The Secret of Sinchanee (2021)

 

Žanr: Horor
Režija: Steven Grayhm
Glumci: Laila Lockhart Kraner, Rudy Reyes, Steven Grayhm...

Priča:
Vozač kamiona koji pati od nesanice, posle smrti oca vraća se u svoj dom iz detinjstva i otkriva prisustvo paranormalnih sila koje obitavaju u kući i pohode svetu zemlju na kojoj je ona izgrađena.

Moj osvrt:
Negde duboko, ovde se krije jako dobar film. Ideja je tu, atmosfera je tu, delovi priče su tu. Šta je problem? Evo ovako. Zamislite da treba da složite slagalicu i da je rezultat prelepa slika prirode. No šta se desilo, pomešali su se delići slagalica potpuno drugih slika. Najgore od svega je što ste uspeli da ih sklopite zajedno. Na kraju ste dobili sklopljeno nešto. Vide se elementi one lepe prirode ali niste sigurni ni da li su oni na mestu, šta zapravo gledate i o čemu se tu radi. Vide se elementi drugih slagalica ali pejzaž je potpuno drugačiji. Odgovarao bi tamo negde na nekom drugom mestu. Ovde štrči. Na kraju, Tajna Sinh... Sinč.. Sinš.. nečega je nešto što se na žalost zaboravlja za jako kratko vreme. 

 

Pre početka filma vidimo tekst koji nam priča neku drevnu mračnu legendu. Nisam iskreno fan ovog pristupa jer nam rano daje neka očekivanja. Više sam za Ringu fazon gde nam prvo daš glavolomke i užase a onda širiš priču. Ne kažem da je ovo nužno loše. Svakako je lakši izbor kojim nam film jasno daje do znanja o čemu će da priča. Šteta što su relativno brzo zaboravili da su stavili taj tekst na početku pa su pričali sve i svašta. 

 

Skoro svaka scena je spora i atmosferična. Nemojte misliti da to što su scene spore znači da je film dosadan. Ako i jeste, ovaj tempo je poslednja stvar koja bi ga učinila takvim. Da je priča ispričana kako treba bio bi ovo sjajan film. Laganim građenjem atmosfere u svakoj sceni film je dostigao odličnu atmosferu jeze i iščekivanja. Negde malo pretera jer je scena takva da nema šanse da se desi nešto jezivo a predstavljaju je takvom. No na ovo ipak treba gledati kao na nešto dobro. Veoma dobro. 

 

No ono što je neprocenjivo je zvuk. Film baš ističe ambijent, zvukove prirode ili zvukove u kući. I neretko se na to doda malo muzike koja je odlična i atmosferična. Ovo je sjajan primer kako treba raditi u hororima. Na moju sreću, sve te scene nisu završavali štrecalicama je je to najjeftiniji način prepadanja. Većina filmova prigrli te gluposti i onda kada ih posle nekog vremena očekujete jer je očigledno da će da slede, niti imaju efekat niti služe priči. Secret of Sinchanee bi zbog atmosfere i zvuka bio opasno uživanje, samo da je znao da ispriča priču. 

 

Dok se priča zaleće i dok smo nesvesni propusta, film sjajno servira neke, uslovno rečeno, misteriozne detalje. Mi u glavi uklapamo priču i onda vidimo npr. neke tragove na krovu punom snega. Pa onda vidimo lanac sa kukom u dnu stepeništa u podrumu. Pa onda vidimo viziju male balerine koja crta krug oko svojih stopa. To su sjajni fazoni, pitate se zašto i čemu sve to služi čekajući da film poentira i oduševi/šokira vas. Secret of Sinchanee je ipak zaboravio zašto je servirao najveći deo ovih stvari. Nema objašnjenja, nema razloga, nema logike, nema nikakvog uticaja na priču ili ono što se dešavalo ili će se dešavati. Samo dodatni detalji koji golicaju maštu i ne služe ničemu. 

 

Sve sablasne pojave su odlično posađene u scenu. Igra svetlosti i senke je savršena. No veliki problem imam sa tim što se te sablasne stvari konstantno pojavljuju iza leđa glavnog protagoniste. U redu ako ga prate ili tako nešto ali ovde to nije slučaj. Zamislite da ovo nije film već stvarni život koji nema gledaoce. U tom slučaju glavni lik ne bi ni skapirao da je u opasnosti jer bi se ti duhovi konstantno motali iza njega. Tako da ako duhovi i aveti postoje, praktično nas jako zabole i ceo život možemo da proživeti srećno jer oni su uvek tamo gde ih nikada nećemo videti. He he, avetni glupani. 

 

Film je nafilovan masom horor scena ali već posle nekog vremena, kada vidite da i dalje ne uspeva da sklopi priču, zapitate se da li sve te scene imaju veze sa onim što je ideja filma. Ovde me je film podsetio na smeće zvano Conjuring 2 gde je cilj bio samo zaplašiti gledaoce. Ovaj film nije toliko tupav ali to mu nije kompliment. Teško je napraviti gluplji film od pomenutog nastavka Conjuringa. Kao što rekoh, tu ima zaista finih detalja ali na žalost kada vidite da su oni tu čisto radi reda, izgube stravu a ne samo draž. 

 

Uz sve ovo što pričam, imamo i dvoje detektiva koji istražuju neka ubistva. Ok, očekivano je da ubistva imaju veze sa pričom i sve što treba je da mi nekim detaljima ukrštaš glavnu priču sa ovom. Film traje skoro dva sata a sve što treba da znamo daje nam se 10 minuta pred kraj. Što znači da gledate više od sat i po nabacivanja raznoraznih scena sa kojima ne možete ni da se povežete niti da ih povežete sa samom pričom. I ceo film funkcioniše na taj način. Gledate skoro dva sata filma, ne znate šta ste to gledali i onda vam na kraju daju uvod i zaključak.

 

Vratimo se na Ringu - imamo užasavajuće smrti u uvodu - ovde nemamo ništa sem neke priče. U Ringu otkrivamo raznorazne detalje kako bi saznali kako se ova smrt desila - Ovde imamo gomilu nasumičnih scena gde ne znamo zapravo ni šta je priča filma. Ringu: Gomila dramskih momenata gde se plašimo za živote ljudi koje pratimo - ovde ne znamo ni ko je u opasnosti a ni ko je opasnost. Ringu: upoznajemo način na koji zlo sprovodi sve te užase - ovde zapravo ne znamo ni šta je to zlo, samo znamo da se nešto loše dešava ali šta, to nam se ne kaže. Ringu: Na kraju upoznajemo zlo i čak osećamo žalost prema celoj toj priči, eto je i drama. - Ovde, na kraju upoznajemo o čemu se radi u filmu, vidimo zlo, vidimo ko se bori protiv njega. Pogledajte samo tekst na početku filma i premotajte na zadnjih 15 minuta, sve ključno ste videli. 

