Midsommar (2019)

Kod nas nazvan: Sredina Leta
Žanr: Drama | Horor | Misterija | Triler
Režija: Ari Aster
Glumci: Florence Pugh, Jack Reynor, Vilhelm Blomgren...

Priča:
Par putuje u Švedsku kako bi posetio mali grad tokom letnjeg festivala. Ono što kreće kao idilični odmor brzo se razvija u surovo i bizarno prisustvovanje običajima paganskog kulta.

Moj osvrt:
Ari Aster nam je nedavno doneo Hereditary. Taj film nije bio naročito epohalan ali opet, kako smo bombardovani sve tupavijim hororima, on je na neki način bio osveženje i moglo mu se progledati kroz prste kada su neki propusti u pitanju. Ako ste čitali tekst koji sam pisao o Hereditary, malo sam kukao oko kraja, kako mi je trebalo više tih horor stvari ali i ubedljiviji rasplet. Kod ovog prvog, izgleda da me je čuo. Kod ovog drugog, nisam baš siguran. Da skratim, Ari Aster je jednog dana gledao spektakularnog Wicker Mana i njegov slab nastavak Wicker Tree i pomislio "pa ja ću napraviti isto ovo, samo bolje". Na žalost, to nije slučaj. Od Wicker Tree je bolji što i nije tako teško. Ali, napravio je svoju verziju Wicker Mana koji je više šarena laža nego ozbiljan film. 

Pružen nam je nešto duži uvod u kom se upoznajemo sa jednim parom i njihovim ortacima. Konstantno se potencira na nekoj posesivnosti devojke i konstantno se upire prstom u to koliko ona zapravo predstavlja teret momku. S obzirom da sav taj uvod traje predugo, kontao sam da mora da ima razlog za to. Kada pogledate ceo film, shvatite da je ovo bilo gubljenje vremena. Niti ovaj njen karakter opravdava odluke u raspletu, niti taj njen karakter ima veze i sa čim. Za potrebe ovakve priče su mogli da nam daju malo te neke nestabilnosti u vezi i to je to. 

I posle tog predugog uvoda kreće neki zaplet u kom pomisliš, hej, pa ovo će biti film posvećen prirodi. U jednoj sceni devojka halucinira da joj trava raste iz ruke, vidimo neku zajednicu koja je posvećena prirodi, priroda na neki način deluje kao majka, kao potreba, kao život pa onda par scena kasnije kao opasnost. Pomislih i ponadah se, pa zašto da ne kažem i obradovah se jer ovo je odlična ideja. Sad krećem u prvo povlačenje paralele sa Wicker Man-om. Priroda ima tamo kolosalnu ulogu. Možda je mogla dobiti i više pažnje ali zbog nje se odvija ono što se odvija. U Midsommar, ako su hteli da uzmu prirodu kao pokretač, negde su se zajebali u sredini jer smo nabombardovani tolikom količinom svega i svačega da se upravo ta veza sa prirodom izgubila. Umesto cveća, procvetao je idiotizam. 

U jednom momentu, kada je devojka u toaletu, pojavljuje se u ogledalu neki duh iza njenih leđa. Aha, idemo. Ovo je film o duhovima. Šta je bilo od svega ovoga - ništa. Eto, što da ne ubacimo duha koji se pojavi iza leđa i onda kada se osoba okrene duh nestane. Jebiga, duhovi valjda ne trpe kad ih neko gleda, štaveć. Upravo ovo je princip koji film uporno koristi. Umesto da imamo fokus na neku temu, bombardovani smo gomilom nasumičnih stvari koje izgledaju zanimljivo ali konstantno skreću sa teme. 

Setimo se samo koliko same pesme u Wicker Man-u imaju uticaj na film. Svaka od pesama savršeno kreira atmosferu, konfuzinu, strah, raspoloženje... ma sve. Komotno možeš slušati taj soundtrack i posle gledanja filma. Kao što rekoh, Ari je želeo napraviti nekog svog Wicker Mana pa je tu ubacio i muziku u potpunosti po uzoru na original. Ima tu super melodija ali tekstove ne znamo - na švedskom su. U verziji koju sam gledao nije postojao ni engleski titl na ekranu tako da ako u nekoj verziji to postoji, izvinjavam se na ovoj kritici. Pošto sumnjam da su to preveli, ovo je toliko neopisivo bezmudo. Ok, melodija je efektna, ali o čemu se peva - who the fuck cares. Daj samo da bombardujemo čime stignemo, ljudi neće ni skontati propuste. 

