Lost Highway (1997)

 

Kod nas nazvan: Izgubljeni auto-put
Žanr: Misterija | Triler
Režija: David Lynch
Glumci: Bill Pullman, Patricia Arquette, John Roselius...

Priča:
Fred Medison, saksofonist, optužen je pod misterioznim okolnostima da je ubio svoju suprugu, Rene. Čekajući smrtnu presudu on postaje Pit Dejton, mladić koji vodi potpuno drugi život.

Moj osvrt:
Sećam se kada sam prvi put pisao o Mullholand Dr. i bio sam besan jer ništa nisam razumeo. Smatrajući da niti film niti priča nemaju naročitog smisla izbacio sam svu frustraciju iz sebe ne dozvoljavajući da me film kupi atmosferom, da me zaintrigira na novo gledanje, da me kupi utiskom i da se zapitam šta sam to gledao. Ako te delo natera da o njemu misliš dugo i razmišljaš šta si gledao, znači da je vredno pažnje. No ono što tada kao balavac nisam znao je da je Lost Highway isto Ličnov film. Ok, neću da se hvalim da sam ga razumeo tada kao klinac jer nisam ali bio mi je odlična, mračna misterija sa nekoliko opakih elemenata horora i bio sam kupljen. Pojma nemam šta sam gledao ali je bilo dobro. No, da vidimo kako ću da se snađem sa ovim 15tak godina stariji. 

 

Pre svega neću ulaziti u neku žestoku analizu. Postoji dosta dobrih tekstova koje ćete lako pronaći koji objašnjavaju neku verziju misterioznog čoveka u crnom i šta se zapravo desilo na filmu. Nešto sam i sam skapirao ali ne mogu da kažem da sam prokljuvio u najveći deo toga jer to bi bila laž. Naknadnu pamet oblikovanu u moje rečenice neću i ne želim da prosipam. To nikada nisam radio. Ono što ćete dobiti nije veliko ali mogu da kažem da su to moja dva centa. To su neke stvari koje su meni bile zanimljive i neke paralele koje sam sam izvukao i kako sam shvatio sve ovo. Linč je jedan od retkih koji će naterati masu ljudi da doživi film na svoj način tako da ćete pročitati neki moj doživljaj. Može biti da ću se izlupetati povremeno, ali tu ste vi da me vratite na pravi put. 

 

Kada sam pisao o Mullholand Dr. potcenio sam moć sna a evo i zašto. U 99% situacija u filmovima san te samo odvuče na pogrešnu stranu i bude gubljenje vremena. I kada god vidim san u filmu računam da taj deo filma nisam ni gledao. No potcenio sam tu moć sna i sada mi je to jasnije nego ikada. U Lost Highway je to još izraženije nego u Mullholand Dr. Ovde se Linč konstantno poigrava sa nama. Čak i najavi san i onda nisi siguran da li je san ono što sledi ili ono što je prethodilo tome. Zašto Linč spada onda u onih 1% koji znaju da iskoriste san kako treba? Zato što u 99% situacija nama je na pola sna jasno da je to san i da gubimo vreme i interesovanje do samog momenta buđenja. Kod Linča na kraju filma i dalje nismo sigurni ni šta je san. Ako ne možemo da razlikujemo stvarnost od sna, kakva je onda to stvarnost? Sulude stvari se dešavaju na sve strane i ovo nam dođe kao prilično mračna epizoda Zone Sumraka. 

 

I kao u Mullholand Dr. nisi siguran da li gledaš jednu priču, dve verzije jedne priče, dve priče ili šta već. U pomenutom filmu, Linč nam je stavio lice i naličje Holivuda i isprepletao te dve priče. U Lost Highway on je uronio u glavu jednog lika i onda je ostvario sve ono što je u tom umu. U početku vidimo čoveka koji sumnja u svoju suprugu. I nastavku nam se sumnje ostvaruju. Od čoveka koji je bio nekako povučen i nije uspeo da ispolji taj neki bes napravio je ubicu i čoveka od akcije. Zamislite kada bi neko ostvario sve ono što vam/mu je u glavi, sve želje, sumnje, sve ono što želite ali i ne želite da pokažete. Linč je to doneo na platno. I dok je početak nekako miran ali pun straha i nesigurnosti, to oslobađanje donosi potpuni haos i ludilo. O da, to je upravo haos koji svako od nas ima u svojoj glavi. Nebitno da li se on zaista desio. On se odvija u nama a Linč  uspeva da ga prikaže. 

