Toy Story 2 (1999)

 

Žanr: Animirani | Avantura | Komedija | Porodični | Fantastika
Režija: John Lasseter, Ash Brannon, Lee Unkrich
Glumci: Tom Hanks, Tim Allen, Joan Cusack...

Priča:
Kada Vudija ukrade kolekcionar igračaka, Baz i njegovi prijatelji kreću u avanturu da spase Vudija pre nego što on postane vlasništvo muzeja igračaka.

Moj osvrt:
Toy Story 2 kreće akcijom sličnom onoj koju smo gledali u prvom delu - spasavanjem prijatelja. Zli jezici bi rekli da je ovo recikliranje ideje ali ne idimo tako daleko. Iako u većem delu filma gledamo spasavanje uslovno rečeno, glavnog lika, film otvara Vudijevo žrtvovanje za drugara ali ta igračka nije jedna od poznatih - ova je čamila oštećena na jednoj polici. Kao što rekoh nedavno, u animiranim filmovima je bitno i koje vrednosti se prodaju klincima. U svetu postoji jedno carstvo, u njemu caruje drugarstvo je jedna od najlepših ideja. Da, znam, nastavak filma se pretvara u spasavanje Vudija od strane ostatka ekipe ali to nije glavna stvar već ono što nam Toy Story 2 priča uz put. 

 

Ne sećam se da li sam o tome pričao kada sam pisao o prvom delu ali genijalnost ideje ovih filmova je davanje emocija igračkama. Zašto mislim da je to genijalno? Zato što kada smo deca, mi te igračke posmatramo kao najbolje drugare. Pokrivamo ih kada ih stavljamo da spavaju, spavamo sa njima, kupamo se sa njima, patimo kada su pokvarene. Mi im zapravo dajemo osobine živog bića. Film je to samo otelotvorio i podigao na viši nivo - ne samo da su žive, već mogu da osećaju. Kada je ovo u pitanju, Toy Story 2 odlazi korak dalje u poređenju sa prvim delom.  

 

U prvom delu smo kao opasnost imali nevaljalog klinca koji uništava. To je destrukcija. Kod igračkica ona će dovesti do straha. No destrukcija nije sveprisutna. Dovoljno je da nema bezobrazne dece u okolini. U Toy Story 2 kao potencijalnog neprijatelja imamo nešto što je neminovno - dečije odrastanje. Momenat u kom igračke ne budu ono čime se dete bavi je momenat u kom je isto to dete odraslo. Strah od uništenja je ovde zamenjen strahom od napuštanja. U slučaju igračkica, prijatelji ti mogu pomoći da izbegneš destrukciju. Problem je što je napuštanje od nekog koga voliš bolno a ovde i jako neminovno. No film je pametno išao ka svetlijim tonovima. Ne treba puno sekirati klince, zar ne. 

 

Još jedna sjajna paralela koju Toy Story 2 pravi je odnos između dečije igračke i kolekcionarskog primerka. Ne bih išao na to da su kolekcionari odvratni. Ne priča to ovaj crtać. On govori koliko su odvratni likovi koji na sve gledaju bez emocija i kroz zaradu. Ovde je to čovek koji želi da proda Vudija kolekcionarima tj. muzeju. Možda su trebali malo dalje otići i prikazati divljenje igrački kao kolekcionarskom predmetu. To je skroz lep odnos prema igrački. Ali onda bi tek bilo zanimljivo poređenje sa dečijom igračkom. Zašto? Zato što bi obe stvari bile jako lepe ali i tu prevagnulo nešto što je najlepše na svetu celom - dečija sreća. 

 

Koliko god to zvučalo čudno, ovde bih se vratio na neki od Resident Evil filmova. U jednom od njih vidimo kako je glavni lik kloniran u stotine primeraka. I upravo to oduzima jedinstvenost liku. To je bio momenat u kom sam totalno izgubio interesovanje za bilo šta u tom filmu i bilo kakvu konekciju sa glavnim likom. Ovde dolazimo do scene gde vidimo na stotine Baz lutaka. To je ok jer on je samo igračka koja se masovno proizvodi i prodaje. No ovde za nas postoji samo jedan Baz. U čemu je onda razlika između ove situacije i one pomenute u Resident Evilu? U čemu je razlika tamo između prave Alis i gomile klonova. Nema je. Prava Alis više nije jedinstvena. Nebitna je. Zamenjiva. Šta je ovde razlika između Baza kojeg smo ranije gledali i ovih novih. Novi imaju napredniji pojas sa novim funkcijama? Naravno da nije to. Originalni Baz je Endijev. On pripada detetu. Koliko god ovaj drugi bio simpatičan, originalni Baz je taj koji je usrećio dete. Zato je on taj kojeg volimo. 