Imamo priču o toj nekoj paganskoj zajednici koja funkcioniše po svojim principima. O detaljima uskoro. Generalno su uspeli da preslikaju principe kojima se vode standardne sekte. Kreirana nam je jako ranjiva osoba koja na neki način ostaje sama. Ona je jako dobra meta za povlačenje u sektu. I to je ok, to je jedna od smislenih stvari u filmu. Moraš da mi daš razlog zašto bi ti neko prišao. To je ono što mi je smetalo u vazda hvaljenom This is England. Klincu neko izvređa oca najstrašnije i klinac se ni iz čega pridruži tim likovima. On jeste ranjiv ali nije to način na koji ga privlačiš. 

Stvar je u tome da se osoba oseti dobrodošlom, da se oseti kao da je deo grupe. Jedan od lepših osećaja je taj kada osetite da negde pripadate. I to film radi savršeno. Lagano uvlači osobu kroz jednostavne stvari dok ona nesvesno prihvata sve to kao prirodno. I tu nemam nikakve zamerke. Da je filmu posvećeno toliko pažnje i u ostalim segmentima, tupava i besmislena kulminacija bi zapravo bila sasvim logična i spektakularno dobra. Gledamo osobu koja lagano prihvata ono što ta zajednica jeste, koja lagano postaje jedna od njih i umesto da se nastavi tim tempom, morali su nam servirati neki bolesni, nelogični spektakl. Zašto? Zato što iza šoka zapravo kriješ manu i promašaj. 

Još jedan dobar detalj ovde je, pored tog prihvatanja osobe koja je u porodici, jedna scena u kojoj ta osoba vrišti dok svi ostali vrište sa njom. To jednostavno govori da svi pate sa njom, da svi osećaju taj jad, da su sa njom u tom bolu, da su svi jedno. I upravo to je ono čime je film morao da nas kupi. Morao je zajebati gomilu boleština koje jesu mini spektakli ali su pokvarile celu priču filma. Wicker Man lagano razvija priču i peče nas na blagoj vatri i to sve kulminira spektakularnim šokom koji i te kako ima smisla. Ovde su ono što ima smisla zanemarili zbog svih šokova koji jednostavno nisu ono što su trebali biti. 

Idemo sad na najveću slabost a to su likovi. Prvo - motiv. U Wicker Manu je to spektakularno. Čovek se bori za istinu istražujući čudni slučaj koji celu priču čini mračnijom. Čovek se bori za veru i bude testiran na fascinantan način u jednoj nikada više viđenoj sceni. Upravo tu vidimo njegovu volju i ličnost. Šta je sa likovima iz Midsommar, šta oni rade? Ništa. Eto tako su tu, nema neke motivacije. Neki se malo svađaju ali generalno nije ti jasna njihova svrha. Mislim jasno je šta se njima sprema od početka. Treba da budu pečenje na slavskom stolu, jelte. I to je ok. Ali to je pogled sa jedne strane. Šta je sa njima? Motivi su im nepostojeći. Zašto bih mario za takve likove? 

Još veći problem, ti likovi su teška gomila idiota a prema takvim likovima i filmovima sa takvim likovima imam nula tolerancije. Pogledajte prvi dan obreda i šta se desilo. Sve to što likovi vide jednostavno vrišti ka njima BEEEEŽI JEBOTEBOG. Ali jok, oni su kao malo šokirani i kul. Jedan jedini lik se buni. On nestane koliko sutra pod jako čudnim okolnostima. Drugi lik se pobuni, on nestane koliko sutra pod istim takvim okolnostima. Treći lik napravi sranje. Nestane koliko sutra. Ostalim likovima to ni malo nije sumnjivo. Šta, dešava se jebiga. Sve je ok. Daj da kuliramo sa ovim užasno čudnim likovima, šta loše može da se desi.

Devojka je izgubila roditelje. Jedino gde to ima poentu je što doprinosi njenoj ranjivosti i podložnosti uticaju drugih. Sa te strane to je ok. Ali film neprestano koketira sa duhovima ovih ljudi. Ok, nju proganja taj gubitak, to mi je jasno. Ali šta ćemo sa ovim duhovima i bljeskovima iz prošlosti? Ma ništa. Daj da malo i toga ubacimo u film. Šta fali. Malo Halloweena, malo Exorcista, Malo Friday the 13th, malo Texas Chain Saw Massacre, malo Moj Milane al duboko ori... Štaoćeš ti Outsideru, to u Wicker Manu nije bilo. 