 

Rekao sam na početku da se ovde negde krije dobar film. Da su neke scene sa kraja prebacile na početak gde bi znali kakvo zlo postoji i barem šta mu je namera, da su izbacili sve one scene koje su isforsirano ubačene a zaista nemaju veze sa idejom vodiljom ove priče, ovo bi bilo veoma dobro. Čak su na samom početku mogli da nam ispričaju sve o tom zlu, onda bi znali kome se preti i otkrivali šta to zlo hoće. Ovako ceo film pokušavate da vidite nešto što ima smisla i nešto što treba povezati u smislenu celinu. Film ovako ima barem dvadesetak minuta viška bespotrebnih scena i nema logičan sled ovih scena koje imaju smisla. Ako neko uzme ovo i ispremeće, The Secret of Sinchanee će biti sasvim dobro filmče. Ovako, nema mu puno nade.

Zanimljivosti:
Glavni protagonista ove priče radi za Rose Ledge kompaniju. To je stvarna kompanija koja je zaista servis za kamione.

Naj scena:

Uvod

Moja ocena: 4/10

Helen of Troy (2003)

 

Žanr: Akcija | Avantura | Drama | Ljubavni | Ratni
Režija: John Kent Harrison
Glumci: Sienna Guillory, Matthew Marsden, Rufus Sewell...

Priča:
Otmica prelepe Jelene, žene spartanskog Kralja Menelaja od strane Parisa prouzrokuje dugogodišnji rat.

Moj osvrt:
Svidelo mi se što su pošli od ideje da snime film o Jeleni Trojanskoj umesto o samom Trojanskom Ratu. U principu će nam pomeriti fokus sa Trojanskog rata na nju a opet nam mogu ispričati priču koju već znamo. Ako Vam svmeta što ovo nije verno Homeru ili mitovima ili istoriji, preskočite film. Meni bi to ovde bilo traženje dlake u jajetu, pre svega što imamo toliko stvari koje jednostavno ne možeš da uguraš u film i ne možeš sve to da ispoštuješ. U principu film suštinski ne skrnavi mit. Odluke su na mestu, ali na žalost, često je izvedba jako neubedljiva. Iako traje skoro tri sata, ovo je skroz gledljivo ostvarenje koje ne uspeva da bude nešto više od prosečne avanture. No, u sebi krije jednu, blago rečeno, odličnu glumačku predstavu i jedan lik i te kako vredan pažnje. 

 

Po mitu, Jelena je bila najlepša žena na svetu. Izbor Sijene Gilori je bio na mestu jer ona jeste zaista lepa. No njena lepota u priči je trebala biti predstavljena jednostavnije. Dovoljno je to što nekada ljudi ne mogu da skinu pogled sa nje. Na samom početku kada ona Agamemnonu skrene pažnju sa sopstvene verenice, to je urađeno baš kako treba. No kasnije to eskplodira u gomilu preterivanja gde likovi donose sudbonosne odluke pod uticajem njene lepote. I te odluke izgledaju tako neubedljivo. Film kasnije odlično uspeva da se ogradi od njene lepote kao uzroka rata ali konstantno nam je vraća ispred svega i rasplet svake scene gde je njena lepota glavna tema izgleda ne baš razumno i smisleno. 

 

U jednom momentu, Tezej krade lepu Jelenu. Njegovi motivi su ti da će se jednog dana oženiti njom i da je njenu lepotu dobio samo za sebe. Potom je dobija u kockarskoj igri gde su ulog ona i konj!?!? Nedugo posle toga ta priča ipak ima sjajnu emociju. Ovde prvi put vidimo boljku koju film nije do kraja uspeo da izleči već se ona baš primila. Jednostavno umeju da preskoče neke stvari koje bi bolje objasnile šta se desilo. Kako se ova promena u Tezeju desila da je od nemoralnog ljigavca postao očinska figura? Kako je odnos njega i Jelene došao u ovakvo stanje koje vidimo. Film se retko trudi da nam poveže scene koje slede jedna za drugom. Neretko po mitu mi znamo da se to jeste desilo ali opet, ne možeš da tražiš od mene da pročitam ceo taj mit da bih prihvatio tvoje scene kao validne. Onda mi praktično serviraš gomilu isečaka iz mita a ne film koji je smislena priča. 

 

Druga velika boljka je što film ume da robuje nekim sudbonosnim momentima. Jasno mi je da je veću ulogu želeo da da Jeleni i Parisu ali zbog Parisa se kreira toliko scena koje zaista retko uspevaju da pojačaju ovaj lik. Sve one deluju kao da su pruzete iz drugih priča, legendi, filmova, čega god. Većina dijaloga koji su vezani za ovu ulogu su prilično loši i sadrže nebrojene floskule. Recimo, kada uporedimo sa knjigom, imamo scene koje je Piter Džekson umetnuo u Gospodara Prstenova. Recimo ona bitka kada Aragorn padne sa litice koje je klasično dizanje drame na viši nivo kako bi se heroj pojavio u zadnjem momentu. Jedna takva scena ne može da odmogne. Na žalost, ovaj filmić servira gomilu tih sudbonosnih scena kada je Paris u pitanju. Na to moram da dodam da naočiti Metju Marsden baš ne briljira sa svojom "daj da dahćem u svakoj sceni" glumom. To me podseća na izvesnog Džima Stardžisa kojeg jako ne volim da vidim u filmu upravo zbog takvog stila glume. 

 

Drugo veliko dramljenje koje mi je jako išlo na nerve u filmu su dvoje proroka i slepo verovanje svemu što oni kažu. Sa strane Trojanaca tu je Hektorova i Parisova sestra koja kune kao prosečna narodna pesma. I te njene kletve da će Troja goreti ako Paris živi su tako smarajuće. Bukvalno ako se nekom zacepi nokat u Troji, okrenu se Parisu i kažu mu da je težak govnar. Suštinski film se dobro trudio da se ogradi od Jelene kao razloga ratovanja što je odlično. Dobro, svi znamo šta se desilo sa Trojom. Kada se film završi, vratite se na početak priče i zamislite da je Paris ubijen na rođenju. Shvatićete da to ne bi promenilo BUKVALNO ništa kada je rat u pitanju. Tako da su te kletve užasno bespotrebne i iritirajuće. 

