Viktor Tanasković
In medias res: Zanemarivanje dokumentarnog filma, ili bolje reći, potcenjivanje istog u odnosu na igrani film, nastaje iz najmanje dva razloga.
Prvi je sledeći: širem auditorijumu, dokumentarni film biva prikazan kao najobičniji kolaž sačinjen od činjenica. Takvi filmovi česta su pojava na kanalima koji su orijentisani oko istorijskog, geografskog ili sportskog sadržaja (mada su neretko viđani i kao deo programa javnih servisa). Publici se, dakle, pruža jednolična i ukalupljena vrsta dokumentarnog filma čiji je glavni cilj prenošenje fakta u maksimalno uproštenijoj formi, bez pretenzija na nešto više od tog osnovnog minimuma.
Prezasićenje takvim tipom dokumentarca problem je iz očiglednih razloga. Naime, ne postoji ništa suštinski loše kod prenosa činjenice u njenoj bazičnoj formi. To je sasvim svrsishodno za obrazovanje i sa tim problema ne bi smelo biti. Međutim, istina je da je dokumentarni film, sam po sebi, mnogo više od toga što se najčešće da videti na televiziji, što dalje kreira generalni stav mase o tom žanru. Jer, složićemo se, u pitanju je jasna predrasuda: dokumentarni film je nezanimljiv i dosadan tip filma, u kom nema ništa više od suvoparnosti i informacija .
Iz toga se izvodi drugi problem, koji je vezan za nepostojanje prilike da se publika upozna sa umetnički vrednim primerima dokumentarnog filma. Suština tog problema jeste sledeća: broj izuzetnih dokumentaraca na televiziji je, u najmanju ruku, zanemarljiv. U moru nevrednih igranih filmova, koji bivaju puštani na televiziji, je i moguće, makar igrom slučaja, naleteti na nešto što zaslužuje pomen, dok se za dokumentarni film čak ni to ne može reći.
Naravno, ako ne postoji supstanca koja se može konzumirati i/ili izučavati klikom na par dugmića daljinskog upravljača, krivica se ne treba svaliti samo na prosečno gledalačko telo. Urednici televizijskih programa idu na sigurno i jedan su od uzorka nepostojanja kritičkog mišljenja, makar što se ove teme tiče. Stoga bih, makar za ljude koji prate ovaj nalog, podelio neka svoja razmišljanja o vrednosti dokumentarnog filma, kao i jednostavne načine da se dođe do najboljih ostvarenja pomenutog žanra.
Pre svega, treba odrediti sledeće: šta čini dobar dokumentarni film i šta povezuje sve dobre dokumentarne filmove.
Dobar dokumentarni film ima poseban jezik, različit od jezika igranog filma, ali ništa manje vredan nepodeljene pažnje. DDF ne zanemaruje činjenicu, ali je, za razliku od prosečnog dokumentarnog filma, koristi samo kao stilsko sredstvo kojim iskazuje ideju ili dolazi do iste. Ideja može (i mora) biti mnogo univerzalnija od same osnovne činjenice.
Daću primer iz remek - dela "Susreti na kraju sveta" Vernera Hercoga. Hercog, u jednom momentu filma, odlazi da intervjuiše samoizolovanog naučnika, čija su specijalnost pingvini. Taj naučnik priča zanimljivu priču o mogućnosti da pingvin, iz nepoznatih razloga, izgubi razum i pobegne od svog jata u nepoznatom pravcu. Naravno, za pingvina, to je jednako samoubistvu.
Dakle, Hercog očigledno daje činjenjicu, ali suština scene, koju ja ne želim otkrivati, ni najmanje nije sama informacija o mentalnom stanju pingvina. Iza te informacije stoji filozofska ideja, vešto utkana u stil dokumentarnog filma. I u tome jeste glavna razlika između običnog obrazovnog dokumentarca i dokumentarca koji pretenduje da bude umetničko delo.