 

I kada vidimo sve to, da li treba da budemo iznervirani što nismo sigurni šta je tu san, šta je java, šta su neostvarene želje donesene na platno, šta su strahovi koji su možda nepostojieći. O ne. Linč nam oslikava jedan suludi ali i izmučeni um na najbolji mogući način. Tu je sve ono svetlo i mračno u čoveku. Nemamo jasnu granicu između dobra i zla iako se Linč tu lukavo igra. Pogledajte onu smernu ženu u koju se samo sumnja - kosa joj je crna, non stop je u crnom, ali deluje jako nevino i smerno. I šta se dešava? Lako smo se zaljubili u ovu verziju koju tumači sjajna Patriša Arket. A kakava je u drugoj verziji - konstantno u svetlim tonovima, jako svetle kose ali očigledno nemoralna i nosi nevolju sa sobom. I od ovakve žene bežimo, zar ne? Zar ne? Oooo ne. I ova verzija Patriše Arket je nešto što obara s nogu. Šta to govori o ženama a šta o muškarcima. I opet se zapitajmo, koja od ove dve žene je ona prava, ona koja nije iz glave, ona koja je istinita? Zar je važno? Pali smo na obe. 

 

Haotičnost misli je na neki način pretočena u priču koja je tako rastrzana, kojoj hronologija nije naročito logična ali ono što je najbolje, prepuštamo se vožnji i uživamo. Na neki način, ovakvim pristupom, Linč je otvorio gomilu misterija. Dao nam je rasplet neke priče ali sam zaplet koji mu je sledio je otvorio pitanja što je magično. Saznajemo da je čovek mrtav pre nego što ga vidimo na ekranu i upoznamo uopšte. Ali onda njegova smrt donosi misteriju. Nije li to možda predstavljanje priče na neki naš način, na nešto što je naš doživljaj, nešto u šta mi želimo da verujemo ili nešto što sami nismo razumeli. Mi stvaramo priču i dodajemo elemente koji fale. Zašto mislim da je ovo povezano sa haotičnošću onoga što je čoveku u glavi? Sam glavni lik kaže da voli da se seća stvari na neki svoj način, ne nužno kako su se one dogodile. Eto nam odgovora.  

 

Kažem, imate sjajne tekstove na ovu temu koji detaljnije objašnjavaju misterioznog mračnog lika, koji objašnjavaju detalje cele priče mnogo bolje nego što ću ja da učinim. Možda ovo što ću nadalje da pišem neće imati za vas neke logike ali čini mi se da su tu ipak neke stvari očigledne. Uz svu tu priču o kojoj možete čitati, mislim da Lost Highway u sebi sadrži i posvetu samom filmu. Pošto ću pominjati neke od scena, ako niste gledali film, možete preskočiti dalji tekst. 

 

U početnim scenama filma, bile one san ili java, toliko puta se u sceni u pozadini nalazi crvena zavesa. Ok, to možda ne bi bilo čudno da nekoliko puta u scenama u kojima kamera luta kroz sobe ne fokusira samo tu zavesu. Nije ti ta crvena zavesa nešto što je karakteristično za bioskope. Pretražite slike na googleu, ukucajte recimo "movie theater curtain" i pogledajte koja će boja izaći u 99% slučajeva. Da li na neki način Linč želi da nam kaže da gledamo film u filmu? Da li su to glumci? Da li su to različite priče u kojima se oni nalaze? Moooožda. Za mene je to više od možda a evo i sledećih razloga. 

 

Kako glumci tumače više uloga u svojoj karijeri, oni u ulogama menjaju karaktere, menjaju izgled, navike, imena. Nije li upravo to ono što vidimo u filmu. Vidimo ženske likove koje tumači Patriša Arket i ta dva lika su suprotna po izgledu i po naravi. Vidimo situaciju gde jedan lik postaje drugi, gde jedan lik ima dva imena. Vidimo toliko stvari koje su na neki način posveta holivudskim filmovima (velike zabave, jurnjave vozilima, nevini momci koji jure za opasnim devojkama koje su, gle slučaja, devojke opasnih mafijaša). Linč se savršeno igra stereotipima i prodaje nam film o filmu i film u filmu dok nam priča još toliko stvari. Da li vam je još uvek neubedljiva moja tvrdnja? Ok, idemo dalje. 