 

Sa druge strane imamo proroka koji mu dođe kao Agamemnonov savetnik. Ovaj lik u početku izgleda kao neko ko će reći sve što Agamemnon želi da čuje. I drugi put kada ga čujemo, on od Agamemnona traži najveću moguću žrtvu. Čekaj stani, pa iz ovog viđenog, ja bih očekivao da ga Agamemnon natakne na najduže koplje. Ali ne, ovaj mu veruje i tu imamo jednu užasno jezivu scenu koja je usnimljena besprekorno. ALI najveći problem je ta slepa vera. Morao si nekako da mi dokažeš i pokažeš da je ovaj prorok zaista glasnik bogova. Pa bolje da su se i bogovi pojavili sa zahtevom. Ako su već mogli da se ukažu Parisu i pokažu mu čednu djevu koja će mu biti sudbina, zašto nisu mogli i ovde. Onda bi užasno delo koje je Agamemnon počinio delovalo kao neizbežno za njegove bolesne ambicije. Ne možeš da mi ovako impotentno praviš uvod u jednu od najjezivijih scena koje sam video na filmu. Upravo to je ono o čemu pričam, film se retko trudi da nam da validne razloge za bilo šta. Čekajte samo da dođe do scene sa Trojanskim Konjem. To je tek za upiš. 

 

Pomenuo sam da je dijalog slab u scenama sa Parisom ali na žalost nije samo tu. Tu je najočiglednije da škripi. Svi ostali dijalozi su nekako pesnički, sadrže preterano drame i zvuče sudbonosno. Orlando Blum bi sa njegovom glumom ovde orgazmirao neprestano. Znate kako on voli da izgovara i najveću glupost kao da je najsudbonosnija stvar na svetu. Ovaj dijalog izgleda kao da je pisan za njega. Jedini koji uspeva da ukroti taj dijalog i jedini čije rečenice idu u korist liku je Agamemnon, ali o tome nešto kasnije. 

 

Kao što rekoh, film je uspeo da svede one momente fantastike na minimum što u potpunosti pozdravljam. Razloge ratovanja nisu srovalili na Jelenina ramena već su ih prebacili na teret Agamemnonu što se ispostavilo odličnim. Kada već krene to ratovanje, vidi se mali budžet filma jer su specijalni efekti prilično siromašni a scene borbe deluju jako neubedljivo. Nije to nešto što smeta u gledanju ali za one koji očekuju ovde mega spektakl - nema ga. Takođe, film je jako neozbiljno prišao tom ratu. Rat kreće i sledeća scena je 10 godina kasnije. Najgore od svega je što sve izgleda kao da nije prošlo tih deset godina već da smo prešli samo u nov dan. To je nedopustivo. Ne vidimo nikakve posledice po ljude, nikakvo ludilo, nikakve gubitke. Ok, ako si već odlučio da mi ne daš ništa iz tih deset godina, morao si da se i te kako potrudiš oko posledica. 

 

Najveći pad kada je ova tema u pitanju film donosi u čuvenom dvoboju između Ahila i Hektora. Ovo je nedopustivo, bezobrazno i neozbiljno. Prvo, film se nije potrudio ni malo da Hektora donese kao velikog ratnika. Ako je on bio najbolji među Trojancima, ovde mi ne znamo da li je to bilo sa oružjem ili sa klikerima. Ali hajde, znamo to iz priče. I onda sudbonosni dvoboj je trebao da pršti, zar ne? Zar ne? NE. Dvoboja zapravo nije ni bilo. Završio se prevarom u jednoj jedinoj sekundi. Čekaj stani. Uz svo dužno poštovanje obema stranama, kada kažeš Ahil misliš na jednog od najvećih mitoloških ratnika. Nebitno da li navijao za njega ili ne, on je neosporno legenda zbog svojih ratnih sposobnosti. Ovde nema toga. Ovde je on varalica. Bukvalno pola minuta pre toga nam se kaže da mu je ratna slava najbitnija od svega. Gde je slava u ovome?

 

Posle ovih scena, one sa Trojanskim Konjem su mogle biti i sa onim konjićem na ljuljanje. Iako napravljeni konj izgleda spektakularno, cela priča oko njega je neubedljiva. Znamo šta treba da se desi, tu nema šta da se priča. Uprkos tome, trebali bi da očekujemo neko golicanje u stomaku pred te sudbonosne scene. Ovde je to kilavo i neubedljivo do krajnjih granica. Način na koji odlučuju da uvuku konja u grad je takva sprdnja. Deluje mi kao da sam moju malu ćerkicu ubeđivao da nešto uradi. Čak mislim da ni ona ne bi nasela na ovu glupost. No kao što rekoh, posle "dvoboja" između dva najveća ratnika, prvog od kog nismo videli ni zamah nožem dok seče meso, drugog koji je težak govnar, ove scene su totalno postale nebitne. 

 

No kako je Paris suviše romatizovan, teško je povezati se sa njim iako je na neki način glavni lik uz filmu. Jelena je ok ali u centru priče je njena i Parisova ljubav koja naravno kao i sve ostalo u filmu nije izgrađena već je to sve u jednoj sceni: bogovi nas povezaše jebigica, šta ima da se zaljubljujemo, povezujemo ili razgovaramo. Kao što rekoh, dobra je ideja dati nam ovo sa Jelenine tačke gledišta ali ceo ovaj film je na neki način propuštena prilika. Ono što kako tako valja je Jelenin odnos sa svim likovima. Šteta što Džejms Kalis (Menelaj) nije glumački veštiji ovde jer moralne dileme Menelaja koje su konstantno u sukobu sa onim što se dešava nisu loš izvor drame. Ima tu poznatih njuški. Recimo tu su Džon Ris-Dejvis (Gimli) i Stelan Skarsgard koji je u ovoj maloj ulozi dominantniji od većine glavnih glumaca ovde. 

 

No najbolje ostavljam za kraj. Ako isečete sve scene sa Agamemnonom i napravite mini filmić od ovoga steći ćete utisak da ste pogledali opasan film. Agamemnon je jedini lik ovde koji je izgrađen od početka do kraja a ne posvećuje mu se neka velika pažnja. Njegove želje, ambicija, zlo koje izlazi iz njega, strateške veštine, politika, emocije, surovost... ma sve je tu. No to i dalje nije najbolja stvar ovde. Najbolji deo filma je Rufus Sjuel koji je izneo ovaj lik na BRUTALAN način. Iskreno mislim da je ovaj čovek potcenjen. Da, on ima nekako čudan izraz lica i možda ga to košta većih uloga. Ali obratite pažnju na sitnu mimiku, na oči, na glas. Ovaj bata drži javni čas glume u jednom običnom filmiću koji je pravljen za TV. Ako bih vam sad napravio fotografije svih nejgovih scena, samo po njegovim očima biste znali šta se dešava. 

