želi pomoći i možda i spasiti život nekom drugom, da imaju čoveka čiji potencijal mogu da iskoriste za veće dobro a da od njega samo prave čoveka čiju volju ubijaju obesmislivši sve što je radio i sve za šta je radio. Ovaj vid sistema ne čini dobro nikom osim samom sebi. I konačno, ovaj vid sistema nije sačinjen od ljudi, već od govana koji oponašaju ljude. Zašto? Zato što Srbija.

Zanimljivosti:
Henks je izgubio oko 13kg za potrebe filma. Film je sniman redosledom kojim su scene i prikazane. Dok je Henks morao da smrša, Denzel je morao da se ugoji pa bi nekad na snimanju dok stoji do izgladnelog Henksa jeo čokoladice. 

Snimci koje vidimo na kraju su pravi snimci Toma Henksa dok je bio dete. Scene u sudnici su snimane u pravoj sudnici. Originalno, Endija je trebao glumiti Danijel Dej-Luis. U jednoj sceni, Denzelov lik kaže da se moli da Philadelphia Phillies osvoje trofej. U godini kada je film prikazan, to se i dogodilo. Henks i Springstin su dobili oskara za najbolju ulogu i najbolju pesmu. Inače oni su veliki prijatelji.

Naj scena:

Jad i nemoć

Moja ocena: 8/10