No Country for Old Men (2007)

Kod nas nazvan: Nema Zemlje za Starce
Žanr: Kriminalistički | Drama | Triler
Režija: Ethan Coen, Joel Coen
Glumci: Tommy Lee Jones, Javier Bardem, Josh Brolin...

Priča:
Nasilje i haos se rađaju kada lovac nađe mesto okršaja i torbu prepunu novca.

Moj osvrt:
Kada osećamo da starimo? Onda kada se zamorimo na prvom usponu, kada naše oči ne prepoznaju poznato lice u daljini, kada zaboravimo neko ime, mesto ili datum, kada nam godine oboje kosu u srebro, kada nam smeta buka ili tuđa mladost...? Ništa od toga. Stari smo onda kada shvatamo da imamo sve manje razumevanja za svet kojeg smo deo. To nerazumevanje ide od malih stvari do onih velikih, onih jezivih koje su nas grozile. Poražavajuće je što prestajemo da shvatamo čoveka. 

Nasilna smrt je postala tako uobičajena. Ako nas ne dotiče lično, prihvatamo je ravnoduštno. Retko nas šokira. Da li postajemo ravnodušni prema smrti koje je sve više? Mislite li da su samo loše osobe takve? Pogledajte nesrećnog dobitnika ili srećnog gubitnika (Llewelyn Moss - Brolin) koji šeta među brojnim ubijenim ljudima. Za njega to izgleda kao najnormalnija moguća stvar. Možete pomisliti da je on psihopata, da je čovek bez empatije. Ali u jednoj genijalnoj sceni u kojoj ga neznalice iz publike nazivaju glupim, on kreće da odnese vodu čoveku na samrti. Da li to radi loša osoba? Da li vam je sada jasno da su i dobri ravnodušni? Vi niste? Koliko vas se seća da sam jednom napisao da je spaljeno na desetine dece u Nigeriji kada je svet bio zgrožen ubistvima novinara francuskog časopisa? Tada su vesti brujale o zločinu u Francuskoj a Nigeruju niko nije pomenuo. 

I u kožu nam je ušlo to prizivanje smrti i stvaranje spektakla od iste? Ne verujete? Pogledajte npr. većinu današnjih krimi serija. Nigde nemate obično ubistvo, svuda se teži šokovima, obrtima, kompleksnim psihopatama, krvopljusima... Pogledajte današnje herojske filmove gde su sve smrti spektakularne. I mi konstantno prizivamo spektakl gubeći iz vida koliko je čak i prirodna smrt jeziva, konačna i neprebolna. Pravljenjem spektakla od smrti joj zapravo gubimo suštinu i zanemarujemo njenu nepobedivu snagu. 

Kakva je smrt u stvarnosti? Da li ste gledali ovaj film? Ako niste, imate ovde smrt ovekovečenu u čoveku od krvi i mesa. Bardem donosi smrt u svoj svojoj veličini. Smrt je surova, definitivna i ne možeš je prevariti. Smrt je neminovna i nema velikog uvoda za nju, nema planskog žrtvovanja jer ona može doći ni iz čega, tako jednostavno. Spektakularnom smrću današnji fimovi pokušavaju glorifikovati život. To je ok, ali se sama smrt gubi u toj priči. Svi ti spektakularno nastradali žive i dalje kroz priče ili ideje. Ali šta je sa ljudima, sa žrtvama, šta je sa čovekom, šta je sa ostalih 99.99% ljudi na ovoj planeti? Gde smo mi? Pogledajte scenu u kojoj čoveku život zavisi od bacanja novčića. Toliko malo fali, ne samo njemu, svakom. Jedan pad, previd u vožnji, srčani napad, nalaženje na pogrešnom mestu... Beskrajan je niz razloga koji mogu trenutno prekinuti postojanje svakog od nas. I šta se onda dešava? Gde nam je taj spektakularni odlazak sa scene? Nema ga. To se desi tek tako, brzo, naizgled jeftino i lako, poput bacanja novčića. 

Ako gledamo na ovu priču kroz njene učesnike, lako je videti da bukvalno svako ima nekog ko ga lovi. I ovaj lov koji gledamo, pogotovu scene u kojim Anton (Bardem) juri Llewelyna (Brolin) ne doživljavamo kao priču već je osećamo u prvom licu. Zašto smo na strani čoveka koji je slučajno došao do novca i ne znamo o njemu naročito pozitivne stvari? Zato što nasuprot njemu imamo smrt. Ok, ali šta je sa onima koji prizivaju to spektakularno okončavanje nečijeg života? Ovde nema likova kojima bi takva smrt donela nešto. Protiv smrti smo zato što nasuprot nje stoji čovek, pravi realni čovek od krvi i mesa, stoji svako od nas. Zato osećamo ovaj lov kao lov na nas. Verujemo da možemo pobediti i ono što je definitivno a loše. 

Paradoksalno zvuči ali antiklimaks u filmu je zapravo jedan od najvećih klimaksa koje možete videti. Priča vas neće ohladiti i razočarati već osvestiti, išamarati i razbuditi. Zapitajte se na kraju, da li ste zaista bili realni prizivajući spektakl? Ako ste želeli drugačiji kraj i niste zadovoljni ovim, zapitajte se šta bi taj vaš kraj doneo filmu? Ako ste očekivali neki veliki zaključak ili pouku, znali ste je već na početku. Znali ste šta sledi, znali ste ka čemu se ide no opet ste verovali da će to biti drugačije. Zašto? Zato što smo navili na priče o herojima, o izuzetnim slučajevima i pojedincima. Ovo nije film o njima. Ovo je film o nama. 

No da se vratim na ono o čemu sam pričao na početku - o starenju. Kada već ne možeš da razumeš svet oko sebe, povučeš se u svoj, u nešto što ti se i dalje čini onakvim kakvo treba da bude. Podigneš zidove i nadaš se da te ništa neće dotaći. Onda shvatiš da je prekasno. Svet je u tebe već posadio seme dilema, patnji i bola koje ne možeš da podneseš i da razumeš. Kolike god zidove dizao, sve to nosiš u sebi. Za tebe više nema mesta, strpljenja i razumevanja. Nema zemlje. U daljini te ne čeka promena jer ti želiš povratak. Tužna istina je da ti nisi glavni glumac, već je to sav svet oko tebe.  Nema spektakla. Negde u daljini, na tebe pritajen čeka jednostavan i definitivan kraj.

Zanimljivosti:
Kada su braća Koen razgovarali sa Bardemom o ulozi Antona, on je rekao da loše priča engleski, ne zna da vozi i mrzi nasilje. Oni su odgovorili da ga baš zato žele za ulogu. Kada su braća Koen pokazala Bardemu fotografiju kako žele da on izgleda on je odgovorio sa "Oh no, now I won't get laid for the next two months." (u slobodnom prevodu "ništa od seksa u naredna dva meseca"). Prigušivač na pušci koju Anton koristi ne postoji, napravljen je za potrebe filma. Iako je bio najplaćeniji, Tomi Li Džons se pojavljuje manje od Bardema i Brolina u filmu. Pošto je dobio oskara za ovaj film, Bardem je prvi Španac kome je to pošlo za rukom.

Naj scena:

Bacanje novčića

Moja ocena: 8/10