 

Dve scene koje kvalitetom odskaču od celog filma, dve scene na kojim mogu da im pozavide i mnogo veći filmovi su čist produkt glume ovog čoveka. Prva je užasavajuća žrtva koju on mora da podnese kako bi ispunio svoje ambicije. Ta žrtva ga čini surovom zveri bez trunke savesti i kajanja. To je tip šablonskog negativca kojih smo videli previše. Ali čoveče, mnogo kasnije kada on priča o tome, kada čujete kako mu se glas lomi, kada vidite kako mu oči magle, kako je očigledno je u njemu porodični čovek poklekao pred ambicijama vojskovođe, videćete koliko je Rufus Sjuel potcenjen glumac. Ovo je takva bravura da sam aplaudirao sam u sobi a to nema veze sa zdravim razumom. Kada od tako surovog a naizgled generičkog negativca talentom napraviš čoveka u kojeg veruješ i koga ti je žao a u isto vreme vidiš ratnika koga se plašiš, svestan si da je ovo nešto veliko. Kada u nekoliko rečenica čovek prospe sav bol, sav bes i sve iz sebe i zanemite, znajte da ste prisustvovali veličanstvenom talentu. Zbog njega samog bih dao ovom filmu desetku ali ni takav majstorluk nije uspeo da podigne Helen of Troy na zavidni nivo.

Zanimljivosti:
Ono što je film izmenio u odnosu na mit je da Bogovi nemaju toliko uticaja, Jelena nema decu i nije objašnjeno odakle Kasandri moći koje ima.

Naj scena:

...Can you imagine...

Rufus Sewell: 10/10
Moja ocena: 6/10

Don't Look Up (2021)

 

Žanr: Komedija | Drama | Naučna Fantastika
Režija: Adam McKay
Glumci: Leonardo DiCaprio, Jennifer Lawrence, Meryl Streep...

Priča:
Astronomi moraju da se bore kako bi upozorili čovečanstvo na približavanje komete koja će uništiti svet.

Moj osvrt:
Kada želiš da pošalješ poruku, moraš da nateraš ljude da shvate nešto, da uvide nešto što im je ispred nosa a možda nisu primetili. Ok, ne mora da bude nešto što ne znaju ali želiš da na kraju kažu "jbt pa vidi šta je mogući ishod ovoga". Recimo Nightcrawler koji nije tako epohalan, radi to jako dobro. Sve to već znamo, sve je jasno ali opet, pokazuje kako totalni psihopata može da uspe u nečemu i kako je on taj koji servira nešto bitno. Druga stvar, to što prodaješ, moraš da prodaš na ubedljiv način. Recimo ako prodaješ nauku, prodaćeš je na uverljiv način iz usta ljudi koji je razumeju. Ako kritikuješ tu istu nauku, daćeš do čega ona može da dovede. Možeš da se sprdaš, možeš da preteruješ i to je ok za komediju. Veliki problem je kad mi nešto bitno prodaješ koristeći nepostojeće ili nebitne idiote kao reprezentativne primerke. Da li totalna budala može da ti proda priču koja treba da te zamisli ili ćeš se zamisliti nad nekom validnom ljudskom sudbinom? Zato Gone Girl ne radi posao. Jednostavno je priča toliko idiotska na više nivoa da ne može da dopre porukom do mene. Don't  Look Up je otišao korak dalje. Znam šta je želeo da proda ali je promašio u svakom mogućem načinu da to uradi. 

 

Da budem iskren, pokušao sam da se setim nekog filma koji sam želeo da prekinem ovoliko kao Don't Look Up. Nisam mogao da se setim. Prvih 50tak minuta ovog filma su toliko užasvajuće naporni, umobolni, besmisleni, idiotski da sam ubeđen da me ništa nije ovoliko frustriralo od kada gledam filmove. Posle tih pedesetak minuta, film je samo tupav, dosadan i tek povremeno ponudi nešto. E pa zamislite onda kakav je ovaj prvi deo ako mi je nešto tupavo i dosadno sasvim prihvatljivo posle njega. 

 

Prva stvar u filmu je dovoljna da nam kaže o kakvom smeću se ovde radi. Naučnici otkrivaju da će kometa da udari u Zemlju. Idu kod predesdnice na sastanak pri čemu ona već zna o čemu se radi ali ih prima 2 dana kasnije jer jebigica, ima važnijih sastanaka vezanih za spletke, žutu štampu i imidž. I onda kada ih primi, totalno zanemaruje informaciju da će kometa da prekine naše postojanje. Čak se i sprda sa tim!!! I sada jasno je šta film želi - želi da nam pokaže kako zanemarujemo upozorenja, kako to neminovno može da vodi do našeg uništenja. Ali ovo je prikazano tako idiotski. Ovo nije urnebesna komedija gde bi se Lesli Nilsen sprdao sa kometom. Ne. Ovaj film želi da nam pošalje upozorenje. Znači da je poruka bitna. I tu poruku nam šalje idiotima koji ne da ne bi mogli da vode glavnu reč u jednoj razvijenoj državi poput SAD, već ovi ne bi mogli da upravljaju wc šoljom. Ovo nije komedija jer nije smešno - frustrirajuće je koliko je film bezidejan. Ovo ne može da bude validna poruka jer ovakvi idioti se ne pitaju ništa u bilo kakvoj bitnoj odluci za planetu zemlju. Razumem da vlast može da bude bezobrazna, gramziva ali ovoliko glupa - nema šanse. 

 

Pogledajte samo koliko vremena film troši na ovo. Dok se ne saopšti vest da će kometa da udari u zemlju imamo toliko skretanja pažnje, usputnih dijaloga koji su, uzgred, užasni kroz ceo film, toliko idiotija da ne mogu da verujem. Čovek priča kako kometa može da nam uništi planetu a savetnik predsednika mu se smeje i šali se sa njim jer on teško diše. Pazi, odlično je što hoćeš da pokažeš da odluka nekog ko je na vlasti treba da me šokira i upozori. Ali takvu vlast imamo i sada. Neke odluke su jako umobolne. Ali ovo ne bi uradio niko na planeti Zemlji. Pa upravo gramziva vlast kakvom je film prikazuje bi bila takva da će se uplašiti za svoju guzicu. Ali ne, ovi brinu za narednih 10tak dana. Ja da sam predsednik koji je napravio ovoliko sranja, imao bih odličnu priliku da ispadnem heroj tako što ću spasiti zemlju. Sve bi mi bilo oprošteno. Ali ne, ovi ovde totalno zanemaruju činjenicu šta će da se desi. 

