La Belle et la Bête / Beauty and the Beast (1946)

 

Žanr: Drama | Fantastika | Ljubavni
Režija: Jean Cocteau, René Clément
Glumci: Jean Marais, Josette Day, Mila Parély...

Priča:
Prelepa devojka zauzima očevo mesto kao zatvorenik misteriozne zveri.

Moj osvrt:
Pisao sam već o Lepotici i Zveri i možete negde na blogu iskopati tekst toj sjajnoj Diznijevoj ekranizaciji. Dosta stvari koje sam napisao tamo, koje generalno važe i za samu bajku, važe i za ovaj film i ne bih se ponavljao jer zašto biste dva puta čitali iste stvari. Ovde ću probati da se fokusiram samo na one specifične stvari koje je film doneo. 

 

Ovaj film bih najbojle opisao kao horor bajku. Atmosfera i scenografija izgledaju perfektno. Zamak i okolina deluju jezivo i samotno, enterijer je još mračniji obogaćen suludim idejama. Ako bih nešto zakerao, zver ne izgleda tako jezivo na prvi pogled. Možda bi nešto dublji glas ili možda nešto veća figura delovali impozantnije no to su zaista detalji. Nije namera ove priče da vas preplaši već da nam priča moralne priče o tome ko su zapravo zveri i šta su prave vrednosti. Znate već, dovoljno ste odrasli da razumete. 

 

Moralisanje koje film prodaje je uglavnom naivno i teatralno. Naravno, to je bilo za očekivati i nije mi naročito smetalo. Više volim kada se na suptilan način ističu vrednosti i ono glavno što vam film prodaje jeste tako dostavljeno. One usputne stvari, dijalozi i likovi umeju da budu previše klišeizirani, pogotovu dve sestre naše Lepotice. Ta dva lika su mi osmišljena kao da prodaješ film klincima ali stvar je u tome što bi te iste klince dobrano isprepadao onim mračnijim delom filma. 

 

Glavna razlika u odnosu na Diznijev animirani film je sama zver. Naravno ne pišem ovde o fizičkoj razlici. Zver u crtanom filmu deluje zastrašujuće, surovo i tek onda otkrivamo njegovu bol. Zver koju vidimo u filmu je već jako umorna, povređena i jadna. Prvo sam pomislio da mi se više sviđa Diznijev pristup no kada sam razmislio, promenio sam mišljenje. Zamislio sam sebe kao zver u svoj onoj tami, jadu i samoći - bio bih dobrano pregažen. Jad ove zveri je očigledan.

 

U animiranom filmu proces povezivanja Lepotice i zveri je jasan. Upoznavanje, otkrivanje i shvatanje da postoje vrednosti i u jednoj zveri. Ta priča je dobrano vedra. U filmu ipak nemamo toliko scena koje nam govore o toj vezi ali su uspeli da poentiraju na sasvim drugi način. Ovde do shvatanja dolazi kada Lepotica poredi druge ljudi sa zveri. Tada ona shvata njegove vrednosti, tada počinje da ceni njegovu pažnju. 

 

Rekoh već, ne bih da pominjem simbole i metafore o kojima sam pričao kada sam pisao o Diznijevom klasiku. Ono što je u filmu posebno zanimljivo je način na koji se priča fokusira na ruke zveri. Ruke su ovde moć, moć da se nanese bol ali isto tako moć da se daruje. Samim tim gest predavanja rukavice Lepotici je nešto veliko i značajno. 

 

Drugi predmet sa kojim se film igra je ogledalo. Nekoliko puta u ogledalu likovi u filmu traže istinu. To je već dovoljno jasna simbolika. Ogledalo nam ovde pomaže da vidimo kakvi smo zaista, da vidimo koliko vredimo i samim tim dolazimo do odgovora. Iako film to vešto maskira u magiju, ogledalo nipošto nije magija - ono je istina. 

 

Jedina stvar koja me je ostavila zatečenim su neki detalji vezani za kraj. Kraj filma nije suštinski različit od onog što očekujemo ali predstavlja drugačiju viziju od one na koju smo navikli. No ne bih da otkrivam detalje. Ovo je film koji svakako treba da bude na vašem meniju. Ovo je jedna prelepa mračna bajka koja i dalje u prkos godinama uspeva da oduševi scenografijom, da donese emociju i da ispriča priču na pravi način.

Zanimljivosti:
Efekat sveća koje se pale same je postignut tako što su one ugašenje duvanjem a film pušten unazad. Kada je film prikazan prvi put, Kokto je bio toliko nervozan da je zvao svoju prijateljicu Marlen Ditrih da mu pravi društvo. Tokom prikazivanja ona ga je sve vreme držala za ruku. Scenografija zamka je inspirisana Gustavom Doreom a farme Vermerovim slikama. Tokom snimanja Kokto se ozbiljno razboleo i jedan period ga je na mestu režisera menjao Rene Klemon. 

 

Dizni je želeo da napravi adaptaciju ove priče ali je posle prikazivanja ovog filma odustao. Ova bajka je doživela ekranizaciju od strane Diznija tek 1991. Maskiranje u "zver" je trajalo oko pet sati. Spoljašnjost zamka je snimana na stvarnoj lokaciji. U pitanju je zamak Château de la Roche Courbon. Najveći broj kamera koje su korišćene za snimanje su bile jako stare i često su se kvarile.

