Philadelphia (1993)

Kod nas nazvan: Filadelfija
Žanr: Drama
Režija: Jonathan Demme
Glumci: Tom Hanks, Denzel Washington, Roberta Maxwell...

Priča:
Kada čovek zaražen virusom AIDS-a zbog svog stanja dobije otkaz u advokatskoj firmi, samo jedan malo poznat advokat prihvata da ga brani.

Moj osvrt:
Malo obaveštenje: sistem za ocenjivanje je trenutno van fukncije ali na zvaničnom sajtu piše da će biti dostupan kroz nekoliko sati. A sad na film. Svesni smo da je diskriminacija veliki problem našeg društva, svesni smo i da nam prethdno napisano već ide na onu stvar, svesni smo da se od diskriminacije prave nepostojeći poslovi, zvanja, sveni smo da sve to rađa ekstreme i svesni smo da sve ovo rađa vesti za zamazivanje očiju, za skretanje pažnje od bitnih stvari. Zašto ovo pričam? Zato što su u ovoj zemlji aktivisti za borbu protiv "tamo nečega", navijači, nevladine organizacije, naši, vaši, njihovi, patriote, izdajnici, strejt, gej itd. - sve su to postala legalna ZANIMANJA ljudi koji zapravo ne rade ništa. Postoji i grupa koja im daje sva ta prava. Reč je o grupi koja stoji iza svih ovih zapravo ne radeći ništa i bogateći se na račun ljudi koji zapravo rade nešto. Reč je o vazda nam dragim poslanicima, ministrima, njihovim zamenicima, zamenicima njihovih zamenika itd. Šta im je svima zajedničko? To da diskriminacija protiv koje se svi oni zapravo bore i potiče od njih. Oni su joj temelj. 

Ovo je užasno osetljiva tema i retko ko zna da se bavi njom. Većina stvari koje dobijamo su patetično smeće koje treba zaobilaziti u najširem luku ili je pak nešto što pokušava da na sraman način pomoću igranja tabuom dođe do pažnje i uspeha što je opet u rangu sa onim patetičnim smećem. U moru takvih, Filadelfija je veoma pametno napravljen film. Imamo čoveka koji je zaražen AIDS-om. I šta vidimo ovde kada je bolest u pitanju. Vidimo diskriminaciju ne u patetičnom obliku već diskriminaciju koja je nastala strahom. Drugi problem sa kojim se film bavi je to što je osoba koja je zaražena gej. Tu već imamo ovu svakodnevnu diskriminaciju, bez preterivanja i davanja prevelike pažnje ekstremima. Homoseksualizam je velika tema danas. Filadelfija se sa njom nosi sjajno, ne vređajući nikog, prikazujući stvari onakve kakve jesu. 

Prokefajte sad o svim filmovima gde imamo bilo kakvu diskriminaciju. Sećate li se nekog gde je diskriminisani lik dobijao podršku, gde najveći procenat društva ne okreće glavu od njega. E tu je Filadelfija masterpis. Prvo, nesrećni Endi koga je bolest zadesila ima upravo onu podršku koja je čoveku najpotrebnija - podršku porodice. Navedite jedan film gde je to slučaj. Ja ne mogu da ga se setim. Na vrhu gluposti je prejadni Gia(sa Anđelinom Džoli) gde je od njene majke napravljena karikatura. Od ovog čoveka ne okreću svi glavu, prihvataju ga sa njegovim seksualnim opredeljenjem i njegovom bolešću. Neki to rade, ali ono što je najbitnije, to ne rade SVI kao u većini filmova. Zašto je to toliko bitno? Zato što ovaj film ne igra na kartu patetike i vređanja inteligencije pokušavajući da nam diskriminisane prikaže kao velikomučenike.

Kada su osetljive teme u pitanju, ono za šta su ljudi specijalisti je da izvuku stvari iz konteksta. Akcenat se baci na nešto što nije tema, nešto što ne utiče na suštinu. Ovaj film preuzima koncept Kamijevog Stranca. Ako se već ide na kartu da Endi dobija ostavku zbog toga što šefovi smatraju da je nekompetentan, zašto u sudu onda potenciraju toliko na njegovom seksualnom opredeljenju? O tome pričam. Nije bitna suština, bitno je probuditi one najniže emocije u čoveku koje će ga naterati na takvu promenu da će on formirati mišljenje koje vi želite od njega. 

Muzika je bitan faktor u životu velike većine ljudi. Jedno je slušati tu muziku a sasvim drugo je čuti je i osetiti je. Ovde imamo možda i najbolju scenu na tu temu, scenu u kojoj Endi sluša operu i opisuje šta vidi i šta oseća za vreme dok je sluša. Ta scena je jedna od najboljih i najlepših posveti muzici. Henks, poživeo nam još 100 godina. 

