Boudu sauvé des eaux / Boudu Saved from Drowning (1932)

 

Žanr: Komedija
Režija: Jean Renoir
Glumci: Michel Simon, Marcelle Hainia, Sévérine Lerczinska...

Priča:
Prodavac knjiga spašava lutalicu, nudi mu smeštaj i brine o njemu. No ponašanje lutalice počinje da iritira sve.

Moj osvrt:
Boudu Saved from Drowning je potpuno čudan film. Sa jedne strane nisam siguran šta je želeo da mi ispriča, sa druge strane film je umereno zabavan. Konstantno sam kroz film tražio nešto što bih nazvao idejom vodiljom. Način na koji priča priču jeste jedinstven jer nemamo neki klasični zaplet i rasplet, potencijalno nismo naučili lekciju već ceo film izgleda kao jedan suludi isečak, neverovatna priča koju bi nam neko ispričao. 

 

Nesumljivo, glumačka predstava Mišela Simona je odlična i čovek uspeva da nas nasmeje ali i jako iritira u mnogim slučajevima. Njegovo odsustvo zahvalnosti prema čoveku koji mu je spasao život je užasno iritantno. Sa druge strane njegovo pljuvanje na sve norme je spektakularno. Ako sve to prihvatimo onakvo kakvim nam se servira - nema problema. Problemi nastaju kada krenemo da tražimo razloge i logiku iza postupaka ljudi. Tu imamo gomilu pitanja. Da li je namera filma da nas totalno izmesti iz zone komfora i onoga što očekivamo od ovakvih ljudi? Ako jeste, onda veliki respekt za to. 

 

Bogataš spašava život beskućniku. Pomenuo sam potpuno odsustvo zahvalnosti beskućnika. Upravo to je razlog zašto nam neki kvaliteti filma mogu ostati sakriveni. Recimo pitamo se zašto je čovek spasao ovog beskućnika od davljenja kada su svi drugi gledali? Celo društvo mu odaje počast iako je on nije tražio. No društvo u tome traži spektakl i uzdizanje lika i dela ovog čoveka. Sa druge strane, nekim drugim likovima to daje za pravo da sude i presuđuju po svome. To što se bavimo posledicama u priči nas totalno odvlači od suštinskog pitanja - zašto je ovaj čovek hteo sebi da oduzme život? Niko se ne bavi time već se priča seli na sve nakon spašavanja. 

 

I onda lagano dolazimo do pitanja - zašto je spašen ovaj život? Šta smo dobili time? Suludo je što dolazimo do momenta u kom možemo da procenjujemo da li je taj čovek bio vredan spašavanja. E to je suluda sloboda koji mnogi daju sebi - pravo da procenjuju vrednost nečijeg života. Boudu nas nesumnjivo svojim ponašanjem izaziva da to činimo. Da li ćemo se prepustiti tome? 

 

Iako je Boudu jako odbojan, uspeva da se svidi nekima. Upravo to nam na neki način govori o lažnoj slici, o maski koju takozvana viša klasa nosi. Vidimo gnušanje jer to je ono što svi treba da vide. Kada se ti "svi" sklone, onda ljudi postaju onakvi kakvi jesu. Sa jedne strane vidimo plemenite spasioce. Sa druge strane ti isti ljudi su nemoralni i podložni "niskim strastima". Onda dolazimo dotle da viša klasa ima dvostruke aršine, da standardne norme ne važe za njih. 

 

Jako zanimljiv je kontrast između Boudua kao lutalice i onog koji postaje član bogate porodice. Prema lutalici smo imali empatiju i žao nam je bilo kada je izgubio svog psa. No kada postane član porodice, tu je očigledno da ne pripada tom društvu. Upravo tada on počinje da iritira. Taj stav je i danas živ. Ljudi su uglavnom jaki na rečima kada treba pomoći beskućnicima i rešiti njihove probleme. Ali generalno isti ti ljudi beže od onih koji su u problemima. Ok, pomogao si time što si nešto dao ali suštinski ne želiš da pomogneš do kraja. Plašim se da i oni koji žele da pomognu ipak ne žele ljude kojima treba pomoć u svojoj blizini. To je jedna od stvari koje nam film govori.

 

Moj najveći problem sa ovim filmom je što me sem Simonove izvedbe nije privukao ničim. Znate onaj osećaj kada non stop nešto čekate, takav osećaj sam imao gledajući ovaj film. Jasni su mi kvaliteti ali mislim da će ovo kroz nekoliko godina biti i te kako zrelo za reprizu. Do tada, Boudu ostaje sasvim solidan filmić kojem vredi posvetiti vreme.

Zanimljivosti:
Dešavalo se da su gledaoci bili toliko iznervirani Bauduovim postupcima da su u nekim bioskopima morali da zovu policiju da zavede red. U nekim delovima Francuske film je i povučen pa nije ni prikazivan. U Britaniji je film prikazan tek 1965 a u Americi 1967.

Naj scena:

Prljave ruke

Moja ocena: 6/10