 

Imamo još jednu stvar koju film ne radi loše ali je u ovakvoj priči totalno nebitna - zatupljivanje društvenim mrežama i medijima. Da li se to dešava - ooo da. Naravno. Film toliko to forsira da ispada da ništa pametno, validno i bitno ne uspevamo da čujemo od svih tih stvari. E pa taj isti film može da me poljubi u guzicu. Ja treba da se zgražavam kako nam mediji kroje sve ono što se vidi kao da smo hrpa idiota. Sad će neko da kaže "pa zar nije tako". Naravno da jeste, ali ti kojima mediji sve kroje su ovce a ovce nikada nisu validne ni u čemu. Nemaju pravo odluke. One su iskorišćene. I sada mi kažeš da u svetu ti mediji i zatupljivanje su toliko jaki da će dovesti do uništenja? Naravno da neće. Dovešće do gomile problema, do gomile pogrešnih informacija, do "zemlja je ravna ploča" likova. I sa te strane ovo je tačno. Ali da vas pitam, da li su "zemlja je ravna ploča" likovi oni čiji proizvod ili usluge koristite? Da li je tehnologija koju koristite njihova? Da li vas oni leče? Da li vas oni edukuju? Naravno da ne. NEBITNI SU. 

 

Hajde sada da izmaštamo jednu situaciju. Recimo da naši naučnici otkriju ovakvu katastrofu. Recimo da odu kod predsendika i saopšte mu. Šta god ja mislio o njemu, on sigurno ne bi zanemario tu činjenicu jer sumnjam da 24 sata dnevno duva lepak pa bi mu bilo svejedno. Ali hajde da TEORETSKI zamislimo da on to zanemari. Na koju televiziju bi otišli onda ovi likovi da saopšte vesti? Sigurno ne na ružičastu. Da li iko ko ima neku važnu vest ide tamo? Naravno da ne. Šta se dešava u filmu - likovi idu u emisiju za koji sadašnji MTV deluje kao naučni program. Zamislite čoveka koji treba da saopšti nešto krucijalno za čovečanstvo u nekoj ružičastoj zabavnoj emisiji - pa taj bi bio podvrgnut sprdnji. Realno, današnjeg Teslu bi izvrnuli ruglu. Zar ne bi onda neka opoziciona ili neutralna televizija odlično iskoristila ovakve ljude da prikaže šta je predsednik zanemario? Ne, film smatra da smo idioti očigledno pa ovi ljudi idu u emisiju zabavnog tipa. 

 

Šta nam još filmotvorci kažu - svi ostali su još veći idioti od SAD. Zašto? Zato što očigledno niko sem amera nema naučnike koji bi ovo proverili i skapirali. Zato što niko ne može da pomogne ovde i reši problem. Zato što i kada se utvrdi da je kometa stvarna, SAD lagano sprečava ostale da reaguju. Jel me zajebavaš? Pa ako već ameri oklevaju, Rusi bi reagovali odmah. Dovraga, pa kometa bi bila sjajna prilika za dve stvari: U savršenom svetu bi ujedinila velike sile u veličanstvenom cilju; U nešto realnijem svetu bi bila tačka za pokazivanje nadmoći. Rezultat bi svakako bio taj da je svet spašen. Ali jebiga ako ameri tako kažu, ništa drugi tu ne mogu da učine. Ko je još čuo za Gagarina. 

 

Vratio bih se još jednom na moć medija i moć tzv. selebritija. Da, oni su na sve strane, oni su u najvećem broju vesti i to toliko da one bitne vesti ni ne vidite. Problem je što im film daje krucijalno značenje za sudbinu palnete. Da li zaista mislite da je npr. Baka Prase relevantan za bilo šta u ovoj državi? Da li smatrate da vas on sprečava da dođete do bitnih informacija? Braćo i sestre, sve vas smatram za inteligentne ljude. Da li možete da dođete do vesti bitnih za vas same? Naravno da možete. Zašto? Zato što vas uglavnom zabole za baljezgarije o životima poznatih. Zanimaju me stvarne priče ljudih koje želim da saslušam. Kada god bih video Rašu Popova na TV-u, slušao sam šta ima da kaže. Kada god bih video Dudu Ivkovića, želeo sam da čujem sve. Ako bih video da se priča o Pekiću ili Paviću, apsolutno si imao moju pažnju. I sada su jako male šanse da naletiš na tako nešto na TV-u zar ne? Ali hoćeš da mi kažeš da u današnje vreme sa svim mogućnostima ja ne mogu da nađem tekstove ili snimke koji bi bili moja sfera interesovanja - gluposti. Glupost jeste dostupnija ali ne možeš da me hraniš njom. Naći ću put do dobre informacije i znanja. Film nam to ne govori. Film kaže da će nas glupost upropastiti. E pa gospodo, ima još pametnih. Ima još odgovornih. Ima ljudi koji će popraviti gomile sranja koje glupani naprave. Problem je što je za vaš film prekasno - njemu nema spasa. 

 

Hajde da pomenem nekoliko stvari koje su korektne. Recimo ovde se vidi kako smo robovi telefona. Odmah reagujemo na svaki zvuk i delimo sa drugima to što smo videli. Da, previše gledamo u telefone to je nešto što i meni ide na nerve jer i sam nekada namerno ostavim telefon daleko da ga ne bih uzimao svaki momenat i proveravao imam li novu poruku ili mail. Ono ekstremnije je da radimo ono što nam telefon govori. Jedemo kada nam kaže i šta nam kaže, krećemo se i vežbamo kada nam kaže. Neke stvari nam olakšavaju život ali neke stvari prave od nas totalne idiote. Kao da više ne razmišljamo svojom glavom već se svi povinujemo šablonu koji dolazi sa te spravice. Tako da je ovo ok. 

 

Kada su telefoni u pitanju tu je film zagrebao još jednu temu koju mi je jako žao što nije razradio bolje. Ali s obzirom da imamo filmotvorce koji nas smatraju idiotima, možda bolje što nije. U jednom momentu čovek je tužan, telefon to "oseti" i pušta mu video koji treba da ga nasmeje. I onda se priča o tome kako je tuga nevalidan osećaj i kako je se što pre treba rešiti. Zašto? Zašto je bitno da se ne osećamo loše? Naravno niko ne želi da se oseti tako ali to je sasvim validan osećaj i jako bitna emocija. Ovde se on postavlja kao neprijatelj, kao bolest. Takođe kada čovek koji nam prodaje sve ovo dolazi na scenu kaže se publici da izbegavaju direktan kontakt oči u oči. To sve govori o iskrenosti ovog čoveka. Ali hej, mase mu veruje jer je proizveo sranje koje oni obožavaju. 

