A Night to Remember (1958)

 

Žanr: Drama | Istorijski
Režija: Roy Ward Baker
Glumci:Kenneth More, Ronald Allen, Robert Ayres...

Priča:
Na svom prvom putovanju aprila 1912. navodno nepotopivi RMS Titanik udara u ledeni breg u Atlanskom Okeanu.

Moj osvrt:
Braćo i sestre ne mogu da opišem koliko me samo fotografija ovog giganta koji tone užasava. Ne samo da me ta slika prepada, sve me to čini neizmerno tužnim. Svi ti izgubljeni životi i katastrofa koja se zaista desila te nateraju da zanemiš. Kada se desio masakr u školi, imao sam strahopoštovanje prema đaku. Gledajući svako dete sa torbom na leđima osećao sam neizmernu tugu i poriv da kleknem pred svakim od tih klinaca. Ne poredim ove dve stvari, samo pokušavam da vam objasnim osećanje koje imam i pre početka gledanja ovako nečeg. 

 

Poređenje sa Kameronovim Titanikom je neminovno i provlačiću ga kroz tekst. Sve u svemu, kada procenim, oba filma su jako kvalitetna, oba imaju opasno dobre dramske momente kao i neminovne boljke o kojima ćemo detaljnije. Generalno, Kameron je vidno bio inspirisan ovim filmom, ubacio je neku svoju dramu i dramice, naravno da je imao bolje efekte, verodostojnije prikazan događaj ali suštinski nije izmenio ništa kolosalno. I dalje imam utisak da sam gledao skoro isti film koji je kod Kamerona nešto impresivniji zbog realističnosti ali filmski, A Night to Remember je nešto bolji. 

 

Svi znamo šta će ovde da se desi i nema tenzije u tom smislu ali A Night to Remember odlično uspeva da nas kida po stomaku. Da, znamo da će taj brod da udari u ledeni breg, znamo da će da tone i potone, znamo da će toliko ljudi nastradati ali i dalje imamo taj osećaj strepnje i neizvesnosti. Čak mislim da je on izražen više u ovom filmu nego u Kameronovom čedu a evo i zašto. Kameron je uspeo da izmuze iz početka sve što je moglo sa ljubavnom pričom koja i nije tako zabavna i usput nam je dao veličanstvene slike broda. To je ok ali je na neki način vedra tema. Ovde nas brzo dovedu negde blizu tog sudbonosnog momenta i onda krene čekanje. Za mene svakako bolji izbor. Iako je to čekanje mučno, učinilo je ovu dramu znatno upečatljivijom pa mogu reći i jezivijom. 

 

Ono što mi se nije naročito dojmilo, film je pokušavao da izbegne onog jednog krivca pa je napravio seriju događaja koji su se dogodili i koji su doveli dotle da spas ne stigne na vreme. Iskreno, više bih voleo da su ovo sveli na minimum. Time što si servirao seriju događaja koji na kraju ispadnu besmisleno nerealni, tom serijom ljudskih grešaka si stavio metu na previše onih u koje je moguće uperiti prstom. Previše je onih momenata "e samo da je ovaj u tom momentu digao slušalicu / okrenuo glavu / pozvao nekog / zapevao krajišku pesmu... svet bi bio bolje mesto. 

 

Kada govance konačno pogodi ventilator ide red neverice pa još jedan red neverice, pa još jedan red neverice i panika nekako dođe prekasno. Mislim ok, panika nije nešto što može lako da se usnimi i verovatno je čuvano za kraj, ali imam utisak da ljudi čak i dok gledaju kako brod tone očekuju kako će on da se izvuče za koji minut. Previše je indolentnosti u tako jezivoj situaciji. Takođe, previše je natezanja sa nekim putnicima - Uđi u čamac za spasavanje - Neću - Uđi - A ne bih baš - Uđi - Pa jel mora - Mora - A pa ne znam.... Ok jednom ali previše puta gledamo ubeđivanja. 

 

Još jedna stvar koja mi je išla na nerve ali ni blizu koliko u Chariots of Fire je taj stav da su Englezi i Engleska ispred svih. Englez je to napravio pa neće potonuti. Nema toga previše ali što više viđam taj usrani stav sve više me iritira. Sa jedne strane odlična je scena gde stari gospodin prihvata svoju sudbinu dostojanstveno. Sa druge strane mi ta scena govori "vidiš kako tonu engleska gospoda" a to mi se nikako ne sviđa. 

 

Šta ovaj film izdvaja, gde mi je on bolji od Kameronovog Titanika - to su sudbine običnih ljudi. Ok, u Titaniku imamo onu jezivu scenu u kojoj majka uspavljuje decu znajući šta sledi. Ne bih sad o tome da li je trebala da se bori sa njima ili je bila svakako svesna šta sledi. Sama scena je užasavajuće potresna. No čini mi se da je za razliku od Kamerona, A night to remember išao na više manjih sudbina što je za mene svakako bolji izbor. Smirenost oca koji treba da smesti suprugu i decu u čamac i ta njegova unutrašnja drama su perfektni. Scena u kojoj ovde kapetan skončava je neuporedivo potresnija od one Kameronove a ne koristi više vremena niti ima one sulude efekte, niti ima dijaloga niti dodaje neke posebne događaje. Čovek se samo okrenuo i odšetao do kormila. Jednostavno bolje je usnimljena, odglumeljna i atmosfera je mračnija. Ne bih da nabrajam dalje, ovo mora da se pogleda. Sve te sudbine su potresne i svaka žrtva je ogromna. 

 

Ako vam se Kameronov Titanik svideo, nema razloga da ne pogledate ovaj jer uprkos slabijim efektima uspeva dramski da nas izudara. Celu ovu katastrofu prenosi realistično i dramski perfektno. Ako vam se Kameronov Titanik nije svideo onda nema razloga da ne pogledate ovaj jer je lišen svih onih stvari koje ljudi kritikuju u filmu iz 1997. Iako stariji, film je dramski zreliji i kada bi imao moć da donese nekoliko onih spektakularnih scena iz novije ekranizacije ove katastrofe, lako bismo presudili da je ovo najbolji film o Titaniku ikada snimljen. Kako god okrenete ovaj film je nesumnjivo vredan gledanja.

Zanimljivosti:
Tek 1985 kada je olupina Titanika pronađena otkriveno je da je brod pukao na dva dela. Zbog toga u ovom filmu Titanik tone ceo. Kada brod napušta luku u Sautemptonu, tu vidimo scenu koja je preuzeta iz Titanic (1943), filma sa Naci propagandom. Lorens Bizli, preživeli sa Titanika je bio na snimanju. Kada su snimali scene dok brod tone želeo je da se pojavi u njima ali zbog pravila sindikata nije mu bilo dozvoljeno. 

 

Scene kada ljudi skaču u vodu su snimane u 2 ujutru u bazenu po jako hladnom vremenu. Kada su Statisti odbili da skaču, Kenet Mur je želeo da da primer i prvi je skočio u ledenu vodu. On je izjavio da mu u životu nije bilo hladnije i hteo je da kaže ostalim da ne skaču ali povedeni njegovim primerom skočili su pre nego što ih je upozorio. Kada je Helen Melvil Smit, ćerka kapetana Smita koji je potonuo na Titaniku došla na scenu, bila je preplavljena emocijama kada je videla koliko Lorens Nejsmit liči na njenog oca. Kameron je odlučio da snimi svoju verziju filma tek kada je pogledao ovaj.  

Naj scena:

Iako je oproštaj roditelja od deteta neuporedivo jeziviji, poslednja scena sa kapetanom je izvedena perfektno.

Moja ocena: 8/10