Belfast (2021)

 

Žanr: Drama | Istorijski | Biografski
Režija: Kenneth Branagh
Glumci: Jude Hill, Lewis McAskie, Caitrona Balfe...

Priča:
Dečak odrasta u porodici radničke klase u Belfastu tokom nemira 60tih.

Moj osvrt:
Nekako moram ovde da povučem paralelu sa filmom Roma. Ako se ne varam, ovo je rađeno po sećanju Keneta Brane kao što je Roma rađena po Kuaronovom sećanju iz detinjstva. Oba filma su crno bela i u centru imaju obične ljude u teškim životnim situacijama. Okruženi su realnim opipljivim likovima i nalaze se u teškom periodu u istoriji. I u oba slučaja u pitanju su dobri filmovi sa nekoliko odličnih dramskih momenata. I u oba slučaja u pitanju su filmovi koji su dosadnjikavi i ne baš laki za gledanje. Nemam neke velike suštinske zamerke ali kao i u Romi, moglo je to malo dinamičnije, povremeno dramatičnije i upečatljivije. 

 

Kao što sam već pominjao, ako mi daješ istorijski momenat, moraš da mi kažeš šta se tu dešava i zašto. Belfast to radi u jednoj upečatljivoj, efektnoj sceni gde vidimo i saznajemo sve što treba. Postoji problem između protestanata i katolika, netpreljivost je velika, nešto loše se kuva, usput dobijamo još detalja koje čujemo na kratko na tv-u koji se nekako usput čuje u ponekim scenama. Daje nam se kap po kap ali sve je jasno. Ko nema pojma šta se dešavalo u Belfastu, ovde će lako da sazna i sigurno će ga zainteresovati da istraži dalje. Brana nije pravio neku naraciju pre početka filma, nije se odlučio za dokumentarni pristup već je posejao dramu i usputne informacije. Tako to rade ljudi koji znaju znanje. 

 

Glavni junak "Belfasta" je Badi, klinja koji ide u osnovnu školu. Film nam odlično donosi njegovu zbunjenost i rezonovanje trenutne situacije. Kada smo bili klinci, možda nismo shvatali tragičnost mnogih situacija: rata 90tih, sankcija, bombardovanja... Roditelji su ti koji proživljavaju pakao. Mi kao deca pokušavamo da shvatimo šta se dešava i da sve uklopimo u taj naš crno beli svet verujući da će dobro na kraju da pobedi. Naša rezonovanja su jako plitka jer ne vidimo sve te nijanse sive. U "Belfastu", sve vreme vidite kako se zakuvava ta potpaljiva atmosfera i čekate eksploziju. Uz to, vidite teške porodične momente i borbu za preživljavanje. Sa druge strane vidite klinca koji ne oseća te probleme i prolazi kroz one standardne probleme jednog deteta. Naravno, akcenat je stavljen na zaljubljivanje i to je jako lep deo filma.

 

Kao što rekoh, postoji i ta porodična drama, borba za svaki peni, borba da se sačuva porodica itd. Nisu te scene ni malo loše, nisu patetične, nisu suvišne ali su već toliko puta viđene da su me sve porodične rasprave između supružnika prilično zamarale. Film se potrudio da donese sve probleme. Problemi sa finansijskom situacijom koji se nadovezuju na činjenicu da otac veći deo vremena ne provodi kući sa porodicom. Društveni problemi gde se jasno vidi kako će sve da eskalira a ne želiš da tvoje dete prolazi kroz to. Kažem, sve je to ok, ima par solidnih dramskih momenata ali imam osećaj kao da kopam rupe i sadim krompir zato što mi se jede pomfrit. 

 

Zapravo najbolji deo porodične drame je ta odluka otići ili ostati. Verovali i ne, kroz to se oslikava sve u ovom filmu. Sve što vidimo daje razloge za i protiv i to je jako pametno izvedeno. Sa jedne strane je Belfast koji će eksplodirati svakog momenta. Sa druge strane je Belfast kojem znaš svaku stazu, ulicu, svaki zid. Sa jedne strane je toplina doma koju poznaješ, sa druge strane toplina uništavajućeg plamena koji mu se približava. Sa jedne strane je udaljenost oca od porodice i nedovoljno dobra plata. Sa druge posao koji je siguran i ljudi koje poznaješ. 

 

Najbolja stvar kod ovog problema su ljudi kojim si okružen a ovde su oni sjajni: opipljivi, realni, sa svojim bubicama, fazonima. To su svi oni koje znamo i viđamo svakog dana. Ovde naravno da moram da izvdvojim baku i deku. Najveći deo dobrih momenata i verovatno najbolji dijalozi/monolozi pripadaju ovim ljudima. Uz to što su to jako simpatični likovi, tumače ih dva najbolja glumca u filmu, velika Džudi Denč i sjajni Kiran Hajnds. Njih dvoje nose devedeset posto emocija u filmu. Postoje veći dramski momenti ali glumačka veština ovog dvojca i malu dramu donese na mnogo bolji način. I nekako sve dileme, odluke, svi dramski momenti, sve emocije nekako dokače i njih a oni ih začine na najbolji mogući način. 