Naj scena:

Dolazak lepotice u zamak.

Moja ocena: 8/10

Boudu sauvé des eaux / Boudu Saved from Drowning (1932)

 

Žanr: Komedija
Režija: Jean Renoir
Glumci: Michel Simon, Marcelle Hainia, Sévérine Lerczinska...

Priča:
Prodavac knjiga spašava lutalicu, nudi mu smeštaj i brine o njemu. No ponašanje lutalice počinje da iritira sve.

Moj osvrt:
Boudu Saved from Drowning je potpuno čudan film. Sa jedne strane nisam siguran šta je želeo da mi ispriča, sa druge strane film je umereno zabavan. Konstantno sam kroz film tražio nešto što bih nazvao idejom vodiljom. Način na koji priča priču jeste jedinstven jer nemamo neki klasični zaplet i rasplet, potencijalno nismo naučili lekciju već ceo film izgleda kao jedan suludi isečak, neverovatna priča koju bi nam neko ispričao. 

 

Nesumljivo, glumačka predstava Mišela Simona je odlična i čovek uspeva da nas nasmeje ali i jako iritira u mnogim slučajevima. Njegovo odsustvo zahvalnosti prema čoveku koji mu je spasao život je užasno iritantno. Sa druge strane njegovo pljuvanje na sve norme je spektakularno. Ako sve to prihvatimo onakvo kakvim nam se servira - nema problema. Problemi nastaju kada krenemo da tražimo razloge i logiku iza postupaka ljudi. Tu imamo gomilu pitanja. Da li je namera filma da nas totalno izmesti iz zone komfora i onoga što očekivamo od ovakvih ljudi? Ako jeste, onda veliki respekt za to. 

 

Bogataš spašava život beskućniku. Pomenuo sam potpuno odsustvo zahvalnosti beskućnika. Upravo to je razlog zašto nam neki kvaliteti filma mogu ostati sakriveni. Recimo pitamo se zašto je čovek spasao ovog beskućnika od davljenja kada su svi drugi gledali? Celo društvo mu odaje počast iako je on nije tražio. No društvo u tome traži spektakl i uzdizanje lika i dela ovog čoveka. Sa druge strane, nekim drugim likovima to daje za pravo da sude i presuđuju po svome. To što se bavimo posledicama u priči nas totalno odvlači od suštinskog pitanja - zašto je ovaj čovek hteo sebi da oduzme život? Niko se ne bavi time već se priča seli na sve nakon spašavanja. 

 

I onda lagano dolazimo do pitanja - zašto je spašen ovaj život? Šta smo dobili time? Suludo je što dolazimo do momenta u kom možemo da procenjujemo da li je taj čovek bio vredan spašavanja. E to je suluda sloboda koji mnogi daju sebi - pravo da procenjuju vrednost nečijeg života. Boudu nas nesumnjivo svojim ponašanjem izaziva da to činimo. Da li ćemo se prepustiti tome? 

 

Iako je Boudu jako odbojan, uspeva da se svidi nekima. Upravo to nam na neki način govori o lažnoj slici, o maski koju takozvana viša klasa nosi. Vidimo gnušanje jer to je ono što svi treba da vide. Kada se ti "svi" sklone, onda ljudi postaju onakvi kakvi jesu. Sa jedne strane vidimo plemenite spasioce. Sa druge strane ti isti ljudi su nemoralni i podložni "niskim strastima". Onda dolazimo dotle da viša klasa ima dvostruke aršine, da standardne norme ne važe za njih. 

 

Jako zanimljiv je kontrast između Boudua kao lutalice i onog koji postaje član bogate porodice. Prema lutalici smo imali empatiju i žao nam je bilo kada je izgubio svog psa. No kada postane član porodice, tu je očigledno da ne pripada tom društvu. Upravo tada on počinje da iritira. Taj stav je i danas živ. Ljudi su uglavnom jaki na rečima kada treba pomoći beskućnicima i rešiti njihove probleme. Ali generalno isti ti ljudi beže od onih koji su u problemima. Ok, pomogao si time što si nešto dao ali suštinski ne želiš da pomogneš do kraja. Plašim se da i oni koji žele da pomognu ipak ne žele ljude kojima treba pomoć u svojoj blizini. To je jedna od stvari koje nam film govori.

 

Moj najveći problem sa ovim filmom je što me sem Simonove izvedbe nije privukao ničim. Znate onaj osećaj kada non stop nešto čekate, takav osećaj sam imao gledajući ovaj film. Jasni su mi kvaliteti ali mislim da će ovo kroz nekoliko godina biti i te kako zrelo za reprizu. Do tada, Boudu ostaje sasvim solidan filmić kojem vredi posvetiti vreme.

Zanimljivosti:
Dešavalo se da su gledaoci bili toliko iznervirani Bauduovim postupcima da su u nekim bioskopima morali da zovu policiju da zavede red. U nekim delovima Francuske film je i povučen pa nije ni prikazivan. U Britaniji je film prikazan tek 1965 a u Americi 1967.

Naj scena:

Prljave ruke

Moja ocena: 6/10