 

Sledeća korektna stvar je to kako film predstavlja uticaj bogatih kompanija u celoj priči. Taj uticaj jeste naravno veliki na vladajuće strukture. Oni su u simbiozi i to je jasno. No samim tim je i jasan uticaj tih kompanija na nas. Oni su automatski odgovorni za odluke koje utiču i na nas. Mogao je film da ide na ovo i više ali dobro, ipak je bolja fora da nas smatra za idiote. Bolja je fora da troše tonu našeg vremena na idiote, na užasne dijaloge, na besmislene događaje nego da suštinski nađu način kako da nam dobro saopšte bilo šta. 

 

Još dve stvari bih pomenuo kao odlične. Naravno film im posvećuje po pola minuta. Obe su vezane za to da treba da postavljamo pitanje kada nešto ne znamo, da moramo da ispitamo rešenja, da moramo da ispitamo mogućnosti. Prva je, kada se realno sagledaju stvari i postavite pitanje onom ko je doneo rešenje, ako nema odgovor za vas onda će vas napasti i ići na lično. Nećete dobiti odgovor ali će vas odstraniti. To se, braćo i sestre, zove politika. Druga stvar i najbolji momenat u filmu je odgovor na pitanje "da li zaista kometa postoji". E to je suštinski problem. Kada imate sve dokaze za nešto, pojave se idioti koji ne gledaju u njih već imaju svoje smatranje koje ne mogu da dokažu. Što je najgore, dokaz postojanja ovoga je jako lak - samo pogledaj gore. Ali i sami smo okruženi takvim ljudima. Lakše je poricati nešto što ne znaš nego naučiti. 

 

Scene kada kometa udari su takve da mogu da vas nateraju da se zamislite ali sve što je vodilo do udara me je nateralo da sebi zavežem ruke i noge kako ne bih prekinuo gledanje ovoga. Kao što rekoh, da bi mogao da mi pošalješ poruku, moraš da uradiš pametno. Ovaj film to ne radi. On celokupno čovečanstvo smatra idiotima. On je likovima koji ne bi mogli prismrdeti bilo kakvom poslu dao ulogu vođa i dozvolio da odlučuju o sudbinama planete. On je zanemario bilo koju državu sem SAD jer jebiga, svi ostali su zaostali. On je ključne odluke za sudbinu dao zabavljačima i pajacima smatrajući da smo svi ostali nemoćni pred njima. Ovo je pravio neko ko ima kompleks više vrednosti i generalno ljude smatra za idiote. Jedni ovde kažu "don't look up", drugi kažu "just look up". Ja vam kažem "look everywhere, don't look at this shit".

Zanimljivosti:
Dženifer Lorens je sve scene snimala sa slomljenim zubom. Zbog restrikcija usled COVID pandemije nije mogla da ga popravi do kraja snimanja pa je to sređeno specijalnim efektima. Ejmi Majnzer koja je Astronom je pričala kako ju je Di Kaprio pre snimanja detaljno ispitivao o matematici koja se primenjuje u astronomiji. Timoti Šalame nije trebao imati dugu kosu na snimanju ali je nije sekao tokom pandemije i kada je bio na video pozivu sa režiserom, ovaj mu je tražio da on zadrži tu frizuru.

Naj scena:

...Look, let's establish, once again, that there is a huge comet headed towards Earth. And the reason we know that there is a comet is because we saw it. We saw it with our own eyes using a telescope. I mean, for God's sake, we took a fucking picture of it! What other proof do we need?...

Moja ocena: 3/10

Jack the Ripper (2016)

 

Alternativni naziv: Jack the Ripper: The London Slasher
Žanr: Triler
Režija: Sebastian Niemann
Glumci: Sonja Gerhardt, Falk Hentschel, Nicholas Farrell...

Priča:
London, 1888. Devojka igra smrtonosnu igru mačke i miša sa jednim od najčuvenijih engleskih serijskih ubica.

Moj osvrt:
Najveće kritike ovaj film je doživeo zato što je na nemačkom. Moš misliti nemci snimili film na nemačkom. Ali hej, kažu kritičari, ako hoćeš da budeš istorijski relevantan moraš da snimaš ovaj film na engleskom jer eto dešava se u Londonu. Licemerne seronje. Pretpostavljam da su iz razloga što glumci ne govore na jeziku na kom bi trebalo, Vajlderov Ben Hur, Kjubrikov Spartak i Skotov Gladijator bulje od filmova jer likovi ne pričaju na jeziku heroja kojih glume. A neeee, svi ikada su pričali na engleskom. Moroni. Sto godina im se prodaju fore u filmovima gde svi pričaju na engleskom menjajući akcenat. Čak se fenomenalni Allo Allo odlično sprdao sa ovim. Može da zvuči čudno što priču o Trboseku gledamo na nemačkom ali da je to neki razlog za kritiku - nije. 

 

Vizuelno, ovaj film je prava bombona. Sa niskim budžetom on je uspeo da izgleda besprekorno. Prva scena me je kupila. Kada pomisliš na Trboseka, ovakvo nešto zamisliš. Kroz ceo film kvalitet ovih stvari ne opada. Ulice, zgrade, njihov enterijer, kostimi, likovi, sve izgleda baš onako kako treba u filmu smeštenom u ovo doba. U momentima opasnosti atmosfera je odlična, mračna i preteća. Možda je bilo očekivano videti više krvopljusa ali i ono malo što vidimo je efektno i brutalno. Tako da sa te strane nema većih zamerki za ovaj filmić. 

 

U principu kada se pohvata priča, što bude jako brzo, vidi se da je sam Trbosek izabran inteligentno. Ovo je priča koju ste verovatno gledali u gomili krimi serija. Nema ovde ničeg novog, ničeg spektakularnog. Ali ljudi su uspešno ubacili tu jednostavnu priču u intrigantnu temu poput Džeka Trboseka i dobili su nešto što je dopadljivije od besomučnog prepakivanja zločina iz serije u seriju. Nije ovo ni po čemu sjajna ili vrhunska priča. Ne ne ne. Ovo je jednostavno do krajnjih granica. Ali upravo tom jednostavnošću sam zadovoljan. Nisam uvređen prekomplikovanjem već je ovo bilo sasvim ok za jedno gledanje. 

 

Možda bi film bio memorabilniji da je drama jača i da je crnilo raslo. Ne stignemo ni da se saživimo sa likovima zaplet se desi. Kažem, sa strane toga da film nema velike ambicije, da ne želi da me zamara i pametuje, to je sjajno. Ali nekako nemamo onu dramu i trku sa vremenom da se spasi jedan život do kog nam je jako stalo. Mi zapravo ovde brinemo samo za glavnu heroinu i to je to. Njena borba za drugog je irelevantna prema opasnosti po njen život. Takođe, nema nekog velikog zapleta. Sve je ovo jako pitko. Prosto ti fali nekih jačih scena ili komplikacija. No ponavljam, potencijalno bi to napravilo više problema u filmu nego što bi doprinelo kvalitetu. 