 

Moram da pomenem timski rad. Pričao sam već o tome kada sam pisao o How to train your dragon. Ali opet moram da povučem paralele. Tamo su tek na kraju shvatili da je timski rad nešto što nas vodi ka uspehu i tek tada su nam pokazali da svako ima ulogu. To je bio fini obrt. No ovde bih dao prednost Toy Story 2 iz prostog razloga što bi sve lepo što se dogodilo u filmu bilo nemoguće bez bilo koga od ovih likova. Ne postoji lik koji nije pomogao u celoj ovoj priči. U svakom segmentu je neko ključan za uspeh misije. Povucimo sada paralelu sa dečijom igrom. Svaka igračka ima svoju ulogu - čak i one koje su negativci. Svaka igračka donosi sreću u nečemu što je jedna od najvećih magija našeg života - u igri. 

 

Moram da priznam da se nisam radovao ovoj reprizi. Iskreno, prvi put kada sam ovo gledao nije me film tako privukao i nisam uživao u njemu. Sada kao odrastao vidim ono što je trebalo videti. Da, premisa jeste jednostavna - igračke idu u misiju da vrate svog izgubljenog drugara. Ali upravo tom jednostavnom pričom koja nikada ne preuziuma primat nad suštinom, Toy Story 2 uspeva da nam posadi u glavu toliko usputnih priča, poruka i paralela. Tako dobro se igra našim emocijama i ostavlja toliko prostora za nove priče. I tu upravo dolazi priča o odrastanju - nešto što je neminovno bolno. No to je tema nekog našeg budućeg razgovora. Do tada ima vremena. Do tada, evo kratke priče o mojoj najdražoj igrački. 

 

Sa dve godine sam dobio plišanog medu. Dobio sam ga od tete iz Švajcarske. To je bio moj nerazdvojni drugar. Ako se nisam igrao sa njim, bio je tu da me gleda kako se igram. Imam fotografiju u nekom starom albumu na kojoj smo mala seka, ja i on koji sedi između nas. Spavao sam sa tim medom, pokrivao ga pred spavanje. Tata mi je pričao da kada bi noću došao da me obiđe, proveravao je da li sam ja pokriven i čak pokrivao i medu da kada ustanem, vidim da se i on nije otkrio. Čak mu je mama obukla odelce koje sam ja nosio kao beba. Kako sam odrastao, naravno nisam više spavao sa tim medom ali je uvek bio prisutan u sobi u kojoj spavam. Uvek je sedeo u nekoj fotelji, nekoj stolici ili krevetu. Ovde se zastavljam. Zašto? Zato što je nastavak ove priče vezan za neki drugi film. 

 

Dotle, prisetite se nekih vaših dragih igračaka. Ispričajte mi nešto o njima, koliko god bilo blesavo i smešno. Raspišite se. Verujte mi, podsetićete mnoge na davno zaboravljene igre. Oraspoložićete ih i nabaciti im osmeh na lice. Možda je to najveća glupost koju napravimo u životu, taj momenat u kom prestanemo da se igramo, u kom prestanemo da maštamo. Ako imate dete, ne dajte mu da prestane da se igra. Nek njegova mašta živi. Nek njegove igračke budu neprocenjive. Učinićete im uslugu. Biće srećniji a to je veliko, baš veliko... To infinity and beyond.

Zanimljivosti:
Tokom produkcije, neko je slučajno izbrisao 90% materijala sa snimanja. Animatori su pokušali na sve načine da povrate to što je napravljeno ali nisu uspeli. Srećom, tehnički direktor Galin Sasman se porodila u vreme snimanja pa je ponela materijal sa sobom kako bi radila na njemu od kuće. Tako da je zahvaljujući njoj film spašen. Scena Vudijeve noćne more je ideja koja nije iskorišćena za prvi film. Henks (Vudi) i Alen (Baz) su zajedno gledali Džesinu pesmu prvi put i obojica su plakali. Toy story 2 ima više referenci na film A Bug's Life (1998).

Naj scena:

Džesina pesma

Moja ocena: 8/10