субота, 26. октобар 2013.

The Dreamers (2003)

Kod nas nazvan: Sanjari
Žanr: Drama | Ljubavni
Režija: Bernardo Bertolucci
Glumci: Michael Pitt, Louis Garrel, Eva Green...

Priča:
 
Mladi Amerikanac koji 1968. studira u Parizu, sprijateljuje se sa dvoje Francuza, bratom i sestrom pred početak pariskih studentskih demonstracija.

Moj osvrt:

Ovo je jedan od onih filmova za koje sam siguran da nisam neke stvari pohvatao pa se opet uzdam i u vašu pomoć. Nekoliko stvari koje ovde mogu da izdvojim: ovo je film o filmu, ovo je film o revoluciji, ovo je film za one sa jačim stomakom. 


The Dreamers je odličan omaž filmu i to iz više razloga. Onaj prvi koji se vidi, likovi u filmu su veliki filmofili. Neretko se vidi kako oni kopiraju scene iz nekog filma. To izgleda velelepno i moram reći ljupko. Prvo, vidi se njihova velika ljubav prema filmu. Potom vidimo koliko im zapravo to znači i koliko pažnje mu pridaju. Film su prosto utkali u život i kada kopiraju neku od scena, iz njih izbija veliko zadovoljstvo. To je ono što se lako vidi i što je uslovno rečeno površnije. Koliko im je film bitan, pokazuju i time što postavljaju zadatke jedni drugima u kojim jedan predstavlja scenu a drugi trebaju da pogode o kom se filmu radi. Ukoliko neko ne pogodi o kom se filmu radi, tu ide jedan bolestan zadatak koji treba obaviti. E tu je film mnogo bolesniji nego što prosečan gledalac može da podnese. 


Film je nešto što imitira život i/ili izobličava ga prikazujući nam nešto fantastično. Bertoluči nam ovde predstavlja nešto sasvim drugačije. Sve scene iz filmova koje likovi kopiraju u stvarnost su realne i bude emocije. Stvarnost koju gledamo je izobličena i nešto na šta nikako nismo navikli. Potom imamo nešto što se zove pogrešna procena, nešto što nam formira mišljenje o drugoj osobi. Ovde je to toliko bolesno da vam ne mogu opisati. Međutim, u jednom momentu, u sceni oko koje se lomi ceo film, imamo nešto neočekivano. E sada, ako nam neka osoba sve vreme deluje kao nešto sasvim drugo, ako konstantno svojim ponašanjem pojačava naš stav, u čemu je onda stvar ako se ispostavi da smo sve vreme grešili u našoj proceni? To se, braćo i sestre, zove gluma. Ok, glumcima je to posao, ali nemojte reći da svako od nas u životu nekada ne glumi nešto što nije. Nebitan je razlog i da li želimo slagati nekog ili sebe, ubediti nekog ili sebe u nešto što nismo. Bitno je da je sve to gluma i da je to ipak posveta filmu. U toj glumi, čini mi se da se Bertoluči sprda sa nevinošću pokazujući nam da nevinost nije vrlina sama po sebi već je osoba nevina zbog svojih vrlina.


Kroz radnju, kroz odnos likova, kroz dijaloge ovaj film prikazuje jednu sliku revolucije. I to je zapravo glavna tema celog ovog filma, pa tek onda ovo što napisah u prethodnom tekstu. Bitna su tri lika: Metju, američki student, Izabel i Teo, brat i sestra. Izabel i Teo gaje netrpeljivost prema roditeljima. Revolucija nastaje zbog sistema koji je loš i vlada godinama u nazad. Iz tog sistema smo došli. Ali revolucija na neki način ima podršku upravo u sistemu protiv kojeg će biti podignuta, upravo iz razloga što taj sistem nema nameru da se menja. Izabel i Teo su potpuno drugačiji od svojih roditelja i to u toj meri da ono što vidimo teško prija stomaku. Mislim da je tu Bertoluči malo preterao ali dobro, ko voli neka izvoli. Odnos brata i sestre je ovde nešto neviđeno. Kontam da je to razbijanje svih tabua i da time prikazuje da između ova dva lika nema tajni ali meni su neke scene ipak bile mučne za gledanje. Elem, kako je revolucija nešto što podrazumeva tendenciju za promenama, Izabel i Teo su ljudi koji žele nešto potpuno drugačije. Uprkos tome, oni svakako imaju podršku roditelja. E to je ono o čemu pričam, da revolucija na neki način ima podršku u sistemu protiv kog se diže. 


