Helen of Troy (2003)

 

Žanr: Akcija | Avantura | Drama | Ljubavni | Ratni
Režija: John Kent Harrison
Glumci: Sienna Guillory, Matthew Marsden, Rufus Sewell...

Priča:
Otmica prelepe Jelene, žene spartanskog Kralja Menelaja od strane Parisa prouzrokuje dugogodišnji rat.

Moj osvrt:
Svidelo mi se što su pošli od ideje da snime film o Jeleni Trojanskoj umesto o samom Trojanskom Ratu. U principu će nam pomeriti fokus sa Trojanskog rata na nju a opet nam mogu ispričati priču koju već znamo. Ako Vam svmeta što ovo nije verno Homeru ili mitovima ili istoriji, preskočite film. Meni bi to ovde bilo traženje dlake u jajetu, pre svega što imamo toliko stvari koje jednostavno ne možeš da uguraš u film i ne možeš sve to da ispoštuješ. U principu film suštinski ne skrnavi mit. Odluke su na mestu, ali na žalost, često je izvedba jako neubedljiva. Iako traje skoro tri sata, ovo je skroz gledljivo ostvarenje koje ne uspeva da bude nešto više od prosečne avanture. No, u sebi krije jednu, blago rečeno, odličnu glumačku predstavu i jedan lik i te kako vredan pažnje. 

 

Po mitu, Jelena je bila najlepša žena na svetu. Izbor Sijene Gilori je bio na mestu jer ona jeste zaista lepa. No njena lepota u priči je trebala biti predstavljena jednostavnije. Dovoljno je to što nekada ljudi ne mogu da skinu pogled sa nje. Na samom početku kada ona Agamemnonu skrene pažnju sa sopstvene verenice, to je urađeno baš kako treba. No kasnije to eskplodira u gomilu preterivanja gde likovi donose sudbonosne odluke pod uticajem njene lepote. I te odluke izgledaju tako neubedljivo. Film kasnije odlično uspeva da se ogradi od njene lepote kao uzroka rata ali konstantno nam je vraća ispred svega i rasplet svake scene gde je njena lepota glavna tema izgleda ne baš razumno i smisleno. 

 

U jednom momentu, Tezej krade lepu Jelenu. Njegovi motivi su ti da će se jednog dana oženiti njom i da je njenu lepotu dobio samo za sebe. Potom je dobija u kockarskoj igri gde su ulog ona i konj!?!? Nedugo posle toga ta priča ipak ima sjajnu emociju. Ovde prvi put vidimo boljku koju film nije do kraja uspeo da izleči već se ona baš primila. Jednostavno umeju da preskoče neke stvari koje bi bolje objasnile šta se desilo. Kako se ova promena u Tezeju desila da je od nemoralnog ljigavca postao očinska figura? Kako je odnos njega i Jelene došao u ovakvo stanje koje vidimo. Film se retko trudi da nam poveže scene koje slede jedna za drugom. Neretko po mitu mi znamo da se to jeste desilo ali opet, ne možeš da tražiš od mene da pročitam ceo taj mit da bih prihvatio tvoje scene kao validne. Onda mi praktično serviraš gomilu isečaka iz mita a ne film koji je smislena priča. 

 

Druga velika boljka je što film ume da robuje nekim sudbonosnim momentima. Jasno mi je da je veću ulogu želeo da da Jeleni i Parisu ali zbog Parisa se kreira toliko scena koje zaista retko uspevaju da pojačaju ovaj lik. Sve one deluju kao da su pruzete iz drugih priča, legendi, filmova, čega god. Većina dijaloga koji su vezani za ovu ulogu su prilično loši i sadrže nebrojene floskule. Recimo, kada uporedimo sa knjigom, imamo scene koje je Piter Džekson umetnuo u Gospodara Prstenova. Recimo ona bitka kada Aragorn padne sa litice koje je klasično dizanje drame na viši nivo kako bi se heroj pojavio u zadnjem momentu. Jedna takva scena ne može da odmogne. Na žalost, ovaj filmić servira gomilu tih sudbonosnih scena kada je Paris u pitanju. Na to moram da dodam da naočiti Metju Marsden baš ne briljira sa svojom "daj da dahćem u svakoj sceni" glumom. To me podseća na izvesnog Džima Stardžisa kojeg jako ne volim da vidim u filmu upravo zbog takvog stila glume. 