 

U igru uvodimo misterioznog mračnog lika. Pronaći ćete u mnogim sjajnim tekstovima aluzije na đavola, na Mefista itd. U svakom slučaju on ovde deluje kao neko ko ima raznorazne moći. Za mene, ovo je jednom rečju filmotvorac (u isto vreme režiser, kamerman, scenarista....). Krenimo od samog početka. Kada bračni par dobija kasetu na kom se vidi kako im neko snima kuću pa kasnije još jednu kada se vidi da ih neko snima dok spavaju, malo se prestravimo. Ko ih snima? Ko drži kameru u posledjoj sceni? Misteriozni čovek u crnom. Njega ništa ne sprečava da snimi bilo šta, kuću, njih kako spavaju, njihove intimne momente, ubistvo. On je uvek prisutan.

 

Potom, u svim čudnim momentima kada se nešto natprirodno desi u filmu, on je prisutan. On deluje svemoguće. Kako to? On je čovek koji smišlja i menja priču. Prilagođava je kako hoće i utiče na sudbine likova. Ko to radi bolje od režisera i scenarista. Treba li vam još detalja? U jednom momentu on preti čoveku i kaže "when a person is sentenced to death, they're sent to a place where they can't escape, never knowing when an executioner may step up behind them, and fire a bullet into the back of their head". On stvara priču, on je snima, ne možeš mu pobeći, on odlučuje kad napuštaš scenu. Jedan momenat u kom ne zna šta će sa likom je dovoljan da ga se reši. Lik ne može ništa da uradi povodom toga. 

 

I sve to je složeno u poslednjoj, verovatno najznačajnijoj sceni u filmu. Zašto nije naj scena za mene, zato što prema ovoj koja mi je najbolja imam ljubav iz detinjstva. Vidimo na samom kraju kako misteriozni čovek u crnom totalno menja priču gde jedan lik nestaje, drugi menja oblik. On je taj koji određuje ime ženskom liku, on je presudio kakav je taj lik. I na tom kraju, on drži kameru i snimajući čoveka pita ga "And your name? What the fuck is your name?" Onaj ko ga je stvorio, ko može da ga uništi, ko mu menja život(priču), on mu i daje ime. Kao da za malo nije rekao "zoveš se kako ja odlučim". 

 

Braćo i sestre, Lost Highway je za mene potcenjeni dragulj od filma. Istog momenta kako sam završio gledanje, imao sam potrebu da ga pustim opet. Ovo je film koji možeš da gledaš od sredine bez ikakvih problema, odvešće te na pravi put. Možeš da ga gledaš nebrojeno puta i svaki put da pronađeš nešto novo. Linč nas vodi na putovanje kroz čovekov um, vodi nas kroz mračnu priču, vodi nas kroz suludi holivudski film. Vremenom postaneš neosetljiv na tip filmova koji si gledao toliko puta. Odgledaš rutinski, arhiviraš i to je to. Ovakve stvari naučiš da ceniš sve više. Na kraju, kada vidiš ovako nešto, smestiš se udobno i kažeš "sipaj u oči majstore".

Zanimljivosti:
Deo filma je zasnovan na nečemu što se Linču dogodilo. Neko mu je rano ujutru zazvonio na interfon i rekao "Dick Laurant is dead.". Kada je pogledao napolje, nije video nikoga. Kada su Ebert i Ziskel dali negativne kritike na film, Linč je naručio nov set postera na kojim se referencirao na ove kritike napisavši "još dva razloga da pogledate ovaj film". Kuća u kojoj živi Fred Medison (Bil Pulman) pripada Dejvidu Linču i on ju je sam osmislio. Pulman u jednoj kratkoj sceni svira Saksofon i za potrebe ove scene je i naučio da svira taj instrument. Robert Lođa je zaboravljao planirane poteze u sceni borbe pa se dešavalo da ga je Pulman odistinski udario nekoliko puta.

Naj scena:

-We've met before, haven't we.
-I don't think so. Where was it you think we met?
-At your house. Don't you remember?
-No. No, I don't. Are you sure?
-Of course. As a matter of fact, I'm there right now.
-What do you mean? You're where right now?
-At your house.
-That's fucking crazy, man.
-Call me. Dial your number. Go ahead.

Moja ocena: 9/10