Najveći deo filma odlazi na suđenje i scene u sudnici. Ok, one se odlično bave glavnom temom, ubadaju u srž problema ali problem je što su mi te scene previše "filmske". Previše je tu teatralnosti, slobode, velikih govora i trikova. Advokata odbrane odbrane tumači Meri Stinburgen. Nije mi jasno zašto se koji đavo ovoliko smeje i krevelji. "Činjenica, Endi će da umre HA HA, činjenica, Endi boluje od AIDS-a HA HA, činjenica, jela sam supu sa knedlama HA HA...". Ma daj. Razumem ja to, ona je advokat kojeg treba da mrziš kroz film ali ovo je jednostavno previše. 

Može filmu i da se zameri što nije dovoljno ušao u Endijev život ali smatram da je to učinjeno sa namerom i da je to pametan postupak. Prikazano nam je ono što je samo bitno za slučaj. Iz dva razloga ovo je dobra odluka. Prevelikom dramom o Endijevom životu bi film odlutao od teme, verovatno zakoračio u patetiku i pokušavao da iskoristi osetljivu temu da napravi dramu koja bi pokazivala da je ta i ta grupacija žestoko ugnjetavana. Drugi razlog zašto je ovo dobro je što se lakše identifikovati sa ovakvim Endijem ako nemamo puno detalja iz njegovog života. 

Endija glumi Tom Henks. Ova naj scena kada on izađe iz advokatske kancelarije i kada je u krupnom kadru samo njegovo lice dovodi do goleme knedle u grlu. Nije bitno šta se tu događalo pre toga, da sam se uključio tek u ovom momentu filma, ostao bih sleđen onim što sam video. Takav očaj, takvu nemoć i jad videti na nečijem licu je i više nego potresno. Ovo da odglume mogu samo velikani. 

Na kraju, o samoj temi. Jasno je kao dan zašto je Endi dobio otkaz. Budimo realni, i danas ovo funkcioniše bez ikakvih problema. Ne mislim konkretno samo na ovakve slučaje ali lako će vas neko moćniji maći sa vašeg mesta ako on to poželi iz bilo kog razloga. Niko ne može protiv sistema, tu nema dileme, o tome sam pisao više puta. Ono što je meni posebno žalosno je to što sistem čine ljudi i oni neretko na drugoj strani ne umeju da prepoznaju čoveka. Da bih ovo objasnio, ispričaću malu priču o mom dobrom prijatelju. Neću pominjati ime, nemam ništa od ovoga. On ni ne čita moj blog tako da ne radim ovo iz bilo čije koristi. Čovek je sa puno entuzijazma studirao i završio medicinu. Kada god mi je trebao bilo kakav savet vezan za moje zdravlje ili zdravlje meni bliskih ljudi, on je uvek pomogao i uvek je savet bio na mestu. I onda je krenuo da traži posao. Nisam se čuo sa njim neko vreme. Pre nekoliko dana sam ga nazvao i umesto vedre osobe na koju sam navikao, čujem potpuno slomljeni glas. Uzrok toga je što gde god je išao na razgovor za posao, odgovor je bio isti - 10.000 eura. 

Ok, jasno mi je to. To je ovaj naš jebeni sistem, za to glasamo već godinama i nema tu promene. Recimo to je jedan vid sistema o kom pričam. Sistem ne mora biti nužno negativan ali o pozitivnom sada ne želim da pišem. Činjenica je da i taj sistem čine ljudi i da su ga osmislili. Problem je što niko od tih ljudi ne može da uvidi da preko puta sebe ima čoveka, u ovom slučaju čoveka koji želi pomoći i možda i spasiti život nekom drugom, da imaju čoveka čiji potencijal mogu da iskoriste za veće dobro a da od njega samo prave čoveka čiju volju ubijaju obesmislivši sve što je radio i sve za šta je radio. Ovaj vid sistema ne čini dobro nikom osim samom sebi. I konačno, ovaj vid sistema nije sačinjen od ljudi, već od govana koji oponašaju ljude. Zašto? Zato što Srbija.

Zanimljivosti:
Henks je izgubio oko 13kg za potrebe filma. Film je sniman redosledom kojim su scene i prikazane. Dok je Henks morao da smrša, Denzel je morao da se ugoji pa bi nekad na snimanju dok stoji do izgladnelog Henksa jeo čokoladice. 

Snimci koje vidimo na kraju su pravi snimci Toma Henksa dok je bio dete. Scene u sudnici su snimane u pravoj sudnici. Originalno, Endija je trebao glumiti Danijel Dej-Luis. U jednoj sceni, Denzelov lik kaže da se moli da Philadelphia Phillies osvoje trofej. U godini kada je film prikazan, to se i dogodilo. Henks i Springstin su dobili oskara za najbolju ulogu i najbolju pesmu. Inače oni su veliki prijatelji.

Naj scena:

Jad i nemoć

Moja ocena: 8/10