 

Povremeno sam imao utisak zbrzanosti. Neke stvari su morale malko da odstoje, da se prime no film nije čekao na to. Takođe, odnosi između likova i dijalozi su mi neretko drveni. Dok se film ne zaleti i dođemo barem do kakvih takvih odnosa među likovima, njihova komunikacija je takva kao da se pomalo stide jedni drugih. Verujem da je to i do miksa nemačkih i engleskih glumaca pri čemu je dosta dijaloga snimano tako da svako priča na svom maternjem jeziku. Ovde bih se vratio onda na onu zamerku da je film na nemačkom. Eventualna zamerka može biti na to što nisu korišćeni 100% nemački glumci pa su engleski dabovani. 

 

Verujem da sami znate da misterija Trboseka nikada nije rešena. Kako je film išao na razotkrivanje ko stoji iza tog lika pitao sam se kako će se izboriti sa tim. Otkrivanje ko stoji iza lika Trboseka bi ubilo večnu misteriju i delovalo bi plitko. Moram da pohvalim način na koji je film izveo rasplet. Čini se da su nam dali ko stoji iza lika Trboseka ali su nam zapravo dali misteriju - Trboseka kao ideju. Tako da i posle gledanja filma nismo baš sigurni ko ili šta je taj lik, ubica ili ideja. Neočekivano pametno rešenje jednog niskobudžetnog malog filmića. 

 

Nije ovo film koji će vas oduševiti ali ako volite krimi priče sa primesama misterije, ova je jednostavna i smeštena u zanimljivo doba tako da može da bude sasvim ok za ubiti vreme. Nisu komplikovali, nisu pametovali, nisu pravili mega spektakl već su išli na kratku i pitku priču. Neki momenti će delovati pomalo zbrzano, neki dijalozi pomalo plastično ali opet, ništa vas neće udaviti, ničim film neće traćiti vaše vreme. Trosek je dobro iskorišćen kako bi se prodala generalno jedna nebitna krimi priča koja je ovako dobila na nekom značaju. Atmosfera i vizuelni deo filma su odlični tako da je za jedan TV film, za mene, ovo sasvim uspešno ostvarenje.

Zanimljivosti:
Film je sniman u Belperu u Engleskoj.

Naj scena:

Otvaranje

Moja ocena: 6/10

Belfast (2021)

 

Žanr: Drama | Istorijski | Biografski
Režija: Kenneth Branagh
Glumci: Jude Hill, Lewis McAskie, Caitrona Balfe...

Priča:
Dečak odrasta u porodici radničke klase u Belfastu tokom nemira 60tih.

Moj osvrt:
Nekako moram ovde da povučem paralelu sa filmom Roma. Ako se ne varam, ovo je rađeno po sećanju Keneta Brane kao što je Roma rađena po Kuaronovom sećanju iz detinjstva. Oba filma su crno bela i u centru imaju obične ljude u teškim životnim situacijama. Okruženi su realnim opipljivim likovima i nalaze se u teškom periodu u istoriji. I u oba slučaja u pitanju su dobri filmovi sa nekoliko odličnih dramskih momenata. I u oba slučaja u pitanju su filmovi koji su dosadnjikavi i ne baš laki za gledanje. Nemam neke velike suštinske zamerke ali kao i u Romi, moglo je to malo dinamičnije, povremeno dramatičnije i upečatljivije. 

 

Kao što sam već pominjao, ako mi daješ istorijski momenat, moraš da mi kažeš šta se tu dešava i zašto. Belfast to radi u jednoj upečatljivoj, efektnoj sceni gde vidimo i saznajemo sve što treba. Postoji problem između protestanata i katolika, netpreljivost je velika, nešto loše se kuva, usput dobijamo još detalja koje čujemo na kratko na tv-u koji se nekako usput čuje u ponekim scenama. Daje nam se kap po kap ali sve je jasno. Ko nema pojma šta se dešavalo u Belfastu, ovde će lako da sazna i sigurno će ga zainteresovati da istraži dalje. Brana nije pravio neku naraciju pre početka filma, nije se odlučio za dokumentarni pristup već je posejao dramu i usputne informacije. Tako to rade ljudi koji znaju znanje. 

 

Glavni junak "Belfasta" je Badi, klinja koji ide u osnovnu školu. Film nam odlično donosi njegovu zbunjenost i rezonovanje trenutne situacije. Kada smo bili klinci, možda nismo shvatali tragičnost mnogih situacija: rata 90tih, sankcija, bombardovanja... Roditelji su ti koji proživljavaju pakao. Mi kao deca pokušavamo da shvatimo šta se dešava i da sve uklopimo u taj naš crno beli svet verujući da će dobro na kraju da pobedi. Naša rezonovanja su jako plitka jer ne vidimo sve te nijanse sive. U "Belfastu", sve vreme vidite kako se zakuvava ta potpaljiva atmosfera i čekate eksploziju. Uz to, vidite teške porodične momente i borbu za preživljavanje. Sa druge strane vidite klinca koji ne oseća te probleme i prolazi kroz one standardne probleme jednog deteta. Naravno, akcenat je stavljen na zaljubljivanje i to je jako lep deo filma.

 

Kao što rekoh, postoji i ta porodična drama, borba za svaki peni, borba da se sačuva porodica itd. Nisu te scene ni malo loše, nisu patetične, nisu suvišne ali su već toliko puta viđene da su me sve porodične rasprave između supružnika prilično zamarale. Film se potrudio da donese sve probleme. Problemi sa finansijskom situacijom koji se nadovezuju na činjenicu da otac veći deo vremena ne provodi kući sa porodicom. Društveni problemi gde se jasno vidi kako će sve da eskalira a ne želiš da tvoje dete prolazi kroz to. Kažem, sve je to ok, ima par solidnih dramskih momenata ali imam osećaj kao da kopam rupe i sadim krompir zato što mi se jede pomfrit. 

 

Zapravo najbolji deo porodične drame je ta odluka otići ili ostati. Verovali i ne, kroz to se oslikava sve u ovom filmu. Sve što vidimo daje razloge za i protiv i to je jako pametno izvedeno. Sa jedne strane je Belfast koji će eksplodirati svakog momenta. Sa druge strane je Belfast kojem znaš svaku stazu, ulicu, svaki zid. Sa jedne strane je toplina doma koju poznaješ, sa druge strane toplina uništavajućeg plamena koji mu se približava. Sa jedne strane je udaljenost oca od porodice i nedovoljno dobra plata. Sa druge posao koji je siguran i ljudi koje poznaješ. 