Dalje, treba izvući i paralelu između umetničkog igranog filma i umetničkog dokumentarnog filma: dok igrani film leluja između fikcije i realnosti, potpuno slobodno menjajući filmska sredstva kojima iskazuje ideju, dokumentarac, u osnovi, treba biti malo prizemniji i povezaniji sa realnošću (iako ni to nije pravilo koje se mora poštovati, mada je to suviše velika digresija da bih u nju zalazio sada). Zašto onda umetnički dokumentarac uopšte i postoji, ako ima takvo ograničenje?
Rekao bih da je magija kreiranja neverovatne umetničke ideje još i fascinantnija u okvirima dokumentarnog filma baš zbog tog "uslova" u formi granica koje dokumentarac ne treba da prelazi. Umeće da se, u realnom, opipljivom svetu oko nas "govori" filmskim jezikom, jezikom ideja, analogija i metafora, po mom mišljenju, zahteva divljenje. Jer jedno je preneti filozofiju, fascinacije, snove i košmare kroz svet igranog filma, nelimitiran postojećim vremenskim tokovima, radnjama i informacijama, dok je skroz drugo, i mnogo teže, to uraditi u već pomenutim okolnostima koje zahteva dokumentarni film. Ostvarivanje toga iziskuje mnogo znanja, kreativnosti i veštine, što su i razlozi zbog kojih ne postoji ogroman broj režisera - giganata dokumentarnog filma.
Ovo su dva kratka ali bitna razloga zbog kojih smatram da dokumentarni film zaslužuje veću pažnju no što ima trenutno. Ali, dokumentarci imaju još jednu prednost u odnosu na sve druge tipove filma: iako nisu česti na televiziji, vrlo su dostupni na svim internet platformama. Najbolja dela mnogih genija tog žanra (Abasa Kiarostamija, Vernera Hercoga, Džige Vertova, Krisa Markera...) mogu se naći potpuno besplatno na najpristupačnijoj platformi od svih, "YouTube-u". Naravno, za najviši kvalitet, nije greh pomučiti se i potražiti originalne diskove ili kopije visokog kvaliteta.
Razlog zbog kog sam se raspisao jeste sledeći: ubeđen sam da najbolji filmovi učestvuju u produhovljavanju jedinke isto koliko i najbolje knjige, najbolja muzika i ostale umetnosti. Međutim, na društvenim mrežama je lako doći do diskusije o kvalitetnim igranim filmovima i ja to ne bih ponavljao. Ipak, najbolji dokumentarci su bezobrazno skrajnuti, a mogu da dostave iskustva zanimljivija nego što se da očekivati.
Uživajte u istraživanju!
Ima mnogo genijalnih režisera koji su sjajne stvari učinili u dokumentarnom filmu. Prvi koji mi pada na pamet je Les Blank, njegov opus se može opisati kao jedan veliki antropološki rad. Mnogi njegovi filmovi su se bavili raznim kulturama i narodima u Americi, od Poljaka, Meksikanaca pa sve do Srba u filmu Ziveli! Medicine for the Heart", a hrana i muzika su glavne stvari koje su ga interesovale tokom čitave karijere. Može se mnogo toga pronaći na youtube-u i svima bih preporučio njegove bisere, posebno "Garlic is as Good as Ten Mothers" i "Chulas Froteras" gde se pojavljuje fenomenalni Flako Himenez. Takođe preporuka za njegovu saradnju sa Hercogom u koje spadaju Blankov najpoznatiji film "Burden of Dreams" o stvaranju Hercogovog "Fickaralda" i "Werner Herzog Eats His Shoe". Takođe, velika preporuka za film braće Mejzles "Gimme Shelter" koji je verovatno najbolji rokenrol dokumentarac ikada.
ОдговориИзбришиPetar Lalović i njegov film "Poslednja oaza" i sjajne metafore o divljem prasetu koje je, usled prirodne stihije, ostalo bez majke, pa pokušava da se udomi kod drugih životinja, ili o balegarima (kotrljanima) koji, kao u "Mitu o Sizifu" uzaludno pokušavaju da odguraju komad tudjeg govanceta... Ili, društveno angažovani filmovi Majkla Mura, sa oficirom SAD-a koji pravi peticiju među američkim kongresmenima da pošalju svoje sinove u rat u Irak...
ОдговориИзбриши