 

Drugo veliko dramljenje koje mi je jako išlo na nerve u filmu su dvoje proroka i slepo verovanje svemu što oni kažu. Sa strane Trojanaca tu je Hektorova i Parisova sestra koja kune kao prosečna narodna pesma. I te njene kletve da će Troja goreti ako Paris živi su tako smarajuće. Bukvalno ako se nekom zacepi nokat u Troji, okrenu se Parisu i kažu mu da je težak govnar. Suštinski film se dobro trudio da se ogradi od Jelene kao razloga ratovanja što je odlično. Dobro, svi znamo šta se desilo sa Trojom. Kada se film završi, vratite se na početak priče i zamislite da je Paris ubijen na rođenju. Shvatićete da to ne bi promenilo BUKVALNO ništa kada je rat u pitanju. Tako da su te kletve užasno bespotrebne i iritirajuće. 

 

Sa druge strane imamo proroka koji mu dođe kao Agamemnonov savetnik. Ovaj lik u početku izgleda kao neko ko će reći sve što Agamemnon želi da čuje. I drugi put kada ga čujemo, on od Agamemnona traži najveću moguću žrtvu. Čekaj stani, pa iz ovog viđenog, ja bih očekivao da ga Agamemnon natakne na najduže koplje. Ali ne, ovaj mu veruje i tu imamo jednu užasno jezivu scenu koja je usnimljena besprekorno. ALI najveći problem je ta slepa vera. Morao si nekako da mi dokažeš i pokažeš da je ovaj prorok zaista glasnik bogova. Pa bolje da su se i bogovi pojavili sa zahtevom. Ako su već mogli da se ukažu Parisu i pokažu mu čednu djevu koja će mu biti sudbina, zašto nisu mogli i ovde. Onda bi užasno delo koje je Agamemnon počinio delovalo kao neizbežno za njegove bolesne ambicije. Ne možeš da mi ovako impotentno praviš uvod u jednu od najjezivijih scena koje sam video na filmu. Upravo to je ono o čemu pričam, film se retko trudi da nam da validne razloge za bilo šta. Čekajte samo da dođe do scene sa Trojanskim Konjem. To je tek za upiš. 

 

Pomenuo sam da je dijalog slab u scenama sa Parisom ali na žalost nije samo tu. Tu je najočiglednije da škripi. Svi ostali dijalozi su nekako pesnički, sadrže preterano drame i zvuče sudbonosno. Orlando Blum bi sa njegovom glumom ovde orgazmirao neprestano. Znate kako on voli da izgovara i najveću glupost kao da je najsudbonosnija stvar na svetu. Ovaj dijalog izgleda kao da je pisan za njega. Jedini koji uspeva da ukroti taj dijalog i jedini čije rečenice idu u korist liku je Agamemnon, ali o tome nešto kasnije. 

 

Kao što rekoh, film je uspeo da svede one momente fantastike na minimum što u potpunosti pozdravljam. Razloge ratovanja nisu srovalili na Jelenina ramena već su ih prebacili na teret Agamemnonu što se ispostavilo odličnim. Kada već krene to ratovanje, vidi se mali budžet filma jer su specijalni efekti prilično siromašni a scene borbe deluju jako neubedljivo. Nije to nešto što smeta u gledanju ali za one koji očekuju ovde mega spektakl - nema ga. Takođe, film je jako neozbiljno prišao tom ratu. Rat kreće i sledeća scena je 10 godina kasnije. Najgore od svega je što sve izgleda kao da nije prošlo tih deset godina već da smo prešli samo u nov dan. To je nedopustivo. Ne vidimo nikakve posledice po ljude, nikakvo ludilo, nikakve gubitke. Ok, ako si već odlučio da mi ne daš ništa iz tih deset godina, morao si da se i te kako potrudiš oko posledica. 

 

Najveći pad kada je ova tema u pitanju film donosi u čuvenom dvoboju između Ahila i Hektora. Ovo je nedopustivo, bezobrazno i neozbiljno. Prvo, film se nije potrudio ni malo da Hektora donese kao velikog ratnika. Ako je on bio najbolji među Trojancima, ovde mi ne znamo da li je to bilo sa oružjem ili sa klikerima. Ali hajde, znamo to iz priče. I onda sudbonosni dvoboj je trebao da pršti, zar ne? Zar ne? NE. Dvoboja zapravo nije ni bilo. Završio se prevarom u jednoj jedinoj sekundi. Čekaj stani. Uz svo dužno poštovanje obema stranama, kada kažeš Ahil misliš na jednog od najvećih mitoloških ratnika. Nebitno da li navijao za njega ili ne, on je neosporno legenda zbog svojih ratnih sposobnosti. Ovde nema toga. Ovde je on varalica. Bukvalno pola minuta pre toga nam se kaže da mu je ratna slava najbitnija od svega. Gde je slava u ovome?