 

Najbolja stvar kod ovog problema su ljudi kojim si okružen a ovde su oni sjajni: opipljivi, realni, sa svojim bubicama, fazonima. To su svi oni koje znamo i viđamo svakog dana. Ovde naravno da moram da izvdvojim baku i deku. Najveći deo dobrih momenata i verovatno najbolji dijalozi/monolozi pripadaju ovim ljudima. Uz to što su to jako simpatični likovi, tumače ih dva najbolja glumca u filmu, velika Džudi Denč i sjajni Kiran Hajnds. Njih dvoje nose devedeset posto emocija u filmu. Postoje veći dramski momenti ali glumačka veština ovog dvojca i malu dramu donese na mnogo bolji način. I nekako sve dileme, odluke, svi dramski momenti, sve emocije nekako dokače i njih a oni ih začine na najbolji mogući način. 

 

Smatram da nije fer od dece glumaca očekivati da uspeju da iznesu neki veliki dramski momenat. To moraju da budu klinci koji su izuzetno talentovani i scene koje oni iznesu se pamte dugo. River Finiks, Dakota Fening mi odmah padaju na pamet. Potom u filmu Patriot(2000) imamo scenu kada otac (Mel Gibson) kreće u rat i mala ćerkica kreće da ga doziva kroz plač. Skaj MekKol Bartusiak koja nas je prerano napustila dominira u ovoj sceni. Ima tu još primera ali kažem, retki su deca glumci koji baš umeju da fasciniraju. Džud Hil (Badi) je sasvim korektan u filmu. No ne mogu da se otmem utisku da je momenat u kom burno reaguje na potencijalnu selidbu od kuće mogao biti užasno emotivniji da je ovaj klinja bolje izneo scenu. Ličio mi je na klinca koji glumi da čatališe umesto na dete koje je pogođeno nečim dramatičnim. Kasnije ima miran dijalog sa dedom gde je to neuporedivo bolje. Ali mislim da je ova scena jako bitna i možda su je mogli postaviti tako da je ona lakši zadatak za ovog malca.

 

Da se vratim na klinačko (ne)shvatanje podela. Tu roditelji moraju da odigraju bitnu ulogu jer će dete podelu shvatiti na pogrešan, bukvalan način. Ako frustiranima dopustimo da utiču na našu decu i šire mržnju na ovim prostorima, naredne generacije će se mrzeti bez da znaju razlog. Što je najgore, podrazumevaće da tako treba. Mi kao roditelji treba da sklonimo te granice iz dečijih glavica. Oni moraju da razumeju granicu između dobrog i lošeg. Sve ostale podele nisu definitivne. Treba da se vodimo svojim moralnim normama a ne pravilima grupe. Ne dozvolimo deci da podležu tim pravilima, biće deo krda a ne oni koji mogu da menjaju svet na bolje. Ponavljam, kada pričam da mi nešto fali u filmu, kada znaš kako se to radi, zakrpićeš taj propust jako lako. Ovo o čemu sada pišem film je dostavio u jednoj sceni od pola minuta. Kao što rekoh, Brana zna šta radi.

 

Rekoh negde da filmu nemam šta da zamerim ali ipak moram da se osvrnem na jedan momenat koji mi je jako smrdeo. Recimo u This is England, isforsiran rasplet jedne situacije mi je totalno pokvario utisak a to je bio momenat kada se klinac priklonio idiotu koji mu je skrnavio mrtvog oca. Da, klinci su podvodljivi ali ovo je bilo jednostavno previše za mene. Ovde imamo jako isforsiranu situaciju gde klinac naizgled uleće u masu ljudi koji prave nerede. I početak je sjajan, vidi se strah i njegova želja da pobegne. Naknadna transformacija je bila jednostavno previše za mene. Ok, kapiram da je trebala kap koja će preliti čašu i prelomiti neke od odluka porodice ali ova mi je baš smetala. Ne kažem da ćete i vi to doživeti na isti način ali jako sam mrzeo ovaj momenat u filmu. 

 

No, uprkos tome što smo imali toliko očekivanih dramskih i emotivnih momenata, film ni jednog momenta nije odlutao u patetisanje. Zašto? Zato što je Brana tačno znao šta radi. Tamo gde emocije dostižu vrhunac igrao je na dve sigurne stvari. Prva od njih je tišina. Kad scena dolazi do vrhunca, rečenica koja kaže dovoljno je praćena momentima tišine. Dok likovi presabiraju misli to radimo i mi. Efektno i totalno lišeno ikakve šanse da se poseje patetika. Naravno, ne možeš uvek da pribegneš ovome jer će biti užasno repetitivno. No tu u spas dolazi druga stvar a to je gluma Džudi Denč i Kirana Hajndsa. Pričao sam već da veliki glumci sitnim gestom mogu da nas izrešetaju emocijama. Ovde u poslednjoj sceni možemo da se poklonimo velikoj Džudi Denč. Jedna rečenica i naslonjena glava na prozorsko staklo su dovoljni da se naježimo. To je takav kvalitet glume da ste od celog filma mogli videti samo ovu scenu i bili biste pogođeni kao da ste gledali ceo film. To mogu samo veliki. 

 

Kao što rekoh, Belfast je mestimično dosadnjikav ali opet ne mogu da mu osporim kvalitet. Nije baš mučan kao Roma ali opet Roma je imala nešto više ljudskih interakcija i mislim da je glavni lik jače dostavljen. Brana je doneo i ispričao sve što je trebalo ispričati. Vidi se posveta njegovom detinjstvu i vidi se posveta Belfastu. Posvetu gradu nije radio kroz slike grada iz prošlosti i znamenitosti koje ga krase. Posveta je zapravo priča o jednom bolnom istorijskom momentu ali ta priča je ispričana kroz obične ljude što zaslužuje svako poštovanje. Postoje momenti koji će verovatno i neke od vas vratiti u detinjstvo što sigurno govori o kvalitetu koji film poseduje. I naravno, Denč i Hajnds blistaju i uživanje je bilo gledati bilo koju scenu sa njima.

Zanimljivosti:
Kako bi scene izgledale što spontanije, Brana je snimao malog Hila (Badi) dok je on izvodio nešto što je mislio da su probe. Film je zasnovan na događajima iz detinjstva Keneta Brane. Hajdns je takođe živeo u Belfastu i napustio ga je sedamdesetih. Brana i Hajnds su odrastali samo kliometar jedan od drugog ali se nikada nisu sreli i upoznali. Soundtrack se uglavnom sastoji od numera koje pripadaju Van Morisonu koji je takođe rođen u Belfastu. U jednom momentu badi čita strip Tor (Brana je režirao istoimeni film) i tokom otvaranja božićnih poklona, vidi se knjiga Agate Kristi (čiji roman "Ubistvo u Orijent Ekspresu" je Brana ekranizovao).

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 7/10