 

Smatram da nije fer od dece glumaca očekivati da uspeju da iznesu neki veliki dramski momenat. To moraju da budu klinci koji su izuzetno talentovani i scene koje oni iznesu se pamte dugo. River Finiks, Dakota Fening mi odmah padaju na pamet. Potom u filmu Patriot(2000) imamo scenu kada otac (Mel Gibson) kreće u rat i mala ćerkica kreće da ga doziva kroz plač. Skaj MekKol Bartusiak koja nas je prerano napustila dominira u ovoj sceni. Ima tu još primera ali kažem, retki su deca glumci koji baš umeju da fasciniraju. Džud Hil (Badi) je sasvim korektan u filmu. No ne mogu da se otmem utisku da je momenat u kom burno reaguje na potencijalnu selidbu od kuće mogao biti užasno emotivniji da je ovaj klinja bolje izneo scenu. Ličio mi je na klinca koji glumi da čatališe umesto na dete koje je pogođeno nečim dramatičnim. Kasnije ima miran dijalog sa dedom gde je to neuporedivo bolje. Ali mislim da je ova scena jako bitna i možda su je mogli postaviti tako da je ona lakši zadatak za ovog malca.

 

Da se vratim na klinačko (ne)shvatanje podela. Tu roditelji moraju da odigraju bitnu ulogu jer će dete podelu shvatiti na pogrešan, bukvalan način. Ako frustiranima dopustimo da utiču na našu decu i šire mržnju na ovim prostorima, naredne generacije će se mrzeti bez da znaju razlog. Što je najgore, podrazumevaće da tako treba. Mi kao roditelji treba da sklonimo te granice iz dečijih glavica. Oni moraju da razumeju granicu između dobrog i lošeg. Sve ostale podele nisu definitivne. Treba da se vodimo svojim moralnim normama a ne pravilima grupe. Ne dozvolimo deci da podležu tim pravilima, biće deo krda a ne oni koji mogu da menjaju svet na bolje. Ponavljam, kada pričam da mi nešto fali u filmu, kada znaš kako se to radi, zakrpićeš taj propust jako lako. Ovo o čemu sada pišem film je dostavio u jednoj sceni od pola minuta. Kao što rekoh, Brana zna šta radi.

 

Rekoh negde da filmu nemam šta da zamerim ali ipak moram da se osvrnem na jedan momenat koji mi je jako smrdeo. Recimo u This is England, isforsiran rasplet jedne situacije mi je totalno pokvario utisak a to je bio momenat kada se klinac priklonio idiotu koji mu je skrnavio mrtvog oca. Da, klinci su podvodljivi ali ovo je bilo jednostavno previše za mene. Ovde imamo jako isforsiranu situaciju gde klinac naizgled uleće u masu ljudi koji prave nerede. I početak je sjajan, vidi se strah i njegova želja da pobegne. Naknadna transformacija je bila jednostavno previše za mene. Ok, kapiram da je trebala kap koja će preliti čašu i prelomiti neke od odluka porodice ali ova mi je baš smetala. Ne kažem da ćete i vi to doživeti na isti način ali jako sam mrzeo ovaj momenat u filmu. 

 

No, uprkos tome što smo imali toliko očekivanih dramskih i emotivnih momenata, film ni jednog momenta nije odlutao u patetisanje. Zašto? Zato što je Brana tačno znao šta radi. Tamo gde emocije dostižu vrhunac igrao je na dve sigurne stvari. Prva od njih je tišina. Kad scena dolazi do vrhunca, rečenica koja kaže dovoljno je praćena momentima tišine. Dok likovi presabiraju misli to radimo i mi. Efektno i totalno lišeno ikakve šanse da se poseje patetika. Naravno, ne možeš uvek da pribegneš ovome jer će biti užasno repetitivno. No tu u spas dolazi druga stvar a to je gluma Džudi Denč i Kirana Hajndsa. Pričao sam već da veliki glumci sitnim gestom mogu da nas izrešetaju emocijama. Ovde u poslednjoj sceni možemo da se poklonimo velikoj Džudi Denč. Jedna rečenica i naslonjena glava na prozorsko staklo su dovoljni da se naježimo. To je takav kvalitet glume da ste od celog filma mogli videti samo ovu scenu i bili biste pogođeni kao da ste gledali ceo film. To mogu samo veliki. 

 

Kao što rekoh, Belfast je mestimično dosadnjikav ali opet ne mogu da mu osporim kvalitet. Nije baš mučan kao Roma ali opet Roma je imala nešto više ljudskih interakcija i mislim da je glavni lik jače dostavljen. Brana je doneo i ispričao sve što je trebalo ispričati. Vidi se posveta njegovom detinjstvu i vidi se posveta Belfastu. Posvetu gradu nije radio kroz slike grada iz prošlosti i znamenitosti koje ga krase. Posveta je zapravo priča o jednom bolnom istorijskom momentu ali ta priča je ispričana kroz obične ljude što zaslužuje svako poštovanje. Postoje momenti koji će verovatno i neke od vas vratiti u detinjstvo što sigurno govori o kvalitetu koji film poseduje. I naravno, Denč i Hajnds blistaju i uživanje je bilo gledati bilo koju scenu sa njima.

Zanimljivosti:
Kako bi scene izgledale što spontanije, Brana je snimao malog Hila (Badi) dok je on izvodio nešto što je mislio da su probe. Film je zasnovan na događajima iz detinjstva Keneta Brane. Hajdns je takođe živeo u Belfastu i napustio ga je sedamdesetih. Brana i Hajnds su odrastali samo kliometar jedan od drugog ali se nikada nisu sreli i upoznali. Soundtrack se uglavnom sastoji od numera koje pripadaju Van Morisonu koji je takođe rođen u Belfastu. U jednom momentu badi čita strip Tor (Brana je režirao istoimeni film) i tokom otvaranja božićnih poklona, vidi se knjiga Agate Kristi (čiji roman "Ubistvo u Orijent Ekspresu" je Brana ekranizovao).

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 7/10