La Belle et la Bête / Beauty and the Beast (1946)

 

Žanr: Drama | Fantastika | Ljubavni
Režija: Jean Cocteau, René Clément
Glumci: Jean Marais, Josette Day, Mila Parély...

Priča:
Prelepa devojka zauzima očevo mesto kao zatvorenik misteriozne zveri.

Moj osvrt:
Pisao sam već o Lepotici i Zveri i možete negde na blogu iskopati tekst toj sjajnoj Diznijevoj ekranizaciji. Dosta stvari koje sam napisao tamo, koje generalno važe i za samu bajku, važe i za ovaj film i ne bih se ponavljao jer zašto biste dva puta čitali iste stvari. Ovde ću probati da se fokusiram samo na one specifične stvari koje je film doneo. 

 

Ovaj film bih najbojle opisao kao horor bajku. Atmosfera i scenografija izgledaju perfektno. Zamak i okolina deluju jezivo i samotno, enterijer je još mračniji obogaćen suludim idejama. Ako bih nešto zakerao, zver ne izgleda tako jezivo na prvi pogled. Možda bi nešto dublji glas ili možda nešto veća figura delovali impozantnije no to su zaista detalji. Nije namera ove priče da vas preplaši već da nam priča moralne priče o tome ko su zapravo zveri i šta su prave vrednosti. Znate već, dovoljno ste odrasli da razumete. 

 

Moralisanje koje film prodaje je uglavnom naivno i teatralno. Naravno, to je bilo za očekivati i nije mi naročito smetalo. Više volim kada se na suptilan način ističu vrednosti i ono glavno što vam film prodaje jeste tako dostavljeno. One usputne stvari, dijalozi i likovi umeju da budu previše klišeizirani, pogotovu dve sestre naše Lepotice. Ta dva lika su mi osmišljena kao da prodaješ film klincima ali stvar je u tome što bi te iste klince dobrano isprepadao onim mračnijim delom filma. 

 

Glavna razlika u odnosu na Diznijev animirani film je sama zver. Naravno ne pišem ovde o fizičkoj razlici. Zver u crtanom filmu deluje zastrašujuće, surovo i tek onda otkrivamo njegovu bol. Zver koju vidimo u filmu je već jako umorna, povređena i jadna. Prvo sam pomislio da mi se više sviđa Diznijev pristup no kada sam razmislio, promenio sam mišljenje. Zamislio sam sebe kao zver u svoj onoj tami, jadu i samoći - bio bih dobrano pregažen. Jad ove zveri je očigledan.

 

U animiranom filmu proces povezivanja Lepotice i zveri je jasan. Upoznavanje, otkrivanje i shvatanje da postoje vrednosti i u jednoj zveri. Ta priča je dobrano vedra. U filmu ipak nemamo toliko scena koje nam govore o toj vezi ali su uspeli da poentiraju na sasvim drugi način. Ovde do shvatanja dolazi kada Lepotica poredi druge ljudi sa zveri. Tada ona shvata njegove vrednosti, tada počinje da ceni njegovu pažnju. 

 

Rekoh već, ne bih da pominjem simbole i metafore o kojima sam pričao kada sam pisao o Diznijevom klasiku. Ono što je u filmu posebno zanimljivo je način na koji se priča fokusira na ruke zveri. Ruke su ovde moć, moć da se nanese bol ali isto tako moć da se daruje. Samim tim gest predavanja rukavice Lepotici je nešto veliko i značajno. 

 

Drugi predmet sa kojim se film igra je ogledalo. Nekoliko puta u ogledalu likovi u filmu traže istinu. To je već dovoljno jasna simbolika. Ogledalo nam ovde pomaže da vidimo kakvi smo zaista, da vidimo koliko vredimo i samim tim dolazimo do odgovora. Iako film to vešto maskira u magiju, ogledalo nipošto nije magija - ono je istina. 

 

Jedina stvar koja me je ostavila zatečenim su neki detalji vezani za kraj. Kraj filma nije suštinski različit od onog što očekujemo ali predstavlja drugačiju viziju od one na koju smo navikli. No ne bih da otkrivam detalje. Ovo je film koji svakako treba da bude na vašem meniju. Ovo je jedna prelepa mračna bajka koja i dalje u prkos godinama uspeva da oduševi scenografijom, da donese emociju i da ispriča priču na pravi način.

Zanimljivosti:
Efekat sveća koje se pale same je postignut tako što su one ugašenje duvanjem a film pušten unazad. Kada je film prikazan prvi put, Kokto je bio toliko nervozan da je zvao svoju prijateljicu Marlen Ditrih da mu pravi društvo. Tokom prikazivanja ona ga je sve vreme držala za ruku. Scenografija zamka je inspirisana Gustavom Doreom a farme Vermerovim slikama. Tokom snimanja Kokto se ozbiljno razboleo i jedan period ga je na mestu režisera menjao Rene Klemon. 

 

Dizni je želeo da napravi adaptaciju ove priče ali je posle prikazivanja ovog filma odustao. Ova bajka je doživela ekranizaciju od strane Diznija tek 1991. Maskiranje u "zver" je trajalo oko pet sati. Spoljašnjost zamka je snimana na stvarnoj lokaciji. U pitanju je zamak Château de la Roche Courbon. Najveći broj kamera koje su korišćene za snimanje su bile jako stare i često su se kvarile.

Naj scena:

Dolazak lepotice u zamak.

Moja ocena: 8/10