Metju je stranac, neko ko je na neki način čistunac, ko primećuje savršeni sklad. To se najbolje vidi u jednoj sceni kada likovi večeraju, gde on objašnjava savršen sklad dimenzija određenih tela. Revoluciji je potrebna promena. Izabel i Teo deluju na Metjua tako da se na njemu ocrtavaju promene. Njemu se promena dopada iako je teško prihvata. Postoji doza straha prema onome što ne znamo ali nešto nas vuče da to ipak otkrivamo. Ista stvar je i sa Metjuom. On se pridružuje ovom dvojcu, želi da bude sa njima i u isto vreme se trudi da ih razume. Ali on nije tu kao neko ko će samo da se pridruži. Za pokretanje revolucije potreban je okidač. Ovde je to jedna bolesna scena u kojoj prvi put na filmu vidimo krv i u isto vreme vidimo začetak demonstracija. Povezanost između prve krvi i revolucije je veoma simbolička. U pesmi Džonija Štulića možemo čuti ovu rečenicu: "Revolucija je kao dete tek rođeno, krvavo ali barem živo." Teško je pokrenuti bilo kakvu revoluciju bez krvi. Jasno je kao dan da je ta scena nešto što lomi sve u filmu, i radnju i likove i ponašanja. Videli smo krv - ništa više neće biti kao pre. 


Posle revolucije kreće euforija pobedom. Ovde se to manifestuje neprestanim vođenjem ljubavi. Posle euforije dolazi do sukobljavanja sa realnim problemom. Ovde je to glad. Iako je to prilično duhovita scena, jer likovi su potrošili sav novac koji im je ostavljen a nemaju više šta da jedu, jasno je na šta ona asocira. Samom revolucijom se ne rešavaju problemi, to je jasno kao dan. Ali posle nje dolazi do neminovnih promena u ljudima. Mnogi menjaju ponašanja, mnogi su razočarani kako je sve to ispalo. Opet, najjasnije se to vidi u odnosu Tea i Izabel. Njihov bolesni odnos je pretrpeo velike promene i to žestoko utiče na oboje. Metju je neko ko zapravo nije ni znao o čemu se tu radi, već je bio ponet euforijom. Da malo bolje to objasnim. Pre nekoliko dana sam šetao gradom i čujem klinca koji nema više od 12 godina kako priča sa drugarom i u toj priči nekom psuje majku komunističku. Ok, verovatno je čuo to od nekog pa misli da dobro zvuči. Glavu dajem da nema ni pojma šta je komunizam. E, metju je takav. Pokušava da shvati to, hvata ga euforija jer sve to novo ima neverovatno dobar ukus ali ipak on želi da zadrži taj osećaj u stanju koje trenutno vlada. 


Nije ovaj film vezan samo za revoluciju kao takvu, već i za revoluciju u umetnosti. Mnogo je velikih filmova ovde pomenuto, potom poređenja između velikana: Čaplina i Kitona, Hendriksa i Kleptona, a priznaćete, svi ovi likovi su napravili revoluciju u svojoj umetnosti. Svi su velikani i biće upamćeni kao takvi.


Na kraju, film se bavi suštinom ljudske prirode u revoluciji. Revolucija u teoriji je nešto veliko, velikim idejama se ljudi žele boriti protiv neke vrste ograničavanja i protiv lošeg sistema. U praksi se to uvek ostvari drugačije. Uvek se ide po principu oko za oko, uvek pada krv, uvek postoji revanšizam. Ideal je jedno - realnost drugo. Upravo zbog toga što su i na jednoj i na drugoj strani ljudi. Ljudi se ne mogu razlikovati toliko niti biti toliko slični da bi se lako podelili u dve iste grupacije. Jasno je kao dan da je mala razlika između sistema koji će biti smenjen i sistema koji dolazi. Kraj filma to pokazuje. Ideal je neostvariv jer ga zapravo niko ne želi u praksi. Osveta izgleda mnogo slađe. Poenta svega - revolucija se uvek vraća, samo se strane menjaju. 

Zanimljivosti: 
Džilenhol je odbio ulogu Metjua zbog eksplicitnih scena. DiKaprio je odbio istu ulogu zato što je započeo snimanje Avijatičara. Bertoluči je bio oduševljen kako su se glumci prirodno ponašali prilikom snimanja scena u kojima su nagi. Eksplicitnija ljubavna scena između Metjua i Tea je bila u scenariju ali su odustali od nje. Kada se kosa Eve Grin zapali, to se desilo slučajno. Ona je ostala u ulozi i odglumila scenu do kraja što je oduševio Bertolučija i odlučio je da ostavi tu scenu u filmu. Kako bi glumci lakše glumili u scenama u kojma su nagi, Bertoluči je tražio od njih da neko duže vreme pre snimanja samih scena zajedno provode bez odeće.

Naj scena:


Ideal i realnost

Moja ocena: 7/10

Нема коментара:

Постави коментар