Enemy of the State (1998)

Kod nas nazvan: Državni Neprijatelj
Žanr: Akcija | Krimi | Misterija | Triler
Režija: Tony Scott
Glumci: Will Smith, Gene Hackman, Jon Voight

Priča:
Kada slučajno dođe u posed dokaza za političko ubistvo, advokat postaje meta opasnog političara i njegove organizacije.

Moj osvrt:
Evo praznika za oči za teoretičare zavere. Znate već ono, neko nas posmatra, neko nas prisluškuje, tu su neki avaksi, CIA, BIA i ostali. U vreme kada na internetu ostavljaju bukvalno sve validne informacije o sebi ljudi se i dalje brinu da im neko prisluškuje pozive i snima ih odnekle, ljudi se tripuju da je sve zavera jer to je lakše nego prihvatiti da si neoprezan ili naivan. No, valja li ovo čemu? 

Jako se trude da nas izuseravaju detaljima o tome kako tajne službe mogu sve da vide i svemu da pristupe. I tu smo bombardovani gomilom scena pomeranja satelita, zumiranja slike, planovima zgrada u kojim je neko lociran, 3D projekcijama... i sve to ne prestaje do poslednjeg momenta u filmu. Da li je to dobro? Ne, naporno i tupavo sve to izgleda, pre svega što je trud oko priče ravan nuli. 

Ima li šta dobro u tome? Ima. To je osećaj da je taj koji prati uvek tu negde. Pa nam ponekad fino poziciraju kameru tako da se zapitamo da li neko drugi posmatra ili snima scenu. Da je malo više ovoga a mnogo manje onih haj tek nadzora i praćenja, svet bi bio lepše mesto. 

Aha, priča. Prc. Neka vladina agencija pokušava da pokrene projekat u kom bi svi bili praćeni i prisluškivani. Senator se protivi tome. Oni ubiju senatora. To slučajno snimi lik. Lik slučajno nastrada dok ga ovi iz agencije jure ali pri tom ostavi snimak našem Robertu (Vil Smit) i igrarije počnu. Ovo zvuči dobro ali je zapravo bulja. Evo zašto. Na vestima smo već čuli kako se senator protivi toj agenciji i njihovom planu i senator misteriozno nastrada tako što se naguta lekova i sklizne autom u reku. Uobičajena stvar jebiga. Agencija juri po gradu momka koji ima snimak pri čemu on nastrada (a svakako su imali nameru da ga prostrele) ali kad snimak doće do Roberta, e jebiga onda. Onda moraju da ga diskredituju i uporpaste mu život jer ako bi ga makli ili ucenjivali, FBI bi im se nakačio. Pa onda nameštaju još neka ubistva (!!!), jure Roberta helikopterom po gradu i tako to. Standardno jebiga, svaki dan vidite da nekog juri helikopter.

Kao što vidite priča je takva da će je popiti samo oni koji ne razmišljaju puno. Srećom sama akcija nije tako loša. Film je jako dinamičan, ne onoliko koliko je tupav ali dovoljno da vam drži pažnju do samog kraja. Druga dobra stvar nije Vil Smit koji ovde tek na momente pokazuje harizmu koju ima već Hekman koji je od rutinske uloge napravio sasvim dopadljivog lika za gledanje. Čak su napravili i referencu na Hekmanov lik iz sjajnog The Conversation. Iskreno, on je jedini zanimljiv lik. Smit i pogotovu Vojt su baš neiskorišćeni.

No postavlja se pitanje, da li je ovo moglo biti dobro. Pazite, ovo nije neozbiljna tema već su je tupadžije napravile takvom. Ovo je realna tema kojom su mogli da nas prilično zastraše. Činjenica da neko uvek može da pristupi podacima o tebi, da te prati i zna šta radiš trebalo bi da nas jako zabrine. Umesto da nam pokažu realne načine da se to uradi, oni nam serviraju efekte i vatromet. Šarenom lažom se ne priča ozbiljna priča. To se radi realnim problemom. 

Ako se pak ložite na ove teme, teorije zavere, prisluškivanja i praćenja, ciju, biju, oznu ovo je definitivno hrana za vas. Mehanizmi koji zaista obavljaju ovo su sofisticiraniji, pametniji i jednostavniji od ove bajčice. Od priče nema ništa, od likova tek ponešto, akcije i zabave ima dovoljno pa ko voli nek izvoli.

Zanimljivosti:
Hekman je odbio ulogu više puta pre nego što ga je Toni Skot konačno ubedio. Smit je pristao na ulogu zato što je želeo da glumi sa Hekmanom. Kada Robert odgovori da je ženski donji veš uzeo za sebe i da voli da ga nosi preko vikenda, to je bila Smitova improvizacija. Sam je priznao da mu je bilo teško da se suzdržava da se šali tokom snimanja. Ručna konzola koju Robertov sin koristi je NEC Turbo Express. Ta konzola je trebala biti konkurent Game Boy-u ali je brzo otišla u zaborav.

Naj scena: 

Upoznavanje

Moja ocena: 5/10