Još jedan problem filma je što je on prokleto predvidiv od prvog momenta. Od prvog momenta znate šta je namenjeno ovim likovima, pa onda znate šta će oni uraditi, pa onda vidite šta se servira svakom od njih, pa vam je jasno šta će se desiti. Mnogo pre nego što se desi nešto, film vam to nacrta, upre prstom u to, osvetli samo to, zastane da vam pokaže isto to, krene dalje i vrati se još jednom da bude siguran da niste slepi i da niste slučajno propustili taj nagoveštaj. Ali jebiga, to likovi ne vide jer što bi rekla teta Merima božanskim glasom, opilo ih vino crveno i belo. Velika sreća ovog filma je to što je sve ovo savršeno gledljivo. Što to ludilo koje se sipa zaista lek za dušu hororista. Da je još imalo kefala u svemu tome, ovo bi bio spektakularan, svevremen horor. Ovako vas svim ovim šokovima prevari i mislite da gledate nešto veličanstveno. Ne primajte se na to. To je samo jedna maska. 

U ovom pasusu će biti jedan spojler. Nije kolosalan ali ako ne volite ni jedan detalj da znate pre gledanja, preskočite ga. Šta je u Wicker Man bio vodič zajednice? Usevi, priroda, vera, paganizam. Sve je na mestu i sve ima logike. Jasno vam je da su ti ljudi žestoko izmešteni u glavi ali njihovi principi su sa jedne strane validni. Vidite logiku u njihovim postupcima. Zajednica u Midsommar se vodi principima koje je zapisala osoba koja je deformisana. Nastala je planski, incestom. Kada ta osoba umre, planski će incestom proizvesti drugu i to je neki prorok. Ok, ima ovo nekog smisla kao horor element. Kao skup ludaka koji se okupio oko ovako nečeg, grupa može delovati jako šokantno. Ali čemu onda ono povezivanje sa prirodom, tradicijom dugom toliko godina kad će doći sutra naredni deformisani lik i napisati priručnik za češanje jajca i to će ti izmeniti sve u šta veruješ. ŠKK. Ovo je glupavo do krajnjih granica poimanja. 

Rekoh da je u Hereditary kraj neubedljiv. Odličan jeste, ali nekako nam nisu dali dovoljno motiva za sve ono što gledamo i nekako je to na kraju zbrzano. E ovde su mu ga dali po temeljnom raspletu ali su napravili više gluposti nego smislenih stvari. Ako je taj rasplet u Hereditary neubedljiv, ovde je užasavajuće tupav. Ima zaista spektakularnih horor scena, ima toliko potencijala zbog kog jako žalim što neko malo pametniji nije prelistao i prepravio ovaj scenario. Ali ne vredi, ovo je prodavanje muda za bubrege. 

Opet, blagonaklon sam kada je ocena u pitanju. Toliko je prelepih scena ovde, toliko je šokantnih momenata da sam uživao kroz ceo film. Da sam uspeo da isključim mozak na neko vreme, verovatno bih bio oduševljen ovim što sam gledao. Rasplet obiluje sa solidnom količinom što originalnih što pozajmljenih boleština (npr isečen čovek kome su organi napolju a opet živ - bukvalno prekopirana scena iz spota Blood Eagle Wings grupe Anthrax) koje mi prijaju kao fanu horora. Iako se film na to pokakio tupavom pričom i idiotima od likova, moram da priznam da sam uživao u gledanju. 

Aster nije napravio originalan film. On je pokrao Wicker Man i Wicker Tree i napravio neuporedivo slabije ostvarenje. Ok, biće on lakši za gledanje ljudima koji jednostavno ne vole priču koja se sporije razvija, koji ne daju pet para na atmosferu i na samu ideju. Ako vam nije puno bitno da ono što gledate ima smisla, ovaj trik od filma će vas oduševiti. Da sam uživao u gledanju, jesam. Ali problem je što vas film laže od prvog do zadnjeg momenta. Najveći trud koji je ovde uložen je u maskiranje nelogičnosti i rupa. Šteta. Moglo je ovo biti zaista spekatkularno ostvarenje. Ovako je ispao tupavi rimejk veličanstvenog Wicker Mana kog nije uspeo dosegnuti ni u jednom jedinom segmentu.

Zanimljivosti:
Iako se radnja uglavnom odvija u Švedskoj, film je sniman u Mađarskoj. Aster je izjavio da su mu vizuelni uzori za ovaj film bili  Black Narcissus (1947), Hard to Be a God (2013), Macbeth (1971), i Tess (1979). Većina dijaloga na švedskom nije prevođena kako bi se dočarao osećaj izolacije. Aster je izjavio kako je ovo trebao biti njegov prvi horor film dok je Hereditary planiran kao porodična drama.

Naj scena:

Prvi obred i sjajan šok.

Moja ocena: 6/10