 

Posle ovih scena, one sa Trojanskim Konjem su mogle biti i sa onim konjićem na ljuljanje. Iako napravljeni konj izgleda spektakularno, cela priča oko njega je neubedljiva. Znamo šta treba da se desi, tu nema šta da se priča. Uprkos tome, trebali bi da očekujemo neko golicanje u stomaku pred te sudbonosne scene. Ovde je to kilavo i neubedljivo do krajnjih granica. Način na koji odlučuju da uvuku konja u grad je takva sprdnja. Deluje mi kao da sam moju malu ćerkicu ubeđivao da nešto uradi. Čak mislim da ni ona ne bi nasela na ovu glupost. No kao što rekoh, posle "dvoboja" između dva najveća ratnika, prvog od kog nismo videli ni zamah nožem dok seče meso, drugog koji je težak govnar, ove scene su totalno postale nebitne. 

 

No kako je Paris suviše romatizovan, teško je povezati se sa njim iako je na neki način glavni lik uz filmu. Jelena je ok ali u centru priče je njena i Parisova ljubav koja naravno kao i sve ostalo u filmu nije izgrađena već je to sve u jednoj sceni: bogovi nas povezaše jebigica, šta ima da se zaljubljujemo, povezujemo ili razgovaramo. Kao što rekoh, dobra je ideja dati nam ovo sa Jelenine tačke gledišta ali ceo ovaj film je na neki način propuštena prilika. Ono što kako tako valja je Jelenin odnos sa svim likovima. Šteta što Džejms Kalis (Menelaj) nije glumački veštiji ovde jer moralne dileme Menelaja koje su konstantno u sukobu sa onim što se dešava nisu loš izvor drame. Ima tu poznatih njuški. Recimo tu su Džon Ris-Dejvis (Gimli) i Stelan Skarsgard koji je u ovoj maloj ulozi dominantniji od većine glavnih glumaca ovde. 

 

No najbolje ostavljam za kraj. Ako isečete sve scene sa Agamemnonom i napravite mini filmić od ovoga steći ćete utisak da ste pogledali opasan film. Agamemnon je jedini lik ovde koji je izgrađen od početka do kraja a ne posvećuje mu se neka velika pažnja. Njegove želje, ambicija, zlo koje izlazi iz njega, strateške veštine, politika, emocije, surovost... ma sve je tu. No to i dalje nije najbolja stvar ovde. Najbolji deo filma je Rufus Sjuel koji je izneo ovaj lik na BRUTALAN način. Iskreno mislim da je ovaj čovek potcenjen. Da, on ima nekako čudan izraz lica i možda ga to košta većih uloga. Ali obratite pažnju na sitnu mimiku, na oči, na glas. Ovaj bata drži javni čas glume u jednom običnom filmiću koji je pravljen za TV. Ako bih vam sad napravio fotografije svih nejgovih scena, samo po njegovim očima biste znali šta se dešava. 

 

Dve scene koje kvalitetom odskaču od celog filma, dve scene na kojim mogu da im pozavide i mnogo veći filmovi su čist produkt glume ovog čoveka. Prva je užasavajuća žrtva koju on mora da podnese kako bi ispunio svoje ambicije. Ta žrtva ga čini surovom zveri bez trunke savesti i kajanja. To je tip šablonskog negativca kojih smo videli previše. Ali čoveče, mnogo kasnije kada on priča o tome, kada čujete kako mu se glas lomi, kada vidite kako mu oči magle, kako je očigledno je u njemu porodični čovek poklekao pred ambicijama vojskovođe, videćete koliko je Rufus Sjuel potcenjen glumac. Ovo je takva bravura da sam aplaudirao sam u sobi a to nema veze sa zdravim razumom. Kada od tako surovog a naizgled generičkog negativca talentom napraviš čoveka u kojeg veruješ i koga ti je žao a u isto vreme vidiš ratnika koga se plašiš, svestan si da je ovo nešto veliko. Kada u nekoliko rečenica čovek prospe sav bol, sav bes i sve iz sebe i zanemite, znajte da ste prisustvovali veličanstvenom talentu. Zbog njega samog bih dao ovom filmu desetku ali ni takav majstorluk nije uspeo da podigne Helen of Troy na zavidni nivo.

Zanimljivosti:
Ono što je film izmenio u odnosu na mit je da Bogovi nemaju toliko uticaja, Jelena nema decu i nije objašnjeno odakle Kasandri moći koje ima.

Naj scena:

...Can you imagine...

Rufus Sewell: 10/10
Moja ocena: 6/10